xn--j1aat.xn--90a3ac
АЛЕКСА МИЈАИЛОВИЋ: ОД ТОЛИКОГ СВЕТА НАШАО БАШ МЕНЕ* | Српски културни клуб
*народна изрека Пре неколико деценија, пре струје и асфалта, у Америћу, селу под Космајем, живела је девојка лепа али приглупа. Родитељи су је васпитавали како су најбоље знали и умели и стално је опомињали да не да никоме, да је то највећи грех. После извесног времена Отац јој нађе одговарајућу прилику и уговори свадбу. Младожења је био из Дучине, села са друге стране Космаја, где се и збила свадба. По подне су на на свадбу стигли и младини рођаци и фамилија, такозвани пођани. Све је протекло у најбољем реду. Свадба је била велика, весела и није се оскудевало ни у храни ни у пићу. Када је падао први мрак пођани кренуше назад својим кућама у Амерић. На крају пута ушавши у своју кућу, младини родитељи, браћа и сестре, зинули су од чуда јер се у њој већ налазила несуђена млада. Отац је упита: "Откуд ти ћеро у кући?" Она му одговори: "Па кад сте ви кренули кући мало после кренем и ја, све пречицама и стигнем пре вас." Отац је даље упита: "Побогу кћери ми те данас удадосмо. Што си се