xn--j1aat.xn--90a3ac
Миодраг Лукић: Жиг звијери – пробудите се док није касно јер последњи воз већ полази! | Српски културни клуб
Премда се држим оне Његошеве: "Сан је лажа, а Бог је истина", повремено запамтим ружан сан и живим под утиском сна док не схватим, или барем не умислим, да сам схватио поруку које можда и нема. Вјероватно је нема, мислим, није дошла споља него из моје подсвијети гдје је била заборавњена, али ускладиштена за тренутак када ће ми бити потребна. Тако сам недавно сањао дан када сам моју двогодишњу кћерку одвео код златара да добије прве минђуше. Била је пристала, али када је златар обиљежио мјеста на ушима куда треба да буду провучене минђуше, завапила је: "Тата не дај ме"! Као и на јави и у сну сам посегнуо за њом да је утјешим и одведем кући без минђуша. На јави прије више од двадесет година сам то лако урадио, али у сну одједном више није била моја мала кћеркица већ близанци који нису крв моје крви, али их волим као и да јесу, а умјесто златара била је читава екипа људи обучених у бијело, са бијелим маскама на лицима. Нису намјеравали да дјеци ставе минђуше него да им уграде чипове.