xn--j1aat.xn--90a3ac
Симо Крајишник: Сусрет | Српски културни клуб
Јутрос сам се на неки чудан начин пробудио из сна. Нисам осетио онај бол у желуцу који ме већ годинама, без изузетка, буди из најдубљег сна. Нисам био презнојан. Кошмара, ако је и било, нисам се сећао. Све је било у најбољем реду, чак злокобно идеално. Нисам навикао на такво буђење. Обично, очи отварам уз хистеричан врисак, обливен знојем, преплашен и грозничав. Зашто је јутрос другачије? Зашто се будим овако енергичан и здрав? Устао сам и у пар лаганих корака дошао до купатила. Црни, влажни зидови и мемла нису заударали као иначе. Нисам кашљао. Чак ни вода није била ђавоље хладна као обично. Умио сам се и осетио још већи налет снаге и енергије. Желео сам што дуже да уживам у овим несвакидашњим тренуцима, на које сам услед вишегодишњих мучнина и болести потпуно заборавио. Растуживала ме је и помисао на то да ће овај осећај нестати и да ћу се вратити на старо. Био сам уморан од главобоља, горушице, и мучнине којe су ме годинама раздирале. Неко време, успевао сам вином да ублажим своја