filmskerecenzije.com
Stenli Kjubrik (3/5) – Kamen mudrosti
Predstojeći tekst predstavlja kritiku tadašnjeg društva, mada bi se ta kritika mogla primeniti i na ovo društvo koje svojim delovanjem podseća na „Dr. Strejndžlov“, iako kultnom filmu ne nedostaje pažnje. Koja je to kontroverza nastala možda najboljim sci-fi filmom ikada i u kakvoj je korelaciji Stenlijev udeo u teorijama zavere oko sletanja na Mesec. Period u kome će snimiti sledeći „Dr. Strejndžlov“, 1964. godine, biće jedan od najmutnijih vremena u periodu hladnog rata. Obe sile su bile do zuba naoružane atomskim oružjem i spremne da života i budućnosti liše ogroman deo planete, ako ne i celu planetu. Bio je dovoljan samo jedan pogrešan potez. Antiratno nastrojenog reditelja Stenlija Kjubrika, ovo je podstaklo da otkupi prava na knjigu „Crvena opasnost“ (Red Alert), koja je bila priča o slučajno izazvanom atomskom ratu. Budžet je iznosio nepunih dva miliona dolara, od čega mu je Piter Selers (Peter Sellers), novostečeni prijatelj, uzeo više od polovine novca za tri uloge. Četvrtu nije mogao da odigra zbog povređene noge. Scenario su potpisali Kjubrik, pisac knjige Piter Džordž i američki satiričar Teri Sautern. Bez službenog odobrenja Džek D. Riper (Sterling Hayden) pokreće nuklearni napad na Sovjetski Savez. Priča je smeštena na tri lokacije, a samo Džek D. Riper zna šifre za opoziv. Na kraju postaje jasno da je vrag odneo šalu, i tu se kao vrhunac komedije pojavljuje nacistički naučnik koji je prebegao u Ameriku, doktor Strejndžlov, čiju je ulogu brilijantno izneo Piter Selers. Za njega će Kjubrik kasnije reći kako je bio maestralan u performansu i interpretaciji, ali da je njegovo strpljenje nestajalo posle svega tri ponavljanja. On svojim planom o zaštiti civilizacije smeštanjem u bunker i planom o razmnožavanju i ishrani pod tim uslovima zadaje nokaut svim zagovornicima rata, te film kasnije postaje ikona pripadnicima američke kontrakolture. Ovaj film je za malo ostao u senci filma „Fail-Safe“ Sidnija Lumea, sa istom tematikom, mada je na urgiranje određenih ljudi projekt zaustavljen, kako bi se ovom filmu obezbedio sav potreban prostor. Omalovažavanjem neprikosnovenih normi političke kulture, „Dr. Stejndžlov“ je nagovestio kulturne promene kasnih šezdesetih. „Uništenje ove planete ne bi imalo nikakvog značaja u čitavom svemiru“ Film sadrži scene leta vojnog aviona B-52, onog iz koga su izbačene atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki. Ono što je privuklo pažnju siguronosnih agencija, bio je veran prikaz unutrašnjosti aviona, pa su agenti posetili set da vide kako su to kreatori uspeli da naprave odličnu repliku. Međutim, iza toga nije stojala nikakva špijunska akcija, već su kreatori ovog filma unutrašnjost aviona rekreirali na osnovu fotografija iz časopisa! Obrađenom tematikom i strogo poverljivim informacijama, kreatori su mogli lako iza rešetaka. Nije valjalo igrati se u vreme najopasnijih godina hladnog rata. Nakon završetka snimanja filma, dogodio se jedan tragičan trenutak za celu Ameriku. Dogodio se atentat na američkog predsednika Džona Kenedija u Dalasu, 22. novembra 1963. godine. Ceo ovaj film ne bi imao nikakve veze sa njim da u jednoj liniji ne kažu kako se predsednik dobro provodi u Dalasu! Ova neverovatna i neplanirana podudarnost morala je odmah biti uklonjena ili zamenjena. Zamislite šta bi narod toga doba mislio o proročkim sposobnostima filma? Umesto da je izbrišu, sinhronizovali su taj deo i zamenili „Dalas“ sa „Vegas“. Iako se vidi mala razlika u izgovoru na usnama glumca Slima Pikensa, nikakav skandal nije izbio. Film je zaradio četiri nominacije za Oskara, uključujući one za najbolji film i reditelja, i nagradu njujorških kritičara za najbolju režiju. Ušao je u anale filmske umetnosti, a nastavio je niz koji je Kjubrik započeo, da svaki film naslednik bude bolji od prethodnog. Vreme koje će uslediti iznedriće verovatno najbolji naučno fantastični film svih vremena. Kao inspiracija, Kjubriku je poslužila kratka priča Artura Klarka. Njihovim udruženim snagama, paralelno su nastajali kniga i film „2001: Odiseja u svemiru“, da bi konačno 1968. godine film bio realizovan. Kao priča koja se bavi tajanstvenim monolitom koji služi kao svojevrstan kamen mudrosti i donosi bistrinu onima koji dođu u kontakt sa njim, poboljšava intelekt majmuna koji shvata da kosti životinja kojima su se nahranili mogu poslužiti kao oružje za branjenje teritorije. Ovim stavom Kjubrik pokazuje svoje ateističko opredeljenje, odnosno darvinističko. On nikada nije bio jasan u pogledu svoje duhovnosti. Odrastao je u porodici koja nije negovala duhovnu tradiciju, mada je kasnije pokazivao da se dvoumi. Ipak, film će prikazati neki viši moral, nešto što stoji iza svega, nešto što je stvorilo taj monolit. Njegova supruga Kristin Kjubrik, izjavila je kako njen suprug nije bio pobožan u originalnom smislu te reči, ali da su uvek kitili jelku za Božić. Nađimo se na pola puta i nazovimo Kjubrika agnostikom, jer za vreme svog života nije potvrdio na čemu se zasnivaju njegova verovanja. U filmu se pojavljuje i superkompjuter HAL 9000, koji u godini iz naslova kontroliše sve uslove u svemirskom brodu koji se kreće ka Jupiteru. Ne smemo zaboraviti da je ovaj film u sekundi prešao period od četiri miliona godina, skočivši sa bačene koske u vazduh, do scene rotirajućeg svemirskog broda u bestežinskom svemirskom prostoru. Eksperimentišući sa odličnim specijalnim efektima u ovom filmu, Kjubrik balansira između sjajne klasične muzike Ričarda i Johana Štrausa, kao i avangardnog mađarskog kompozitora, Giorgija Ligetija. Kada je u montaži shvatio da se njihova muzika bolje slaže sa scenama, otpustio je kompozitora koji je trebao da napravi autentičnu muziku za film. Kjubrik je ovde upotrebio senzacionalne rediteljske sposobnosti. U beskrajnom prostoru nema mnogo dijaloga, svega 45 minuta od 141, koliko traje ovaj film. Zbog toga nije bio prihvaćen kao filmski hit kod publike, ali je zadobio poverenje kritike i Oskara za specijalne efekte. Najzahtevnija produkcija do sada i efekti koji su nadmašili vreme u kome je film snimljen. Tako je Vudi Alen izjavio kako je na prvo gledanje bio potpuno zatečen i film mu se dopao tek nakon par gledanja. Za njega će se Artur Klark i Stenli Kjubrik složiti da će bolji naučno-fantastični film moći da bude snimljen samo na pravom mestu. Stiče se osećaj da je zbog svega postignutog snimljen u dalekoj budućnosti i poslat u prošlost. Sa dosta nerazjašnjenog značenja, nalazi se na listama najmisterioznijih filmova ikada. Iako je objavljen 1968. godine, on i danas izaziva rasprave. Čuveni reditelj će kasnije na temu razjašnjavanja pozadine ovog filma rekao: „Kako bismo mogli da cenimo Da Vinčijevu Monalizu da je na kraju platna napisao kako se ona smeje zato što krije tajnu od svog ljubavnika? Ovo bi bilo neumesno, i ja ne želim da se ovo desi sa ’Odisejom’!“. Jedinog Oskara koji je dobio, bio je za specijalne efekte u ovom filmu. Mnogi su se bunili jer je za sav rad na specijalnim efektima stavio samo svoje ime, iako je u njima učestvovala grupa ljudi. Kjubrikova karijera je nastavlja da raste vrtoglavo, a novac za buduće projekte nije bio problem. Govori se da je Stenli Kjubrik imao ogromnog udela u čuvenom sletanju američke posade na Mesec 1969. godine. Za ovaj projekat teoretičari zavere govore kao o odlično režiranom filmu. Famozne reči i efekte u njemu, kao i perfektnost, mogao je da režira samo Stenli Kjubrik. Današnja tehnika je dovoljno napredna da bi raskrinkala tehniku „prednje projekcije“, kojom je sletanje lažirano. Mnogi su verovali da je lažno snimanje izvedeno u pustinji u Arizoni. Međutim, sve je nasnimano u jednom omalenom studiju, gde je tehnikom „prednje projekcije“ u pozadinu ubačena slika dalekog svemirskog prostranstva, i dobija se utisak ogromnog prostora. Kada se fotografija propusti kroz filtere, javljaju se razlike na njima koje nisu moguće ako je slika načinjena na pravom mestu. One su samo moguće sa tehnikom „prednje projekcije“, koja je korišćena i u filmu „2001: Svemirska odiseja“. Zanimljivo je to da filtrirane fotografije iz ovog filma pokazuju iste simptome kao one sa sletanja na Mesec. Pored ovih tehničkih grešaka, javljaju se mnoge druge, kao na primer mogućnost ozračenosti. Sonda koja se spustila je bila obična kanta, a skafanderi su morali da budu debeli čitav metar da bi se zaštitili od radijacije. Fotografije koje su načinjene bile su perfektne, iako su slikane iz ruke bez fokusiranja, što je jednostavno nemoguće uspeti, sem ako niste odličan fotograf. Pored svih ovih razloga navodi se čudno ponašanje astronauta na Zemlji. Kada su na jednom banketu pitali Nila Armstronga, „prvog čoveka na Mesecu“, kako se njegove noge osećaju kada su prve koje su kročile na tle zemljinog satelita, on je savio glavu ka svojim nogama i plačući pobegao. Da li je Kjubrik učestvovao u najvećoj prevari ikada i šta je dobio zauzvrat, verovatno nikada nećemo zasigurno saznati. Ako jeste, onda bi bilo pošteno da se umetne u njegovu filmografiju. U sledećem tekstu „Zenit“, biće reči o nesnimljenom filmu o Napoleonu Bonaparti, paklenim pomorandžama i običnom čoveku koji se provlači u slavi i tuzi kroz visoko društvo osamnaestog veka. Autor: Zlatan Stajić