filmskerecenzije.com
Pink Floyd The Wall (1982) - The Filmske Recenzije
Vaša ocena filma: [Total: 4 Average: 5/5] What have we here, laddie? Mysterious scribblings? A secret code? No! Poems, no less! Poems, everybody! 1979. godine je engleska rok grupa Pink Floyd izdala konceptualni album pod imenom The Wall i time ispisala nove stranice muzičke istorije. Ovaj album je nastao kao direktno suočavanje sa velikom slavom kada su članovi benda, a pre svih Rodžer Voters (Roger Waters), počeli da se osećaju otuđeni od publike. Po rečima samog Votersa ljubav prema bendu nema veze sa kvalitetom muzike nego sa uspehom samog benda. Ideja za snimanje ovog filma je dobijena i pre nego što je sam album bio objavljen, ali je sam projekat pretrpeo određene izmene, čini mi se – na bolje. Film se, kao i album, bavi Pinkijem, momkom koji ima konstantne probleme sa društvom od najranije mladosti. Rastao je pod uticajem ranog gubitka oca koji je poginuo u ratu, sa previše zaštitničkom majkom i učiteljem u školi koji nisu razumeli njegove potrebe i osećanja. Kasniji šlag na tortu je saznanje da ga vara supruga. Kao emocinalnu reakciju na sve to Pinki se povlači u sebe i počinje da, u prenesenom smislu, gradi zid oko sebe, dodavajući another brick in the wall kad god se oseti nesigurno i nezaštićeno. Izlaz iz svega toga on vidi u tome da postane rok zvezda. Ipak, i život rok zvezde nosi svoje probleme, pa se Pinki često vraća iza svog zida, a činjenica da ga drogiraju kako bi mogao da odradi koncert mu ni malo ne pomaže u tome. Pod uticajem droge on halucinira na svojim koncertima, ali se u završnoj trećini filma njegova svest buni protiv svega toga i njegova sudbina doživljava svima poznati epilog. Postoje indicije da je čitava priča dobila inspirisana sudbinom Sida Bereta, gitariste benda koji je mentalno oboleo. He’s a maniac! – He’s an ARTIST! Prvenstveno, film The Wall, tj. adaptacija albuma je zamišljena kao dokumentarni projekat sa lajv snimcima turneje i ponekim animiranim sekvencama, sa samim Votersom u glavnoj ulozi. Problem je nastao kada producentska kuća EMI nije htela da finansira projekat, pa je režiser Alan Parker (Alan Parker) nakon silnih peripetija preuzeo odgovornost da on bude zadužen za projekat. Nakon dogovora Voters preuzima na sebe da napiše scenario i kasnije sa umetnikom Džeraldom Skarfom pravi knjigu koja sadrži scenario, skice crteža i sve ostale planove kako film treba da izgleda. Skarf je bio pravi izbor za to jer je stekao slavu kao karikaturista i kritičar društva, pa je imao potpunu slobodu u pravljenju animacija. Novi problemi su nastali kada lajv snimci nisu mogli da se koriste za potrebe filma, pa pada odluka da delovi sa koncertima budu zamenjeni igranim materijalom. Nakon prvih snimanja Voters shvata da to nije za njega, pa ulogu dobija panker Bob Geldof (Bob Geldof). Film se u potpunosti oslanja na album, pa u njemu skoro da i nema dijaloga. Dijalozi su zamenjeni pesmama sa albuma, u smislu da dok ide pesma mi vidimo ono o čemu ona govori (muzika sa albuma je svojevrsni narativ). Retko koja pesma predstavlja nešto veselo, pa se tako smenjuju scene flešbeka Pinkijeve prošlosti, scene njegovog moralnog posrnuća, surrealne scene halucinacija i animirane psihodelične scene. Upravo su te animirane scene prva asocijacija na ovaj film, jer su one u isto vreme i zastrašujuće i fascinantne. Kvalitet ovog filma se prvenstveno ogleda u tome što je i vizuelno i metaforički upečatljiv. Ambiciozan projekat koji uspeva u tome da svojevrsno umetničko remek-delo podigne na viši nivo kako bi još više objasnio i dočarao kompleksnost dela kao što je album The Wall. Prosto nas smešta u poremećenu glavu našeg protagoniste i vidimo njegovu depresivnu, surrealnu, nadrogiranu verziju sveta, vidimo kako se on izoluje od društva i kako ga ta izolacija polako šalje u ludilo. Kroz film se prožima egzistencijalizam i nihilizam, a najtužnije od svega je što sam Pinki uglavnom nije kriv za sve ono što mu se dešava. Konačan zaključak je da Rodžer Voters itekako razume slabost ljudskog uma i nemogućnost izražavanja onako kako bismo voleli da nas drugi razumeju, ali i kako se nositi sa svim tim. Pink Floyd The Wall je bezvremenski umetnički projekat, savršena adaptacija vrhunskog muzičkog albuma, sa specifičnim vizuelnim identitetom, univerzalnim temama (rat, bol, depresija) i simbolima, alegorijama i metaforama koje će oduševiti svaku osobu otvorenog uma. U filmu svaka scena ima svoj smisao i potrebno je više gledanja kako bi sve u potpunosti shvatili. Ne morate biti fan rok muzike da bi uživali u ovom filmu. About Latest Posts Siniša StajićFounder of "The Filmske Recenzije", cinephile, wordpress enthusiast, basketball lover, hardworking fella. Latest posts by Siniša Stajić (see all) I, Daniel Blake (2016) - 16/01/2017 Naked (1993) - 12/01/2017 The Girl with All the Gifts (2016) - 09/01/2017 Povezane recenzije:Inside Llewyn Davis (2013)Almost Famous (2000)Begin Again (2013)Amadeus (1984)Whiplash (2014)Johnny Got His Gun (1971)Straight Outta Compton (2015)