filmskerecenzije.com
Manchester by the Sea (2016)
Sva tri filma koje sam samoproglasila za tu titulu najboljeg filma u prethodnoj godini (prvo Hell or High Water, nedavno I, Daniel Blake, pa sad ovaj) jesu najbolji filmovi u 2016-oj (i meni i generalno posmatrajući), samo ih dele različiti vremenski periodi mog apsolviranja. Svaki je u datom trenutku bio najbolji po ili u nečemu, a zajedničko za sva tri filma je njihova pružena emocija, koja prevazilazi sve dosadašnje utvrđene granice. Da li je to sada do sjajnih i uverljivih glumaca, maestralne režije, pitkog scenarija, same dirljive priče i nije najvažnije - najbitnije je da sva tri filma imaju srce kao akcenat svojih priča, koje ne možete nikako omašiti i u tome je njihova najveća vrednost. Li Čendler (Casey Affleck) je usamljenik iz Bostona u srednjim tridesetim, živi u podrumskoj sobici zgrade koju održava kao kućni majstor. On je često neugodan, neljubazan, drzak, glasan, ali odrađuje svoj posao. Jednog zimskog dana dobija poziv iz bolnice, iz svog rodnog mesta, koje je udaljeno stotinak kilometara severno od Bostona. Javljaju mu o smrti njegovog brata Džoa (Kyle Chandler), koji je preminuo usled otkazivanja srca. U toku organizovanja sahrane, Li saznaje da je postao staratelj svog 16-godišnjeg nećaka Patrika (Lucas Hedges). To postavlja i povlači mnoga bitna pitanja u njihovim životima, kao i flešbek sećanja zbog kojih je Li i napustio svoj rodni grad... Opet me je oduvao jedan emotivan film. Ne znam da li ovo (šta god da je) dolazi sa godinama, ali što sam starija, postajem sve osećajnija i upijam sve više empatije. Režiser i scenarista filma je Kenet Lonergan (Kenneth Lonergan), koji je više poznatiji po svom scenarističkom umeću (Gangs of New York), a ovim filmom pokazuje da itekako u budućnosti možemo računati na njega kao režisera. Napravio je film sa dušom, dramu koja nas u isto vreme i kupuje i odbija svim svojim postavljenim elemenitma. Ja sam sigurna da ponovo neću pogledati ovaj film jer, ma koliko god bio odličan , iscrpeo je sve emocije iz mene za narednih nekoliko meseci i neka hvala, dovoljno. Iz sinopsisa mislite da znate priču, ali verujte, dok ne pogledate film, ne znate. Svi mi možemo pretpostaviti neku tragediju ili nešto slično u ovakvim filmovima, ali ovi flešbek momenti u filmu nas oduvaju. Ima jedan momenat, jedna scena u filmu koja je lično toliko mračna i jeziva i koja govori o tome koliko krivica može da izjede čoveka do samih kostiju, ali vam ga ne mogu otkriti zbog spojlera. Međutim, ako ga zapazite, ubeđena sam da ćete se osećati isto kao i ja. Ovakva priča je jako ozbiljnog i povremeno mračnog tona, koji je razbijan nespretnim aka polukomičnim momentima filma, koji su tu baš namerno ubačeni, nebitno da li se radi o ispadanju zaleđenog mesa iz friždera, zaglavljenoj ruci u pantalonama, izlaženju iz auta u pokretu i sličnim situacijama. Sigurna sam da je Kenet to veoma pronicljivo osmislio i realizovao kako bi upotpunio film, i to iz razloga da Manchester by the Sea ne bi dobije potpuno tmurni, često i smarajući ton koji odbija. Te tmurne drame jedino trpim od velikana Klinta Istvuda, a još jedan takav preslikan režiser nam ne treba. Pročitala sam u raznim najavama pojedine kritike koje se tiču patetike, ali, po mom mišljenju, nje nema u filmu (eventualno jedna scena sa Mišel Vilijams). Spominje se i patetična muzika, a ni sa tim se ne slažem. Muzika u filmu je sjajna, divna i tužna u isto vreme. Kada Lijevo sećanje kulminira i dovede nas do šokantnih saznanja, tako isto i sama muzika prati gradaciju. Lično sam se oduševila numerom Adagio, koju i inače volim, u izvedbi sjajne pevačice Lare Fabian. Kejsi je jednostavno brilijantan. Najzrelije njegovo izdanje, najemotivnija, a opet tako suptilna uloga. Nimalo patetična, čak na momente lišena i njegovog odzvanjajućeg, pomalo iritantnog naglaska zbog koga ga mnogi ne vole, iako ga to izdvaja od drugih glumaca. Uverljiv je do srži, a nekako ispada da se samo malo trudi, da mu to sve ide sa lakoćom. Hvalila sam njegovo glumačko umeće dosta pre njegove afirmacije među ove velike i uvek sam isticala koliko je bolji glumac od mnogo poznatijeg brata. Drago mi je što će konačno i ostali uvideti da sam bila u pravu i to da je Kejsi razbio ulogom. Ne znam koji glumci će biti nominovani za Oskara, ali ako zlatna statua ode u Kejsijeve ruke, to će možda biti najčistji pogodak u samu metu nagrade Oskar. Ne smem zaboraviti spomenuti mladog Lucasa Hedžesa koji je (ako ga poredimo sa Kejsijem) bio tek dovoljno dobar u svojoj ulozi kao Patrik, ali opet sasvim korektno je odradio svoj posao. Mnogi, po mom mišljenju, preteruju u hvalospevima njegovoj glumi, ali ni izbilizu koliko preteruju za Mišel Vilijams (Michelle Williams). Ona, kada se sve sabere i oduzme, ima tek jednu scenu vrednu pomena u kojoj preglumljuje i previše patetiše, ali dobro. Manchester by the Sea je tip filma koji će vas prosto naterati da se osećate življe, jer iza svoje tragedije krije i solidnu dozu humora - baš kao i život. Ne morate pogledati ovaj film jer sam ja preporučila, nemojte ni zbog toga što ga kritičari hvale i ima dobre ocene. Pogledajte ovaj film, čisto da proverite koliko ste empatični ili niste. Ako niste, radite na tome da postanete, jer nas jedino empatija može spasiti da skroz ne skrenemo. https://www.youtube.com/watch?v=gsVoD0pTge0