filmskerecenzije.com
The Man Who Wasn’t There (2001)
Me, I don't talk much... I just cut the hair. Kao što sam već desetak puta napisao, filmovi braće Koen (Joel Coen, Ethan Coen) nisu konvencionalni i retko kada se mogu jednostavno objasniti, kroz njihova scenarija se prožima filozofija, ali nijedan film nije dosadan, naprotiv. Egzistencijalizam im je bio najčešča zanimacija (u tom smislu savršeni A Serious Man), a u tom filozofskom pravcu su usmerili i film The Man Who Wasn't There. Ovaj neo-noir počinje kao klasičan triler, ali vremenom zalazi u sasvim neočekivanu teritoriju. Priča se bavi Edom Krejnom (Billy Bob Thornton), jednostavnim čovekom koji ne komplikuje svoj život i radi kao frizer sa svojim zetom Frenkom (Michael Badalucco). Njegov brak sa suprugom Doris (Frances McDormand) je davno postao niz navika, pa ona ulazi u aferu sa svojim šefom Dejvom (James Gandolfini). Jednog dana, njegovu radnju posećuje zagonetni biznismen koji Edu nudi revolucionarnu poslovnu priliku - u zamenu za deset hiljada dolara će postati tihi partner za podelom zarade 50-50. Eda ta ideja veoma intrigira, ali je problem novac, pa odlučuje da ga nabavi na ilegalan način koji uključuje Dejva i Doris... The Man Who Wasn’t There ima sve karakteristike klasičnog noira koje uključuju laži, iznudu, ucene ili ubistvo. Nakon uvodnih petnaestak minuta sam mislio da ću pogledati crno-belu verziju njihovog debitantskog filma Blood Simple, međutim oni ne prave korak napred u tom smeru, bar ne u klasičnom smislu. Konkretno mislim na činjenicu da svaki potez ili razmišljanje Eda Krejna podvlače egzistencijalnom filozofijom, a samim tim i čitav narativ, pa je priča dosta dublja od klasičnog noira. Bili Bob Tornton tumači lika sa minimum facijalnih ekspresija koji na prvi pogled deluje pomalo tupavo, ali ubrzo shvatamo da je samo nezainteresovan, sa spontanom komičnom crtom koja ga karakteriše. Zbog svega gore navedenog, lako je zaključiti da lik Eda Krejna nije samo antijunak, nego i studija karaktera koji uopšte nema uticaja na sopstveni život. Kada god uradi nešto po svon nahođenju ili pokrene inicijativu, obično se sve završi veoma loše - serijom tvistova mi to i sami shvatamo, a svakim novim tvistom je sve veća ironija. Tako je sve do same završnice filma, koja predstavlja i žanrovsko finale, ali i zaključnu šalu prema glavnom junaku. Zaključujemo da je bolje ne povlačiti poteze i u potpunosti razumemo njegovu indiferentnost prema sopstvenom životu. Sporiji neo-noir koji se bavi egzistencijalizmom ne zvuči previše privlačno, ali braća Koen izvrsno balansiraju priču sa tonom ironije, čineći da sa pažnjom pratimo radnju, ali i da posredno razmišljamo van okvira filma. Pitanja koja autori postavljaju se ne odnose samo na sadržaj filma i, iako sve ovo može zvučati pomalo pretenciozno, ni u jednom momentu ne vređaju inteligenciju publike - tvistovi jesu iznenađujući, ali ne deluju kao da su isforsirani ili van konteksta. Scenario je pun jedinstvenih dijaloga i malobrojnih, ali upečatljivih likova, što je oduvek karakteristika ovih autora. Ovoga puta su uključili i naraciju glavnog junaka, koja je povremeno urnebesna jer uključuje bukvalno sve i bavi se relativno nebitnim detaljima. Tempo je laganiji, što omogućuje i manje bitnim scenama da budu ispričane u potpunosti, kako bi bolje upoznali Eda ili čisto zbog komičnog utiska. Rodžer Dikins je izvanredno dočarao noir crno-belom kinematografijom sa majstorskim korišćenjem svetla i senki koje imaju bitnu ulogu u pojedinim scenama. The Man Who Wasn't There je stilizovana i ironična kombinacija noira i egzistencijalne drame o čoveku koji ima konflikt između postojati i delovati. Izvrsni Bili Bob Tornton i realizacija karakteristična za braću Koen ljubiteljima ozbiljnijeg filma pružaju odličnu dvočasovnu zabavu. https://www.youtube.com/watch?v=htxvLcSnOU0