filmskerecenzije.com
Love (2015) - The Filmske Recenzije
Vaša ocena filma: [Total: 5 Average: 3.4/5] Secrets makes you stronger. Secrets makes you darker. Meni mozak izgleda radi na preskok i kada pišem zapaženja o nekom filmu papir je poput slike Džeksona Poloka išaran svakojakim nedovršenim rečenicama koje iskaču iz svih pravaca i bez pravila. Te misli i zapažanja kako iznenadno dolaze, tako i menjaju strukturu recenzije, vez definisane misli koju bih mogao iskoristiti da bih započeo avanturu novog teksta. Šta reći tek za ovaj novi poduhvat kontroverznog rođenog Argentinca sa francuskim pasošem Gaspara Noe (Gaspar Noé) i njegovog poimanja ljubavi i šta ona radi od ljudi? Jedan poznati mag porno filma podelio je jednu zanimljivu anegdotu o Gasparu, koji ga je zamolio za sastanak sa vlasnikom Hastlera Lerijem Flintom, jer mu je želeo predočiti neke poslovne zamisli i posuditi glumice za film. Posle razgovora sa njim Leri, vidno rezigniran, priznao mu je da nikada nije upoznao perverzniji um od Noelovog, koga je bukvalno isterao iz kancelarije. Razlog je možda ležao u tome što Ameri ništa ne prepuštaju slučaju i vole da kontrolišu, tako da opako otvoreni um, koji pre svega udovoljava da bi mu bilo udovoljeno, nema šta tražiti u zadanim pravilima marketinga. Opet se pitam, kako napisati smislenu recenziju za ovaj film? Rekao bih da sam upao u jednu prašumu svega i svačega, sa pokvarenim kompasom, izgubljenošću malog deteta koji je kriomice gledao morbidnu i mračnu verziju neke naopako okrenute Grimove bajke za odrasle. Šta sam shvatio iz svega ovoga? Pa ne bih rekao da sam postao nešto pametniji, ali svakako sam postao bogatiji za jedno zanimljivo kinematografsko iskustvo koje pati od pretilosti, pa se polako i nezgrapno kreće po živcima testirajući do maksimuma naše strpljenje. Pojednostavljena i opšteprihvaćena definicija Marfijevog zakona kaže ako nešto može poći naopako, poći će naopako. Šta je onda naopako u ovom filmu i likovima u njemu? Naopako je to što su oni u bukvalnom smislu zaljubljeni džankiji, autodestruktivne jedinke koji ne mogu funkcionisati ako pored sebe nemaju onoga drugog, bez obzira što sve to poprima katastrofalne posledice. Taj fatalizam nije od armiranog betona, nego je uboga slamnata kuća koju vuk iz dečije priče jednim fukom razbije, u trenutku kada razočaranost otrovno zaždije žaoku u poklonjeno srce. Žaoka voljenog ravna je kao smrt, a smrt ne zakaže kao kondom u presudnom slučaju. Od neslavnog raspada veze sa Elektrom, Marfi proživljava pravu noćnu moru. Uhvaćen je u kavez neželjene trudnoće i sa ženom (slatkastom plavušicom) koju prezire, jer je ona sudelovala u sahranjivanju njegove sreće. Sam Marfi kao da nije prisutan i voiceoverom nam pojašnjava svoje stanje sad ne postojim, ovo mesto za mene je kavez. Prima poziv od Elektrine majke i saznaje da sa njom već dva meseca nema kontakta. To ga još više baca u mrežu ponovnog preživljavanja turbulentne veze od koje rane ne zaceljuju, želeći da je ponovno zagrli i pronađe. Dve godine. Toliko mi nedostaje. Voleo bih da je ovde sada – priseća se sa čežnjom i onda tap, vraćanje u prošlost, u segmente vihora navodne sreće ili zaluđenosti i šta je sve dovelo do konačnog čina. U jednom filmskom eksperimentu nakaradne lirike, košmarnog putovanja i dekadentnog ponašanja, Gaspar Noe nam je želeo prezentovati njegovo poimanje ljubavi. Njegova ljubav je bolna praznina nemoći, boli koja razdire, ali je ugodna jer si opčinjen. Opčinjenost dovodi do destrukcije, nekontrolisanosti i večite potrage da se partner oseća zadovoljeno. Da bi postigao takvu priču likovima je morao dodati umetničku notu, a umetnici svojim senzusom mogu odnos dići na nivo naglašene avangardnosti, a da sve to izgleda da tako mora biti. Elektra je slikarka, umetničko delo u Marfijevim očima koji se bavi filmskom režijom, pa tako izgleda i režira svoju ljubavnu priču. Njegov stan je ispunjen plakatima legendarnih filmova iz bitnih perioda istorije sedme umetnosti i to pre svega u tehničkim inovacijama. Recimo Grifitov Birth of a Nation je uveo dramatične krupne kadrove, ekspresivne pokrete kamere, sekvence sa paralelnim radnjama, dok je Langov M jedan od pionira kako se zvuk na filmu može koristiti i kao napetost, a svetlo naglašavati psihozu antijunaka u šturoj ekspresivnoj scenografiji. Pomalo egotripovski Gaspar Noe napravio je posvetu i samom sebi kroz maketu hotela naziva Love Hotel, gde se referirao na plakat filma Enter The Void. Iz svega ovoga možete zaključiti da je mnogo pazio na tehnički aspekt filma svesrdno koristeći sve što je naučio (gornji rakurs kamere na licima u krevetu, različite boje posteljine sa istim tim korišćenjem svetlosti, naglašavanje crvene boje posebno u Elektrinim odevnim predmetima i posebno onda kada tih drečavih boja nema u scenama, da bi jednostavno primetili taj Marfijev oreol žudnje). Muzika je bitan čimbenik u scenama seksa koje se smenjuju kao po pokretnoj traci. Ovisno kakva je scena imamo klasičnu muziku (kunilingus i felacio), rok (penetracija), psihodelija (menage-a-trois) itd. Iskreno, te scene pored svih tih tehničkih stvari nemaju nikakve magije, dosadne su i kako vreme odmiče sve ih je više i sve su neukusnije (muški polni organ svakih deset minuta u erektivnom stanju), a upravo je Gaspar naglašavao prirodnost tih scena, pa mi nije baš jasno šta je tu prirodno ili u službi uzbuđenja (dobro hajde može proći one scene slikarskih poza iz renesansnog doba i menage a trois). Za moj ukus lepše su bile normalne scene lišene eksplicitnosti i to one dubokih kadrova (pogled kroz prozor iz njegovog stana u susedni gde ih posmatra seksi plavuša Omi ili još jedna jako lepa scena u restoranu, a iza njih je velika slika na kojoj je put baš između lica da potencira tu dubinu, put koji vodi u prekrasni mali dvorac). Krajnja presuda: Naporan i predug za barem četrdeset minuta. Film koji izgleda da ga je režirao Terens Malik na drogama, izvrće poetiku neonskog svetla Von Kar Vaia (čije filmove očito ceni) u erotski snuff i prilično je nekonzistentno delo sa dobrim momentima koji te povremeno kupuju da imaš taj poriv nešto lepo napisati o njemu, svestan promašenog filma jednog zanimljivog enfant terriblea. Autor: Adnan Pandur About Latest Posts Siniša StajićFounder of "The Filmske Recenzije", cinephile, wordpress enthusiast, basketball lover, hardworking fella. Latest posts by Siniša Stajić (see all) Arrival (2016) - 17/01/2017 I, Daniel Blake (2016) - 16/01/2017 Naked (1993) - 12/01/2017 Povezane recenzije:Amore Mio/ My Love (1964)Pieta (2012)Up in the Air (2009)I Stand Alone (1998)Candy (2006)Happiness (1998)Man Bites Dog (1992)