filmskerecenzije.com
Falling Down (1993)
U Holivudu se pravi baš svašta, priznaćete, a tek ponekad naiđe kvalitetno ostvarenje sa akcentom na kvalitetnoj priči koja odudara od njegovog prepoznatljivog koncepta, a istovremeno operisano suvišne pompeznosti, kao što je to u slučaju filma Falling Down (Pad). Ovo naročito ume da bude ređa pojava u slučajevima kada se za film vezuju zvučnija glumačkia imena, poput ovih koji se pojavljuju u ovom filmu. No, treba zaboraviti da nam je reditelj ovog ostvarenja, Džoel Šumaher (Joel Schumacher),doneo i druge zanimljive naslove intrigantnih priča, poput filmova Flatliners (1990), 8mm (1999), Phone Booth (2003), ali i velike promašaje Batman Forever (1995) i Batman & Robin (1997), koje se svi trudimo da zaboravimo ili makar oprostimo, ukoliko je moguće. Centralni lik Viliam Foster (Michael Douglas), odnedavno je razveden i nezaposlen, pri čemu ima i zabranu prilaska svojoj ćerki, što ga čini vrlo ogorčenim čovekom. Nakon što se klima u njegovom automobilu kvari, Viliam ga ogorčeno napušta i pešice kreće kroz Los Anđeles, kako bi prisustvovao rođendanu svoje ćerke. Sve sa čime se Viliam usput sreće samo dodatno povećava njegovu frustraciju, koja je već svakako na kritičnom nivou, pretvarajući ga u jednog vrlo besnog i opasnog čoveka. Na putu ka kući svoje bivše žene Beth (Barbara Hershey) i njihove zajedničke ćerke Adel, Viliam rešava da se obračuna sa svim društvenim nepravdama na koja usput nailazi, pri čemu postepeno prelazi na „drugu stranu zakona“, predstavljajući sve veću opasnost po okolinu. Nakon osnovnog opisa filma Falling Down, prvim pogledom na Viliama, verovatno ćete zaključiti da je u pitanju osoba na granici ludila, što zapravo i jeste tako. Međutim, gledalac ubrzo počinje na neki način da se identifikuje sa njim, pripisujući njegovim asocijalnim postupcima i neke pozitivne crte. Njegove postupke ne možemo nazvati herojskim, iako su pojedini segmenti istih upečatljivo inspirišući, čak na granici da ih nazovemo i katarzičnim, terajući nas da u mislima budemo sve više na njegovoj strani. Kako bismo našli ravnotežu između naše simpatije prema Viliamu i njegove negativnosti, koju bismo želeli nekako da ublažimo, društveno najprihvatljivije bismo ga mogli nazvali žtrvom, jer on to na neki način i jeste. Međutim, problem je što bismo na taj način mogli opravdati mnoge zločine. Reklo bi se da je najkritičnije to što se naše simpatije prema njemu zasnivaju na njegovim postupcima koji bi zapravo trebali da izazivaju potpuno suprotna osećanja. Problem je što Viliama već inicijalno upoznajemo kao osobu koja je na neki način pošla na „put bez povratka“, te nemamo uvid u njegovu prošlost, koja bi eventualno prikazala kako on dospeva u to stanje, kao i u neke njegove druge osobine, koje bismo bezuslovno mogli nazvati pozitivnim. Upravo ova relacija heroj-negativac ili pak antiheroj, glavna je tema mnogobrojnih rasprava, kada je ovaj film u pitanju. Majkl Daglas potiče iz poznate glumačke porodice, preciznije, znamo ga i kao sina glumačke legende Kirk Daglasa i zaista su retke osobe koje za njega nisu čule. Upravo zato je važno napomenuti da njegovu ulogu u filmu Falling Down smatramo jednim od njegovih najboljih performansa u njegovoj karijeri, ako ne i najboljim. U pitanju je jedna potpuno atipična uloga u odnosu na one u kojima smo navikli da gledamo Daglasa, a njegova snalažljivost u njoj mogla bi biti odličan dokaz njegovog glumačkog kvaliteta, koji mnogi osporavaju. Robert Duvall (Robert Duvall) je sa druge strane pružio standardan doprinos, ulogom narednika Martin Prendergasta, koja se potpuno uklapa u njegov glumački profil. Ovo je jedna od onih uloga koje mu takoreći leže, što je u priloženom i dokazao. Ranije pomenuti uticaj Viliamovih postupaka, koji može imati potencijalno katarzičan efekat po gledalaca, može delovati kao neka vrsta katalizatora društvenog nezadovoljstva. Može se učiniti da upravo priče poput Falling Down, koje slobodnije predstavljaju društvenu nepravdu, mogu imati zapravo suprotan efekat. Tačnije, očekivajući da prikaz socio-kulturloških nepravdi kod gledaoca poveća neku vrstu pobunjeničkog raspoloženja, ono se zapravo stišava nakon podsvesno doživljeno zadovoljenje pravde, posredstvom Viliama koji je na neki način sprovodi. Koliko je ovo tačno, ukoliko ovakav filmu uopšte želi ciljno da proizvede ovakav efekat, teško da ćemo saznati. No, bez ozbzira na to, ovaj film bismo svakako nazvali odličnim ostvarenjem, čije gledanje nikako ne bismo želeli da vam uskratimo. 8/10 Autor: Nikola Milošev