filmskerecenzije.com
Bob le Flambeur (1956) - The Filmske Recenzije
Vaša ocena filma: [Total: 0 Average: 0/5] Teško je zamisliti Melvilea (Jean-Pierre Melville) kao pripadnika neke druge filmske kulture nego francuske, jer je u svakom svom delu, koliko god bio fasciniran američkim kriminalističkim filmom i njihovim film-noirom, davao svojeručni potpis praveći jedinstvene filmove koji su se na prvu okoristili tim američkim pristupom, ali su zato mirisali šarmom Evrope i izgledali sasvim drugačije. Tvorac modernog kriminalističkog filma ipak nije započeo, da se tako izrazim, krinalnom stranom, nego u osvajanje publike krenuo je radeći mnogo ličnije filmove koji su bili ekranizacije poznatih književnih dela („Tišina mora“ je rađena prema delu Henrija Verkorsa). Ta 1956. godina je bila presudna godina za Melvilea. Nakon tri melodrame napravio je prekretnicu snimivši „Potpaljivača Boba“, priču o sredovečnom kockaru, bivšem pljačkašu banaka, koji je i „ogulio“ svoje dugove društvu pre dvadeset godina, ali nikada nije izgubio žar za uzbuđenjem. Taj adrenalin podmiruje kockanjem, ali kako kocka uvek ne reaguje na onaj pravi način, nađe se u finansijskog gabuli. Još kada sazna da je sef te kockarnice u Dauvileu, koja ga je pošteno olakšala, težak 800 miliona franaka, oseti da je vreme za veliki comeback. Često i opravdano upoređivan sa Hjustonovim „The Asphalt Jungle“ Melvilovo delo je, koliko slično navedenom filmu, toliko i različito. Valja napomenuti da je Melvile uticao i na prvačiće francuskog Novog talasa, a i da je prokrčio put Serđu Leoneu i kasnije majstoru akcijskih filmova Džon Vuu. Šta mi prvo upada u oči kada gledam njegove filmove, evo konkretno ovaj „Kockar Bob“? Definitivno manjak dijaloga i tišina, možda šturo profilisani likovi sa jedne strane, ali opet sa druge nekako bogati iskustvom koje se vidi u licima, gde možemo na osnovu njihovih karakterističnih tikova napisati romane, baš kao što je to kasnije sa svojim krupnim kadrovima lica patentirao Serđo Leone. Fotografija je definitivno značajna stavka Melvilea, kao i uglovi snimanja, pa i zvuk koji je ipak u nešto većoj meri bio prisutan kod njegovih kasnijih radova i onih poznatih uvodnih ćutljivih scena. Recimo u tih par scena vidimo Bobov stan, gde kroz tu čitavu scenu imamo pogled kroz prozor prema tom metežu od grada, gde crkva namerno ima svoje mjesto. Detalje noira kroz spomenutu fotografiju i postavljanje scena vidimo kroz ženske likove Suzan, Ivon i najviše kroz En, mladu prekrasnu uličarku koja svojim erotiznom, nezajažljivom gladi za uzbuđenjem i autodestruktivnim fatalizmom privlači Boba koji možda u njoj vidi kopiju sebe. „Ženi se nikad ne govori o poslu“ razdere se Bob na svog štićenika Paula koji, da bi fascinirao i zadržao u svom krevetu, ispriča strogo čuvanu tajnu. Čitajući po netu i stvarajući vlastiti stav o filmu nisam primetio da je neko zapazio vezu između Majkla Mena i Melvilea. Film je ni manje ni više nego hit Vrućina (Heat). Ona poznata scena Al Paćina i Robert de Nira u kafani je idejno skrojena baš u ovom filmu. Doduše, ona je mnogo kraća i dijaloški siromašnija epitetima kojoj je tek Men mnogo kasnije dao antologijsku notu. I u Melvilovoj sceni reč je o policajcu koji Boba uvažava kao čoveka i prijatelja, ali je ipak dužnost ispred svega, dok i Bob poštuje svog progonitelja i prijatelja i izaziva ga na igru jer, kao što sam i rekao, to ga čini ponovo živim. Lik Boba je stvarno zanimljiv i ima onu notu kvartovskih žestokih momaka koji su se uvek zalagali i štitili slabijeg od sebe. Recimo, na pamet mi padaju silne uloge krajem tridesetih Džejmsa Kanjeja i njegovog kriminalca sa velikim srcem. Bob u jednoj sceni priča kako je imao teško detinjstvo i kako je napustio majku sa petnaest godina, da bi je kasnije, nakon deset godina, našao na istom mestu neprepoznavši je na prvu, kako čisti. Valjda mu se ta slika toliko usadila u pamćenje da uradi nešto od svog života, da ne bi završio kao ona. Govorio sam o En, sada ću nešto reći i o Ivon kojoj je Bob takođe pomogao kad je bila u nevolji. Sa njegovom pomoći ona je napravila kafić koji je Bobovo redovno mesto i njegova sigurna jazbina. Njena uloga je minorna, ali značajna. Ona je dobra Bobova vila i poznaje ga bolje od njega samog, a pritom ga voli stihijski, tajno. Treća ženska uloga po važnosti je krupijeova žena Suzan, koja je oličenje proračunate žene, rospije „sa mudima u pantalonama“ i njuhom kada nešto njen muž prećutkuje. Znači, kod Melvilea žene su jako važna stavka u fabuli. One su prikazane kao oštroumne, zagonetne, fatalne nevolje bez kojih muški rod ne može uopšte da živi. Paolo, Mark i Žan samo su elementi kroz kojih se one penju do svojih ciljeva. Jedino Bob je drugačiji. Njegova slabost i ranjivost je on sam prema sebi. Kao što se kaže na kraju filma „svaki žeton ima dva lica“ , a da ne spojlerišem još više pogledajte ga i shvatićete kako ovaj citat u potpunosti opisuje filozofiju filma. Jedan kritičar je mudro rekao: Ovaj film je kao staklena snežna kugla, prodrma te i kad se taj sneg/dojmovi u kugli slegnu, opet imamo želju da taj sneg/dojam prodrmamo i ponovno uživamo u uzbudljivosti pokretnih slika. 10/10 Autor recenzije: Adnan Pandur About Latest Posts Siniša StajićFounder of "The Filmske Recenzije", cinephile, wordpress enthusiast, basketball lover, hardworking fella. Latest posts by Siniša Stajić (see all) Hidden Figures (2016) - 19/01/2017 Arrival (2016) - 17/01/2017 I, Daniel Blake (2016) - 16/01/2017 Povezane recenzije:Lascars (2009)Frontier(s) (2007)I Stand Alone (1998)Les Visiteurs (1993)Haute Tension/ High Tension (2003)RRRrrrr!!! (2004)Jeune & Jolie/ Young and Beautiful (2013)