zaboravi me

Da sam joj tad rekao ‘’stani’’, možda bi me sad jutrom budila uz miris kafe.
A možda bi me nervirala usisavajući sobu, dok spavam.
Da sam joj tad rekao ‘’stani’’, možda bi me sad čekala sa večerom, umornog sa posla i pred ulazom u stan poslala poruku ‘’Ne zaboravi hljeb’’, i vraćala me nazad do prodavnice.
Možda bih je psovao, grdio, ljutio se na nju, ali bih je volio, više nego ikoga i bilo koju posle nje.
Da sam joj tad rekao ‘’stani’’, možda bi sad galamila na mene zbog razbacanih stvari po stanu, zbog dignutih nogu na stolu dok gledam TV.
Da sam, ali nisam…
Umjesto toga, odabrao sam da je tražim tamo gdje je nema, znajući vrlo dobro gdje je i u kom gradu.
Da sam rekao, ali nisam, ne bih je tražio u drugima, znajući da je tamo najmanje ima, i da se žena kao ona više ne rađa.
Da sam, ali nisam.
Neko je rekao, neko je umio.
Neko ju je zadržao, neko ko je možda tip čovjeka koji igra loto, igre na sreću, čeka bingo, ne shvatajući da je najveću premiju u životu dobio onog dana, kad mu je ona rekla ‘’Da’’.

Rade Šerbedžija; Zaboravi

Ako me sretneš negdje u gradovima stranim
Po kojima se muvam u posljednje vrijeme,
Sretni me,
Kao da me srećeš prvi put.
Nismo li se mi već negdje vidjeli?
Kaži… i zaboravi.

Zaboravi dane koje smo nekad zajedno…,
I noći, zaboravi…
Gradove kojima smo mijenjali imena.
I ucrtavali u karte samo nama dostupne…

Onaj hlad pod maslinama u našoj uvali.
Uvali mirnih voda.
Otok naš i ime broda pjesnika
Koji nas je tamo nosio.

Zaboravi da si ikad rekla da me voliš,
I kako se nikad, nikad nećemo rastati.

Treba zaboraviti naslove knjiga
Koje smo zajedno čitali.
Filmove koje smo gledali,
Hemfri Bogarta i Kazablanku.
Naročito zaboravi.

Ulicu divljih kestenova s početka Tuškanca.
I onaj naš poljubac na kiši
Za koga bi znala reći:
“Nikada neću zaboraviti.”
Molim te zaboravi.

I kada ti kažem da zaboraviš,
Kažem ti to zato što te volim.
Kažem ti to bez gorčine.


Otvori oči ljubavi.
Našim gradom prošli su tenkovi.
Odnijeli su sobom sve što smo bili,
Znali…, i imali…,
Zato… Zaboravi…

Čemu sjećanja…?
Pogledaj kako trešnja u tvom vrtu
Iznova cvjeta svakog proljeća.
Nasmiješi se jutru koje dolazi.
Zagrli bjelinu novih dana.
I zaboravi.

Kasno je već dragana, hoću da kažem,
Zreli smo ljudi.
To jest , nismo više djeca.
I znam da nije lako.

I znam da možda i boli…
Ali pokušaj,
Molim te…, pokušaj….zaboravi.

I ako me sretneš negdje u gradovima stranim
Po kojima se muvam u posljednje vrijeme.
Sretni me ,kao da me srećeš prvi put;
Nismo li se mi već negdje vidjeli?
Kaži… i zaboravi.

Jedan od onih gradova

Pariz je jedan od onih gradova
u kojem bismo potrajali
violine bi nas opominjale
tjerajući nas na ljubav
i mrak bi dobio svoje lice i šarenilo

zasigurno već na spomen sve odiše
na rođendansko veselje dugih godina
koje smo ostavili iza sebe

netko drugi svojim je rukama
obuhvatio tvoje tijelo
noćas se osjeća u zraku

ne pripisuj mi vrijeme
samo me zaboravi
što bezbolnije

a jednom
kad ti moja knjiga padne
u stisak koji će mirisati na kremu za ruke
kad se budeš pribojavala nostalgičnih pogleda
koji će priznavati tko si bila
i otkrivati magičnu sreću ponoćnog zagrljaja iza zgrade stare pošte
ja ću znati da ne snivaš mirno
no biti će suviše kasno

zahvaljujem ti,
slomila si srce
no još uvijek nisi zaustavila minute

otkucavam i pišem
za tuđim šapatom dišem

Pariz se smije.

zaboravi me još malo

Zaboravi me još malo,

slobodno.

Svakako sam zamislila da mogu kroz život sama.

Odavno sam se već zarekla da me neće

dotaći ruka koja se dvoumi.

Naterao si me da ispitivački gledam

svoj odraz u ogledalu,

da sumnjičavo čitam ono što napišem,

da isključivo kupujem čipkano rublje

- ali ničeg lošeg nema u tome.

Uvek se sve završi tako što poljubim sebi rame.

Jer ja bih mene volela ludački,

ne bih me puštala.

Ali ovo je priča o tebi.


Zaboravi me još malo,

evo

proglasi svaki hobi zabavnijim od mene

i nadji vremena za sve te epizode i utakmice

i stare drugare

i nove drugare,

za viski;

ali nemoj me zvati kada ne budu mogli da utole tvoju nepresušnu glad

za pažnjom,

za potvrđivanjem;

kada ne budu imali vremena da,

zbog svih svojih

hobija, projekata, serija, joge, šejkova i instrumenata

slušaju priče Zlatnog dečaka i sreći i ljubavi.

Jer nikoga zapravo nije briga.

Čak ni tebe.


Ponekad sam sigurna

da me zaboraviš malo

samo zbog intenziteta,

jer uplašiš se koliko možeš da mi veruješ

i ne možeš da me izbaciš iz glave.

Ali ne voliš ti mene onako kako bih ja želela da me voliš.

Jer posle svakog dejta ja se podozrivo

gledam u ogledalu

i sve sam manje ponosna na svoje

klavikule,

na svoj vrat

i struk,

jer devojke kojima lajkuješ fotke na instagramu

imaju ogromne grudi

i spavaju u solarijumu

i izduže noge preko one aplikacije.


Zaboravi me još malo,

dobro ti ide.

Vidim da sa bivšom imaš o čemu da pričaš.

Nadam se da je ućutala malo

jer joj je to jedina opcija da te zadrži.

Čuvaj svoj lični prostor

bodljikavom žicom

i ne puštaj me unutra više,

jer ja ne razumem kako možeš

da mi govoriš da me voliš

ovoliko godina

i da smo još uvek ovde

gde od svojih strahova i ne vidim tvoje.


Zaboravi me još malo

lakše mi je tako.

Svakako živim u kontstantnom užasu

da neću naći nekog u čija ohrabrivanja mogu lako da poverujem.

Jer nismo baš toliko isti,

kao što kažu.

Ja precrtavam ljude,

a ti ih prikupljaš.

Zato ću obgrliti sve svoje sumnje

i po ko zna koji put

ti neću ništa od ovoga reći,

jer na neki bolesno zaštitnički način

ne želim da te povredim.

Ali ću pozvati svog bivšeg večeras

i on će se baš obradovati

jer on stvarno voli

klavikule i smislene razgovore,

obožava kada se smejem

i misli da zaslužujem bolje od njega.


Zato me zaboravi malo

slobodno

molim te,

nemoj da mi govoriš da me voliš

i da sam ti potrebna.

Znaš da me mnogo bole poigravanja.

Predugo sam sama i jaka

da bih poverovala da zaslužujem

jutra bez plana.

Sve što ne možeš da mi pružiš

neka te natera

da me zaboraviš malo,

još samo malo,

malo više od danas

kada sam skoro poverovala

da si mi potreban.

Posljednje zbogom!

Nisam vise tvoja, vrijeme nas je pregazilo. Nestali smo, a nismo to htjeli. Bili smo samo mali ljudi koji su snivali velike sne. Dok pisem posljednju poruku u srcu ipak neka nada da nije posljednja, da nije kraj, da ima jos malo vremena za nas. Ja nemam vise sta da ti dam, ovo ranjeno srce vise ti ne treba, ne moze ono vise da voli! Ali cuvam ga… Ako ikada pozelis ga nazad, tvoje je. Moj zivot jos je samo tvoj. Deset minuta od kako nisam tvoja, a osjećam se kao da više ničija neću ni biti, jer ti si bio moje sve, zivot bez tebe stao je! Zbogom ljubavi, ali ne zaboravi me. Sjeti me se ponekad, a ja cu svakog trena misliti na tebe i cekati… cekati neko bolje sutra, neku novu poruku, tvoje dobrojutro, tvoj osmjeh, samo jos jednom da cujem ti glas… Volim te, srećo! :’(
#250710082108120925090410191222120701
#2108
#AA

Ako me sretneš negdje u gradovima stranim,
Po kojima se muvam u posljednje vrijeme,
Sretni me,
Kao da me srećeš prvi put.
Nismo li se mi već negdje vidjeli,
Kaži…i zaboravi.

Zaboravi dane koje smo nekada zajedno…
I noći zaboravi…
Gradove kojima smo mijenjali imena,
I ucrtavali u karte samo nama dostupne…
Onaj hlad pod maslinama u našoj uvali,
uvali mirnih voda.
Otok naš i ime broda pjesnika
koji nas je tamo nosio…

Zaboravi da si ikada rekla da me voliš,
I kako se nikada, nikada, nećemo rastati.

Treba zaboraviti naslove knjiga
Koje smo zajedno čitali,
Filmove koje smo gledali,
Hemfri Bogarta i Kazablanku,
Naročito zaboravi.

Ulicu divljih kestenova s početka Tuškanca,
I onaj naš poljubac na kiši
Za koga bi znala reći:
“Nikada neću zaboraviti”.
Molim te zaboravi…

I kada ti kažem da zaboraviš,
Kažem ti to zato što te volim
Kažem ti to bez gorčine.

Otvori oči ljubavi,
Našim gradom prošli su tenkovi.
Odnijeli su sobom sve što smo bili,
Znali… imali…
Zato… Zaboravi.

Čemu sjećanja?
Pogledaj kako trešnja u tvome vrtu
Iznova cvjeta svakoga proljeća.
Nasmiješi se jutru koje dolazi,
Zagrli bjelinu novih dana
i zaboravi.

Kasno je već. dragana, hoću da kažem,
zreli smo ljudi,
To jest, nismo više djeca
I znam da nije lako.

I znam da možda i boli… ali pokušaj,
Molim te, pokusaj… zaboravi!

I ako me sretneš negdje u gradovima stranim,
Po kojima se muvam u posljednje vrijeme,
Sretni me, kao da me srećeš prvi put;
Nismo li se mi već negdje vidjeli,
Kaži… i zaboravi.

—  Rade Šerbedžija, Zaboravi

Nisam ja to jutro pogriješio broj telefona, Bog zna da bih prije zaboravio datum svog rođenja nego njen broj.
Samo, eto, pogrešnu sam osobu tražio.
Ona što zatvara oči na moje gluposti, gleda kroz prste, čeka i moli, više ne postoji.
Tu novu nju nisam znao, nisam znao ništa o njoj, osim da je čvrsto odlučila da me zaboravi.

Boliš me. Ne preboliš me. Razboliš me.

Kada sam je ugledao na onoj klupici, verujem da nije bilo srećnijeg čoveka od mene. Nisam mogao da odolim, morao sam da sednem kraj nje. Dok sam išao ka klupici, setio sam se njenih pogleda kada je mislila da je ne gledam, kako je crvenela kad god bih naišao, kako bi povisila glas svaki put kada bih bio u blizini. Čini mi se kao da je prošla čitava večnost od toga, ali bez obzira, još uvek sam njen. Ceo život sam njen.
Seo sam, tiho rekao “Ćao”, nije odgovorila ni ovaj put, samo se nasmešila. Čini mi se da nikada nisam video tužniji pogled i osmeh.
Već godinama razmišljam o tome šta bih joj rekao da je sretnem samu, čudno, ali sad, kada se to desilo, baš ničega ne mogu da se setim. Prekinula je ćutanje ponudivši mi jednu cigaretu. Prihvatio sam, iako te cigarete nikada nisam voleo.
“Nisam znao da pušiš..” Opet se samo osmehnula. Oduvek je bila ovako zbunjujuća, još od malena svaka njena reč, svaki njen gest.. sve je bilo dvosmisleno. Nikada nisi mogao tačno da znaš o čemu misli. Time me je, valjda i osvojila, godinama sam već želeo da je shvatim. Što sam više razmišljao o njoj, to mi je ona postajala konfuznija, ali i draža.
“Otkud ti ovde?”, upitala me je. Trik pitanje? Ovaj grad me isuviše seća na nju, toliko toga je bilo ovde, a opet se nije desilo ništa.
“Znaš već, uspomene..” Ponovo taj osmeh i jedva čujno: “Znam..”
Možda bi bilo bolje da je samo gledam. Nije se mnogo promenila, u stvari - lik nije, ali izraz jeste. Kad se malo bolje zagledaš, vidiš da je njen osmeh samo varka i da joj je pogled prazan, mada, iako nema više onog starog sjaja, sive oči su joj i dalje prelepe.
“Zašto me tako gledaš?”, okrenula se ka meni. 
“Godinama sam te tražio svuda i nigde te nije bilo, ne mogu da verujem da sediš tu, pored mene." 
Podigla je ruku, pogladila me po obrazu: "Tu sam”, rekla je, “Veruj.”
“Ali ćeš ponovo nestati..”, izgovorio sam to nerazmišljajući.
Ponovo se nasmešila: “To tako mora. Još nismo spremni. Ja nisam.”
“Za šta?”, pitao sam iako sam znao odgovor.
“Za nas..”, odlučno je rekla. Stavila je ruke u krilo, spustila pogled, duboko udahnula, izdahnula, ponovo me pogledala u oči i rekla: “Još malo. Još samo malo. Nadam se da razumeš, ne mogu da budem sa tobom dok ne sredim sebe.”
“Pomoći ću ti. Brige se uvek lakše rešavaju kada imaš nekoga.”
Otvorila je usta, zatvorila ih i ponovo se nasmešila. Toliko toga je držala u sebi, pitam se samo koliko dugo. 
“Niko nije toliko jak, niko ne može sve da podnese sam, molim te.”
Oči su joj se punile suzama: “Mesec dana. Samo toliko tražim. Ako ne uspem..”, promumlala je nešto. Koliko tajni li je krilo ovo maleno stvorenje? Sa čime li se sve ona borila potpuno sama sve ove godine?
“Obećavam”, rekla je, “Za mesec dana, na ovom istom mestu. Nas dvoje.”
Obrisala je suze, još jednom se osmehnula, zagrlila me, prošaputala: “Volim te” i otišla pre nego što sam uspeo da kažem “I ja tebe..”
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Mesec dana kasnije, tu sam, ali nje nema. Palim cigaretu jednu za drugom i čekam. Obećala je. Pokušavam da se setim, da li mi je još nekada dala neko obećanje; da li ga je održala ili ne? Ali mi ne polazi rukom. Bili smo mali, jako mali kada sam je prvi put poljubio i to ne onako pravo, ali se i dalje sećam toga. Da li da joj pričam o tome? Da je pitam da li se seća, pa da počnemo da se smejemo svim našim ludostima koje su još davno mogle da se završe samo da je jedno od nas dvoje bilo hrabrije. 
Samo se odjednom pojavila iza mene. Veselija nego ikada, potpuno obučena u belo. 
“Da li i inače ovoliko kasniš?”
Smeje se. “Da li ti inače ovoliko čekaš?”
“Čekao sam te par godina, par sati nije ništa.." 
Miluje mi obraz.. Sklapam oči. 
"Ne zaboravi me”, kaže.
Zbunjen, otvaram oči, ali nje nema. Nigde je nema. I tada shvatam.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
“Od čega je bolovao?”
“Od srca. Bilo je puno tuge.”

Nisam ja to jutro pogrijesio broj telefona,Bog zna da bi prije zaboravio datum svog rodjenja nego njen broj.
Samo eto,pogresnu sam osobu trazio.
Ona sto zatvara oci na moje gluposti,gleda kroz prste,ceka i moli,vise ne postoji.
Tu novu nju nisam znao,nisam znao nista o njoj,osim da je cvrsto odlucila da me zaboravi.

Čvrsto je odlučila da ne zaboravi, da se sjeća svake sitnice, i da nikad, baš nikad ne zaboravi, bez obzira koliko bude boljelo.
Jasno je bilo da sam ja prošlost u njenom životu, ali ipak nije htjela da me zaboravi.
Oprosti, ali ne zaboravi.
Njeno životno pravilo.
Znam da me se sjeća samo iz tog razloga, jer ne želi da joj se ponovim.
Ljubav nema ništa s tim…
Već odavno.

Ako možeš, zaboravi sve što sam ti ikada rekla. Zaboravi boju mojih očiju i miris parfema. Zaboravi koliko sam bila srećna kraj tebe i koliko su nas svi gledali sa oduševljenjem. Zaboravi sve što sam ti ikada uradila i koliko si uživao u tome. Zaboravi koliko mnogo volim da pijem i kako ne mogu da pričam sa tobom bez cigareta. Zaboravi sve sitnice o meni i koliko puta sam te usrećila, rastužila, razumela, podržala.. I, na kraju, zaboravi da me voliš, ako možeš, jer ja ne mogu.
—  N. D.