zaboravi me

Ako me sretneš negdje u gradovima stranim,
Po kojima se muvam u posljednje vrijeme,
Sretni me,
Kao da me srećeš prvi put.
Nismo li se mi već negdje vidjeli,
Kaži…i zaboravi.

Zaboravi dane koje smo nekada zajedno…
I noći zaboravi…
Gradove kojima smo mijenjali imena,
I ucrtavali u karte samo nama dostupne…
Onaj hlad pod maslinama u našoj uvali,
uvali mirnih voda.
Otok naš i ime broda pjesnika
koji nas je tamo nosio…

Zaboravi da si ikada rekla da me voliš,
I kako se nikada, nikada, nećemo rastati.

Treba zaboraviti naslove knjiga
Koje smo zajedno čitali,
Filmove koje smo gledali,
Hemfri Bogarta i Kazablanku,
Naročito zaboravi.

Ulicu divljih kestenova s početka Tuškanca,
I onaj naš poljubac na kiši
Za koga bi znala reći:
“Nikada neću zaboraviti”.
Molim te zaboravi…

I kada ti kažem da zaboraviš,
Kažem ti to zato što te volim
Kažem ti to bez gorčine.

Otvori oči ljubavi,
Našim gradom prošli su tenkovi.
Odnijeli su sobom sve što smo bili,
Znali… imali…
Zato… Zaboravi.

Čemu sjećanja?
Pogledaj kako trešnja u tvome vrtu
Iznova cvjeta svakoga proljeća.
Nasmiješi se jutru koje dolazi,
Zagrli bjelinu novih dana
i zaboravi.

Kasno je već. dragana, hoću da kažem,
zreli smo ljudi,
To jest, nismo više djeca
I znam da nije lako.

I znam da možda i boli… ali pokušaj,
Molim te, pokusaj… zaboravi!

I ako me sretneš negdje u gradovima stranim,
Po kojima se muvam u posljednje vrijeme,
Sretni me, kao da me srećeš prvi put;
Nismo li se mi već negdje vidjeli,
Kaži… i zaboravi.

—  Rade Šerbedžija, Zaboravi
Rade Šerbedžija; Zaboravi

Ako me sretneš negdje u gradovima stranim
Po kojima se muvam u posljednje vrijeme,
Sretni me,
Kao da me srećeš prvi put.
Nismo li se mi već negdje vidjeli?
Kaži… i zaboravi.

Zaboravi dane koje smo nekad zajedno…,
I noći, zaboravi…
Gradove kojima smo mijenjali imena.
I ucrtavali u karte samo nama dostupne…

Onaj hlad pod maslinama u našoj uvali.
Uvali mirnih voda.
Otok naš i ime broda pjesnika
Koji nas je tamo nosio.

Zaboravi da si ikad rekla da me voliš,
I kako se nikad, nikad nećemo rastati.

Treba zaboraviti naslove knjiga
Koje smo zajedno čitali.
Filmove koje smo gledali,
Hemfri Bogarta i Kazablanku.
Naročito zaboravi.

Ulicu divljih kestenova s početka Tuškanca.
I onaj naš poljubac na kiši
Za koga bi znala reći:
“Nikada neću zaboraviti.”
Molim te zaboravi.

I kada ti kažem da zaboraviš,
Kažem ti to zato što te volim.
Kažem ti to bez gorčine.


Otvori oči ljubavi.
Našim gradom prošli su tenkovi.
Odnijeli su sobom sve što smo bili,
Znali…, i imali…,
Zato… Zaboravi…

Čemu sjećanja…?
Pogledaj kako trešnja u tvom vrtu
Iznova cvjeta svakog proljeća.
Nasmiješi se jutru koje dolazi.
Zagrli bjelinu novih dana.
I zaboravi.

Kasno je već dragana, hoću da kažem,
Zreli smo ljudi.
To jest , nismo više djeca.
I znam da nije lako.

I znam da možda i boli…
Ali pokušaj,
Molim te…, pokušaj….zaboravi.

I ako me sretneš negdje u gradovima stranim
Po kojima se muvam u posljednje vrijeme.
Sretni me ,kao da me srećeš prvi put;
Nismo li se mi već negdje vidjeli?
Kaži… i zaboravi.

Boliš me. Ne preboliš me. Razboliš me.

Kada sam je ugledao na onoj klupici, verujem da nije bilo srećnijeg čoveka od mene. Nisam mogao da odolim, morao sam da sednem kraj nje. Dok sam išao ka klupici, setio sam se njenih pogleda kada je mislila da je ne gledam, kako je crvenela kad god bih naišao, kako bi povisila glas svaki put kada bih bio u blizini. Čini mi se kao da je prošla čitava večnost od toga, ali bez obzira, još uvek sam njen. Ceo život sam njen.
Seo sam, tiho rekao “Ćao”, nije odgovorila ni ovaj put, samo se nasmešila. Čini mi se da nikada nisam video tužniji pogled i osmeh.
Već godinama razmišljam o tome šta bih joj rekao da je sretnem samu, čudno, ali sad, kada se to desilo, baš ničega ne mogu da se setim. Prekinula je ćutanje ponudivši mi jednu cigaretu. Prihvatio sam, iako te cigarete nikada nisam voleo.
“Nisam znao da pušiš..” Opet se samo osmehnula. Oduvek je bila ovako zbunjujuća, još od malena svaka njena reč, svaki njen gest.. sve je bilo dvosmisleno. Nikada nisi mogao tačno da znaš o čemu misli. Time me je, valjda i osvojila, godinama sam već želeo da je shvatim. Što sam više razmišljao o njoj, to mi je ona postajala konfuznija, ali i draža.
“Otkud ti ovde?”, upitala me je. Trik pitanje? Ovaj grad me isuviše seća na nju, toliko toga je bilo ovde, a opet se nije desilo ništa.
“Znaš već, uspomene..” Ponovo taj osmeh i jedva čujno: “Znam..”
Možda bi bilo bolje da je samo gledam. Nije se mnogo promenila, u stvari - lik nije, ali izraz jeste. Kad se malo bolje zagledaš, vidiš da je njen osmeh samo varka i da joj je pogled prazan, mada, iako nema više onog starog sjaja, sive oči su joj i dalje prelepe.
“Zašto me tako gledaš?”, okrenula se ka meni. 
“Godinama sam te tražio svuda i nigde te nije bilo, ne mogu da verujem da sediš tu, pored mene." 
Podigla je ruku, pogladila me po obrazu: "Tu sam”, rekla je, “Veruj.”
“Ali ćeš ponovo nestati..”, izgovorio sam to nerazmišljajući.
Ponovo se nasmešila: “To tako mora. Još nismo spremni. Ja nisam.”
“Za šta?”, pitao sam iako sam znao odgovor.
“Za nas..”, odlučno je rekla. Stavila je ruke u krilo, spustila pogled, duboko udahnula, izdahnula, ponovo me pogledala u oči i rekla: “Još malo. Još samo malo. Nadam se da razumeš, ne mogu da budem sa tobom dok ne sredim sebe.”
“Pomoći ću ti. Brige se uvek lakše rešavaju kada imaš nekoga.”
Otvorila je usta, zatvorila ih i ponovo se nasmešila. Toliko toga je držala u sebi, pitam se samo koliko dugo. 
“Niko nije toliko jak, niko ne može sve da podnese sam, molim te.”
Oči su joj se punile suzama: “Mesec dana. Samo toliko tražim. Ako ne uspem..”, promumlala je nešto. Koliko tajni li je krilo ovo maleno stvorenje? Sa čime li se sve ona borila potpuno sama sve ove godine?
“Obećavam”, rekla je, “Za mesec dana, na ovom istom mestu. Nas dvoje.”
Obrisala je suze, još jednom se osmehnula, zagrlila me, prošaputala: “Volim te” i otišla pre nego što sam uspeo da kažem “I ja tebe..”
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Mesec dana kasnije, tu sam, ali nje nema. Palim cigaretu jednu za drugom i čekam. Obećala je. Pokušavam da se setim, da li mi je još nekada dala neko obećanje; da li ga je održala ili ne? Ali mi ne polazi rukom. Bili smo mali, jako mali kada sam je prvi put poljubio i to ne onako pravo, ali se i dalje sećam toga. Da li da joj pričam o tome? Da je pitam da li se seća, pa da počnemo da se smejemo svim našim ludostima koje su još davno mogle da se završe samo da je jedno od nas dvoje bilo hrabrije. 
Samo se odjednom pojavila iza mene. Veselija nego ikada, potpuno obučena u belo. 
“Da li i inače ovoliko kasniš?”
Smeje se. “Da li ti inače ovoliko čekaš?”
“Čekao sam te par godina, par sati nije ništa.." 
Miluje mi obraz.. Sklapam oči. 
"Ne zaboravi me”, kaže.
Zbunjen, otvaram oči, ali nje nema. Nigde je nema. I tada shvatam.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
“Od čega je bolovao?”
“Od srca. Bilo je puno tuge.”

Posljednje zbogom!

Nisam vise tvoja, vrijeme nas je pregazilo. Nestali smo, a nismo to htjeli. Bili smo samo mali ljudi koji su snivali velike sne. Dok pisem posljednju poruku u srcu ipak neka nada da nije posljednja, da nije kraj, da ima jos malo vremena za nas. Ja nemam vise sta da ti dam, ovo ranjeno srce vise ti ne treba, ne moze ono vise da voli! Ali cuvam ga… Ako ikada pozelis ga nazad, tvoje je. Moj zivot jos je samo tvoj. Deset minuta od kako nisam tvoja, a osjećam se kao da više ničija neću ni biti, jer ti si bio moje sve, zivot bez tebe stao je! Zbogom ljubavi, ali ne zaboravi me. Sjeti me se ponekad, a ja cu svakog trena misliti na tebe i cekati… cekati neko bolje sutra, neku novu poruku, tvoje dobrojutro, tvoj osmjeh, samo jos jednom da cujem ti glas… Volim te, srećo! :’(
#250710082108120925090410191222120701
#2108
#AA

Nisam ja to jutro pogrijesio broj telefona,Bog zna da bi prije zaboravio datum svog rodjenja nego njen broj.
Samo eto,pogresnu sam osobu trazio.
Ona sto zatvara oci na moje gluposti,gleda kroz prste,ceka i moli,vise ne postoji.
Tu novu nju nisam znao,nisam znao nista o njoj,osim da je cvrsto odlucila da me zaboravi.
Ako možeš, zaboravi sve što sam ti ikada rekla. Zaboravi boju mojih očiju i miris parfema. Zaboravi koliko sam bila srećna kraj tebe i koliko su nas svi gledali sa oduševljenjem. Zaboravi sve što sam ti ikada uradila i koliko si uživao u tome. Zaboravi koliko mnogo volim da pijem i kako ne mogu da pričam sa tobom bez cigareta. Zaboravi sve sitnice o meni i koliko puta sam te usrećila, rastužila, razumela, podržala.. I, na kraju, zaboravi da me voliš, ako možeš, jer ja ne mogu.
—  N. D.