vredi

Pozvala bih te
Kao nekada
Kad mi se svet srusi iz nekog razloga
Ili bez nekog posebnog
Samo jednim zagrljajem umeo si da popraviš sve
Mene celu
I sada bih te pozvala
Kao nekada
Ali ne vredi
Mi nismo kao nekada
Većina pesama koje sam videla bave se seksom ili zvezdama. Vi pesnici ste opsednuti zvezdama. Zvezde padalice.Zvezde repatice. Zvezde na izdisaju.”
“Zvezde su bitne”, kažem, smejući se.
“Naravno, ali zašto nema više pesama o suncu? I sunce je zvezda, i to nama najbitnija. Samo zato bi trebalo da vredi jednu ili dve pesme.
— 

🌞 Nikola Jun - I sunce je zvezda 🌞

Ljudi ljudski, šta vam je, bre, šta vam je? Šta radimo ovo od sebe? Jebali nas i anđeli i đavoli, šta radimo ovo od sebe? Ovaj svet, onaj svet, trte-mrte… gde smo tu mi? Trista čuda smo videli i doživeli, a i dalje umemo samo jedno te isto: da skačemo jedni drugima na vratove, da se mlatimo i istrebljujemo, da ispravljamo naše male krive Drine. Sad ste našli da se kurčite, da ulovite veštice, da tražite boga… sad? A ja sam, na primer, celog života - puštao. Puštao sam da stvari idu. Nikad ništa nisam odlučio. Drugačije i ne umem, možda. Možda. Ali danas će biti drugačije. Danas će puštanje biti moja odluka, a ne puštanje puštanja. Zar ste zaboravili šta nam je rečeno? Da posadimo dupeta u sedišta i čekamo da se autobus pokrene - i to je sve! Zašto vam je tako van pameti sve ovo do sada? I šta vam to sve vredi, uopšte? Sve je to veoma jednostavno, bog te maz'o… pa, vas proždire strah! Proždire vas do te mere da ste zaboravili na jednu sitnicu: vi ste mrtvi! Vi ste jebeno mrtvi - kud’ mislite da ćete? Zar vas je sramota što ste se toliko uplašili, pa odmah tražite kako da iskalite bes? Pa, evo, i ja sam se preplašio. Userem se u gaće celim ovim putem, pa ništa. A šta bi drugo trebalo? Ljudi smo. Svi samo želimo da se noćna mora završi. Prestanite da budete životinje kao što ste navikli - to ste radili sve vreme, pa je ipak moralo da se umre, i ništa od svih ovih gluposti neće vas vratiti u život. Svi mislite da je rešenje u tome da se sad uradi nešto veliko i sjajno… filmski rasplet neki… a možda je fora, ta toliko jaka fora koju tražite, samo u tome da pustite onda kad ne znate ništa pametnije. Da se, umesto traženja nečeg velikog, uhvatite za drugog čoveka i uradite ono što možete… da shvatite koliko je veliko biti čoveku čovek, eto to. Da pustite, i da priznate sebi da ste samo sitni, zbunjeni, preplašeni ljudići usranih gaća. Ne znam ni za šta ljudskije od toga.

Nekad samo ćutiš i slušaš i trpiš. Kažeš sebi: “Godine su u pitanju, ne vredi da sve padne u vodu.” Ali onda stvari kreću da se skupljaju.. Kap po kap dok čaša ne počne da preliva i ti više ne možeš da izdržiš. I onda se pitaš: “Čemu?” i “Zašto da se trudiš da budeš dobar prema nekome ko to ne zaslužuje i misli da samo on biva povređen u celoj situaciji.” I onda jednostavno digneš ruke.. Baciš u vodu sve te godine, sve uspomene, sve planove i želje, jer neki ljudi nikad neće odrasti i neće se promeniti. Neki ljudi su navikli da gledaju sebe i ne pitaju se da li je tebi u redu, zašto si uradio to što jesi. Neki ljudi se prosto ne trude da razumeju, ili ne umeju to da rade. Neki ljudi nisu sposobni za normalne razgovore, ne znaju da slušaju, ili neće i drže se svoga, iako je pogrešno.
I shvatiš da nije vredno, da ne treba da trošiš svoje živce i svoju snagu i da nisi ti taj koji treba da se kaje i da prevrćeš po glavi zašto je sve, eto tako odjednom, propalo. I shvatiš da sve puca, samo tako. Da su neka prijateljstva još toksičnija po tebe od ljubavi. Da je davno trebalo da staviš tačku na sve. Da ništa ne uspeva ako se samo jedno trudi.
I onda, iznenada, neko kome si nekad pričao sve postane neko sa kim ne želiš da progovoriš više u životu.

Voli ovo danas. Zagrli ga. Živi ga. Upij ovo danas svim čulima. Posveti svoj život pronalaženju razloga zbog čega je život lep. Zbog čega (ga) treba voleti. I živeti. Ne krivi druge što tvoje danas nije onakvo kakvim ga ti želiš. Drugi nemaju ništa sa tim. Ti si ta koja bira šta će u svakom danas da vidi. Dužnost ti je da dokle god živiš pronalaziš razloge zašto treba i vredi živeti i voleti. Pokupi od svakog danas ono najbolje. Jer, lampica upozorenja nema. Nemoj traćiti ovo danas nadajući se da će sutra biti bolje. Znaš li? Obećane zemlje - nema. Istina, sutra može biti bolje ali isto tako sutra biti ne mora.

Trebalo bi da postoji neko upozorenje, neka lampica koja pokazuje
koliko je kome izlazaka sunca još ostalo. Valjda bismo se onda više voleli i cenili ovo predivno iskustvo zvano život. Ali upozorenja nema i ne znaš da li te čeka sutra. A opet tako lako traćiš ovo danas nadajući se da je sutra bolje.
A za nekog, sutra ne postoji.

Seti se prolaznosti. Prolaznosti besa, problema, malih boginja, oblaka i - života. Ništa nije zauvek. A upozorenja - nema. Šta ti onda ostaje?

Ostaje ti da kažeš hvala. I da zagrliš one koje voliš. Da se ne brineš toliko (jer i brige su prolazne). Da voliš ovo danas. Da se smeješ. Pratiš zvanja tvoje duše i budeš tu da primiš poruke koje srce otkuca a um zapiše. Upijaš trenutke svim čulima i otisneš ih na srce kao dokaz da si volela. Da život nisi protraćila. Da si u njemu pronašla ono što ljude tera da mesecima i godinama putuju po zabačenim i neistraženim predelima kako bi pronašli mir, sreću, smisao, ljubav. Ti tako daleko ići ne moraš. Samo budi ovde. Istraži tvoje danas. Pronađi u njemu nešto vredno ljubavi, osmeha, sreće i divljenja. I tako, iz dana(s) u dan(as).

Izvinjavam se momku koji me je zaustavio na ulici, rekao mi da sam lepa i potražio način da nastavimo kontakt. Izvinjavam se dečku koji mi stalno govori da sam nešto najbolje što mu se desilo. Izvinjavam se dečku koji se svakog dana trudi da stavi osmeh na moje tužno lice. Izvinjavam se dečku koji mi svakodnevno govori da je zaljubljen u mene, a umesto odgovora dobija dugo ćutanje i tužan pogled. Žao mi je. Zaista jeste, jer koliko god se ja trudila da uništim njega u sebi, ne vredi. On je jedina osoba koja svakoga dana i svakoga trenutka okupira moje misli. I ovo je izvinjenje svima koji pokušavaju da osvoje moje srce, jer se u njemu odavno nalazi neko ko za to ne može mariti manje.

Srce. Otkriće ti. Toliko toga. Načine na koje sebe sputavaš. Strahove kojima sebe sprečavaš. Tuge koje od sebe skrivaš. Želje koje su toliko velike da sebi ne smeš da ih priznaš. Zaćuti. Samo na trenutak. I čućeš, srce, kako te podseća. Da osećaš. I stvaraš. I živiš. I praštaš. I voliš. Korak po korak. U ritmu otkucaja. Istina, ništa ne moraš. Možeš slušati druge i njihova objašnjenja. Voditi se granicama i željama razuma. Ali jedno znaj: srce nikada odustati neće. Upornije je i od najupornijeg deteta kada želi da dobije ono što nema. Ne beži od svog srca. Ne ućutkuj ga. Srce se nikada neće poslužiti prljavim trikovima kojima ponekad pribegavaš. Neće te ignorisati i svako malo zastati da proveri da li vredi da kuca za onog ko ga - ne sluša. A moglo bi. Tek tako, da stane. I otkuca rečenicu koja često poleti i sa tvojih usana: ne vredi da pričam kada me ne slušaš. Okrene se i ode. Prestane da kuca. Srce. Uvređeno jer nije saslušano od strane onog ko jedini treba da ga sluša. Ipak, srce je pametnije. Zna da to što ga mi ponekad ne slušamo nije do njega. Do nas je. Naše nespremnosti da pogledamo u sebe i saslušamo kakvu nam to poruku srce kuca. Saslušaj ga. Svoje srce. Reći će ti sve ono što ti treba.
—  Andrea Oršanić
Grozno je imati slomljeno srce. Pokušavaš da ispuniš pukotine nepotrebnim i nemogućim. Pušiš previše cigareta, piješ previše tekila, ljubiš mnoge, pogrešne momke, jer te on više ne želi. Pijana si i srećna. Osećaš se lepo i poželjno. Zavaravaš sebe da držiš sve pod kontrolom. Ali, onda dođeš kući, sama. Nema nikoga da te zagrli, paklica je prazna, alkohol je ispario.. Onda se setiš svega što si radila te večeri i odjednom više nisi tako jaka. Njegove usne su na njenima, ti pokušavaš da ga napraviš ljubomornim ljubeći dečka čije ni ime nisi zapamtila. Kasnije pokušavaš da spereš njegove dodire. Voda teče. Trljaš, trljaš, trljaš.. ne vredi, i dalje se osećaš prljavo. I, šta ti na kraju preostaje sem da zagrliš samu sebe, kad nema ko drugi i dopustiš slanoj vodi da teče niz tvoje telo.
Slomljeno srce te natera da zaboraviš ko si, šta si i koliko vrediš. Vremenom postaneš osoba koja nikad nisi htela da budeš, osoba koju si prezirala dok ti srce nije bilo slomljeno i želiš da se vratiš na staro, samo si odavno zaboravila osobu koja si nekada bila..
—  N. D.