vodi me

Vodi me jednom u svoju sobu, legni pored mene i pipaj mi kosu i pitaj me da li hoću kafu ili vino i daj mi sve papire i sve olovke da ti pišem o tome koliko je lepo biti glup i srećan sa tobom. Ti si najlepša ludnica u kojoj sam bio i kojoj se uvek rado vraćam i koju grlim. Ti grliš kao hiljadu svitaca mrak. Svitac bez mraka je samo ništa.

Hajde sa mnom u bioskop, spavaj u mom krevetu, trči po mojoj sobi, šminkaj se po mojim kupatilima i jedi jagode i puding u kadi sa mnom i reci mi da moraš da ideš ali da želiš da ostaneš, i onda ostani. Jedi sa mnom i kupuj mi često jabuke jer jabuke su zdrave. Čuvaj svoje lice. Molim te, čuvaj svoje lice i svoje telo. Čuvaj se od mene kada odem rano kući od tebe.

Teraj me da ti pišem. Teraj me i voli me. Pitaj me da li hoću da šetam i da li mi se ide negde gde ima dosta vode. Pitaj me da li da obučeš ono što ja volim kada obučeš ili da obučeš ono što ti voliš. Pitaj me da li ću otići sutra i zaboraviti te. Pitaj me da li sam zaljubljen u tebe. Pitaj me kada sam ti poslednji put do kasno pisao. Pitaj me da li volim špagete. Pitaj me šta značim u tvom životu. Samo nemoj da me pitaš šta mi je kada osećaš da ne želim da me to pitaš. Volim kada mi slušaš srce i kako se plašiš za svoje srce.

Volim kako gledaš kroz prozor dok se voziš, čak i kada ne znaš kuda ideš. Ja stvarno mislim da si ti negde tako nešto, da ne znaš gde ideš i kuda ideš i zašto ide, ti samo ideš i onda se udariš u neki zid; nekad ga probiješ a nekad se razbiješ u komade. Tada bih te najviše sastavljao, jer tada znam da si pored cele svoje lepote i duše i ti ipak, kao i ja, čovek. Tada te najviše volim.

Jednom ćeš, to je sasvim izvesno biti nečija žena,

Imaćeš dva kredita, stan negde u centru grada, klince

Auto star pet godina kupljen od zajedničke štednje

Slike sa porodičnih letovanja i zimovanja

Pa i one sa kratkih, ali prijatnih vikenda

Iz Milana, Dubrovnika, Pariza ili Praga,

Jednom ćeš zaista biti skroz na skroz daleko

Dalje od ikada ičega  za mene

Baš za jedan okov uvek dalje

I ja tu ne mogu baš ništa

Sem da ti mahnem u prolazu kada se sretnemo

U jednom od onih dana kada ćeš sa  mužem i vašom prelepom decom

Šetati nekim od parkova u Beogradu

Ili ćemo se naprosto pozdraviti u restoranu

Preko rubova čaše i napola pojedenih, već ohlađenih bifteka

I neka sam proklet ako mi i tada ne zastane zalogaj u grlu

Neka sam proklet ako i tada, kroz tih deset godina naših života

Ti ne budeš onaj nemir koji se provlači kroz sva godišnja doba

Ono trzanje izlizanih žica violine u stomaku po kojima gudalo života lagano klizi

Najtanji zvuk koji dopire do uha i tera stopala da plešu neki sasvim čuidan ples

Što je paradoks, jer, kao što znaš, ja ne umem da plešem

Ali kad tebe vidim, kada mi se oči sudare sa tvojim osmehom

Postajem poput  Freda Astera

Jer, ti si uvek bila ta Džindžer Rodžers koja me vodi

I koja zna kuda se treba kretati da bi se nekuda stiglo

Samo te ja trezan suviše pasivno pratim

Puštam te godinama da ideš sve dalje i dalje

Znaš, Zemlji je potreban jedan dan da se okrene

A meni ni hiljadu godina života da se ka tebi pokrenem,

Zato i znam da će jednoga dana sve biti sušta suprotnost mojim željama,

Bićeš nečija žena i majka,

Uveče ćeš voziti klince na časove klavira ili na plivanje

Spremati večeru sa čašom vina u ruci

Govoriti mu da morate da pazite na vreme, jer klinci samo što nisu došli

Da te pusti, a nećeš želeti da te pusti

Uzimaćete se na podu kuhinje, na stolu, na prozoru

Na leđima ćeš imati urazene tragove njegovih šaka

Lokne tvoje kose će leteti kroz prostor i vreme kao najlepša zastava koju je svet ikada video

Dahom ćete pokrenuti košavu koju niko sem mene neće osetiti

Ona će i tada, za deset godina od danas naći put do moje košulje

I svom silinom krenuti da tuče po mojim rebrima mučki

Kao i uvek kada se setim koliko te nikada nisam imao i koliko te možda nikada neću imati,

Nemam ja velikih želja, to je oduvek opšte poznata stvar

Jedan stan na zadnjem spratu neke stare zgrade,

Fotelju presvučenu čojom, biblioteku pročitanih knjiga, zelenu lampu za čitanje, makar jednu sliku Mome Kapora,

Krem mantil, dvadeset šešira za sva godišnja doba

Jednu kutiju od dvreta višnje za duvan ili cigarete

Prihode dovoljne da se makar jednom u tri meseca ode do nekuda na dva dana,

Tebi i makar jedno od dva deteta koje će ličiti na tebe,

Eto, vidiš i sama da su to sve neke male i skromne želje

Ali kao i uvek problem je uvek do mene

Nikako ruka da mi mesto reči ka tebi krene,

Zato i kažem da ćeš jednom sasvim izvesno biti tuđa žena i majka

Pošto te ja tako divno i veličanstveno ne umem imati nigde drugde osim u rečima

U strofama, u pijanim ispovestima tamo negde pred zoru kada sam ispran i pročišćen,

A to je već puka umetnost, apstrakcija, totalno nebitna stvar za neke ikada moguće nas.

—  Svetozar Rajčetić

Ljubav
ljubav je smisao zivota
prica mi covjek za sankom
dok cigaru mota

Ljepota njena se ne moze
ni s cim mjerit
rece mi krvavih ociju
i ode rakiju potegnut

Zove se Alma
i sjedila je sama u klupi
ja joj prosu
neki fazon glupi

Reko dze si curo zgodna
ona kaze da me pozna
ti si Mahir osmi dva
vec te dugo gledam ja

Bilo je pola dva, april peti
Mahir se sjeti
odmah smo se zaljubili
i pred svima poljubili

Hodali smo skolom
drzali se za ruku
djelili istu klupu i uzinu
i imali istu druzinu

Istu srednju skolu
s njom sam pjevo u horu
izigravo foru
vozili se na mom motoru

Ja Alma i Tomos
imali smo mali kosmos
svoje drvo uz Savu
stotinu djece u planu

Svoje pjesme svoje price
nasa hrana, nase pice
nase zvijezde i nas grad
sjecam se ko sad

Rekla je Mahire bojim se
pazi da me ne boli
bojo sam se i ja
al’ sam znao da me pravo voli

Ja i Alma goli
i njoj i meni prvi puta
bilo je ljeto i Ficibajr
nase drvo pored puta

Nikad necu zaboravit
taj miris trave
u ocima zvjezde kako sjaje
topli vjetar sa Save

Taj dim cigare
moj izgubljeni pogled
jednog dana bit cu ti zena
a ti moj covjek

Konobar, daj jos jednu
ja izvadi sice
donesi Mahiru pice
da cujem ostatak ove price 

On svoj konjak sastavi
pa pricu meni nastavi
Almini starci
su bili na rastavi

Nije mogla vise trpit
non stop svadje
pa je kod mene zivila radje
dok se sama negdje ne snadje

Medjutim to se oduzilo
na jedno dvije godine
pa smo presli u stan
kod moje bliznje rodbine

Reko hajmo se ozenit
datum svadbe 3. maj
na svadbu cemo pozvat
cijeli nas kraj, tu je bio kraj

Dan prije vjencanja
doslo je do sranja
ona bila je kod matere
tam’ ce docekat svatove

Al’ umjesto svatova ljudi
pale su granate
pobjegla je s materom
kod svoje tetke Fate

Svi znate, bila je panika
spasi zivu glavu
ja sam preplivo Savu
imo srecu pravu

Probo sam je nazvat
medjutim pukle su veze
Alma je mrtva, Alma je mrtva
to su bile rijeci Kreze

Krezo lazes, lazes Krezo
jebat cu ti sve
ne lazem Mahire matere mi
evo pitaj Alije

Alija reci nesto
ljudi nemojte me sad zajebavat
vidio sam kako je pala
kad je posla pretrcavat

I mrtva je sto posto
jer ja sam zadnji osto
poginuli su jos dvojica
sto sam ih po nju poslo

Bez zraka sam osto
sedam dana nisam mogo jest
ceko sam svaki dan
da neko kaze neku vijest

Al’ nista ni vijesti
ni zivota u meni
samo alkohol u mojoj veni
i sjecanje o jednoj zeni

Otiso sam u Njemacku
i poceo tam’ radit
reko lakse cu je zaboravit
i malo cu se oporavit

Dan za danom, 12 sati dnevno
radio sam vrijedno
poso i rad samo
da zaboravim na rat

Godine su prolazile
i naniza ih se vec 6
zavrsen je rat
u Bosni je to vec stara vijest

Sta cu dole, nemam nista
tu sam sebi zivot stvorio
ma hajmo dole na par dana
moj frend me nagovorio

Doso sam dole
i bilo je sve u najboljem redu
dok nisam sreo, koga
pa Alminog rodjaka Vedu

Dze si Mahire, dze si Vedo
evo kaze bas sam sada kod Alme kreno
zar si seno Vedo sta me zezas
pa Alma je ziva sta ti to ne znas

Noge mi se odrezase
i sve slike nase dosle mi na oci
vodi me Vedo
moram do nje doci

E pa nece moci, reko molim, on mi
kaze, pa Alma se udala za kebu
s njime ceka bebu i to drugu
prosle godine mu je rodila curu

Dade mi broj telefona
odma sam je bio nazvo
reko halo Alma izvini
jebiga nisam ni ja znao

Tako poce razgovor
2 sata smo plakali
jedno drugom se jadali
dok smo zajedno razgovarali

Izvini Mahire
takva je sudbina bila
ako ti ista znaci
kcer mi se sad zove Mahira

Nisam znala dze si nisi mi se javljo
udala sam se za kebu
i sad ga volim ono pravo plaho
hajde zdravo, zdravo, vidimo se sutra

Evo sad sam tu
konobar daj nam sad
jos jednu ljutu

Pa reko sta ces sad
hoces se ic nac s njom sutra
sjedi Edo pit’ cemo do jutra
kapnu mu suza ljuta

Dize se on, kaze, izvinite ljudi
odoh sad pisat
zacu se pucanj
i sva raja poce vristat

Izletio sam odma da vidim sta je to
mercedes, krvavi pistolj
i Mahir se je ubio

—  Mahir i Alma. via ( @gospodinclub )
Kolekcija priča o godinama s Anjom – PORODIČNA VEČERA

U košulji neudobno zakopčanoj do grla, u nekim hlačama na peglu i kaišem kojeg sam jedino na svadbama nosio, nesigurnim se korakom penjem uz stepenice. Cipele se presijavaju i lupkaju u polumraku o betonske stepenike, disanje mi je nemirno a u ruci šuška vrećica sa bombonjerom, sokom i nekom nasumično odabranom belgijskom čokoladom. Nisam skratio bradu, nisam začešljao jednu od onih pederskih frizurica na stranu kako bih se dopao njenoj mami ali jesam se, jebiga, picn'o k'o da idem na svadbu.

Trebalo je uzeti lift, pomislim zastajkujući na četvrtom krugu stepenica. Otpuštam ono posljednje dugme košulje, uz prozor što gleda na Željin stadion hvatam dah i nasumično skrolam neki članak na dnevnom portalu samo da nečim drugim okupiram misli. Vuče me neodoljiva želja da zapalim ali to vjerovatno nije pametna ideja. Njen otac, bivši vojni komadant a sada vlasnik zaštitarske agencije i trener jedne od onih istočnjačkih borilačkih vještina, sigurno ima neku zen moć da namiriše nikotin, drogu ili alkohol na dvadeset kilometara udaljenosti. A opet, ni sam ne znam otkud ovolika potreba da ostavim dobar utisak. Ni prvi ni posljednji put da sjedim sa roditeljima neke moje djevojke, kod nekih se imalo o čemu pričati, kod nekih se samo gospodarilo neugodnim tišinama ali na kraju dana, izlazio sam iz tih stanova rasterećen i bez ijedne brige na svijetu. Ta moja nonšalantnost je nekad donosila rezultate, nekad nije, ali poenta je bila u tome da me nije bilo briga.

Ko ga jebe – pomislim, i uz onaj na kant otvoren prozor što sa haustora gleda na stadion, zapalim cigaretu i odmjerim misli. Dole u uglu parkinga u hladu ispod topole gledam svoj auto. Uredno parkiran pored nečijeg Mercedesa, prašnjav, neopran, žalio mi se kako ga je golub posrao samo što sam ga ostavio dole. Trebalo bi ga oprati jednog od ovih dana. Iz nekog razloga su me te jednostavne aktivnosti uvijek zabilazile, niti sam imao volju za njima niti su mi nešto posebno smetale. Auto prljav, stan neuredan, pepeljara pretrpana, knjige na polici nabacane, neke pročitane do pola, neke nikad počete, a skoro sve ukapane pepelom i kafom… i vječito pretrpane misli. Jedino je na papiru sve složeno kako treba.

Pred kraj cigarete mi zazvoni telefon, njena slika na ekranu. Javim se, povačim dim, bacam pikavac kroz prozor i kažem joj da stižem. Prikopčam ono posljednje dugme jer, eto, iz nekog razloga misli da to tako treba, da odajem utisak profesionalnosti i otmjenosti, iako te dvije osobine nikako ne bi smjele i istu košaru sa mnom ali ‘ajde, ne smeta mi toliko pa ga zakopčam. Ubacim dvije žvake i polako do šestog.

Sa stubišta krećem izduženim hodnikom prema njenim vratima, već razmišljam ko će da otvori i opet, koji je pravi način da se pozdravim ali Anja mi olakšava situaciju, stoji u bijeloj haljini prošaranoj ružinim cvjetovima tu na pragu, širom otvorenih očiju, nasmijana, očigledno zadovoljna košuljom koju sam odabrao, ali i dalje nemirno lomi prste jer, hiljadu puta mi je to do sada ponovila, ubijeđena je kako se njen otac i ja nećemo slagati.

Nagnem se da je poljubim u čelo, njena se ruka spusti na moju podlakticu, nježna kao i uvijek, primakne se u blag zagrljaj, nečiji tuđi, nije jedan od naših, valjda iz poštovanja prema prisustvu svojih roditelja ili iz straha da jedno do njih ne krene prema hodniku i ne nađe nas zagrljene na pragu… pa me pogleda škiljeći kao vjeverica, nagne glavu u stranu kao da hoće pitati „jesi li to pušio“, ali prešuti, nasmije se i za ruku me povede unutra.

Kroz široki hodnik ofarban u blještavo bijelu, vodi me u dnevnu sobu gdje sjede njeni roditelji. Čvrst stisak vojnog lica, probadajući pogled i jaka vilica dočekaše me na sred sobe, prije nego sam stigao riječ da izgovorim. „Dakle ti si Saša“, reče promuklim glasom, i ostade na tome. „Ja sam“, rekoh.

Njena se mati pojavila iz kuhinje par minuta kasnije, nervozna, užurbana, sva smušena u vlastitom koraku, ide prema meni i grli me kao što majka grli vlastito dijete. „Dobro nam došao sine“, izgovara sred zagrljaja a ja k'o stablo breze, povijam se lijevo desno prateći njene pokrete u zagrljaju, pokušavam se zahvaliti al’ mi nekako neugodno pa tek kad me pustila, stižem da kažem par riječi, da se zahvalim na pozivu i naglasim kako im dom divno izgleda. Mati se postidi, krene lomiti prste baš onako kako to Anja radi i izvinu se jer mora nazad u kuhinju da meso ne prigori.

Večera bješe bogata, sa nekoliko različitih jela, raskošna u bojama i ukusima. Anjina je mama fantastična kuharica a par puta je, uz Anjino negodovanje, naglasila da je i kćerku podučila svim tajnama zanata, smješkajući se mislima koje joj prolaze kroz glavu. Ja nisam mnogo govorio - niti sam posebno vješt sa srećnim porodicama, niti se umijem opušteno ponašati na takvim večerama. Trudio sam se da uljudno odgovorim na svako pitanje, da jedem umjereno i pristojno i da se kojim slučajem ne ukapam po košulji – ne bi mi bilo prvi put.

Nešto kasnije, Anju je mati odvela u kuhinju da joj pomogne sa pospremanjem posuđa, pa smo za stolom ostali njen otac i ja. Iz staklenog pretinca ormara u kojem su uglavnom stajale slike, ukrasi, par vojnih odlikovanja i nekoliko knjiga, izvukao je flašu viskija pa ponio dvije čaše s ledom prema stolu. Nisam ih tražio, neću ih ni odbiti. Natočio nam je piće, iz unutrašnjeg džepa svog prsluka izvukao tabekeru, ponudio me a ja nisam znao da li me testira ili je već vidio kroz svaki sloj moje večerašnje nepušačke maske pa odbijem, ne previše iznenađeno niti drsko, tražeći onu nonšalantnost koju sam nekoć nosio na ovakva okupljanja. On podigne obrve pa slegne očima, vrati tabakeru u džep i popije gutljaj.

-   „Dakle, inžinjer? Nije ti to loše.“

-   „Ne mogu se požaliti.“

-   „Radiš?“

-   „Radim.“

-   „Gdje radiš?“ – kažem mu.

-   „Solidna firma, solidna. Jednom su za mene nešto radili i prijatno me iznenadili.“ Povlači dim, otpija piće i nastavlja. „Stranci su to, jebiga, nema tu prostora za zajebavanje.“

-   „Dobro je za sad, vidjećemo.“

-   „Nego da te pitam.“

-   „Pitajte.“ Već mi smrducka kuda ovo ide.

-   „Tvoje ime, Saša.“

-   „Šta s njim?“ Postajem defanzivan.

-   „Je'l to nešto skraćeno ili..?“

-   „Ništa skraćeno, na ličnoj piše Saša. Dobio sam ime po čovjeku koji je spasio život mom ocu.“

-   „Dakle ti si…“

-   „Pitate me za naciju, religiju ili oboje?“

-   „Pitam te ako bude svadbe, hoće li ona biti šerijatska ili crkvena.“

-   „Nisam religiozan, neće biti crkvi ni džamija.“

Stari otpija piće do kraja, spušta čašu na stol i skenira me pogledom. Ja kao da toga nisam svjestan, gledam po zidovima njegove slike u svečanim generalskim uniformama, oružje uramljeno iznad komode sa TV-om, ordene okačene tik iznad fotografije na kojoj drži svoju kćer u naručju, gledam vjerske knjige na policama i u onoj istoj komodi iz koje je izvadio viski, gledam veliku sliku ispred Begove džamije, sliku na kojoj su on i njegova supruga, ona pokrivena maramom, on u ruci drži svetu knjigu, oboje nasmijani i mladi kao što smo Anja i ja danas.

Vraćam pogled na njega, ježi me njegova grimasa pa iz džepa vadim kutiju i palim cigaretu. Anja ulazi u sobu, zastaje, vidim na perfieriji svog pogleda kojeg držim na licu njenog oca kako me gleda, kako oklijevajući korača prema nama i spušta na stol šoljice kafe, pa žurnim korakom bježi iz dnevne sobe da se kojim slučajem ne zadesi tu kad krenu riječi. Njen otac mijenja izraz lica, nije to više nadmoćna vojnička staloženost, spušta obrve, ugao usana mu se izvlači na jednu stranu i gleda me jednim od onih osmijeha kojima se gleda neprijatelj pred borbu. Ja otkopčavam ono dugme koje me neopisivo guši, stresem sa sebe prašinu smušenosti i stida, ispravim ramena i zauzmem stav muškarca. Sve ili ništa, ovaj put.

Bez ikakve maske na licu, bez straha ili želje da mu se dopadnem, srkao sam svoju kafu i uživao u ćutanju. Ljudi često kažu kako su im te tišine neprijatne, a ja u njima nalazim mir i tek tad mogu jasno fokusirati misli na vlastiti svijet. Ispušili smo svoje cigarete, popili svoja pića i više ni riječ nismo rekli. Stari je ustao, sa rukama na leđima zaobišao stol kao što vojni general obilazi oko vojnika koji je nešto skrivio, stao par koraka od mene i čekao da i ja  ustanem.

Kada sam to uradio, on je pružio ruku. Ja sam pružio svoju, rukovali smo se. Sve što je rekao bilo je: „sad možeš ići.“ Pogledao sam prema vratima koja su vodila u kuhinju, odmjerio ga pogledom čekajući da mi dozvoli da se pozdravim sa Anjom i njegovom suprugom ali je njegov ledeni izraz lica ostao isti.

Napustio sam stan ne pokazavši ni gram potrešenosti, ne okrenuvši se za zalupljenim vratima, ne misleći na Anju i njenu savršenu porodicu u njihovom savršenom domu. Sišao sam niz stepenice najbrže što sam mogao, upalio auto i odvezao ga u jednu od onih samouslužnih autopraonica. Zavrnuo sam rukave košulje, uzeo crijevo u ruke i prao auto dobrih pola sata. Otvorio sam sva četiri vrata i gepek, prebrisao svaki centimetar iznutra, zatvorio vrata, suhom krpom ga posušio a zatim otišao do benzinske pumpe, natočio pun rezervoar goriva, kupio dva-tri mirisa za auto, jedan okačio sa unutrašnjeg ogledala a drugo ubacio u pretinac, pustio muziku i obišao krug Sarajevom.

Bilo je već jedanaest kada sam klizio prema Principovom mostu, neki me vrag nažuljao pa skrenuo desno, ostavio auto tamo na parkingu iza At Mejdana, prošetao i pješke prešao Principov most. Ušao sam u čaršiju kao u vlastiti dom, osjetio poznate pločnike pod stopalima i kroz gužvu i buku sve većeg broja turista, probio se do Begove džamije.

Stajao sam u haremu kraj česme, gledao gore u munaru i razmišljao o tome kako ljudima život lako udari u glavu. Gledao sam vjernike posvećene svojoj molitvi pa iz džepa opet izvukao cigaretu i zapalio. Pomjerio sam se u sami ćošak harema, naslonio leđa na kameni zid i makar pola sata posmatrao te ljude. Misli me nisu umarale, nisam pokušavao razumjeti ni Anjinog oca, ni mog oca, niti bilo kojeg drugog čovjeka kojem su ratne godine prošle kroz krv. Nije me bilo briga za njihove žrtve niti za godine koje su ostavili u rovovima boreći se jedni protiv drugih, ni sami ne znajući za šta – u tome nisam vidio ništa sveto. Moja je svetinja bila ljubav, Anjin osmijeh, godine koje smo jedno drugom obećali i godine koje nam žele oduzeti – i vječito pitanje, mogu li oni to razumjeti?

Vraćao sam se prema autu, bila je ponoć. Nije bilo propuštenih poziva, nije bilo poruka niti tragova da me Anja pokušala pronaći. A opet, ni ja nisam nazvao nju. Sklonio sam se u park At Mejdana, sjeo na klupu i pozvao njen broj bez jedne jedine ideje šta ću reći ako se javi. Zvonilo je tridesetak sekundi bez odgovora, veza se zatim prekinula. Nisam pokušavao ponovo. Postalo je hladno, gurnuo sam telefon u džep i upalio auto. Spustio sam se Sarajevom slušajući neki stari jazz i došao u svoju mahalu. Pred zgradom me čekalo moje parking mjesto.

Parkirao sam, krenuo prema ulaznim vratima kada sam čuo zvuk padanja ptičijeg govna na haubu auta.

O njemu,koji zaslužuje svet

A,eto,on..
On je moja susta suprotnost a u isto vreme je i meni slican..skoro isti.
On je ljubav,on je rosa u rano julsko jutro ispred kolibe u kojoj me ceka i osmehuje se sa prozora.
On je svadjalica,debil kom apsolutno sve mora da se nacrta, koji je nevidjeno ljubomoran a opet bez te njegove ljubomore ne bih mogla da zivim.
Narcis obican koji svoju frizuru voli vise od mene. ( o tome svedoci cinjenica da svake nedelje ide kod frizera..)
On je nesvesno najveci romantik kog sam upoznala.
Vodi me da gledam svoj,njemu ne tako zanimljiv film.
Lepotica i zver. U kom me je na pola zaustavio i poljubio u dlan kao da je postao svestan toga da njegova lepotica ne bi mogla bez svoje zveri.
Tvrdoglav,nevidjeno sebican kad sam ja u pitanju i neverovatno brizan kada mi nije dobro.
Nema obzira za vreme i ne dozvoljava mi da spavam.
Ljubi me iako sam mu minut pre rekla da sam ljuta i da mi ne prilazi.
Inati se i uvek je on u pravu.
Grize me za usnu iako sam mu rekla da to ne radi, ali, zna me on dobro. Zna da to samo kazem da bih glumila neku finocu.
Dopustila sam mu da vidi najgore delove mene,
a on je ipak ostao uz mene.
Nikad mi nije rekao ZAUVEK ali mi sve sa njim mirise i na vise od toga.
Kada mi kaze “cekaj me” pozelim da je uvek tu pa da ne moram da licim na nestrpljivo detence koje jedva ceka da dobije poklon za svoj treci rodjendan samo.. sto bih ja
Jedva cekala tebe.
Mrzim sto sam,eto
Zapamtila kako dises
A ne znam
zaista ne znam
Da li ces
Sutra
Za par meseci
Godina
Disati pored mene.

-ultravioletna. ( Teodora Vuković )

Ne mogu spavati… Ne mogu jer sam tako usamljena… Nemam razlog za ustati jutrima iz kreveta… Ne mogu spavati jer previse mislim. O svemu. O svemu sto sam sjebala. I o tome kako sam dobila nista. A htjela sam samo malo. Nikad nisam htjela usminkanog lika koji vozi skupi automobil, koji mi poklanja bukete i kupuje skupe darove. Nisam htjela nekog da me vodi na vecere. Niti savrsenu kucu i savrseni posao. Htjela sam prosjecan zivot. Zeljela sam samo nekog kome se imam vratiti nakon naporna posla. Nekog s kime cu popiti pivo i pusiti cigare i zaliti se posao, na ljude, na pare. Zeljela sam nekog s kim cu na plazi gledati zvijezde, nekoga s kime cu moci sutjeti bez neugode i nekoga kome cu moci reci sve. Nekoga kome cu priznati da nosim kamen u torbi za srecu, da sam neke knjige procitala pet puta, da sam plakala na Pinokiju, da ponekad ne spavam nocima jer me strah zivota, da umirem od zelje da me moj otac zagrli, da se nadam kako su zvijezde krijesnice, a ne planeti. Htjela sam nekog da mi da svoju jaknu kad je hladno, da mi pokloni cokoladu, da procita moju omiljenu knjigu, da mi pise poruke za laku noc i dobro jutro. Htjela sam nekoga da me stvarno voli… Previse toga…Ocito previse…
—  A. G.

2

“Jeste se pomirili?”, Ivana urla preko telefona.

“Ne…”

“Dobro je. Evo me sa stvarima. Gde te čekam?”

“Biću na početku.”

“Dolazim..”

Prolazi kraj mene i ne osvrće se, ovaj put drži ruke u džepovima i sasvim lagano korača pognute glave. Ne mogu tačno da odredim šta sam.. ljuta, tužna, razočarana? Je l’ mi ga žao? Vidim kako ga odmeravaju dok hoda, jedna mu čak i prilazi.. Kako nije tužno živeti tako? Od jedne do druge? Zbog straha od nečeg ranije.. Zbog premalo ljubavi? Čujem Ivanu kako viče na njega pre nego je ugledam: “Samo još jednom! Kretenu!” Grli me čim mi se približi, a ja ne uspevam da zadržim suze. “U redu je. Isplači se dokle god budeš mogla da plačeš. U redu je.” Iako znam da nije, bar ne sada. Ako ništa, drago mi je što smo fazu - ne plači zbog kretena koji nije vredan zamenile ovim. Mnogo je lakše preboleti ih kad izbaciš sve suze koje imaš u sebi. Što ih više i duže zadržavaš samo činiš gore sebi. Znam to veoma dobro, neke sam preboljevala mesecima jer nisam dopuštala sebi da mislim o tome i plačem. Ivana me vodi do klupe: “Šta je sad uradio?”

“Ništa. To je problem. Ništa nije uradio..”, mrmljam kroz jecaje, “Kako možeš da lažeš nekoga toliko? Posebno ako si svestan da ti taj neko veruje… I kako možeš da negiraš sve? Još i da pokušavaš da se podsmevaš nečijim osećajima? Kakva osoba to radi, jebote?”, pitanja su retorička. Znamo obe kakva osoba to radi.. “Samo ne razumem kako možeš, ne razumem..”, ponavljam više radi sebe, “Šta sam toliko pogrešno uradila, Ivana, šta?”

“Isto što i uvek radiš.. Veruješ ljudima i tražiš ono dobro u njima, pa samo to gledaš.. Nije bitno kakav može da bude, već kakav je upravo sada. Spusti zid posle svake emocije koju ti pokaže, kao da baci udicu i ostavlja te da se mučiš ne želeći da te izvuče. Zaista to želiš?”

“Ne, naravno da ne.. Ali teško je otići kad vidiš i nečiju drugu stranu, posebno ako je retko pokazuje..”

“Time gore. Ti svoju ne kriješ, zašto bi pristala na igrarije?”

“Nekad nisam preterano pametna”, nasmejem se.

“Niko nije.. Znaš da podržavam, šta god…”

“Da, hvala ti na tome”, pruža mi cigaretu i povlačimo se svaka u svoje misli. Ne znam da li bi mala ja bila ponosna mnome, ona je verovala da ljubav može protiv svega i da je svaka vredna borbe. Verovatno bi me terala da pokušavam da spasem.. šta? Nešto? Osećanja? Da magično shvati kao princ onog momenta kad Pepuljuga obuva staklenu cipelicu? Da li bi i tada bio prestrašen da prizna bilo šta? Odeš jer šta raditi sa onima koji se boje? Koji sve daju na kašičicu pažljivo mereći koliko je ‘dovoljno’, nekad je i premalo - samo da je tu. Odeš jer te ne slušaju kad pričaš, posebno onda kada je sve utišano - te reči su najglasnije. Odeš jer ti treba nešto drugo i zapravo je najmanje važno šta želiš.

“Šta će biti?”, pita Ivana.

“Kraj.”

‘prijatelji’

24. jun 2017. ,,Jesi li za ples?’’, upitao me. Svira neka balada i ja drhtim od same pomisli da ćemo biti u ‘stiskavcu’ koji on ismeva inače. Ne bi me čudilo da krene da igra neki svoj ludi ples u sred pesme. ,,Naravno’’, kažem i stavljam čašu fensi vina na sto. Pružam mu ruku, i on me vodi ka podijumu. Prepoznajem pesmu kada reči krenu, ,,Stvari lagane’’. Njegove ruke su na mojim bokovima, a moje na njegovim ramenima. I u tim trenucima, mi smo mnogo više. Mnogo više od ljudi, mnogo više od muškarca i žene, mnogo više od prijatelja, mnogo više od ljubavi. U tom momentu smo večni, gotovo da mogu da čujem kako nam srca kucaju u istom ritmu. Ne smeta meni to inače, to što smo prijatelji. Zvanično.. U ovakvim trenucima znam da smo mnogo više, mnogo više od svega što ljudi u ovoj prostoriji mogu da zamisle. Jer ljudi ne razumeju, oni to ne mogu. 
Kako oni da znaju da taj tvoj pogled nije prijateljski? Kako oni da osete koliko nežno dodiruješ moj obraz? Kako oni da čuju ljubav u tonu tvog glasa? Kako oni da vide prave dubine tvojih očiju? Kako oni da razumeju da ne moram da ga ljubim, da bih ga zaista ljubila?
Ja čujem i ono što on ne izgovori, jer kada ćutiš čuje te samo onaj ko te voli.
Ja njega dodirujem bez dodira, jer dodiri su nešto tako nadprirodno.
Ja njega ljubim i bez pritiska svojih usana na njegove, jer to je večno.
Zato smo mi prijatelji.
U očima tih ljudi.
Jer nismo kao oni.
I ne držimo se za ruke.
Ali držimo se srcima.
Zar to nije bitnije?
Taj poljubac u moje čelo je veća izjava ljubavi od svih pesama ikada.
Ljudi nikada neće razumeti.
Oni su previše isti.
Zato smo mi prijatelji.
Jer nismo kao oni.
I ne kažem kada ga predstavljam: ,,moj dečko’’.
Ali kažem ,,Todor’’.
Jer on je to meni.
Todor.
I to što je on meni je više od svih ,,momaka’’ na ovom svetu.
Jer ne moram da ga nazovem mojim da bih znala da to jeste.
Nastavljamo da se vrtimo na podijumu. Osećam kako zemlja stoji u mestu. To su ti neki naši trenuci, kada i zemlju zaustavi silina naše tihe ljubavi.
-Sanja Mitrović, @obecao_si

Ja sam žena koja se voli, koja se drži za ruku, koja se vodi sa sobom. Ako me voli, zašto
nisam pored njega? Zašto bih banula? Zašto me nije uzeo za ruku, poveo?
— 

🎲 Kocka 2 - Tamara Kučan 🎲