vodi me

Vodi me jednom u svoju sobu, legni pored mene i pipaj mi kosu i pitaj me da li hoću kafu ili vino i daj mi sve papire i sve olovke da ti pišem o tome koliko je lepo biti glup i srećan sa tobom. Ti si najlepša ludnica u kojoj sam bio i kojoj se uvek rado vraćam i koju grlim. Ti grliš kao hiljadu svitaca mrak. Svitac bez mraka je samo ništa.

Hajde sa mnom u bioskop, spavaj u mom krevetu, trči po mojoj sobi, šminkaj se po mojim kupatilima i jedi jagode i puding u kadi sa mnom i reci mi da moraš da ideš ali da želiš da ostaneš, i onda ostani. Jedi sa mnom i kupuj mi često jabuke jer jabuke su zdrave. Čuvaj svoje lice. Molim te, čuvaj svoje lice i svoje telo. Čuvaj se od mene kada odem rano kući od tebe.

Teraj me da ti pišem. Teraj me i voli me. Pitaj me da li hoću da šetam i da li mi se ide negde gde ima dosta vode. Pitaj me da li da obučeš ono što ja volim kada obučeš ili da obučeš ono što ti voliš. Pitaj me da li ću otići sutra i zaboraviti te. Pitaj me da li sam zaljubljen u tebe. Pitaj me kada sam ti poslednji put do kasno pisao. Pitaj me da li volim špagete. Pitaj me šta značim u tvom životu. Samo nemoj da me pitaš šta mi je kada osećaš da ne želim da me to pitaš. Volim kada mi slušaš srce i kako se plašiš za svoje srce.

Volim kako gledaš kroz prozor dok se voziš, čak i kada ne znaš kuda ideš. Ja stvarno mislim da si ti negde tako nešto, da ne znaš gde ideš i kuda ideš i zašto ide, ti samo ideš i onda se udariš u neki zid; nekad ga probiješ a nekad se razbiješ u komade. Tada bih te najviše sastavljao, jer tada znam da si pored cele svoje lepote i duše i ti ipak, kao i ja, čovek. Tada te najviše volim.

Jednom ćeš, to je sasvim izvesno biti nečija žena,

Imaćeš dva kredita, stan negde u centru grada, klince

Auto star pet godina kupljen od zajedničke štednje

Slike sa porodičnih letovanja i zimovanja

Pa i one sa kratkih, ali prijatnih vikenda

Iz Milana, Dubrovnika, Pariza ili Praga,

Jednom ćeš zaista biti skroz na skroz daleko

Dalje od ikada ičega  za mene

Baš za jedan okov uvek dalje

I ja tu ne mogu baš ništa

Sem da ti mahnem u prolazu kada se sretnemo

U jednom od onih dana kada ćeš sa  mužem i vašom prelepom decom

Šetati nekim od parkova u Beogradu

Ili ćemo se naprosto pozdraviti u restoranu

Preko rubova čaše i napola pojedenih, već ohlađenih bifteka

I neka sam proklet ako mi i tada ne zastane zalogaj u grlu

Neka sam proklet ako i tada, kroz tih deset godina naših života

Ti ne budeš onaj nemir koji se provlači kroz sva godišnja doba

Ono trzanje izlizanih žica violine u stomaku po kojima gudalo života lagano klizi

Najtanji zvuk koji dopire do uha i tera stopala da plešu neki sasvim čuidan ples

Što je paradoks, jer, kao što znaš, ja ne umem da plešem

Ali kad tebe vidim, kada mi se oči sudare sa tvojim osmehom

Postajem poput  Freda Astera

Jer, ti si uvek bila ta Džindžer Rodžers koja me vodi

I koja zna kuda se treba kretati da bi se nekuda stiglo

Samo te ja trezan suviše pasivno pratim

Puštam te godinama da ideš sve dalje i dalje

Znaš, Zemlji je potreban jedan dan da se okrene

A meni ni hiljadu godina života da se ka tebi pokrenem,

Zato i znam da će jednoga dana sve biti sušta suprotnost mojim željama,

Bićeš nečija žena i majka,

Uveče ćeš voziti klince na časove klavira ili na plivanje

Spremati večeru sa čašom vina u ruci

Govoriti mu da morate da pazite na vreme, jer klinci samo što nisu došli

Da te pusti, a nećeš želeti da te pusti

Uzimaćete se na podu kuhinje, na stolu, na prozoru

Na leđima ćeš imati urazene tragove njegovih šaka

Lokne tvoje kose će leteti kroz prostor i vreme kao najlepša zastava koju je svet ikada video

Dahom ćete pokrenuti košavu koju niko sem mene neće osetiti

Ona će i tada, za deset godina od danas naći put do moje košulje

I svom silinom krenuti da tuče po mojim rebrima mučki

Kao i uvek kada se setim koliko te nikada nisam imao i koliko te možda nikada neću imati,

Nemam ja velikih želja, to je oduvek opšte poznata stvar

Jedan stan na zadnjem spratu neke stare zgrade,

Fotelju presvučenu čojom, biblioteku pročitanih knjiga, zelenu lampu za čitanje, makar jednu sliku Mome Kapora,

Krem mantil, dvadeset šešira za sva godišnja doba

Jednu kutiju od dvreta višnje za duvan ili cigarete

Prihode dovoljne da se makar jednom u tri meseca ode do nekuda na dva dana,

Tebi i makar jedno od dva deteta koje će ličiti na tebe,

Eto, vidiš i sama da su to sve neke male i skromne želje

Ali kao i uvek problem je uvek do mene

Nikako ruka da mi mesto reči ka tebi krene,

Zato i kažem da ćeš jednom sasvim izvesno biti tuđa žena i majka

Pošto te ja tako divno i veličanstveno ne umem imati nigde drugde osim u rečima

U strofama, u pijanim ispovestima tamo negde pred zoru kada sam ispran i pročišćen,

A to je već puka umetnost, apstrakcija, totalno nebitna stvar za neke ikada moguće nas.

—  Svetozar Rajčetić
O njemu,koji zaslužuje svet

A,eto,on..
On je moja susta suprotnost a u isto vreme je i meni slican..skoro isti.
On je ljubav,on je rosa u rano julsko jutro ispred kolibe u kojoj me ceka i osmehuje se sa prozora.
On je svadjalica,debil kom apsolutno sve mora da se nacrta, koji je nevidjeno ljubomoran a opet bez te njegove ljubomore ne bih mogla da zivim.
Narcis obican koji svoju frizuru voli vise od mene. ( o tome svedoci cinjenica da svake nedelje ide kod frizera..)
On je nesvesno najveci romantik kog sam upoznala.
Vodi me da gledam svoj,njemu ne tako zanimljiv film.
Lepotica i zver. U kom me je na pola zaustavio i poljubio u dlan kao da je postao svestan toga da njegova lepotica ne bi mogla bez svoje zveri.
Tvrdoglav,nevidjeno sebican kad sam ja u pitanju i neverovatno brizan kada mi nije dobro.
Nema obzira za vreme i ne dozvoljava mi da spavam.
Ljubi me iako sam mu minut pre rekla da sam ljuta i da mi ne prilazi.
Inati se i uvek je on u pravu.
Grize me za usnu iako sam mu rekla da to ne radi, ali, zna me on dobro. Zna da to samo kazem da bih glumila neku finocu.
Dopustila sam mu da vidi najgore delove mene,
a on je ipak ostao uz mene.
Nikad mi nije rekao ZAUVEK ali mi sve sa njim mirise i na vise od toga.
Kada mi kaze “cekaj me” pozelim da je uvek tu pa da ne moram da licim na nestrpljivo detence koje jedva ceka da dobije poklon za svoj treci rodjendan samo.. sto bih ja
Jedva cekala tebe.
Mrzim sto sam,eto
Zapamtila kako dises
A ne znam
zaista ne znam
Da li ces
Sutra
Za par meseci
Godina
Disati pored mene.

-ultravioletna. ( Teodora Vuković )

Ljubav
ljubav je smisao zivota
prica mi covjek za sankom
dok cigaru mota

Ljepota njena se ne moze
ni s cim mjerit
rece mi krvavih ociju
i ode rakiju potegnut

Zove se Alma
i sjedila je sama u klupi
ja joj prosu
neki fazon glupi

Reko dze si curo zgodna
ona kaze da me pozna
ti si Mahir osmi dva
vec te dugo gledam ja

Bilo je pola dva, april peti
Mahir se sjeti
odmah smo se zaljubili
i pred svima poljubili

Hodali smo skolom
drzali se za ruku
djelili istu klupu i uzinu
i imali istu druzinu

Istu srednju skolu
s njom sam pjevo u horu
izigravo foru
vozili se na mom motoru

Ja Alma i Tomos
imali smo mali kosmos
svoje drvo uz Savu
stotinu djece u planu

Svoje pjesme svoje price
nasa hrana, nase pice
nase zvijezde i nas grad
sjecam se ko sad

Rekla je Mahire bojim se
pazi da me ne boli
bojo sam se i ja
al’ sam znao da me pravo voli

Ja i Alma goli
i njoj i meni prvi puta
bilo je ljeto i Ficibajr
nase drvo pored puta

Nikad necu zaboravit
taj miris trave
u ocima zvjezde kako sjaje
topli vjetar sa Save

Taj dim cigare
moj izgubljeni pogled
jednog dana bit cu ti zena
a ti moj covjek

Konobar, daj jos jednu
ja izvadi sice
donesi Mahiru pice
da cujem ostatak ove price 

On svoj konjak sastavi
pa pricu meni nastavi
Almini starci
su bili na rastavi

Nije mogla vise trpit
non stop svadje
pa je kod mene zivila radje
dok se sama negdje ne snadje

Medjutim to se oduzilo
na jedno dvije godine
pa smo presli u stan
kod moje bliznje rodbine

Reko hajmo se ozenit
datum svadbe 3. maj
na svadbu cemo pozvat
cijeli nas kraj, tu je bio kraj

Dan prije vjencanja
doslo je do sranja
ona bila je kod matere
tam’ ce docekat svatove

Al’ umjesto svatova ljudi
pale su granate
pobjegla je s materom
kod svoje tetke Fate

Svi znate, bila je panika
spasi zivu glavu
ja sam preplivo Savu
imo srecu pravu

Probo sam je nazvat
medjutim pukle su veze
Alma je mrtva, Alma je mrtva
to su bile rijeci Kreze

Krezo lazes, lazes Krezo
jebat cu ti sve
ne lazem Mahire matere mi
evo pitaj Alije

Alija reci nesto
ljudi nemojte me sad zajebavat
vidio sam kako je pala
kad je posla pretrcavat

I mrtva je sto posto
jer ja sam zadnji osto
poginuli su jos dvojica
sto sam ih po nju poslo

Bez zraka sam osto
sedam dana nisam mogo jest
ceko sam svaki dan
da neko kaze neku vijest

Al’ nista ni vijesti
ni zivota u meni
samo alkohol u mojoj veni
i sjecanje o jednoj zeni

Otiso sam u Njemacku
i poceo tam’ radit
reko lakse cu je zaboravit
i malo cu se oporavit

Dan za danom, 12 sati dnevno
radio sam vrijedno
poso i rad samo
da zaboravim na rat

Godine su prolazile
i naniza ih se vec 6
zavrsen je rat
u Bosni je to vec stara vijest

Sta cu dole, nemam nista
tu sam sebi zivot stvorio
ma hajmo dole na par dana
moj frend me nagovorio

Doso sam dole
i bilo je sve u najboljem redu
dok nisam sreo, koga
pa Alminog rodjaka Vedu

Dze si Mahire, dze si Vedo
evo kaze bas sam sada kod Alme kreno
zar si seno Vedo sta me zezas
pa Alma je ziva sta ti to ne znas

Noge mi se odrezase
i sve slike nase dosle mi na oci
vodi me Vedo
moram do nje doci

E pa nece moci, reko molim, on mi
kaze, pa Alma se udala za kebu
s njime ceka bebu i to drugu
prosle godine mu je rodila curu

Dade mi broj telefona
odma sam je bio nazvo
reko halo Alma izvini
jebiga nisam ni ja znao

Tako poce razgovor
2 sata smo plakali
jedno drugom se jadali
dok smo zajedno razgovarali

Izvini Mahire
takva je sudbina bila
ako ti ista znaci
kcer mi se sad zove Mahira

Nisam znala dze si nisi mi se javljo
udala sam se za kebu
i sad ga volim ono pravo plaho
hajde zdravo, zdravo, vidimo se sutra

Evo sad sam tu
konobar daj nam sad
jos jednu ljutu

Pa reko sta ces sad
hoces se ic nac s njom sutra
sjedi Edo pit’ cemo do jutra
kapnu mu suza ljuta

Dize se on, kaze, izvinite ljudi
odoh sad pisat
zacu se pucanj
i sva raja poce vristat

Izletio sam odma da vidim sta je to
mercedes, krvavi pistolj
i Mahir se je ubio

—  Mahir i Alma. via ( @gospodinclub )

Pokušao sam da je ne volim. Tražio sam utjehu u drugoj ženi. Od druge žene sam očekivao da bude kao ona. Da me voli kao ona. Da mi se obraduje kada me vidi i da ne skida onaj blesavi osmijeh sa lica kao ona. Godinama sam tražio, i godinama nisam uspjevao da nadjem nekoga kao što je bila ona. Kada god bih se zagledao u njene oči vidio bi sebe. To sam možda i najviše zavolio kod nje. Od onog dana kada smo se rastali, pokušavao sam da je zaboravim. Tjerao sam sebe da ne razmišljam o njoj. Iako sam svako novo jutro dočekao sa njenim imenom na svojim usnama. Bila mi je posljednja misao kada sam mrtav umoran bacao se na krevet. Često bi dolazila u moje snove, da budem iskren, to je ono što mi je davalo snagu. Sanjao sam njene ruke kako me grle. I u snu, njene oči su mi davale nadu da će doći bolji dani. Počeo sam da vjerujem u bolje sutra zbog nje. Svaki rođendan, novu godinu, i ostale gluposti u koje sam već odavno prestao da vjerujem, visoko sam dizao času nazdravljajući za nju, za nas. Iako sam bio svjestan da mi odavno ne postojimo. Nikada je nisam pijan nazvao, ni onda kada smo bili zajedno. Nekako me je bilo sramota da čuje kako brkam rijeci, a znala je ona dobro da sam samo na nju mislio i pijan i trijezan. Sve do jedne večeri. Tu večer mi je, zaista bilo svega preko glave. Sjedio sam sam u uglu kafane, i ispijao čašu za čašom. Odlučio sam da je nazovem. Iako sam već odavno obrisao njen broj, tih par cifri sam vrlo dobro znao napamet. I zaista, nakon par otkucaja, javila mi se njena majka. Već nakon prvih tonova njenog glasa, požalio sam što sam nazvao jer, iskren da budem, pomislio sam da ona ne želi da se javi. Ali riječi koje je te noći izgovorila njena majka, otrijeznile su me za cijeli život. Žena koju sam godinama volio bori se za život u bolnici, koja je par ulica udaljena od kafane u kojoj sam svoje noći ostavljao. Telefon mi je skliznuo iz ruke, i raspršio se u hiljadu komadića. Od dima cigareta nisam vidio izlaz iz kafane, iako sam sada samo njega tražio. Užurbano sam se kretao prema bolnici, iako nisam znao kuda, zašto i kako idem. Došao sam ispred bolnice, i pogledao u bezbroj njenih spratova. Zaštitar je odmah istrčao, kao da se uplašio da ću da demoliram bolnicu. Ne brini, neću praviti belaj, samo me vodi do nje. Bio sam ubjeđen da zaštitar zna ko je ona meni. Ali naravno da nije znao, kako bi i mogao da zna. Dečko, nije vrijeme posjeta, odgurujući me od vrata, sada već povišenim tonom odgovara zaštitar. Molim te, samo par minuta, nisam je vidio godinama. Trčim na trinaesti sprat, na poseban odjel intenzivne njege, aparati odzvanjaju hodnikom, a meni se kovitlaju slike svega što sam prošao sa njom, i slike godina kojih sam bježao od nje. Ulazim u njenu sobu. Tajac. Samo se čuje aparat koji prati rad njenog srca, i kapljice infuzije priključene na njenu desnu ruku. Skamenio sam se. Tako je bespomoćna, i sama. Baš kao onda, kada sam je ostavio na uglu ulice. Stajao sam u mjestu, baš kao da će svaki moj korak prema njoj povrijediti je. Polako sam prišao krevetu, privukao stolicu i sjeo pored nje. Spustio sam svoje usne na njenu ruku, suza koja je skliznula iz mog oka, izgubila se negdje u njenim prstima. Tiho sam izustio “oprosti”, kao da sam ja bio kriv za sve to što joj se desilo. Stisnula mi je ruku, i otišla. Zauvijek. Zvonjavu tih aparata koji su zabilježili zadnje otkucaje njenog srca nikada neću zaboraviti. Nisam se nadao da će taj stisak ruke, koji sam godinama čekao trajati tako kratko. Nisam ni slutio, da ću onda kada je napokon ponovo pronađem, odmah izgubiti. Ovaj put zauvijek. Prezirem sebe, i sve one godine koje sam ostavljao u kafani, umjesto da sam je čuvao za ruku. I odgovor na ono pitanje, koje će me izjedati dokle god budem živ “ da li bih je sačuvao, da sam se pojavio ranije?” nikada neću odgovoriti.

I s toga, ne čekajte pravi trenutak, nego učinite trenutak pravim. Jer bolje biti budala na vrijeme, nego pametan prekasno.

Sto sedamnaest nedelja

Jedno putovanje.
Ona i ja.
Koje je počelo, eto tako.

Volim da se vratim malo
da vidim tragove
da vidim šta sam napisao
da vidim koga sam voleo da vidim šta me je slomilo
i zbog čega sam otišao.

Umem da odem i na njene početke
i da vidim kakva je bila pre
da vidim da li su joj oči drugačije nego ove sada
da joj poljubim prvi korak

Njena prva prošlost
pre sto sedamnaest nedelja. Nisam bi tu.

117. nedelja 

Nikad me nemoj pitati šta vidim u tebi
jer ja ne vidim u stvari ništa
ali ti to nećeš razumeti.
Ja sa tobom sve želim da osetim.

74. nedelja

Njena arhitektura i moje reči to bi bilo lepo spasenje.

Tako lepo nećemo promeniti svet
ali baš me briga.

62. nedelja

Ima ta jedna fotografija
pre šezdeset i dve nedelje
ona je na litici
gleda na more i tamo je neki čamac ne znam o čemu misli.

“Vodi me u muzeje i svoja kolena.” rekoh jednom dok je kupovala kiflu.

48. nedelja

“Da odemo u Sremske Karlovce
da pobegnemo na dan iz kuća
čak slažemo gde idemo ako nas uhvate
a možda ipak odemo u Prag jer nikada nisi bila.” -

rekoh u jednom pismo 
koje nikada nisam poslao
nisam znao adresu njenu.
Znam samo da nikada nije bila u Pragu.

44. nedelja

Volim kad šetamo
i onda sednemo negde gde se deca igraju i voze trotinete
pa odem
po sladoled
i vratim se
a njoj jesen svuda
a ona se smeje.

35. nedelja

Nikada nisam znao
koliko voli plafone i lustere
i ovaj jedan život
bih mogao da provedem
gledajuću je
kako je srećna zbog lepog i prostaranog plafona
blistavog lustera
i još nekih mojih reči.

33. nedelja

Gledam je
i jesen i zima
i svako godišnje doba
svako vreme
u njoj je.
Zato mi je draga.

24. nedelja

Lice i koža
postaju vatra.
Ali kakva je ovo vatra
nikada nisam video
ovako čistu vatru?

19. nedelja

Zanima me kada vidim tvoj život
šta je to.
Ja samo želim neke odgovore
ne plaši se
neću ja ništa više
samo neke odgovore
da mi bude lakše da shvatim
da tvoje postojanje
i moje ruke
sada jesu jedno trenutno sada.
Treba mi odgovor
da znam da li smo se stvarno tako lepo našli.
Treba mi odgovor
da znam da ovo putovanje nije moja uzaludnost
i sreća
i bol.

17. nedelja

O mahovini ona
kao ja o njoj.

11. nedelja

Ako želiš da znaš
ja sam samo malo proputovao
da bih video malo lepote
tvoje oči
i kosu sa cvećem.

Pronašao sam prošle vekove
i divne ruke.

8. nedelja

Ta jedna oluja
kada se neko pored koga nam srce beže kuca
zavrti
i vrti
i smeje.

5. nedelja

“Ljubav” je tako slaba reč
kada pogledam način na koji živiš ovaj život.

1. nedelja

Poslednja stanica njene stvarnosti.
Ona sada negde spava
a ja sam završio ovo putovanje.
Nikada nisam ovo želeo
samo sam želeo malo da je posmatram a da ona ne zna
a eto
ja sam se vezao.
Tako jako.

Ali molim te, nemoj niti pokušati spasiti me. Ne budi moj heroj, moji heroji su me više puta ostavili polumrtvu, negdje, daleko od bilo čega što volim, ostavljali su me u tami i slamali me iz dana u dan. Budi ono što me tjera da se borim, budi ono što me izaziva na život, ljubav, smijeh, bijes, strah. Budi ono što mi dopušta vjerovati. Probudi u meni mješavinu emocija koju neću moći izdržati i pokazat ću ti da mogu. Uspjet ću. Probudi snagu u meni, dopusti mi da te volim na onaj način na koji samo ja mogu voljeti, probudi ljubav koju samo ti možeš osjetiti. Dopusti mi da te ne pustim da odeš, dopusti mi da se naljutim i da te svejedno zagrlim kao da je zadnji put… Budi moje more. Neka me tvoje struje vode  bilo gdje. Vodi me kamo želiš, tvoja sam. Daj mi da te opet imam, ali ne pokušavaj me spasiti, meni spas ne treba. Dovoljno je da tvoj šapat razbije tišinu ove mirne noći… Samo to.
—  Još jednom, 141016
Ne mogu spavati… Ne mogu jer sam tako usamljena… Nemam razlog za ustati jutrima iz kreveta… Ne mogu spavati jer previse mislim. O svemu. O svemu sto sam sjebala. I o tome kako sam dobila nista. A htjela sam samo malo. Nikad nisam htjela usminkanog lika koji vozi skupi automobil, koji mi poklanja bukete i kupuje skupe darove. Nisam htjela nekog da me vodi na vecere. Niti savrsenu kucu i savrseni posao. Htjela sam prosjecan zivot. Zeljela sam samo nekog kome se imam vratiti nakon naporna posla. Nekog s kime cu popiti pivo i pusiti cigare i zaliti se posao, na ljude, na pare. Zeljela sam nekog s kim cu na plazi gledati zvijezde, nekoga s kime cu moci sutjeti bez neugode i nekoga kome cu moci reci sve. Nekoga kome cu priznati da nosim kamen u torbi za srecu, da sam neke knjige procitala pet puta, da sam plakala na Pinokiju, da ponekad ne spavam nocima jer me strah zivota, da umirem od zelje da me moj otac zagrli, da se nadam kako su zvijezde krijesnice, a ne planeti. Htjela sam nekog da mi da svoju jaknu kad je hladno, da mi pokloni cokoladu, da procita moju omiljenu knjigu, da mi pise poruke za laku noc i dobro jutro. Htjela sam nekoga da me stvarno voli… Previse toga…Ocito previse…
—  A. G.