verzija

Nije do tebe, do mene je

Opsovat ćeš me kad kažem 

Nije do tebe, do mene je

Ali jebiga.

Ne mogu sjediti u kafiću i pričati o tome šta volim i šta me zanima

Ne mogu u kino, ne mogu siliti osmijehe

Ne mogu jer sam sve to radio tri stotine puta u tri stotine prošlih veza

Sve su bile isto kao ti

Sve su bile normalne, jednostavne, obične… sve su bile mrtve.

Nije do tebe, do mene je.

Ubij me pogledom ako želiš ali to je istina

Ježim se od jednostavnosti

Muka mi je od „šta ima novo“ razgovora

Jebe mi se za svakodnevnicu i odnose tvojih i mojih kolega s posla

Sve te prazne razgovore sam već vodio

Toliko puta da mi se čini da ću povratiti ako budem morao još jednom.

Neću da idem na prvu kafu na kojoj ćemo se upoznati

Na drugu gdje nam je odjednom ugodno pričati o svemu

I na trećoj kad je vrijeme za prvi poljubac

Neću pravila, neću „šta si studirao, čime se baviš“

Neću da pričamo o tome ko se s kim druži pa da nađemo tog jednog zajedničkog prijatelja i govorimo kako je super lik iako ne znamo ništa o njemu

Neću da ti prepričavam događaje s mojim društvom

Ne zanimaju me loši uleti momaka koje si odbijala

Niti me briga zašto te tvoja drugarica čudno gleda svaki put kad spomeneš seks.

Okej, misliš da nisam normalan i to je pošteno

Vjerovatno i nisam, zato ćeš na kraju večeri shvatiti

Nije do tebe, do mene je.

Ja želim čudnu, želim ludu i komplikovanu

Hoću da se svađamo o evoluciji i smislu postojanja svijeta u dva ujutro

Trebam strast, energiju, bijes, iskrenost

Da me ne gledaš kao da sam pao s Jupitera kad opsujem ili dovedem u pitanje postojanje vremena

Hoću otvoren um, hoću kreativan razgovor i pažnju

Nije do tebe, do mene je.

Ja sam već vidio početak, sredinu i kraj našeg odnosa

Ja već znam kad i zašto ćeš početi da me mrziš

Znam zašto ćeš da odeš

Da me pošalješ u tri lijepe materine i kažeš da te nisam vrijedan

Znam kako ćeš da me zaboraviš i nađeš nekog jednostavnog

Jer nije bilo do tebe, iako mi nisi vjerovala

Znam da ćeš zaboraviti prije nego mjesec napravi puni krug

A ja neću jer ja sam lud

Jer volim da patim i samo to umijem

Pa ću da posadim sjeme paranoje i do detalja tražim svoje greške u svakoj razmijenjenoj rečenici

Iz nekog suludog razloga ćeš da mi nedostaješ iako sam sretan što više nisam tvoj

Smetat će mi što si tuđa jednom kad odeš jer sam se dao

Jer sam postao jednostavan i običan iako mi je muka od jednostavnih i običnih

I oboje ćemo biti u pravu

Oboje ćemo s razlogom biti ljuti

Ali kako god okreneš, kako god podijeliš karte

Na kraju partije, ti si ta koja će mene preboljeti i zaboraviti

Ja sam taj koji neće

Zašto?

Zato što sam pička, zato što se bojim da nikad neću naći onu koja priča o rasporedu galaksija u dva ujutro

Zato što mi se jebe za stvari i predmete, zato što mi nije bitno šta mi daješ i koliko, zato što živim za osjećaj

Zato što sam sretan kad si nasmijana, zato što nisam s tobom jer očekujem nešto od tebe

Zato što i dalje kao idiot vjerujem da nije ključ ljubavi voljeti sebe

To je bar lako

Čak i oni koji seru kako se ne vole dovoljno to znaju

Zajebano je voljeti drugog samo radi njega

Ne radi onog što čini za tebe.

Budala sam, i to najgora moguća verzija: budala koja je na to ponosna.

Nije do tebe, do mene je.

Ne mogu ljude sa planom iza razgovora

Ne mogu postavljati dvosmislena pitanja sa ciljem da saznam nešto što ne smijem da pitam

Nisam kukavica, udaram u srce od prvog minuta

Ne tretiram te kao nešto što posjedujem

Ne brojim ti mane i kvalitete

Ne zanima me tvoja prošlost ni pređeni kilometri

Hoću da znam šta te drži budnom u noćima kad bi morala spavati

Hoću stvarne osjećaje, hoću priču iza suze i osmijeha

Zajebi običnost, otvori se

Nije do tebe, do mene je.

Hoću sve i hoću sve odmah

A ovo nije vrijeme pjesnika i umiranja za principe

Ovo je svijet običnih

Ovo je svijet gužve u saobraćaju i svijet kreditnih kartica

Ovo su godine koje se kupuju i prodaju u redovima za čekanje

Ovdje niko ne želi spavati na travi niti kisnuti jer šta će drugi misliti

Ovo je svijet novca i ega

Svi tako silno želite biti sretni u očima drugih ljudi a svi ste jebeno tužni

Maske koje nosite su od stakla

Vidim koliko ste prazni, vidim kako vaš ego živi samo za veličanje

Ne zato što to želite već zato što su vam rekli da tako treba

Zato što je toliko prokleto bitno imati dobre korice

Pa makar stranice unutra

Bile prazne.

Nije do tebe, do mene je.

Ne bih da prodajem samoću za par grama utjehe

Niti ću više ikad pristati biti

Jedan od njih.

Nije do tebe, do mene je

Valjda nisam dovoljno moderan da razumijem ovaj svijet

Jebeš ga

Ni on mene nikad neće.

Zašto mora kafić? Zašto?
Je l’ ne prija da vas dečko drži za ruku ili grli i da šetate kejom pa odete na klopu, da pogledate neki film i vrištite od smeha u zadnjem redu bioskopa?
Je l’ nije to to da odete sa devojkom na kuglanje, pikado, bilijar, smejete se jedno drugom koliko ne umete da igrate, ili tapšete jer ste odlični? Možda učite jedno drugo?
Nije li valjano da prošetate parkom, jedete sladoled i kradete liz jedno od drugog?
Dosadno je da naprasno sednete u auto i zaputite se do obližnje planine i napravite piknik? Ili zašto mora auto, možete stvari u rancu da ponesete pa biciklom ili autobusom?
U redu je kafić ponekad, ako baš volite taj ambijent, ali to je najpasivnija verzija provođenja vremena zajedno, zar želite od uspomena da ostanu samo fotke na instagramu sa ispijenim pićima i check-in-ovima u datom kafiću?
Poštujem, svakom prija jedno, nekom je kafić najopuštenije, najdraže i nikad ne bi menjao. Poštujem, ali ne mogu da razumem potpuno.
Nikad mi pasivno neće prjati kao nešto novo, nešto sponatno, nešto neizvesno, nešto uzbudljivo.
Ne mora kafić.

Jednog trenutka imaš sedamnaest i zaljubljena si po prvi put u svom životu, onako stvarno! Shvatiš da je sve pre toga bilo previše glupavo, naivno i smeješ se samoj sebi kako si mogla da patiš toliko dugo zbog nekih ljudi koji za par godina neće imati ni ime. Biće samo neke priče, možda čak ni to. Ali tebi su sada sve pesme dobile smisao i konačno razumeš zašto se kaže “biti na sedmom nebu”. Užasno si zaboravna, al’ to je okej, jer je on jedino što okupira tvoje misli i srećna si, smeješ se i lepo ti je. Nema veze što ti je iskočila bubuljica ili što si dobila još jednu jedinicu iz matematike - jer on je tu; postoji i voli te. Tebe - koja si celi svoj dotadašnji život provela sanjajući o toj ljubavi o kojoj svi pišu i pevaju. I maštaš kako za deset godina šetate Azurnom obalom dok on u naručju nosi tvoju manju verziju, a ti za ruku držiš njegovu. Voliš! Po prvi put! Nije li to magično?! I kakve si samo sreće imala da tako mlada pronađeš svoju srodnu dušu!
Samo život prati neki svoj plan, a ne tvoj. Imaš dvadeset i gledaš ga kako ljubi neku drugu. Imaš dvadeset i osećaš kako ti se lomi, ne samo srce, nego svaki jebeni deo tebe! Osećaš kako se rasparaš na bilijardu atoma i nestaješ. Naredne mesece provodiš u krevetu i plačeš bez prestanka. Nemaš snage ni za šta, ne možeš da jedeš zbog prevelikog bola i ne prepoznaješ sopstveni odraz u ogledalu. Ljubiš druge, pijana. Uvek pijana, naravno, jer takvi poljupci u vreme kada svi spavaju ne znače ništa. I majka ti kaže “Volećeš ponovo. Još lepše i jače i razumećeš što nije uspelo sa njim”, ali ti joj ne veruješ. Nijednu jedinu reč! Kako ona može da zna koliko si ti volela i koliko te boli sada?! Uverena si da nikad više nećeš voleti i da nikome više nećeš dozvoliti da te uništi toliko da postaneš bleda, istrošena verzija sebe.
Vreme prolazi. Ljubiš druge, pijana. Ne zadržavaš nikoga od njih duže od par nedelja i ne dopuštaš im da ti se približe. Ali zaboravljaš da se život drugačije kroji. Samo stvari idu postepeno ovaj put, jer ožiljci i nesigurnost ostaju i dalje. Posle dve godine počinješ da ljubiš nekoga trezna, potpuno trezna! Ljubiš ga jako, grliš ga dugo, smeješ se glasno i pitaš se zašto si zaboga verovala da nećeš voleti ponovo.
Imaš dvadeset i dve i ceo život ispred sebe.

SVE STVARI KOJE SU NAS POGREŠNO UČILI U DETINJSTVU
  • <p> <b>Pored zabranjenog sedenja na ’ladnom betonu i kupanja sa upaljenim bojlerom od malena smo dresirani da se panično čuvamo promaje, ne izlazimo napolje mokre kose i pazimo da nam neko ne sipa drogu u piće. To su bile glavne smernice deci rođenoj krajem XX veka i svima su nam bile jasne kao dan. Međutim pored tih tehničkih saveta za preživljavanje u svetu koji nas čeka izvan zone roditeljske nadležnosti, odrastajući pokupili smo i neke netačne, izlizane fraze koje se kao bubavšvabe provlače kroz avliju u svim njenim epohama. Kad u pubertetu krene da ti se događa život shvatiš da od promaje sigurno nećeš najebati, ali da od ljudi i te kako hoćeš. Iz foldera prikupljenih podataka tokom odrastanja vadiš brošuru za slučaj nužde i čitaš fraze kao što su:</b> „Čuvaj se neznanaca“ – a znanci te povređuju… „Ko zna zašto je to dobro“ – a tebi nikad gore… „Strpljen – spašen“ – a ti vidiš da čamci za spasavanje prvo odvoze one koji najglasnije kukaju… I zapitaš se, a šta ako je u ovom naopakom svetu najispravnija odluka shvatiti sve te savete baš tako – naopako? Škola sistemom kazne i nagrade a roditelji uz pomoć vaspitnog štapa i šargarepe uče nas da moramo biti bolji od svih. Onda shvatiš da su to neka uzaludna takmičenja i bezvezne rang liste jer se pobede te vrste ne beleže ni u kakve životne tabele. Stariš shvatajući da te niko nije učio kako da budeš najbolja verzija sebe, bez upoređivanja sa drugima. To su svi prevideli u svojoj dobronamernosti i ostavili te da tu bitku saznanja biješ sam. Shvatiš da si učen da budeš dobar ali najviše za druge, a najmanje za sebe. Na tim visinskim pripremama omladinaca za predstojeću sezonu i prelazak iz kadeta u seniorsku ligu uče nas da moramo biti spremni na sve. Ti utreniran, u punoj snazi željan života i na sve spreman – a život krene da ti daje Ništa. Shvatiš da te niko nije učio kako da preživiš kad umesto svega počne da ti se događa jedno veliko Ništa. Za to nismo prolazili obuke, nismo imali skripte, nismo išli na simulacione testove. Tada kreće da se događa Život u svom punom sjaju i da demantuje svo tvoje unapred stečeno znanje a trenira istrajnost i zahteva veru.<p/><b></b> Kad smo plakali obično su nas smirivali učeći nas tad da moramo biti hrabri. Kao, hrabri ne plaču. „Ustani i bori se, ne daj na sebe.“. Onda čuješ potpuno drugi eksterm da „kad te neko povredi ti okreni i drugi obraz.“ Zamisliš se… Jebote, tebi oni rade o glavi, teraju te u šizofreniju. Ništa ne razumeš. A zapravo ti niko nije objasnio da i hrabri plaču, a da i drugi obraz udarcu na volju umeju da daju samo oni koji znaju da ga mogu podneti na nogama. A za to treba mnogo ljubavi. Ne lude hrabrosti, a još manje mazohizma. Vođen zdravorazumskom logikom i učen na primerima predatora i plena tako zelen živiš u pogrešnom uvrenju da u životnim bitkama najbrže bivanju ranjeni oni koji su slabi. Kad te reka života izlupa o svoja korita shvatiš da u razumu, logici i jačini nema nikakvih odgovora. Shvatiš da su najhrabriji samo oni koji se usuđuju da pokažu sopstvenu ranjivost. Da samo iz nje može izaći ljudskost, humanost, saosećanost, ljubav, kreativnost, predanost… A da je panično skrivanje sopstvene ranjivosti zapravo najveća ljudska slabost. Sve će doći na pravo mesto kada završiš škole, odslužiš armiju, zaposliš se, oženiš se… Sve to ti govore, baš tako i baš tim poretkom. Niko ti ne govori da sve može drugačije i da stvari dolaze na pravo mesto samo onda kada je unutar tebe sve na svom mestu. A ne izvan. Tokom slaganja te puzle unutar sebe, nema ni roditelja, ni vaspitača, ni profesora, ni trenera. Na toj avanturi pakovanja sebe u smislenu celinu pridruži se srećnima poneki Anđeo, kog mi, smrtnici sa ograničenim vokabularom, oslovljavamo rečju Prijatelj. I na kraju, shvatiš da je jedini tačan odgovor iz detinjstva koji si mogao čuti od starijih bio „Kad porasteš kaz’će ti se samo“ i obično si ga dobijao na pitanja kako se prave deca, kako sam ja došao na svet i čemu služi kondom. Shvatiš da sve što danas zaista znaš jeste ti se samo kazalo. Mogu te drugi naučiti jezike, ali samo ti odlučuješ šta ćeš njime govoriti, mogu te drugi naučiti kako da koristiš kompas, ali samo ti odlučuješ kojim ćeš putem ići, mogu te drugi naučiti kako se preživljava, ali samo ti odlučuješ kako ćeš živeti. Shvatiš da čoveka najbitnijim lekcijama ne uče, već ih on uči sam.<p/></p>
!!!

Zaista je lepo imati nekog da učini tvoj dan boljim. Lepo je i kad neko jednom običnom porukom probudi sreću u tebi, običnom rečenicom pokrene lavinu stvari. Nisu svi inspirativni govori moćni. Oni moćni dolaze iz srca, ne pišu se, ne smišljaju se. Mnogo je lepo kad neko sasvim slučajno jednom svojom izjavom uzdrma tvoj svet na jedan divan način, kaže toliko lepih stvari da momentalno poželiš da budeš što bolja verzija sebe. Poželiš da od tog momenta okreneš novi list, počneš da doprinosiš da bude bolje i tebi i ljudima oko tebe. Bitno je imati takve ljude. Svako ima ono nešto. Nismo svi isti. Bitno je pronaći one koji ti mogu pomoći, kako svesno tako i nesvesno, i držati ih blizu. Nema potrebe zalivati ih svaki dan ali budite pažljivi prema njima. Ne treba okretati leđa od njih. Svet nije usluga za uslugu, kao ni život. Ništa nije fer, ali bitno je živeti najbolje što možete, boriti se vatreno, verovati srcem. Inspirišite ljude i trudite se da budete primer. Trud uvek neko prepozna. Trud se nagradi na kraju. Veoma je bitno podržati one koje volite makar oni bili u bendu za koji znaju tri osobe. Podrška je bitna. To je nečiji san. Sve dok ne šteti drugima dobro je. Zato živite i volite i inspirišite i stalno tražite ljude zbog kojih ćete želeti još više da napredujete jer najbolje se živi kad se diše punim plućima a ovo je pravi način za to.

Odlazak - dio prvi

Izgledala je bespomoćno i vjerovatno osjećala da nikada neću shvatiti šta je muči. Da neću vidjeti kroz lažne izgovore i jasno prepoznati sa kojeg izvora dolaze njene suze. Kao da se ne znamo sve te godine.

Lagala mi je kako je tužna zbog fakulteta. Pala je previše ispita i sada već gubi godinu, a roditeljima rekla kako je sve uredu. Znam, teško je to ali suze koje prolije zbog ispita su drugačije boje, vidio sam ih već. One su pravljene od stidljivosti i sažaljenja, sa par grama ljutnje na samu sebe. A suze koje su silazile niz obraze dok je naslonjena na moje rame zurila u veliku s mlijekom, simptom su nečeg velikog.

Rekao sam da me pogleda i sklonio joj zalutale pramenove s lica. Nije mogla prestati plakati ali me i dalje gledala tim krvavo crvenim očima. 

„Znam“, izgovorih nekako. „Znam da će biti teško. Ne mogu ni zamisliti kako se osjećaš dok gubiš najboljeg druga…  Ali ja moram da idem. To je moj san i ne postoji drugo mjesto gdje ga mogu ostvariti. Norveška i nije toliko daleko, trudit ću se da dolazim što češće mogu. I nisi sama. Imaš roditelje i sestru. Imaš i momka, ovaj novi je prvi koji mi se svidja. Doduše ne znam šta ćeš mu ti tako smotana ali hajde, njegov izbor.”

Osmijeh, napokon. Malen i jedva primijetan ali osmijeh. Moja prva pobjeda te večeri.

„Reći ću mu da pazi na tebe. Možda ga i uplašim širokim ramenima i rečenicom tipa: Ona mi je kao sestra, slomiš joj srce i ja slomim tebe.

Znam da nisam toliko opasan ali mogu ja to odglumiti. Mogu za tebe, molim te ne plači.

Ostaje i par drugarica sa tobom, tu je i moj brat koji će te posjetiti kada god ga zamolim. A pisma će da dolaze češće nego što misliš. I pokloni naravno, ne radim ja tamo za neke sitne pare. Bit ću tvoja verzija bogate tetke iz Njemačke. I vratit ću se brzo, hej, pogledaj me. To su samo dvije godine. Znam da se bojiš da ću ostati za stalno ali ja se držim našeg plana. Dali smo riječ jedno drugom. Za par godina rentamo poslovni prostor sa dva sprata: na prizemlju tvoja galerija, na spratu moja firmica. Ali za sada moramo ovako… žao mi je.„

Objema rukama je obgrlila veliku, skoro praznu šolju kafe, i zurila u pod. Drhtala je. Preko lica su joj padali plavi pramenovi pa nisam mogao da joj vidim oči. Samo sam čuo kada je još jedna suza udarila u keramiku šolje i vidio njen hitri pokret ruke da što prije sakrije tragove. Iz džepa je izvukla maramicu, obrisala oči i duboko udahnula. Okrenula se prema meni i samo me pogledala.

—————————————————————

Bože, struja koja mi je tog trena prošla tijelom spalila je sve u meni. Usta su se osušila a srce počelo lupati kao da hoće da pobjegne iz tijela pravo u njene ruke. Taj pogled je ljuljao moje tijelo kao najveći zemljotres ikada zabilježen u historiji čovječanstva. Učinio je da svaka moja riječ zanijemi i nestane u ništavilu trenutka koji je stajao izmedju nas.

Nije govorila. Nije ni morala, preblijedio sam dovoljno da je bilo jasno da sada znam. Nakon svih tih godina, idiot je progledao. 

To divno stvorenje je zaljubljeno u mene.

“Verujem da ti dugujem izvinjenje”, kažem, “ili više njih”, dodajem nakon njegovog podsmeha.
“Šta će to pomoći? Misliš da će biti kao pre?”
“Ne… Znam da neće… Samo ne želim da me pamtiš takvu, kao nešto što nisam. Samo sam… Ne znam… Bila izgubljena i uplašena i povredila te.”
Ćuti.
“Plašila sam se da zavolim, da pripadam… Znaš, koliko god se fizički menjao, čovek nikad ne zaboravi sve nesigurnosti koje je vukao sa sobom godinama. Tu su sve. Strah od odbijanja, strah da ću biti ona koja više voli, više sebe da - pa bude uništena na kraju, strah da će neko probiti moju fasadu i shvatiti da nisam takva kao što se predstavljam, da je sve to tirada… Strah da nisam dovoljna, da nisi srećan, da zaslužuješ više od mene…”
“Tirade. Ponovo”, jedino je što kaže.
“Zato što više nije bitno”, pokušavam da zvučim jako.
“Zato što je trebalo ranije da kažeš, da. Pomogao bih.”
Osmehujem se. “Znam da bi. Tu je i problem.”
“Ne razumem te…”
“Ni ja sebe”, prekidam ga jer me strah šta bih čula dalje, “Ali se nadam da ću uskoro odrasti dovoljno, da ću se srediti i umeti da te volim kako zaslužuješ. Nadam se da ćeš biti tu…”
“I ja se nadam”, govori jedva čujno, a ja na momenat prekidam svoj monolog dok se ne saberem, “A ako ne… Želim ti sve najlepše, iskreno, zaslužuješ to.”
Klima glavom. “Zbog mali. Čuvaj se i srećno.”
“Zbogom. Čuvaj se i ti” - za mene mislim, ali ne izgovaram.
Nekad odeš i odande gde si poželjan zato što se bojiš da će doći vreme kad ne budeš, da neće shvatiti, da ćeš uništiti nekoga koga voliš.. Hiljadu verzija, a svaka gora od prethodne. Izvini što odlazim.

Upravo sam vodila razgovor sama sa sobom. Spoljašnja verzija mene pričala je sa onom unutrašnjom, noćnom, pomalo skrivenom verzijom. Ovih tmurnih dana, unutrašnja ja se oseća pomalo loše i depresivno, pa je morala da se otvori i ispriča sve što je muči. Kaže da je ovi kišni dani teraju da oseća nečije neprisustvo. Ne zna ni ona sama čije. Ne mora da znači da je to neko koga već poznaje, ko je bio tu pa otišao. Možda je to neko ko je hiljadama kilometara udaljen od nje, i isto tako čeka da ga sudbina poveže sa njom. Prosto joj fali neko tu pored nje, ne u vidu podrške, već samo da oseti da ga ima, kao što i on ima nju. Kaže oseća se previše prazno, bez ljubavi ili bilo kakvog lepog osećaja u sebi. Želi da konačno pripada nekome. Žali se da više ne može sama, ubija je to. Hladan vetar u njoj je sve jači i jači, potrebno joj je sunce. Samoća joj teško pada. Ne može više ovako. Potreban joj je neko ko će ostati. Ko je neće izdati. Voli joj se neko. Onako snažno, iskreno i zavisno. Samo želi da se smeje i bude srećna. A onda ućuta, jer shvati da i previše dugo priča. Postide se i povuče u sebe. Spoljašnja ja ustade, obrisa par suza iz oka, nasmeja se širokim osmehom i krenu medju ljude. Uvek su se razlikovale. Previše osećajna i stidljiva, naspram hladne i nezainteresovane. A čine jednu celinu. Mene.
Za Bojanu

Jedan sat ujutro, hladno kao sam đavo. Vraćam se sa neke loše svirke, sa stomakom punim tamnog piva i kaputom potpoljenim u nikotin. Na slušalicama pojačana live verzija Blue October “Hate me” dok koracima grabim Vilsonovo. Pusto, naravno, dokle pogled pada. Baš kako volim.

Još jedna djevojka kojoj sam prišao, platio piće i napričao dovoljno gluposti koje mi trijeznom nikada ne bi pale na pamet. Stiskavac dvoje ljudi koji ne znaju plesati, uz pjesmu benda koji ne zna svirati. Subota večer dame i gospodo, neka ide život.

Zove se Bojana, ako sam dobro čuo od krvave solaže bubnjara. Studira germanistiku i želi postati pjesnikinja. Stoji sama za stolom jer je došla sa drugaricom i njenim momkom. Koji su naravno nestali negdje u rasplesanoj gomili ne obraćajući pažnju na to da ona ni u kom slučaju nije dovoljno slobodna da se osjeća ugodno sa strancima ili dozvoli da je pokupi neki proćelavi student u kariranom džemperu.

Rekla je da ne sluša ovu muziku ali da su je natjerali da dođe. Da mrzi punk i rock i sve što je glasno. Da joj košulja već suviše smrdi na travu i duhan i da bi više voljela sjediti na nekom tihom mjestu uz toplu čokoladu i ex yu balade. Za deset minuta vikanja jedno drugom na uho u našem poluplesu, samo jednom me pogledala u oči. Taj uplašeni pogled mi je još jednom jasno rekao da ona samo želi da što prije ode.  

Izašli smo na taj šugavi sarajevski minus i ušuškali se u šalove i kapute. Prošetali smo do glavne ulice pa sam zaustavio taksi i otvorio joj vrata. Rekla je da je potražim ako mi zatreba društvo na nekom tišem mjestu, i u telefon upisala svoje ime i broj. Tu negdje se i nasmijala, prvi put te večeri. A ja samo klimnuo glavom kao, ja sam faca, javit ću se ako budem htio.

Taksi je otišao prema Kranjčevićevoj a ja strpao uši u kragnu kaputa, upalio svoju muziku i krenuo nizvodno pored Miljacke.

Ne zna Bojana da sam posljednji čovjek na svijetu koji će je večeras nazvati. Ne zna Bojana da se nisam trijeznio pet mjeseci i da još uvijek nosim jebeni vjerenički prsten na lančiću oko vrata. Ne zna Bojana da bi u nekom drugom životu taksijem išli u moj stan i slušali Štulića dok se golubovi mrznu na Sebilju mog Sarajeva. Ne zna Bojana da se u svitanje vraćam kući i mrzim svaku baladu ikada napisanu. Ne zna Bojana da bih dao desnu ruku i bar pola kile duše da samo na trenutak povjerujem da na svijetu postoji žena za koju bih se ponovo rodio. Ne zna lijepa Bojana da njen osmijeh podsjeća na januarsku noć kada je rekla da želi neki novi život, bez mene. Ne zna Bojana da je taj taksi vozi daleko od njene najveće greške. Sretno Bojana. I ako ovo čitaš, kloni se pankera i točenog piva. Nadji sebi nekog ko mrzi poeziju.