venama

Nevoljno priznajem

ali još uvek sanjam

doći će dan

kad ću svima okrenuti leđa

i laganim koracima

krenuti negde

daleko od svih njih

koji me vole

da živim shodno svojim

očekivanjima

nikad više tuđim

da se ne osmehujem lažno

svim ljudima

ne trudim se da budem dobra

i pristojna

kad već ne mogu da ih smislim

bez lažnih prijateljstava

lažnih ljubavi

ne vole se ni ljudi

jer ista krv teče našim venama.

Mrzim sebe što

priznajem ovo

ali jedva čekam taj dan

kad ću spakovati

nešto odeće

rokovnik i olovku

promeniti broj,

možda čak i baciti telefon

i otići negde

gde ja

mogu biti ja

ne slika drugih

niti njihove iluzije

gde pratim svoj plan

ne tuđi

tamo negde

gde sam srećna

sama sa sobom

Njemu, za Novu Godinu.

Ne mogu da kazem “dragi"  jer ti i ja nismo nista,nismo drugovi, nismo poznanici, nismo srecni i zapravo, da smo samo bili iole pametniji ovih mesec dana koliko si mi urezan u misli, i da smo malo delili neke trenutke bili bismo i eto, malo srecniji
Nema veze, jer smo oboje izgubljeni u nekim nevidljivim nitima koje nas povezuju koliko god ti ne verovao u to, ja prosto osecam tako nesto i u to i verujem..
I ne znam i ne umem da budem poeticna veceras i da budem ono sto inace jesam jer sam ti ovo pisala satima polu pijana i nikada nisam nalazila prave reci za ono sto smatram da postoji izmedju mene i tebe. Zasto se zapravo bojis onoga sto bi mogao da osecas prema meni? Zasto mislim da u tvojim nekim slucajnim pogledima vidiim ono sto oboje znamo da je tu? Ako gresim, u redu, ispravi me, ali ako ne, saslusaj me do kraja. Pre svega, zasto se bojis toga da bi me uvukao u bolest? Svestan si toga da sam sama po sebi bolest, i da bih jedino ja tebe uvukla u sebe? Razmisljala sam danima, nocima, bezala sam od sebe u nadi da cu naci tebe. Ja ne volim zagrljaje, i ma koliko ne volela ni Novu godinu ni slavlja ni srecu, u ovom momentu bih jedino volela da budem u tvom zagrljaju, ma koliko to lose bilo po oboje.
Ne volim te, nisam zaljubljena u tebe, to ne umem,ali tako bih te grlila i ljubila, tako bih sa tobom prolazila kroz sva sranja ovog univerzuma, tako bih lomila taj zid odbojnosti koji si formirao izmedju nas, i tako znam da ovo nije Novogodisnja poruka ali jebes ga, nisam ni ja srecna i mrzim sto to saopstavam ovako ali zelim ti da me shvatis, zelim ti da naucis da bih ja mogla najlepse da te razumem, ne bih mogla da te cuvam, izvini, jer ni sebe ne umem da sacuvam ali umela bih da ti se dam. Nisam zelela da sa moje strane ista ostane neizgovoreno u ovoj prokletoj godini, i zelim da znas da mozda stvarno imam milijardu mana, ali ako bi mi na delic sekunde otvorio svoj um,i rascvetanu psihu podelio sa mnom, ako bi me pustio u centar desavanja svog duginog uma, postao bi ono najbolje od mene.  
Volim tvoj um vise nego sto sam volela sebe na sceni,
I volim osecaj koji zbog tebe ponekad struji mojim venama, jer umes sa recima
Ali ne volim, ne volim prazne poglede
Ne volim da ti pricam a da me ne gledas u oci, ni u skoli, ni na mostu kad smo se videli, izgubila sam celovitu sliku tvog lica jer si izbegavao moj pogled…i prema svemu ovome

Da ne bih kvarila car,

Zelim ti da u 2018 shvatis neke stvari, da odaberes ono sto je za tebe najbolje, za mene ne brini, zelim ti da budes malo vise nasmejan i iole srecniji, jer lice koje imas zasluzuje osmeh, ma koliko svet bio zajeban i ma koliko ti prolazio kroz los period. Sve na svoje svakako dolazi, a ja do tada palim tamjan svako vece, teram od tebe jato gavrana i nastavljam da navijam za decaka iz vode, underground momka i outsajdera, tebe, bilo kada, bilo gde, 


Srecna Nova


                                         

   Zena

, ona koja ti se vise svidela,

ultravioletna

, i devojcica, kojoj ne pridajes nikakav znacaj, Teodora                                    ultravioletna 

Dotakne me, a ne vidim. Nije tu, a osjetim.
Daleko je, a blizu.
Osjećam, u meni. Posvuda.
Kao da venama teče. Kao da u grudima kuca.
Tu je, a ne gledam ga.
Ne držim, a imam ga…
—  an-shh
Osim o tebi

Pjesme treba pisati o ljudima što putuju svijetom

Sabiruć’ historiju u memoar ili je prosto žive

Zatvarajući oči na mjestima na kojima je

Jahao Aleksandar Makedonski ili možda

Kleopatra

Spuštala svoje tabane.


Pjesme treba pisati o zidinama

Onima koje su srušili tenkovi ili ljudski pogledi

O svakoj prostoriji u kojoj je čovjek

Osjetio strah a nije se savio

Jer su kosti jače od baruta.


Pjesme treba pisati o robijama

O dvije metalne rešetke, prozoru međ’ njima

O pogledu koji kroz taj prozor kači konopce za nebo

I penje se

Tamo gdje sve izgleda bolje nego što jest’.


Pjesme treba pisati o tišinama

Jedino se ćutnje ne mogu opisati riječima ali

Treba probati.

Pisati pjesme o trenutku kada mrak postaje svjetlo

O modrim venama što se naziru kroz

Ispucalu kožu.

O nesanicama

O svakom košmaru kojeg donesu kazaljke

Pisati o ustajaloj posteljini i 

Praznim frižiderima


Pjesme treba pisati o agonijama

O beskućnicima što spaljuju

Poeziju Bjenkovskog

Da bi zagrijali dlanove i dočekali jutro.

Pisati o smrznutim pticama

Napuštenim kerovima lutalicama i

Napuštenim ljudima.


Pjesme treba pisati o svemu

Osim o tebi.

Nazdravljas mi preko njenog ramena uz nasu pjesmu.Sekvence ti prolaze glavom, vidim ti u očima.Dok ja na istu tu pjesmu razbijam čaše sa suzama u očima. Razbila se u hiljadu komadića, bas kao i tvoje srce prije godinu dana. Sjecas li se? Hoćeš moći da mi oprostis? Oprosti sto nijedna neće biti kao ja. Prestani se truditi da me nadjes u drugim očima, prestani da tražiš onaj osjećaj u venama koji sam ja izazivala. Nemoj. Zavoli ih takve kao što jesu, ne pravi od njih mene.
—  @rekonvalescentna
Imati prave prijatelje,znaci ne biti prazan. Znaci imati delove sebe u drugim ljudima,i delove drugih ljudi u sebi. Imati prijatelja je kao,probuditi se na pustom ostrvu,i pomisliti ‘o jebote,tacno znam ko ce dodji po mene,i ko ce dati sve od sebe da me nadje!’ pa cak iako vam to malo izgledalo nemoguce,ali to je car pravog prijateljstva. Pravi prijatelj nije onaj koji samo mozda ima slicne stavove,ili slican muzicki ukus..Pravi prijatelj je onaj koji ce se cak i svadjati sa vama,koji ce vam u lice reci svoje misljenje,i nece vam dopustiti da se brukate!(osim ako se ne podrazumeva da se brukate zajedno…10/10) Znate one tipicne price kada ste vi u 2 ujutru nagnuti nad wc-soljom i povracate ceo svet koji je tog dana stao u vas,i sve boje koje su tada tekle vasim venama,i za vas je tu osoba koja ce vam drzati kosu i biti tu sve vreme? pa dobro na neki nacin to i jeste prijateljstvo. Ali,gde je prijatelj kada osetite da gubite sebe zbog toga sto ste izgubili nekog sebi jako bitnog? Nekog ko vas je zauvek napustio? Da li ce i tada obican prijatelj biti uz vas kao posle te pijanke ili ce samo reci'au brate,moje saucesce?’ Pa vidite,pravi prijatelji se spoznaju tek kada dodje do nevolje..tek kada zagusti,i kada oluja krene da odnosi sve sto vam je vredelo u zivotu. Tek tada osetite da li je neko tu samo zato sto mu je okej da ima drustvo,ili zato sto bi skocio u vatru za vas. Zato sto bi presao milje,pomerao planine,menjao granice sveta zbog vas. To ne mora nuzno biti voljena osoba. To bas moze biti onaj pravi prijatelj. Mozda cak i neko koga poznajete samo par meseci. Ali prava prijateljstva su bas kao suncevi zraci tokom decembra i januara. Slabo ih vidite,ali ih mozete osetiti na kozi. Mozete osetiti da vas greje. Ljubav ce doci i proci,ali sta cete sebi reci ako izgubite pravo prijateljstvo zbog nekog privremenog? Razmislite..Nije sve uvek poljupcima,i u tome hoces li poljubiti tu voljenu osobu ili ne. Nesto je i u tome 'Hoce li moj prijatelj biti srecan ako mu svakog dana dokazujem koliko mi je drago sto je konstantno tu za mene? Nadjite nekog svog. Ne privremenog. Neku ludacu,nekog manijaka,najboljeg prijatelja kome sve mozete da kazete. Takvo prijateljstvo je dragoceno,poput zlata. Cak i sija mnogo vise od samog zlata. Nasmejte nekoga,podarite mu zelju da vas nikad ne napusti,jer upravo takve prijatelje i ja imam,i mogu vam reci,nikad nisam bila srecnija,nego onda kada sam sa njima :)
—  ultravioletna.(Teodora Vuković)
Jadnik

-,,Nisam verovao da ćeš se ikad vratiti. Ma, ni da ćeš se osvrnuti. Dobro je videti te, Nemanja’’, kaže mi Teodor, moj najbolji drug, još iz onog vremena igranja klikera i pričanja ko je najlepša devojčica u našem odeljenju.
,,Nisam ni ja, ali sudbina’’, ispijam pivo iz svoje čaše i dozivam konobara, valja se u starom gradu proslaviti posle dugo vremena. Isuviše dugo.
-,,Nazivaš je sudbinom?’’ 
,,O čemu ti?’’, ne znam zašto to govorim, nikada ga nisam lagao. I sada, posle toliko godina, mogao bih da mu otvorim svoje srce bez strepnje. Ali o njoj u mom srcu sam retko pričao posle odlaska, a ona je sve što tu postoji.
-,,Zvao sam te i kada se ona udavala, nisi došao. Tada sam razumeo, mislio da te nije briga zaista. A ti dolaziš eto sad, nedelju dana pre nego što ona treba da se porodi. Znam da ti je javila Maja, nemoj da foliraš. Zar mene da probaš da slažeš?’’
,,Valjalo je probati. Šta znam.. prisetio sam se koliko je silno želela da bude majka, još onda, kada smo bili klinci.. Valjda sam samo želeo da je vidimi i da joj čestitam’’, koliko loš mogu da budem? Ni sam ne znam zašto ga lažem. Dobro, istina je da sam se prisetio koliko joj je bilo bitno da bude majka, ali nisam ja ovde da joj čestitam. Bar nju neću lagati. Tu sam.. možda da je pitam je l’ srećna, možda da joj kažem da pobegne sa mnom, možda da joj kažem da je mrzim.. možda.

Napustili smo stari kafić naših starih vremena u 11 uveče i krenuli kućama. Ulice su lepše, izlige više ne poznajem, ljudi su duhovi, toliko sam otuđen od ovog grada. A opet, tako mi je blizak. Toliko uspomena posedujemo, toliko radosti i bola delimo. Koliko se četiri godine čine bliske, toliko su daleke.

,,Vidimo se Teo. Sutra kod mene?’’, pitam ga i tapšem po ramenu. On klima glavom, dogovorimo se kada, i rastajemo na raskrsnici. Baš kao pre, uvek smo do te raskrsnice išli zajedno. Uspomene se ne menjaju, za razliku od ljudi. A neke uspomene bih tako da promenim.


Dugo sam tako ležao u svom malom krevetu, sa plavom posteljinom na njemu. Zapravo, sve u sobi mi je bilo crne i plave boje. Tako sam želeo, još kada sam bio prvi razred, a od tad moji nisu menjali mnogo, niti sam želeo da menjaju. Sada ovakav jedva stajem u krevet, a i ne pripadam tu. 
Telefon sam držao u ruci sat vremena, gledajući u njenu sliku i njen broj. Kada god bih menjao telefon, prvi broj za upisivanje bio je taj. Znao sam ga napamet i u nesvesti. Možda je promenila broj, ko zna. Ali ta neka nit me veže za taj broj, noći koje smo proveli pričajući preko telefona.. i nisam prosto želeo da ne postoji u mom životu. Mislim, bar u telefonu.

Nakon dužeg vremena, dotaknuo sam sliku, njenu, iz drugog razreda srednje škole, na prvu godišnjicu našeg zabavljanja. Imala je dugu, smeđu kosu, sitne crne oči i malena usta. Smejala se osmehom koji je zauzimao pola lica, i držala igračku koju sam joj poklonio u ruci, belog medvedića. Ne znam je l’ ovo još njen broj, ne znam da li joj je kosa još uvek duga i smeđa, ne znam da li su joj oči postale svetlije, ne znam da li se seća medvedića sa kojim je spavala u tim našim danim.. ali ipak prislanjam telefon na uho i čekam.

-,,Halo’’.
,,Jelena?’’
-,,Ja sam’’, i moje srce oseća kako ga probadaju hiljade oštrica. Često sam se tako osećao, posle odlaska.
,,Nemanja je. Nemanja Negovanović’’, kažem, i pokušavam da ne zvučim kao da mi se srce raspada. Ne uspeva mi, baš.
-,,Nemanja’’ ona ponavlja i tišina.
,,Ne znam zašto sam pozvao. Možda da ti.. ne znam. Kako si? Kako u bolnici?’’
-,,Mhm, dobro sam, pa okej je, šta znam.. Čekam porođaj i da idem već jednom’’.
,,Čekaš porođaj, hahahahaha, tako si se nekada bojala toga, čoveče kada smo pričali’’
-,,Jao da! Ma i sad kad pomislim, tako me plaši, ali silno to želim’’.
,,Drago mi je da to čujem’’.
-,,Nemanja.. drago mi je da tebe čujem. Mislim, posle četiri godine, i dalje zvučiš tako isto’’.
,,Ti ne’’.
-,,Ne?’’
,,Valjda jer postaješ majka, jer si žena’’.
-,,Bila sam ja i pre žena’’.
,,Da, ali ne moja žena’’.
-,,Tvoja više nego ičija. Nemoj da igramo igrice Nemanja. Nemoj da me kriviš,  Nemanja. Udala sam se. Udala sam se posle dve godine.  Dve godine čekanja, nadanja i noćnih mora. Dve godine nedostajanja. Kako možeš da me kriviš? Šta si očekivao?’’
,,Da me pozoveš, ali to si ti očekivala od mene verovatno. Ne znam Jelena, samo nisam mislio da ćeš ikada..’’
-,,Preboleti. Reci to, Nemanja. Nisi očekivao da ću ikada biti u stanju da volim ponovo, da dišem normalno, da se zaljubim, da poželim večnost sa nekim.  Ali ja jesam. Jesam, jer ti nisi pozvao. Ti si otišao. Možda je to bilo ono što je tada bilo dobro za nas, ali posle godinu dana mogao si da pozoveš i kažeš jebeno ,,Volim te’’, ni izvini ti ne bih tražila. Dotrčala bih i zaboravila godinu dana patnje’’.
,,Mislim da.. moram da idem. Izvini’’, kažem, iako nam da to ni sada ne traži. Ovaj razgovor sa njom, kao da nikada.. kao da nismo postali drugi ljudi, Tako je lako razgovarati sa njom, kao da je ista ona moja ona, i da se svađamo oko toga koju picu ćemo da naručimo.
-,,Bežanje od mene je ono što najbolje radiš’’.
,,Znam’’, kažem i prekinem. Jer sam kukavica. I jer ne mogu da joj kažem da sam joj kucao na vrata stana pre dve godine pred njeno venčanje, a da niko nije otvorio. Da sam sedeo u kolima ispred njene zgrade to jutro, a da je nisam video. Da sam sedeo na našem keju uveče njenog venčanja i sam ispijao piva i plakao kao jadnik. Okej, ne kao. Ja bez nje jesam jadnik. Od pre četiri godine, brada, kosa i odelo su mi se promenili, i postao sam ljuštura jer je ona nestala iz mog života. Kao da mi je neko nabio čepove u nozdrve i potreba za disanjem je bivala sve jača, a ja nisam mogao da dišem. Nisam mogao da je imam.


Ujutru sam se video sa Teodorom, kod mene smo gledali stare filmove i pričali o ljudima koje smo nekada znali. Bilo je baš zanimljivo, čuti toliko stvari, ko su oni sada. Tako nam je prošlo popodne, a on je tada morao kod devojke. Kod Nataše, njegove ljubavi još od trećeg razreda sredje škole. Kad se samo setim tog ‘muvanja’, pa trošio je sate ispod njenog prozora da bi pričali i brao silne ruže za nju. 
Posle njegovog odlaska, gledao sam neke snimke, i ubrzo je pala noć. Poželeo sam opet da je pozovem, da samo čujem njeno ,,Halo’’. Ali nisam morao. Njena slika se pojavila na ekranu mog telefona. Na mom osmehu se pojavio osmeh. Onaj stari, zaljubljeni. Nisam ga dugo nosio.

,,Jelena?’’
-,,Možeš da dođeš. Namolila sam sestru da pusti momka koji me bude tražio i rekla da si mi polu brat, da porodica ne voli da se viđamo i da samo sada možeš da dođeš’’.
,,Oh, počela si jako dobro da lažeš’’.
-,,Ili dođi ili ne Nemanja’’.

Ništa drugo nisam morao da čujem. Neverovatno brzo sam izašao iz kuće i krenuo u bolnicu. Pozvao je pred ulazom i pitao gde da dođem.

Ležala je na krevetu, pokrivena, ali video sam bolničku haljinu na njoj. Stomak joj je malen, a ona i dalje onako zgodna, bar mi se čini. Sećam se svih kukaja o debljini, Gospode.. Kosa joj je i dalje kao kod malenih devojčiva, duuga i prirodno smeđa, obećala mi je jednom da je nikada neće menjati. Nisam kao ona, pa sam mnogo toga prekrišio.
,,Hej’’, kažem i ona se osmehne. Četiri godine daleko, a jedno pored drugog. Osmeh joj je i dalje isti, prekriva polovinu lica i obasjava sobu.
-,,Sedi’’, što i uradim.

Pričali smo tako, o svemu i svačemu, o bivšim danima, o sadašnjsti, o rupi od četiri godine između nas, smejali smo se i kao da smo zaboravili svu onu tugu koju smo stvorili u našem nekada bajnom svetu. Sviđalo mi se tako.
Kao da nisam otišao.
Kao da je oprostila moj odlazak.
Kao da nisam patio sve ove godine bez nje.
Kao da ona nije njegova žena.
Kao da nije buduća majka.
Kao da smo samo prijatelji koji pričaju o prošlosti. ,,O prošlosti koju većinom činiš samo ti’’, rekla je. A ona ne čini samo moju prošlost.

-,,Zaljubila sam se u njega, jer ma crne oči. Tvoje brljavo plave su me progonile svuda. Zaljubila sam se u njega, jer je bio takva suprotnost tebi. Ti si crno, on je belo. Ti si plus, on je minus. Ti si zima, a on leto. On je sve što ti nisi. A ja sam tako dugo mrzela sve što ti jesi. Sada mrzim što sam bila glupava i što nimalo nisam odrasla. Ja sam njemu rekla ,,Da’’ jer je bio tvoja suprotnost, a ja ništa suprotno tebi ne umem da volim. Ništa što ti nisi ne umem da volim. Sve ovo, on i ja, to je samo površna zaljubljenost i nešto što mi dođe kao okovi. Sem ovog deteta. Ono nije ništa krivo, ja sam. Pogrešila sam’’, odjednom je rekla toliko toga, osećao sam se kao mi treba vremena da shvatim sve. Pa nisam mnogo rekao. Ništa, zapravo. Samo sam ustao, i zagrlio je. 
,,Žao mi je’’.
-,,I meni’’, kaže dok osećam kako mi kvasi duksericu suzama.
,,Glupi klinci’’.
-,,Nezreli i nesposobni’’.
,,Moram da idem. Drago mi je što sam te video. I da.. ja se nikada nisam zaljubio, ni u tvoje sličnosti, ni u tvoje suprotnosti. Jednostavno.. voleo sam samo tebe i to je bilo preveliki deo mog srca da bih mogao da izgovorim dve reči nekoj drugoj. I dalje je tako. Biće, verovatno, do kraja života. Budi srećna, Jelena’’, i nisam sačekao odgovor. Verovatno jer bi me ubio.

Još četiri godine kasnije, pozvao sam Teodora da mu javim da ću da dođem, na dan, dva, deset ili mesec, kako mi bude. A on mi je rekao da nemam kome da se vratim.
,,Objasni?’’, pitao sam.
-,,Umrla je, Nemanja. Na porođaju. Otišao si tako naglo to jutro, a ja sam saznao tek sledeće. Nisam želeo da ti javljam. Nisam mogao’’, i dalje nisam mogao da slušam, jer mi je telefon ispao iz ruke. Moje oči se napuniše suzama, srce neizdrživom količinom bola.

Ali svet u kome ne postoji ona je nepodnošljiv. I plakao sam tako dugo, na keju, pored Teodora i previše alkohola u venama. Vikao i pričao, jecao, čuvao kosu sa glave i rastavljao se od života. Nisam mnogo mislio, šta znam. Bol je bila prevelika za bilo kakvo razmišljanje. Želeo sam da ne postojim, da me nema, da sam prah, da sam samo telo, da nikada nisam pozvao Teodora, da nisam upoznao Jelenu, da nisam otišao, da sam ostao ono veče u bolnici, da sam mogao da promenim nešto, da sklopim pakt sa đavolom da je vrati. Nikad u životu se nisam osećao tako bespomoćno, pa sam želeo da bar nešto uzmem u svoje ruke. I jesam. Svoj život. 

I poslednje pred večiti mrak, na kapcima mi se pojavila ona, u trećem razredu srednje škole, kada smo išli zajedno na more i kada smo obećali da ćemo ostati onaj zauvek par i da ćemo.. ali nismo. I nikada ništa više nećemo. Smejem se Teodoru, i svet je u magli, kažem mu hvala i nestajem i ja.

-Sanja Mitrović, insta: obecao_si

Iako znam da nećeš doći, čekam te. Svaki korak osluškujem, svaki pokret propratim i svaku nadu suzama ispratim. Nema te. Otišla si, a nisam uspjela da ti kažem koliko toga ti dugujem. Bezuslovno si nam pružala sve. Majko. Majko, dio tebe će uvijek biti tu, sa nama. Ova kuća je uvijek bila puna tebe, tvojih priča, osmijeha i boje tvoga glasa. Tvoje pouke vodit će nas kroz život, jer uvijek si znala da kažeš baš ono što je trebalo da čujem. Ti, najnježnije znala si da grliš. Tvoje ruke milovale su moju kosu, dugo, dok je tvoj poljubac u čelo zaustavljao sve suze ovog svijeta. Otišla si, hladnog septembarskog jutra, kada je poziv iz bolnice zaledio krv u venama. Majko. Nisam više dijete pa da smrt tvoju naivnim dječijim igrama i vragolijama stavljam u drugi plan. Nedostaješ. Za života trista, nedostaješ.

Jer bila si dio koji je upotpunjavao slagalicu života.

Nakon nekoliko, došao sam opet.® Tačnije, za novogodišnju proslavu. Ugledao sam nju, kako pije vino sa smješkom i sjajem u očima…ali nisu bili upućeni meni. Pio sam tu veče u njeno ime, za našu ljubav, za moj odlazak, za njenu hladnoću, za moje prokletstvo…za nju. Dok sam puštao alkoholu da mi se napuni u venama, otišao sam do nje i povukao je sebi. Pogledala me i odgurnulna. Uhvatio sam je za ruku i izveo vani. Počeo sam da govorim kako je ona kriva, da sam je volio, da me povrijedila, da sam morao naći slične oči, da bar malo u pijanim noćima zaliče na njene…Ona je stajala i gledala, smireno, kao da je ništa ne dotiče. I nije ju doticalo. Zazvonio joj je telefon, vidim piše “ljubav”… Lice joj se ozarilo, smješkala se i podrhtavala. Udaljila se od mene da obavi razgovor. Kada se vratila samo mi je rekla “i s tobom je bilo ovako kad god bi….a da, izvini nisi me nikad poslije svega nazvao, srećno u traženju mojih očiju, sjaj, pogled,kojim sam te gledala, nećeš pronaći nikada, zapamti…i srećno u životu.” I…. Otišla je. Opet.

@rekonvalescentna

Ja nisam tamo gde sam bila juče,
niti sam tamo gde ću se sledećeg jutra probuditi;
ja sam ovde, sada.
Ja osećam kako mojim venama teče krv svih mojih prethodnih života
koji su me vodili do ovog trenutka.
Sva ta stvaranja i rastvaranja mene
načinili su ono što jesam.
U meni ima još toliko života i ljubavi
da osećam kako se prelivaju iz mojih očiju.
I sve sam to ja,
sve što vidiš na meni:
i oko mene.
Ležim u lokvi života.
Stkana sam od zemlje i vatre,
vode i vazduha,
svuda me ima…
Bez ikakve sumnje,
neporecivo postojim i stvarna sam.
I kroz sve patnje ovog sveta prošla sam sama,
prateći samo sebe.
Moja duša tugovala je samo za svojim komadima
koje je izgubila u drugima.
I niko nije kao ja;
sve se to dešavalo u meni,
pa odbijam da prihvatim da me sputava neko
ko ne zna i ne razume
koliko je bola i vekova bilo potrebno
da postanem ono što sam sada.
Niko me neće smanjiti ni ugasiti,
težina mog postojanja nije kao druge.
Previše sam teška,
velika,
ne stajem ni u jedan kalup,
ni u jednu pesmu,
pa tako ni u ovu.
Samo ću tako jednog jutra nestati iz tvog života
i biće kao da me nije ni bilo.
Al’ osetićeš me -
pod nogama, u zemlji
dok dišeš, u vazduhu
na kiši, u jutarnjoj izmaglici
i u svakom drugom obliku vode.
Klizeću niz tvoje telo,
goreti kao vatra u tvom grlu,
i poželećeš da me ispljuneš,
ali nećeš moći,
jer me nema
i zapravo me nikad nije ni bilo.
I kad sve prođe, faliću ti
i nećeš znati ko ti fali
jer niko ne ume ovako da postoji
i ne postoji u isto vreme.

xviii

Molim te
ne dozvoli im da ti ubiju tu iskru
Ne dozvoli im da ti oduzmu tu
strast,
žar,
lavu,
koja tako divno kola tvojim venama
Jer ako dozvoliš
Šta ti onda preostaje
Bez kreativnosti
Te naše duhovne jedinstvenosti
Nismo ništa do ljušture,
koja svakoj drugoj sliči
Ne dozvoli,
i ne mrzi
Ne žele namerno to uraditi
Samo pokušavaju naći najjednostavniji,
najlakši,
način za ispunjavanje praznine,
koja ih enormno pritiska,
Na kraju im oprosti
Ne znaju da oduzimanje tuđeg svetla neće pomoći
Neće dosegnuti ponor njihovog uma
Demoni,
senke,
neće nestati,
samo će se umnožiti
Ali ti,
pošto sve to znaš,
i brižno čuvaš
zvezde u sebi
Oprosti,
i zauzvrat,
pokloni im ljubav
Pomozi im da pronadju davno izgubljeno dete u sebi
Jer ga imaju,
samo su zaboravili na njega
Na tu detinju čistoću,
nesebičnost
Pokloni im ponovnu spoznaju svoga bića,
ponovno pronalaženje svetla,
do koga očajnički žele doći,
a ne dolaze
Revolucija se neće dići bacanjem kamenja, grubih reči,
nego poklanjanjem 
iskrenosti,
ljubavi,
lepih reči,
i dela
Samo toga imamo na pretek 
A samo to 
skrivamo
Zato pokloni,
pokaži put revolucije
Jer nam je preko potrebna.

Telefonski poziv tog septembarskog jutra zaledio je krv u venama. Još uvijek pamtim boju glasa sestrice koja je tražila nekog starijeg. Naivno dijete u meni nije shvatilo. Tišina. Nema te. Pokušavala sam da ne plačem, jer znam da ne voliš to, ali suze su se same iskradale. Otišla si, a ja sam eto, bez obzira na dvadeset godina provedenih s tobom ostala te željna. Željna boje tvoga glasa, tvojih osmijeha, tvojih zagrljaja i tvog poljubca u čelo. Otišla si, a nisam uspjela da ti kažem koliko sam te voljela. Još uvijek sam dijete koje ne može da shvati da si otišla, zauvijek. Još uvijek sam dijete, koje užurbano ide kući želeći da te nađe tamo. Nema te. A ja čeznem, za tobom. Odrastam i počinjem da shvatam težinu riječi. Odrastam, i shvatam da ću morati da naučim ostatak života da živim bez tebe. Iako si svoje mjesto već odavno pronašla tu, u srcu. Dijete sam, koje te beskrajno voli. Majko, čuvaj nas sa neba. Molim te.

Mnogi me pitaju sto je sreca za mene, jer me nikada nisu sretnog vidjeli. Zatvorim oci, i pomislim na tebe, ti si moja sreca jos uvijek. Bez obzira sto smo lose zavrsili, jos uvijek si ti ta koja me cini sretnim. Moja sreca su jedino uspomene koje su mi ostale poslije tebe. Moje srce je ostalo kod tebe, ono je taj izbor donjelo a kako da ga krivim? Posjetila si svaki njegov dio i tekla si u svim venama. Moja sreca je odavno nestala, nestala je sa tobom. Zaista bila si moje svjetlo na kraju tunela, moja sreca kada je sve oko mene bilo tuzno. I kada me pitaju sta je sreca zapravo. Ja se nasmijem i kazem ona.

Novi_neko

Ti si nesto preposebno.

U zivotu covjek naleti jednom na takvo nesto.

I ne pustas,

Jer pustim li te moj zivot nece imati smisla.

Moji snovi ce biti uzaludni.

Osobu kao sto si ti prelako je voljeti.

Zato, tvoj sam vjecni saputnik u danima tuznim u danima svijetlim i tebe mi nitko ne moze oduzeti.

Volim jutra sa tvojim zelenim ocima i noci u tvojim zagrljajima.

Zato ostajem tu za zauvijek, jer ti si moj mir i moja utjeha.

Ti si moja sreca i ljubav sto se jednom desava.

Volim te tom mjerom da mi teces venama.

… Ali volim ja još mnogo toga. Na primer, volim mirise iz kuhinje što se šire kroz  otvorene prozore, zavese što se leti lagano odižu ne bi li propustile vetar. Volim pse koji nakrive glavu dok te slušaju, volim i sveže okrečene kuče. Volim kad me na noćnom orman, čeka neka knjiga. Volim marmeladu iz tegle i žutu svetlost uličnih lampi. Volim da dodirujem sirovo meso i ribu. I šum mehurića u tek otvorenoj boci. Volim poznata mesta i miris opranog rublja. Volim najlon za pecanje namotan na kalem od plute. Volim da vidim rumene obraze, da čujem drhtaj u glasu.

Volim miris novorođenčadi i klavirsku muziku što dopire nekud iz daljine. Volim škripanje šljunka pod nogama i drumove što se kao potoci pružaju izmedu polja. Volim Vezuv ier pobuđuje u meni osećaj prisnosti s mojim gradom. Volim da „zakopam" stopala u pesak. Volim da gledam fudbal nedeljom po podne, volim miris nenačetog sapuna, zamagljena stakla tokom ledenih dana. Volim kad neka žena pogledom ume da kaže „volim te". Volim pucketanje kestenja na vatri. Volim tišinu letnjih večeri i šum talasa usred noći. Volim cvrkut ptica, volim kad mi voda u plićaku zapljuskuje noge, volim da osetim koru stare masline pod jagodicama. Volim miris dima što se vije iz dimnjaka kuća u nekom planinskom seocetu. Volim domaću testeninu i grafite. Volim miris polja posle kiše. Volim drvene varjače, kaktuse koji umeju da se prilagode i žubor skrivenog potoka. Volim girice u fišeku koje prodaju ispred Danteovog prolaza. Volim miris ženske kose.

Volim grgoljenje ključale vode u džezvi, kamenje koje je more uglačalo, volim zveckanje tanjira u restoranu. Volim jednog mačka što se oprezno šunja između automobila i škripanje starog nameštaja. Volim kad mi neko mahne izdaleka, volim turiste što radoznalo posmatraju moj grad. Volim ulice s drvoredima. Volim miris startih bakalnica kakvih više nema. Volim ulične sviraće. Voimm boju paradajza miris kreme na koži. Volim letnja popodneva ispuntena zovom zrikavaca. Volim da izvućem jednu špagetu iz ključale vode i da je zagrizem. Volim čak i vonj koji se širi iz starog ribarskog čamca s farbom ispucalom od vode i mesečinu na površini mora. Volim da gledam fotografije koie me vode kroz vreme. Volim škripanje parketa. Volim ljudske mane. Volim jednu ruševinu usred žitnog polja. Volim da se popnem poviše obale pa da s visine gledam plažu ispunjenu šarenim suncobranima. Volim stare pesme od kojih ti zastane dah. Volim kad rak šmugne u pukotinu stene. Volim iscrtane stative na nemalterisanom zidu. Volim da osetim žensku ruku na potiljku.

Volim ptice što se sklanjaju ispod krovnog venca kad udari kiša. Volim usnuli grad i pogled na lopatice i grabulje u pesku. Volim da gledam puževe kako odlučno puze ka skrovištu. Volim zvuk zvona na biciklu. Volim guštere koji ne beže pred čovekom… Volim bele kuće kraj mora i stara dvorišta sa žicama na kojima se suši rublje. Volim kad me sustigne neka uspomena. Volim kad vetar nosi sve pred sobom i grane otežale od zrelog voća. Volim mrave koji su zastali da se napoje s jedne kapi rose. Volim sklepane fudbalske terene u predgrađu. Volim puteve koji vode ka moru. Volim da hodam bosonog kad grane leto. Volim izborana lica. Voim nekog neznanca koji radi u poljima. Volim one što s ljubavlju podižu decu koja nisu njihova.


Ali volim miris limuna koji se zadrži na prstima i miris mrke zemlje koja se zavlači pod nokte. Volim i miomiris borovme i tek raširenog rublja. Volim dobovanje grada po prozorskim oknima i čvrstinu sedre. Volim ukus kafe koji se polako širi i ukus punjene čokolade, kad se fil topi u ustima. Volim tavanice sa gredama, mrvice hleba i stvari koje više niko ne koristi. Volim da sretnem pogled nepoznate žene. Volim da gledam sigurne pokrete nekog majstora za picu, volim poletne zagrljaje, ruku novorođenčeta koja „hvata" vazduh. Volim pročelja kuća obrasla bršljanom, ribu kad zgrabi mrvicu hleba na površini pa brzo šmugne u dubine. Volim one što čitaju na autobuskim stanicama. Volim one što ne planiraju previše i umeju da budu sami. Volim šporete na tremu. Volim miris znoja posle dugog trčanja. Volim one kojima je čaša uvek dopola puna. Volim sedu kosu i gvozdene vage kakve su nekad koristili piljari. Volim kad me kod kuće dočeka miris ručka. Volim zvuk poljupca na koži. Volim one koji se ne plaše da prvi zavole. 

Volim svetlost oblačnog neba. Volim kad asfalt zaraste u travu. Volim vragolasti osmeh nekog deteta s Daunovim sindromom. Volim one u kojima nema gorčine. Volim jednu staru neuglednu knjižaru. Volim onaj trenutak što prethodi poljupcu. Volim da posmatram zdanja u nekom nepoznatom gradu… Volim žene koje uživaju u hrani. Volim da čitam knjigu u hladovini. Volim samotnog guštera koji posmatra obzorje. Volim one što celim svojim bićem veruju u nešto. Volim lastavičja gnezda. Volim one koji i dalje mogu da zaneme od divljenja. Volim miris roštilja i zidiće koji pružaju utočište letnjim ljubavima. Volim mlade koji se ljube na klupama i izgužvane čaršave posle strastvene noći. Volim zujanje ventilatora u pozadini. Volim da zamišljam lice neke žene koja mi je okrenuta leđima. Volim stogove sena na poljima pokraj puta. Volim one koji umeju da traže oproštaj. Volim one koji još nisu naučili da se snađu u životu. I one koji umeju da pitaju. Volim osmeh svoje dece. Volim one koji umeju da vole sebe. Ništa mi više ne pada na pamet, možda mi anestetik već kruži venama. Bolje bi mi bilo da spavam, nabrajanje ću nastaviti kasnije. A, ne, setio sam se i poslednjeg volim.
Volim one koji se svakog dana trude da budu srećni.
— 

✭ Sitnice koje život znače -  Lorenco Marone ✭