venama

Nazdravljas mi preko njenog ramena uz nasu pjesmu.Sekvence ti prolaze glavom, vidim ti u očima.Dok ja na istu tu pjesmu razbijam čaše sa suzama u očima. Razbila se u hiljadu komadića, bas kao i tvoje srce prije godinu dana. Sjecas li se? Hoćeš moći da mi oprostis? Oprosti sto nijedna neće biti kao ja. Prestani se truditi da me nadjes u drugim očima, prestani da tražiš onaj osjećaj u venama koji sam ja izazivala. Nemoj. Zavoli ih takve kao što jesu, ne pravi od njih mene.
—  @rekonvalescentna

Ja nisam tamo gde sam bila juče,
niti sam tamo gde ću se sledećeg jutra probuditi;
ja sam ovde, sada.
Ja osećam kako mojim venama teče krv svih mojih prethodnih života
koji su me vodili do ovog trenutka.
Sva ta stvaranja i rastvaranja mene
načinili su ono što jesam.
U meni ima još toliko života i ljubavi
da osećam kako se prelivaju iz mojih očiju.
I sve sam to ja,
sve što vidiš na meni:
i oko mene.
Ležim u lokvi života.
Stkana sam od zemlje i vatre,
vode i vazduha,
svuda me ima…
Bez ikakve sumnje,
neporecivo postojim i stvarna sam.
I kroz sve patnje ovog sveta prošla sam sama,
prateći samo sebe.
Moja duša tugovala je samo za svojim komadima
koje je izgubila u drugima.
I niko nije kao ja;
sve se to dešavalo u meni,
pa odbijam da prihvatim da me sputava neko
ko ne zna i ne razume
koliko je bola i vekova bilo potrebno
da postanem ono što sam sada.
Niko me neće smanjiti ni ugasiti,
težina mog postojanja nije kao druge.
Previše sam teška,
velika,
ne stajem ni u jedan kalup,
ni u jednu pesmu,
pa tako ni u ovu.
Samo ću tako jednog jutra nestati iz tvog života
i biće kao da me nije ni bilo.
Al’ osetićeš me -
pod nogama, u zemlji
dok dišeš, u vazduhu
na kiši, u jutarnjoj izmaglici
i u svakom drugom obliku vode.
Klizeću niz tvoje telo,
goreti kao vatra u tvom grlu,
i poželećeš da me ispljuneš,
ali nećeš moći,
jer me nema
i zapravo me nikad nije ni bilo.
I kad sve prođe, faliću ti
i nećeš znati ko ti fali
jer niko ne ume ovako da postoji
i ne postoji u isto vreme.

xviii

Molim te
ne dozvoli im da ti ubiju tu iskru
Ne dozvoli im da ti oduzmu tu
strast,
žar,
lavu,
koja tako divno kola tvojim venama
Jer ako dozvoliš
Šta ti onda preostaje
Bez kreativnosti
Te naše duhovne jedinstvenosti
Nismo ništa do ljušture,
koja svakoj drugoj sliči
Ne dozvoli,
i ne mrzi
Ne žele namerno to uraditi
Samo pokušavaju naći najjednostavniji,
najlakši,
način za ispunjavanje praznine,
koja ih enormno pritiska,
Na kraju im oprosti
Ne znaju da oduzimanje tuđeg svetla neće pomoći
Neće dosegnuti ponor njihovog uma
Demoni,
senke,
neće nestati,
samo će se umnožiti
Ali ti,
pošto sve to znaš,
i brižno čuvaš
zvezde u sebi
Oprosti,
i zauzvrat,
pokloni im ljubav
Pomozi im da pronadju davno izgubljeno dete u sebi
Jer ga imaju,
samo su zaboravili na njega
Na tu detinju čistoću,
nesebičnost
Pokloni im ponovnu spoznaju svoga bića,
ponovno pronalaženje svetla,
do koga očajnički žele doći,
a ne dolaze
Revolucija se neće dići bacanjem kamenja, grubih reči,
nego poklanjanjem 
iskrenosti,
ljubavi,
lepih reči,
i dela
Samo toga imamo na pretek 
A samo to 
skrivamo
Zato pokloni,
pokaži put revolucije
Jer nam je preko potrebna.

Imati prave prijatelje,znaci ne biti prazan. Znaci imati delove sebe u drugim ljudima,i delove drugih ljudi u sebi. Imati prijatelja je kao,probuditi se na pustom ostrvu,i pomisliti ‘o jebote,tacno znam ko ce dodji po mene,i ko ce dati sve od sebe da me nadje!’ pa cak iako vam to malo izgledalo nemoguce,ali to je car pravog prijateljstva. Pravi prijatelj nije onaj koji samo mozda ima slicne stavove,ili slican muzicki ukus..Pravi prijatelj je onaj koji ce se cak i svadjati sa vama,koji ce vam u lice reci svoje misljenje,i nece vam dopustiti da se brukate!(osim ako se ne podrazumeva da se brukate zajedno…10/10) Znate one tipicne price kada ste vi u 2 ujutru nagnuti nad wc-soljom i povracate ceo svet koji je tog dana stao u vas,i sve boje koje su tada tekle vasim venama,i za vas je tu osoba koja ce vam drzati kosu i biti tu sve vreme? pa dobro na neki nacin to i jeste prijateljstvo. Ali,gde je prijatelj kada osetite da gubite sebe zbog toga sto ste izgubili nekog sebi jako bitnog? Nekog ko vas je zauvek napustio? Da li ce i tada obican prijatelj biti uz vas kao posle te pijanke ili ce samo reci'au brate,moje saucesce?’ Pa vidite,pravi prijatelji se spoznaju tek kada dodje do nevolje..tek kada zagusti,i kada oluja krene da odnosi sve sto vam je vredelo u zivotu. Tek tada osetite da li je neko tu samo zato sto mu je okej da ima drustvo,ili zato sto bi skocio u vatru za vas. Zato sto bi presao milje,pomerao planine,menjao granice sveta zbog vas. To ne mora nuzno biti voljena osoba. To bas moze biti onaj pravi prijatelj. Mozda cak i neko koga poznajete samo par meseci. Ali prava prijateljstva su bas kao suncevi zraci tokom decembra i januara. Slabo ih vidite,ali ih mozete osetiti na kozi. Mozete osetiti da vas greje. Ljubav ce doci i proci,ali sta cete sebi reci ako izgubite pravo prijateljstvo zbog nekog privremenog? Razmislite..Nije sve uvek poljupcima,i u tome hoces li poljubiti tu voljenu osobu ili ne. Nesto je i u tome 'Hoce li moj prijatelj biti srecan ako mu svakog dana dokazujem koliko mi je drago sto je konstantno tu za mene? Nadjite nekog svog. Ne privremenog. Neku ludacu,nekog manijaka,najboljeg prijatelja kome sve mozete da kazete. Takvo prijateljstvo je dragoceno,poput zlata. Cak i sija mnogo vise od samog zlata. Nasmejte nekoga,podarite mu zelju da vas nikad ne napusti,jer upravo takve prijatelje i ja imam,i mogu vam reci,nikad nisam bila srecnija,nego onda kada sam sa njima :)
—  ultravioletna.(Teodora Vuković)

Mnogi me pitaju sto je sreca za mene, jer me nikada nisu sretnog vidjeli. Zatvorim oci, i pomislim na tebe, ti si moja sreca jos uvijek. Bez obzira sto smo lose zavrsili, jos uvijek si ti ta koja me cini sretnim. Moja sreca su jedino uspomene koje su mi ostale poslije tebe. Moje srce je ostalo kod tebe, ono je taj izbor donjelo a kako da ga krivim? Posjetila si svaki njegov dio i tekla si u svim venama. Moja sreca je odavno nestala, nestala je sa tobom. Zaista bila si moje svjetlo na kraju tunela, moja sreca kada je sve oko mene bilo tuzno. I kada me pitaju sta je sreca zapravo. Ja se nasmijem i kazem ona.

Novi_neko

Jun

Vetar u kosi. Mokra trava pod stopalima. Venčić od belih rada u kosi. Taj smeh, tako glasan, tako zarazan. U njenoj ruci je moja ruka. Trči ispred mene, okrećući se s vremena na vreme, kao da nije sigurna da sam i dalje tu, kao da ništa ne postoji za nju, pa ni ja. Uostalom, ko sam ja da postojim za nju? Ovako običan, ovako dosadan. U njenom umu su boje za koje mi obični smrtnici nismo ni čuli. Njenim venama ne teče krv, nego vatra. Njene grudi su jutro, njene noge su proleće, njene oči su lavirint. A onda sam tu ja, niko i ništa. Običan bednik sa mojim glupavim prevelikim nosom i mojim starim, ofucanim farmerkama za koje se tripujem da su tako vintidž i kul, a u stvari su samo zrele za bacanje. Zastaje. Okreće se polako ka meni, kao da proračunava neku višu matematiku u svojoj glavi. Onda me gleda, dugo. I vidi mi dušu, kunem se. Zna da mislim o njoj. Zna da će me uništiti, zgaziti kao glupe cigarete koje pušim, a ona ne podnosi. Zna to, a ja ne znam. Jer ne znam ništa osim nje trenutno. Ljubi me. Dugo, slatko. Naizad me pušta, a meni se sve vrti zbog nje. Ona to naravno ne primećuje. Ne primećuje ni kako drhtim dok mi ponovo uzima ruku, ni kako se sav ježim dok izgovara moje ime. I osećam se kao da vredim, kao da nisam totalno beznačajan, samo zato što me ona vidi i čuje i zna kako se zovem. I tu sam pored nje. Prekorno mi govori: ‘Ponovo si takav. Ne povlači se u sebe.’ Kakvo žensko njuškalo. Divno, predivno njuškalo. Mora da bude deo svega; ni moje misli više nisu moje. ‘O čemu razmišljaš sada?’

-‘O tebi.’

-‘Ma daj. Nemoj. Ne podnosim laži, znaš to.’

-‘Ali ja sam iskren.’

Koluta očima. Ne želi da misle o njoj. Ona nije misao. Ona je svoja i ona je stvarna. 

… Ali volim ja još mnogo toga. Na primer, volim mirise iz kuhinje što se šire kroz  otvorene prozore, zavese što se leti lagano odižu ne bi li propustile vetar. Volim pse koji nakrive glavu dok te slušaju, volim i sveže okrečene kuče. Volim kad me na noćnom orman, čeka neka knjiga. Volim marmeladu iz tegle i žutu svetlost uličnih lampi. Volim da dodirujem sirovo meso i ribu. I šum mehurića u tek otvorenoj boci. Volim poznata mesta i miris opranog rublja. Volim najlon za pecanje namotan na kalem od plute. Volim da vidim rumene obraze, da čujem drhtaj u glasu.

Volim miris novorođenčadi i klavirsku muziku što dopire nekud iz daljine. Volim škripanje šljunka pod nogama i drumove što se kao potoci pružaju izmedu polja. Volim Vezuv ier pobuđuje u meni osećaj prisnosti s mojim gradom. Volim da „zakopam" stopala u pesak. Volim da gledam fudbal nedeljom po podne, volim miris nenačetog sapuna, zamagljena stakla tokom ledenih dana. Volim kad neka žena pogledom ume da kaže „volim te". Volim pucketanje kestenja na vatri. Volim tišinu letnjih večeri i šum talasa usred noći. Volim cvrkut ptica, volim kad mi voda u plićaku zapljuskuje noge, volim da osetim koru stare masline pod jagodicama. Volim miris dima što se vije iz dimnjaka kuća u nekom planinskom seocetu. Volim domaću testeninu i grafite. Volim miris polja posle kiše. Volim drvene varjače, kaktuse koji umeju da se prilagode i žubor skrivenog potoka. Volim girice u fišeku koje prodaju ispred Danteovog prolaza. Volim miris ženske kose.

Volim grgoljenje ključale vode u džezvi, kamenje koje je more uglačalo, volim zveckanje tanjira u restoranu. Volim jednog mačka što se oprezno šunja između automobila i škripanje starog nameštaja. Volim kad mi neko mahne izdaleka, volim turiste što radoznalo posmatraju moj grad. Volim ulice s drvoredima. Volim miris startih bakalnica kakvih više nema. Volim ulične sviraće. Voimm boju paradajza miris kreme na koži. Volim letnja popodneva ispuntena zovom zrikavaca. Volim da izvućem jednu špagetu iz ključale vode i da je zagrizem. Volim čak i vonj koji se širi iz starog ribarskog čamca s farbom ispucalom od vode i mesečinu na površini mora. Volim da gledam fotografije koie me vode kroz vreme. Volim škripanje parketa. Volim ljudske mane. Volim jednu ruševinu usred žitnog polja. Volim da se popnem poviše obale pa da s visine gledam plažu ispunjenu šarenim suncobranima. Volim stare pesme od kojih ti zastane dah. Volim kad rak šmugne u pukotinu stene. Volim iscrtane stative na nemalterisanom zidu. Volim da osetim žensku ruku na potiljku.

Volim ptice što se sklanjaju ispod krovnog venca kad udari kiša. Volim usnuli grad i pogled na lopatice i grabulje u pesku. Volim da gledam puževe kako odlučno puze ka skrovištu. Volim zvuk zvona na biciklu. Volim guštere koji ne beže pred čovekom… Volim bele kuće kraj mora i stara dvorišta sa žicama na kojima se suši rublje. Volim kad me sustigne neka uspomena. Volim kad vetar nosi sve pred sobom i grane otežale od zrelog voća. Volim mrave koji su zastali da se napoje s jedne kapi rose. Volim sklepane fudbalske terene u predgrađu. Volim puteve koji vode ka moru. Volim da hodam bosonog kad grane leto. Volim izborana lica. Voim nekog neznanca koji radi u poljima. Volim one što s ljubavlju podižu decu koja nisu njihova.


Ali volim miris limuna koji se zadrži na prstima i miris mrke zemlje koja se zavlači pod nokte. Volim i miomiris borovme i tek raširenog rublja. Volim dobovanje grada po prozorskim oknima i čvrstinu sedre. Volim ukus kafe koji se polako širi i ukus punjene čokolade, kad se fil topi u ustima. Volim tavanice sa gredama, mrvice hleba i stvari koje više niko ne koristi. Volim da sretnem pogled nepoznate žene. Volim da gledam sigurne pokrete nekog majstora za picu, volim poletne zagrljaje, ruku novorođenčeta koja „hvata" vazduh. Volim pročelja kuća obrasla bršljanom, ribu kad zgrabi mrvicu hleba na površini pa brzo šmugne u dubine. Volim one što čitaju na autobuskim stanicama. Volim one što ne planiraju previše i umeju da budu sami. Volim šporete na tremu. Volim miris znoja posle dugog trčanja. Volim one kojima je čaša uvek dopola puna. Volim sedu kosu i gvozdene vage kakve su nekad koristili piljari. Volim kad me kod kuće dočeka miris ručka. Volim zvuk poljupca na koži. Volim one koji se ne plaše da prvi zavole. 

Volim svetlost oblačnog neba. Volim kad asfalt zaraste u travu. Volim vragolasti osmeh nekog deteta s Daunovim sindromom. Volim one u kojima nema gorčine. Volim jednu staru neuglednu knjižaru. Volim onaj trenutak što prethodi poljupcu. Volim da posmatram zdanja u nekom nepoznatom gradu… Volim žene koje uživaju u hrani. Volim da čitam knjigu u hladovini. Volim samotnog guštera koji posmatra obzorje. Volim one što celim svojim bićem veruju u nešto. Volim lastavičja gnezda. Volim one koji i dalje mogu da zaneme od divljenja. Volim miris roštilja i zidiće koji pružaju utočište letnjim ljubavima. Volim mlade koji se ljube na klupama i izgužvane čaršave posle strastvene noći. Volim zujanje ventilatora u pozadini. Volim da zamišljam lice neke žene koja mi je okrenuta leđima. Volim stogove sena na poljima pokraj puta. Volim one koji umeju da traže oproštaj. Volim one koji još nisu naučili da se snađu u životu. I one koji umeju da pitaju. Volim osmeh svoje dece. Volim one koji umeju da vole sebe. Ništa mi više ne pada na pamet, možda mi anestetik već kruži venama. Bolje bi mi bilo da spavam, nabrajanje ću nastaviti kasnije. A, ne, setio sam se i poslednjeg volim.
Volim one koji se svakog dana trude da budu srećni.
— 

✭ Sitnice koje život znače -  Lorenco Marone ✭

Nikad nisam živeo onako kako sam živeo ovo kratko vreme s tobom. Po prvi put u životu osetio sam se celim, živim, slobodnim. Ti si bila onaj delić koji nedostaje mojoj duši, dah u mojim plućima, krv u mojim venama. Ako prošli životi postoje, mislim da smo bili ljubavnici u svakom od njih. Znao sam te kratko, ali osećam kao da sam te poznavao oduvek.
—  Na ivici ponora; Dž. E. Redmerski