vasina

I tako…
Izmisliš prijatelje i kućnog ljubimca,
brišeš prašinu pre no što padne na televizor,
gajiš dve jadne biljke na terasi,
javljaš se svojima češće nego što žele
i spreman si za spavanje pre drugog Dnevnika.
Gledaš ljubavne filmove, čitaš poeziju
i znaš da sve to umeš i ti,
kada bi imao s kim.
Treba ti neko da bude tvoj.
Ne mora biti ništa posebno,
ne mora te ni voleti.
Volećeš za oboje, jer osećaš da umeš,
al’ niko ti ne liči na nekog ko bi mogao biti tvoj.
Dosadiš sebi i pitaš se
kako bi nekom drugom bio dobar,
kada ni sebi, tako tugaljiv, ne valjaš.
Umoriš se i odustaneš,
jer teško je voleti kad nemaš nekog ko je tvoj.
Prihvatiš da si sam među zvezdama,
otplačeš svoje, ugojiš se
i čekaš proleće da smršaš.
Baš si mi ti za ljubav!
Uostalom, ljubav je zabluda i danguba.
I košta!
Toliko je toga što voliš:
mirne zimske večeri uz čaj,
odlazak u kupovinu,
isplaćena poslednja rata za kredit,
Mocart, Dostojevski, Dunav, Vasina torta,
one dve biljke na terasi,
roditelje, koje upravo moraš zvati…
- Ko je to?
- Oprostite, greška.
- Ne može biti greška.
- Imate prijatan glas.
- Meni je samo glas prijatan, a Vi ste…
- Hi hi hi…
—  Goran Tadic