uspeti

Devojka iz autobusa.

           Trčim na bus. Ceo život kasnim negde. Pitam se da li ću ikad igde stići na vreme. Verovatno neću.
           16:27. Autobus kreće za tri minuta. Nadam se da ću uspeti da stignem. Ovaj čovek što mi daje peronsku kartu je spor. Ako ne stignem, zadaviću ga.
            Ulećem na peron. Utrčavam u autobus i taman nakon mog ulaska vozač zatvara vrata. Da sam nekoliko sekundi kasnije stigao, zakasnio bih na autobus. Sva sedišta su zauzeta. Jedva sam primetio jedno slobodno mesto u zadnjem delu autobusa. Prilazim. Do prozora sedi devojka sa svetlosmeđom kosom i plavim očima. Oko vrata nosi veliki crni šal i u ruci drži knjigu. Lepa je.
„Je l’ slobodno?“
           Podiže pogled sa knjige i gleda me. Prelepa je.
„Jeste.“
Usne razvlači u divan osmeh i nastavlja da čita knjigu. Ne mogu da vidim koju. Želim da započnem konverzciju sa njom, ali ne znam kako. Ne znam ni gde putuje, ni odakle je. Jedino što znam jeste to da je lepa.
           Ne stavljam slušalice u uši, kao što to obično radim. Knjigu koju sam planirao da čitam u busu sam zaboravio u stanu.
           Zvoni joj telefon. Zatvara knjigu i javlja se. Knjiga koju čita je„Rukopis otkriven u Akri.“ Čita nešto što je napisao jedan od mojih omiljenih pisaca! Možda i uspem da pokrenem konverzaciju na ovu temu. Čekam da završi razgovor.
„I, kako ti se sviđa knjiga?“
           Na trenutak me pogledala zbunjeno, ali je onda usne razvukla u osmeh i odgovorila.
„Jako mi se sviđa. Iako više volim knjige u kojima ima dosta događaja, zapleta i raspleta, dobra mi je i ova.“
„Slažem se. Ako nisi pročitala ,,Alhemičara", obavezno pročitaj. Meni je bolja od ove knjige.“ „Pročitala sam, jako mi se sviđa. Kraj pogotovo.“
„Da. Kraj je jako dobro napisan.“
„Jesi čitao još neke njegove knjige? Ja samo ,,Alhemičara" i sad ovu.“
„Jesam, pročitao sam sve nejgove knjige. Ove novije mi se nešto i ne sviđaju. Po meni, najbolje su „11 minuta“, „Alhemičar“, „Rukopis otkriven u Akri“ i „Veronika je odlučila da umre“. To moraš pročitaš.“
„Hoću. Šta mi predlažeš od knjiga?“
„Zavisi šta voliš da čitaš.“
„Volim sve, od horora do ljubavnika romana.“
„Imam listu knjiga koje sam pročitao od početka godine do sad. Ako hoćeš, mogu ti poslati preko Bluetooth-a.“
„Može. Evo sad ću ga upaliti.“
           Šaljem joj fajl.
„Hvala ti. Valjda će mi se svideti.“
„Nadam se da hoće.“
„Je l’ studiraš nešto?“
„Da, književnost. Ti?“
„Stvarno? Ja sam htela književnost sve do trećeg srednje i onda sam se ipak odlučila za pravo. Sada, da mogu vratiti vreme, izabrala bih književnost.“
„Pa što si izabrala pravo?“
„Najviše zbog mojih. Svi su mi u porodici doktori ili pravnici. Služala sam više druge,nego sebe.“
„Pa je l’ ti ide pravo?“
„Pa nije da mi ne ide. Valjda imam to u krvi. Zavolela sam to. Dobra sam u tome. Ali srce je ipak htelo nešto drugo.“
           Poljubio bih je sad da je utešim. Vidi se doza tuge u njenim očima.
„Šteta. Trebalo je da slušaš sebe. Moji su hteli da ja studiram ekonomiju, ali ja sam ipak poslušao sebe. A je l’ pišeš ili samo voliš da čitaš?“
„Blago tebi. Ja nisam imala hrabrosti… Pišem, ali samo za sebe. Ti?“
„Da, imam već dva objavljena romana.“
„Stvarno?“
„Da.“
           Oči su joj zasijale odjednom. Vidi se da ima neopisivu ljubav prema pisanoj reči.
„O čemu pišeš?“
„Glavna tema je ljubav, ali ima tu svačega.“
           Sat vremena smo pričali. O knjigama, mojim i drugim. O životu. O ljubavi. Prevari, porodici. Faksu. O svemu. Toliko se slažemo. Kao dva dela slagalice, koji se spajaju da bi slika bil kompletna. Ali nažalost, magija nije dugo trajala. Izašla je iz autobusa. Bio je mrak, pa nisam video u kojem mestu. Nismo ni ime rekli jedno drugom. Znam većinu njenih životnih stavova, znam da se prvi put poljubila u prvom srednje u parku iza škole. Znam priču o tome kako je razbila arkadu… A ne znam njeno ime. Niti ona zna moje.
           Možda ćemo se jednom opet sresti. Negde, nekada. Možda baš u ovom autobusu. Možda negde u gradu. Nadam se da će biti sama. Da ću biti sam. Nadam se da ću je sresti i pozvati na piće. Negde, nekada… Za sad, mogu samo da se nadam.

Problem je u tome što ne možeš da biraš. Nemoguće je reći sebi: “Hej, on je dobar i sviđam mu se, zaljubiću se u njega!” Koliko god se trudio da kontrolišeš svoja osećanja, nikada nećeš uspeti o tome. Privuče te nešto drugo. Nešto, što nikad nisi želeo niti šta si očekivao, ali desi se. I nekad znaš da taj neko nije ono što ti treba, ono što želiš, znaš da nije dobar za tebe, da možeš da imaš i druge i bolje, ali ne možeš da biraš. Ne možeš da potisneš osećanja, niti da se praviš, bar ne u onim noćima kad si sam, da ona nisu tu. I pričaš drugima da si jak, da nije bitno, da ne osećaš ništa, iako znaš da nije tako.. Ne prođe ni trenutak da ne pomisliš na tu osobu, svakog minuta proveravaš telefon i čekaš da zazvoni, gledaš na sat i razmišljaš gde je sad, kako je, šta radi… Ali nije bitno. Stvarno nije bitno. Nerealno je i nije bitno.

…Hoćeš li uspeti pronaći nekog drugog? Ti si najoštroumnija, najzabavnija, najdraža, najlepša, premda povremeno i najiritantnija devojka koju poznajem, stoga, da, siguran sam da će te saletati gomila momaka. Ali, s obzirom na to da sam zaljubljen u tebe, sama pomisao da si s nekim drugim u meni budi ubilačke namere, stoga te molim da mi oprostiš što ti neću deliti korisne savete kako da u krevet dovučeš nekoga ko nisam ja.
—  Ljubav na prvi pozdrav - Mhairi McFarlane

Nikad te niko neće ovako tesno grliti
uznemirenu i belu.
Ja sam mornar bez kompasa
kome uvek polude ladje.

Nikad ti niko neće
ovako u krvotok uliti
poslednju nežnost celu,
ni uspeti u tebi toliko tuge da nadje.

Nikada više nećes
ovako divno truliti
u običnom hotelu,
a ne želeti ipak odavde da izađeš.

—  Miroslav Mika Antić
Znali smo od samog početka da nećemo uspeti. Jedino što nas je držalo zajedno bila je navika, navika da smo oboje dobro kada smo zajedno. Sve dok iz te navike nije nikla ljubav a sa njom svađe, ljubomora i rastanak.

Napravila sam najveću grešku, koju neko može da napravi. Zaljubila sam se, ali ne u bilo koga. 
Zaljubila sam se u dečka koji je uvek bio tu za mene. Koji mi je lepo odgovarao na poruke, bez obzira na njihovu sadržinu i vreme slanja. U onog koji mi nikad nije dopustio da nervozna odem do njega i koji me je uvek zvao da se vidimo, da me smiri, i zapravo uspevao u tome. Zaljubila sam se u onoga ko je verovao u mene i stalno me ubeđivao da sam mnogo bolja osoba od one koja sam mislila da jesam. On me je terao da ustanem posle svakog pada i hrabrio me da uradim nešto bez bojazni da neću uspeti. Nikad mi nije dopuštao da sama dođem do kuće, pa čak i onda kada mi je za to trebalo samo tri minute. Pričao je sa mnom svaki put kad bi video da sam neraspoložena za bilo šta drugo i nikada sebe nije stavljao na prvo mesto. Poštovao je i mene i sve što mu kažem i dopustim i snalazio se veoma lako, čak i onda kad sam bila dvosmislena. I stalno, baš stalno mi je govorio da “ima nečega u meni", a to mi je uvek bilo lepše od svih komplimenata. Jer svidela sam mu se ja, baš ovakva kakva sam, a ne ono što je video i zamišljao. 
Zaljubila sam se u nekoga za koga sam verovala da će ostati, a nije. I to me je slomilo.
Danas mnogi pričaju da su oni “ono najbolje što ti se ikada desilo” i da “nikada nećeš naći nešto bolje”. A hoćeš. Naći ćeš mnogo, mnogo bolje. Problem je u tome što, kada nađeš nekog ko te je tretirao i voleo isto kao i ti njega, ne možeš da se zadovoljiš  bilo kime. Kada nađeš onog nekog, svi ostali su prosto.. loši. I hteli mi ili ne, uvek imamo jednu osobu sa kojom poredimo sve druge, i ti drugi im nikad nisu ni prići. I ne mora on da bude dobar, jedan od onih koji te drže kao “malo vode na dlanu” dovoljno je da ume sa tobom, da zna šta želiš. 
I možda ćete se posvađati i reći jedno drugom da ne želite da se čujete više nikad u životu i posle pet minuta, jedan će nazvati, drugi će se javiti i počećete da se smejete. I to je to.
I možda zato i izbegavam sve koji su dobri za mene, jer šta ako u sledećem nađem sve ono što volim, a on shvati da ja nisam sve ono što on želi?


Odavno imam taj neki strah da me niko neće voleti onako kako želim i kako mi je potrebno. Da ću uvek nekome biti previše ili premalo. Da neće uspeti da razume sve te stvari koje mi prolaze kroz glavu kada ih jednom izbacim iz sebe, ili još gore, da uopšte neće ni pokušati da me shvati. Da će želeti da me menja i da će, zbog silne nesigurnost i slabosti na ljude do kojih mi je stalo, ubaciti u kalup, preoblikovati me po svojoj želji i napraviti od mene nešto što nisam. Da ću upasti u tu neku kolotečinu životu i pitati se svakodnevno zašto sam, baš ja, postala ovakva i zašto živim život kakav nikad nisam želela i radim stvari od kojih sam bežala. Bojim se da ću zavoleti nekoga i biti suviše slaba da odšetam kad uvidim da to nije to, da ću i dalje ići na svoju štetu samo da ne povredim nekoga drugog. Da ću stalno biti ja koja toleriše i ćuti i oprašta i guta i krivi sebe za svaku pogrešku..
I ne pitaj me što nemam nikoga, zašto se toliko ograđujem od ljudi, iz kog razloga kontrolišem svoje emocije i što bežim čim počnem nešto da osećam, jer toliko je stvari u ovom životu za koje još nisam sigurna. Premalo vremena se tražim i izgrađujem i strah me je da neću imati dovoljno snage da kažem “Ne” i da ću napraviti, možda, najveću životnu grešku.

Problem sa nama u ovim godinama jeste što mislimo da imamo previše vremena. Vremena za učenje, ljubav, prijateljstvo, pa čak i za sam život. Danas imam dvadeset i mislim da ću sve uspeti da sredim, pronađem i shvatim, ali šta ako sutra budem imala četrdeset i i dalje budem tragala za svim ovim? Kao što Selimović počinje “Derviš i smrt”, “četrdeset mi je godina: ružno doba, čovek je još mlad da bi imao želja, a suviše star da ih ostvaruje”
Previše toga je prošlo kraj mene zato što sam mislila da ne treba da se cimam ni oko čega, kao će jednom sve doći na svoje. Greška. Ogromna greška. Iako toga nismo svesni, naš život svakog dana visi o koncu, a vremena imamo mnogo manje nego što mislimo. Žao mi je što sam nekim ljudima otvorila vrata svoga života i što ni na tren nisam pokušala da ih zaustavim da izađu, zato sada svima govorim da se trude, kad već imaju šansu. Ja sam sve svoje davno izgubila.
Ne laži sebe da ćeš nešto uraditi kasnije, sutra, u ponedeljak. Svaki početak je dobar baš sada. Učini ono što ne smeš, što želiš, što hoćeš - upravo sada. Ne čekaj drugi dan, jer on možda neće doći.
Ispravi sve greške koje možeš, nauči nešto novo, reci porodici i prijateljima da ih voliš, pokreni se!
Najbitniji dan tvog života je danas, a ne neki petak ili neki 26. 4. Slavi danas iz prostog razloga što si živ.
—  N. D.

Samo mi reci da će jednom vredeti sve ovo što radim. Reci mi da će mi se jednom isplatiti što ne spavam noćima, što se ovoliko stresiram, pa pustim i koju suzu, jer se bojim da neću uspeti. Reci mi da postoji karma. Reci mi da ću jednom biti zadovoljna sobom i svojim životom. Reci mi da ću voleti nekoga i da će taj neko voleti mene. Molim te, reci mi. Daj mi snage da nastavim da se borim, jer nekad nisam sigurna koliko dugo ću moći da izdržim.