uspeti

Plaše me odluke.
Plaše me pogrešni životni izbori.
Plaši me da ne živim kako želim.
Plaši me da živim kako želim.
Plaši me da možda nije istina to što mi priča.
Plaši me da sam pogrešila fakultet.
Plaši me da je kasno za nešto novo.
Plaši me da neću uspeti.
Plaši me da ću sve razočarati.
Plaši me moja izgubljenost.
Plaše me promene.
Plaši me da se neću snaći.
Plaši me ljubav.
Plaši me da budem sa njim.
Plaši me da budem bez njega.
Plaši me neodlučnost.
Plaši me što mi je opet loše.
Plaši me što sam skrenula sa puta.
Plaši me što ni ne znam kojim putem treba da idem.
Plaši me moja kontradiktornost.
Plaši me osećajnost.
Plaši me što sam previše plašljiva.
I, hajde, reci mi kako treba da živim i šta da radim, jer više ni u šta nisam sigurna.

Samo mi reci da će jednom vredeti sve ovo što radim. Reci mi da će mi se jednom isplatiti što ne spavam noćima, što se ovoliko stresiram, pa pustim i koju suzu, jer se bojim da neću uspeti. Reci mi da postoji karma. Reci mi da ću jednom biti zadovoljna sobom i svojim životom. Reci mi da ću voleti nekoga i da će taj neko voleti mene. Molim te, reci mi. Daj mi snage da nastavim da se borim, jer nekad nisam sigurna koliko dugo ću moći da izdržim.

Biti rastrzan izmedju dve strane. Zeleti jedno, a znati da je drugo bolji izbor. Uprkos tome sto je bolje, srce ga ne zeli. Zna da ce biti kidano i lomljeno hiljadu puta. Skupljace rasute komade i pokusavace da ih ponovo sastavi. Mozda ce i uspeti, zapravo mora, jer je tako izabralo.
—  Aurora

Čini mi se da je ovo saznanje pre svega potrebno – deci. Da samo zato što neki nastavnik ili profesor (pr)oceni da nije talentovano i da nikada neće uspeti u onome što žarko želi – NE ZNAČI da nije talentovano i uspešno. Nažalost, mali broj nastavnika i profesora je tu da postakne drugačije i svoje i na druge (pa čak i decu) ne gleda kao na konkurenciju. A dečiji um – upija. Veruje – sve.
Svi smo negde naše potencijale i talente zakočili u periodu od 6 do 12 godine kada smo naučili da je tuđe ocenjivanje, mišljenje i procenjivanje merilo našeh (ne)uspeha. Kada su nam dvojkom i rečima „ne radiš kako treba“ zalepili etiketu neuspeha i nedovoljno dobrih osoba. Svako od nas ima tog jednog profesora, nastavnika (u obzir dolaze oba pola) koji je ubeđeno tvrdio da nismo sposobni. A mi smo samo mislili svojom glavom. Moguće, bili kreativniji od planiranog. U plan i program se nismo uklapali. Nismo se vodili njihovim aršinima. Nismo računali onako kako oni kažu već na neki naš način. Umesto lektire mi smo čitali neke druge knjige. Kozlić nismo mogli da preskočimo (od straha) pa su nas ubedili da od nas nikada neće biti sportista. 

Tada, u periodu od 6 do 12 godina – stanemo. Ubedimo sebe da zaista ne možemo. I ne znamo. Pa zašto onda i da pokušavamo? Kada vreme prođe, zaboravimo se. Zaboravimo sebe ali ne i strahove. Strahovi su i dalje tu, u nama, postali veći s godinama. Misli kao što su „Ne znam“, „Nisam ja za to sposobna“, „Nikada neću uspeti“ bude se sa nama iz dana u dan. S vremena na vreme setimo se tih ljudi koji su nas ubeđivali da ne znamo, ne radimo dobro, nismo talentovani niti sposobni. I onda samo slegnemo ramenima i pretpostavimo da su u pravu bili.

Upravo to je ono što radi konkurencija. Nadređeni svih vrsta. Šefovi. Profesori. Talente proglašavaju netalentovanima, uspešne neuspešnima jer se plaše da će zbog tuđeg kvaliteta njihov nestati i postati bezvredni. Lakše im je da tebe ubede da ne vrediš već da porade na sebi.
Toliko ima primera velikih umova koje su ubeđivali da nikada neće uspeti i da nisu talentovani. Srećom, oni im nisu poverovali. Poverovali su u sebe i ono nešto što ih u njima zove. Stvorili nešto novo. Nekim novim bojama obojili svet. Živeli sebe i svoje potencijale.

Ne daj se ubediti da ne vrediš. Bez obzira na godine koje imaš, ne veruj tuđim osudama. Ocenama. I predviđanjima. Veruj u sebe. Veruj u to nešto što te iznutra tera da ideš i radiš i stvaraš i učiš i deliš tu jednu stvar koja ti greje srce. Ako ti drugi kažu da ne vredi i dobro nije, seti se da ono što stvaraš nije dužno da tuđa srca zagreje. Greje tvoje. To je najbitnije. 

Devojka iz autobusa.

           Trčim na bus. Ceo život kasnim negde. Pitam se da li ću ikad igde stići na vreme. Verovatno neću.
           16:27. Autobus kreće za tri minuta. Nadam se da ću uspeti da stignem. Ovaj čovek što mi daje peronsku kartu je spor. Ako ne stignem, zadaviću ga.
            Ulećem na peron. Utrčavam u autobus i taman nakon mog ulaska vozač zatvara vrata. Da sam nekoliko sekundi kasnije stigao, zakasnio bih na autobus. Sva sedišta su zauzeta. Jedva sam primetio jedno slobodno mesto u zadnjem delu autobusa. Prilazim. Do prozora sedi devojka sa svetlosmeđom kosom i plavim očima. Oko vrata nosi veliki crni šal i u ruci drži knjigu. Lepa je.
„Je l’ slobodno?“
           Podiže pogled sa knjige i gleda me. Prelepa je.
„Jeste.“
Usne razvlači u divan osmeh i nastavlja da čita knjigu. Ne mogu da vidim koju. Želim da započnem konverzciju sa njom, ali ne znam kako. Ne znam ni gde putuje, ni odakle je. Jedino što znam jeste to da je lepa.
           Ne stavljam slušalice u uši, kao što to obično radim. Knjigu koju sam planirao da čitam u busu sam zaboravio u stanu.
           Zvoni joj telefon. Zatvara knjigu i javlja se. Knjiga koju čita je„Rukopis otkriven u Akri.“ Čita nešto što je napisao jedan od mojih omiljenih pisaca! Možda i uspem da pokrenem konverzaciju na ovu temu. Čekam da završi razgovor.
„I, kako ti se sviđa knjiga?“
           Na trenutak me pogledala zbunjeno, ali je onda usne razvukla u osmeh i odgovorila.
„Jako mi se sviđa. Iako više volim knjige u kojima ima dosta događaja, zapleta i raspleta, dobra mi je i ova.“
„Slažem se. Ako nisi pročitala ,,Alhemičara", obavezno pročitaj. Meni je bolja od ove knjige.“ „Pročitala sam, jako mi se sviđa. Kraj pogotovo.“
„Da. Kraj je jako dobro napisan.“
„Jesi čitao još neke njegove knjige? Ja samo ,,Alhemičara" i sad ovu.“
„Jesam, pročitao sam sve nejgove knjige. Ove novije mi se nešto i ne sviđaju. Po meni, najbolje su „11 minuta“, „Alhemičar“, „Rukopis otkriven u Akri“ i „Veronika je odlučila da umre“. To moraš pročitaš.“
„Hoću. Šta mi predlažeš od knjiga?“
„Zavisi šta voliš da čitaš.“
„Volim sve, od horora do ljubavnika romana.“
„Imam listu knjiga koje sam pročitao od početka godine do sad. Ako hoćeš, mogu ti poslati preko Bluetooth-a.“
„Može. Evo sad ću ga upaliti.“
           Šaljem joj fajl.
„Hvala ti. Valjda će mi se svideti.“
„Nadam se da hoće.“
„Je l’ studiraš nešto?“
„Da, književnost. Ti?“
„Stvarno? Ja sam htela književnost sve do trećeg srednje i onda sam se ipak odlučila za pravo. Sada, da mogu vratiti vreme, izabrala bih književnost.“
„Pa što si izabrala pravo?“
„Najviše zbog mojih. Svi su mi u porodici doktori ili pravnici. Služala sam više druge,nego sebe.“
„Pa je l’ ti ide pravo?“
„Pa nije da mi ne ide. Valjda imam to u krvi. Zavolela sam to. Dobra sam u tome. Ali srce je ipak htelo nešto drugo.“
           Poljubio bih je sad da je utešim. Vidi se doza tuge u njenim očima.
„Šteta. Trebalo je da slušaš sebe. Moji su hteli da ja studiram ekonomiju, ali ja sam ipak poslušao sebe. A je l’ pišeš ili samo voliš da čitaš?“
„Blago tebi. Ja nisam imala hrabrosti… Pišem, ali samo za sebe. Ti?“
„Da, imam već dva objavljena romana.“
„Stvarno?“
„Da.“
           Oči su joj zasijale odjednom. Vidi se da ima neopisivu ljubav prema pisanoj reči.
„O čemu pišeš?“
„Glavna tema je ljubav, ali ima tu svačega.“
           Sat vremena smo pričali. O knjigama, mojim i drugim. O životu. O ljubavi. Prevari, porodici. Faksu. O svemu. Toliko se slažemo. Kao dva dela slagalice, koji se spajaju da bi slika bil kompletna. Ali nažalost, magija nije dugo trajala. Izašla je iz autobusa. Bio je mrak, pa nisam video u kojem mestu. Nismo ni ime rekli jedno drugom. Znam većinu njenih životnih stavova, znam da se prvi put poljubila u prvom srednje u parku iza škole. Znam priču o tome kako je razbila arkadu… A ne znam njeno ime. Niti ona zna moje.
           Možda ćemo se jednom opet sresti. Negde, nekada. Možda baš u ovom autobusu. Možda negde u gradu. Nadam se da će biti sama. Da ću biti sam. Nadam se da ću je sresti i pozvati na piće. Negde, nekada… Za sad, mogu samo da se nadam.

Znali smo od samog početka da nećemo uspeti. Jedino što nas je držalo zajedno bila je navika, navika da smo oboje dobro kada smo zajedno. Sve dok iz te navike nije nikla ljubav a sa njom svađe, ljubomora i rastanak.

Problem je u tome što ne možeš da biraš. Nemoguće je reći sebi: “Hej, on je dobar i sviđam mu se, zaljubiću se u njega!” Koliko god se trudio da kontrolišeš svoja osećanja, nikada nećeš uspeti o tome. Privuče te nešto drugo. Nešto, što nikad nisi želeo niti šta si očekivao, ali desi se. I nekad znaš da taj neko nije ono što ti treba, ono što želiš, znaš da nije dobar za tebe, da možeš da imaš i druge i bolje, ali ne možeš da biraš. Ne možeš da potisneš osećanja, niti da se praviš, bar ne u onim noćima kad si sam, da ona nisu tu. I pričaš drugima da si jak, da nije bitno, da ne osećaš ništa, iako znaš da nije tako.. Ne prođe ni trenutak da ne pomisliš na tu osobu, svakog minuta proveravaš telefon i čekaš da zazvoni, gledaš na sat i razmišljaš gde je sad, kako je, šta radi… Ali nije bitno. Stvarno nije bitno. Nerealno je i nije bitno.

Nisam jaka. Nisam uopšte. Sve što umem da radim kada me nešto zaboli, jeste distrakcija.
Recimo, kad su mi falile tvoje usne, ja sam ljubila druge, zamišljajući tebe i nadajući se da će alkohol pomutiti moje rasuđivanje i da ću zaista poverovati da si to ti. Samo, srce ja znalo. Srce uvek zna.
Mogu poljubiti još toliko njih, ali nijedan neće uspeti da izbriše tvoje tragove, nijedan neće učiniti da se zbog jednog poljupca osećam i tako slabašno i tako jako istovremeno.
Lagala sam sebe. Ti se ne daš ukloniti. Znam. Pokušala sam.
—  / nešto što nikad nećeš saznati /

Napravila sam najveću grešku, koju neko može da napravi. Zaljubila sam se, ali ne u bilo koga. 
Zaljubila sam se u dečka koji je uvek bio tu za mene. Koji mi je lepo odgovarao na poruke, bez obzira na njihovu sadržinu i vreme slanja. U onog koji mi nikad nije dopustio da nervozna odem do njega i koji me je uvek zvao da se vidimo, da me smiri, i zapravo uspevao u tome. Zaljubila sam se u onoga ko je verovao u mene i stalno me ubeđivao da sam mnogo bolja osoba od one koja sam mislila da jesam. On me je terao da ustanem posle svakog pada i hrabrio me da uradim nešto bez bojazni da neću uspeti. Nikad mi nije dopuštao da sama dođem do kuće, pa čak i onda kada mi je za to trebalo samo tri minute. Pričao je sa mnom svaki put kad bi video da sam neraspoložena za bilo šta drugo i nikada sebe nije stavljao na prvo mesto. Poštovao je i mene i sve što mu kažem i dopustim i snalazio se veoma lako, čak i onda kad sam bila dvosmislena. I stalno, baš stalno mi je govorio da “ima nečega u meni", a to mi je uvek bilo lepše od svih komplimenata. Jer svidela sam mu se ja, baš ovakva kakva sam, a ne ono što je video i zamišljao. 
Zaljubila sam se u nekoga za koga sam verovala da će ostati, a nije. I to me je slomilo.
Danas mnogi pričaju da su oni “ono najbolje što ti se ikada desilo” i da “nikada nećeš naći nešto bolje”. A hoćeš. Naći ćeš mnogo, mnogo bolje. Problem je u tome što, kada nađeš nekog ko te je tretirao i voleo isto kao i ti njega, ne možeš da se zadovoljiš  bilo kime. Kada nađeš onog nekog, svi ostali su prosto.. loši. I hteli mi ili ne, uvek imamo jednu osobu sa kojom poredimo sve druge, i ti drugi im nikad nisu ni prići. I ne mora on da bude dobar, jedan od onih koji te drže kao “malo vode na dlanu” dovoljno je da ume sa tobom, da zna šta želiš. 
I možda ćete se posvađati i reći jedno drugom da ne želite da se čujete više nikad u životu i posle pet minuta, jedan će nazvati, drugi će se javiti i počećete da se smejete. I to je to.
I možda zato i izbegavam sve koji su dobri za mene, jer šta ako u sledećem nađem sve ono što volim, a on shvati da ja nisam sve ono što on želi?


Odavno imam taj neki strah da me niko neće voleti onako kako želim i kako mi je potrebno. Da ću uvek nekome biti previše ili premalo. Da neće uspeti da razume sve te stvari koje mi prolaze kroz glavu kada ih jednom izbacim iz sebe, ili još gore, da uopšte neće ni pokušati da me shvati. Da će želeti da me menja i da će, zbog silne nesigurnost i slabosti na ljude do kojih mi je stalo, ubaciti u kalup, preoblikovati me po svojoj želji i napraviti od mene nešto što nisam. Da ću upasti u tu neku kolotečinu životu i pitati se svakodnevno zašto sam, baš ja, postala ovakva i zašto živim život kakav nikad nisam želela i radim stvari od kojih sam bežala. Bojim se da ću zavoleti nekoga i biti suviše slaba da odšetam kad uvidim da to nije to, da ću i dalje ići na svoju štetu samo da ne povredim nekoga drugog. Da ću stalno biti ja koja toleriše i ćuti i oprašta i guta i krivi sebe za svaku pogrešku..
I ne pitaj me što nemam nikoga, zašto se toliko ograđujem od ljudi, iz kog razloga kontrolišem svoje emocije i što bežim čim počnem nešto da osećam, jer toliko je stvari u ovom životu za koje još nisam sigurna. Premalo vremena se tražim i izgrađujem i strah me je da neću imati dovoljno snage da kažem “Ne” i da ću napraviti, možda, najveću životnu grešku.

Koliko puta si mislila da nećeš uspeti pa si ipak uspela? Koliko puta si mislila da ne možeš ali si ipak mogla? Koliko puta si pomislila da nema rešenja ali se ipak sve rešilo? Koliko puta si mislila da nećeš preživeti ali je ipak osvanuo novi dan?
—  Andrea Oršanić

Nikad te niko neće ovako tesno grliti
uznemirenu i belu.
Ja sam mornar bez kompasa
kome uvek polude ladje.

Nikad ti niko neće
ovako u krvotok uliti
poslednju nežnost celu,
ni uspeti u tebi toliko tuge da nadje.

Nikada više nećes
ovako divno truliti
u običnom hotelu,
a ne želeti ipak odavde da izađeš.

—  Miroslav Mika Antić