uspeti

Plaše me odluke.
Plaše me pogrešni životni izbori.
Plaši me da ne živim kako želim.
Plaši me da živim kako želim.
Plaši me da možda nije istina to što mi priča.
Plaši me da sam pogrešila fakultet.
Plaši me da je kasno za nešto novo.
Plaši me da neću uspeti.
Plaši me da ću sve razočarati.
Plaši me moja izgubljenost.
Plaše me promene.
Plaši me da se neću snaći.
Plaši me ljubav.
Plaši me da budem sa njim.
Plaši me da budem bez njega.
Plaši me neodlučnost.
Plaši me što mi je opet loše.
Plaši me što sam skrenula sa puta.
Plaši me što ni ne znam kojim putem treba da idem.
Plaši me moja kontradiktornost.
Plaši me osećajnost.
Plaši me što sam previše plašljiva.
I, hajde, reci mi kako treba da živim i šta da radim, jer više ni u šta nisam sigurna.

Samo mi reci da će jednom vredeti sve ovo što radim. Reci mi da će mi se jednom isplatiti što ne spavam noćima, što se ovoliko stresiram, pa pustim i koju suzu, jer se bojim da neću uspeti. Reci mi da postoji karma. Reci mi da ću jednom biti zadovoljna sobom i svojim životom. Reci mi da ću voleti nekoga i da će taj neko voleti mene. Molim te, reci mi. Daj mi snage da nastavim da se borim, jer nekad nisam sigurna koliko dugo ću moći da izdržim.

Ćaletova
  • Učim te da kažeš – hvala, neću, hoću, ljubav, san, želim, sreća, jebi se kretenu, mogu, znam. Učim te da nikad ne kažeš – ciganin, peder, kurva, mržnja, bolest, seks za jedno veče.
  • Život mi nije dao priručnik. Sestre mi nisu dale nikakvo objašnjenje, samo su rekle – rodila se i ne diše. Sedeo sam u čekaonici i pitao se – kako je moguće da život ne diše? I sve je zastalo dok nisu istrčale iz sale i uzviknule – Čestitamo! Majka i devojčica su dobro, imaćete pravog borca u kući!
  • Bežao sam od tvojih pelena. Kad si imala grčeve, znao sam samo da te poljubim i da čekam da prođe. Onda su usledili tvoji prvi osmesi, pa koraci, pa reči. Prvi kašalj. Prve fotografije i iščekivanje – da li će sve ispasti dobro kad se razvije film? Vrištanje kad treba da se ide u vrtić. Tamanila si Kiki bonbone koje su ti se lepile za zube, pa si, ne vodeći računa da li su ti čiste ruke, pravila najsmešnije face pokušavajući da prstima iščačkaš lepljive komadiće sa desni. Nikad mi neće biti jasno zašto si toliko volela onaj crtani Čudesna šuma, kad si preplakala svaki kraj. Ili kad si tražila da te upišem na kurs letenja, da bi kasnije mogla da se družiš sa Petrom Panom.
  • Još uvek čujem kako pucketa celofan u koji su uvijeni karanfili za tvoju učiteljicu. Čujem i škripu olovke dok učiš da pišeš. I zvuk talasa dok pokušavaš da plivaš. Prvo popiješ malo slane vode, pa se zagrcneš i okreneš ka meni i uz prkosni osmeh dobaciš: “Ovaj nije bio dobar, idemo na sledeći!” I kako se smeješ dok ti sladoled curi po beloj haljini. Nikada nisi znala da obučeš belo, a da se ne isflekaš. Ali znam da ćeš jednom to uspeti, kad ti onaj pravi zgrabi srce.
  • Vidim te kako glumiš da padaš u nesvest na školskoj priredbi, jer si zaboravila tekst. Aplaudiram ti za snalažljivost.
  • Čujem te kako baki pridikuješ da nije podobna da te savetuje, jer ne izlazi iz svog dvorišta, iz provincije… Onda ti ona ispriča kako ju je deda ukrao iz kuće i da je porodicu sačuvala na okupu snagom tufnaste kecelje. Zagrliš je i obećaš joj da ćeš napisati krimi roman o njenom životu.
  • Učim te da kažeš – hvala, neću, hoću, ljubav, san, želim, sreća, jebi se kretenu, mogu, znam.
  • Učim te da nikad ne kažeš – ciganin, peder, kurva, mržnja, bolest, seks za jedno veče.
  • Znam da si se dosađivala dok sam pokušavao da ti objasnim zašto je kliše glumiti ženskog Bukovskog u drugom razredu gimnazije i bacati se po ništavilu sopstvenog postojanja. Da su tetovaže prolazna moda. Da se alkohol ne loče, da se u alkoholu uživa. Da ti opijati nisu potrebni za pisanje. Da ti je potrebno da osećaš da bi pisala. Jedino tako tvoj svet neće prestati da priča i da živi. Pokušavao sam i na kraju sam ti objasnio.
  • Bio sam tu uz tebe i za tebe. Borio sam se, možda ne kao Sonjin ili Anin ćale, ali sam se borio. Učio sam te da se boriš i sama. Da ne budeš krhka princeza. Da budeš mangup i princeza u jednom.
  • Imam da ti kažem da sam ponosan u kakvu si osobu izrasla!
  • Imam da ti kažem da treba redovnije da spavaš, da jedeš više voća i manje da pušiš. Da ne izlaziš sa mokrom kosom na ulicu. Da šutneš svakog ko te je povredio!
  • Znam da ti nedostaje da odložim oružje, da te zagrlim i šapnem: “Ćero, ovaj frajer ti je super!” Meni nedostaje još više, jer puno je stvari, onih običnih i svakodnevnih, s kojim želim da ti dosađujem.
  • Mala, nemoj da se prožimaš sa onima koji te ne dotaknu. Dečaci iz tvojih priča nemaju pojma koliko su srećni, što su makar na kratko bili deo tvog sveta.
  • Nemoj da se stidiš kad pričaš sa praznom stolicom, fotografijom ili pločom. Tebi barem ne moram da objašnjavam da sam uvek tu. A svet neka misli da si luda. Guraj svoju priču, samu sebe vadi iz govana i vuci napred i gore. To su dva dozvoljena pravca.
  • I zagrli majku nekad!
Ako hoćete nešto da uradite – idite do kraja. U suprotnom, ni ne počinjite. To bi moglo da znači da ćete izgubiti devojku, ženu, rođake, poslove i moguće je – glavu!
Moglo bi da znači da nećete jesti dva ili tri, četiri dana… Moglo bi da znači da ćete se smrzavati na klupi u parku. Možda vam donese i zatvor, porugu i ismejavanje, ili izolaciju… Izolacija je dar, sve ostalo je proba vaše izdržljivosti, vaše želje da to stvarno radite! A vi ćete uspeti! Uprkos odbijanju i slabim šansama i biće bolje od bilo čega što možete da zamislite.
Ako ćete da pokušavate – zato idite do kraja! Nema sličnog osećanja, bićete sami sa bogovima, a noći će buktati u plamenu. Jahaćete život sve do savršenog smeha. I to je jedina borba vredna truda!
—  Carls Bukovski
Trazis ceo zivot savrsenog, nekog kog ces da volis, neko ko ce ti opet vratiti veru u ljubav.
A verujes, ohh itekako verujes idalje da ljubav postoji..
Verujes da je voleti u redu.
Verujes da je verovati u redu.
Verujes da je brinuti u redu.
Verujes da je prastati u redu.
Verujes da je paziti u redu.
Verujes da je postovati u redu.
Verujes, verujes i verujes..
Ali onda te slome, opet, bas kad si se ponadao da ce ovaj put uspeti, bas kad si opet poverovao..
I ti idalje cekas, nekog ili nesto, a ne zivi se lutko moja tako.
Zivot nam je dat da ga zivimo, osecanja da osecamo, vreme da prodje..
I mogu ti sa sigurnoscu reci da nema vece istine od toga.
Roditelji

Imam tek dvadeset i dve i toliko puta sam čula ljude kako ne odobravaju moju izjavu da ne želim decu ukoliko stvari ne budu onakve kakve sam zamislila. Ukoliko ne budem sa nekim koga volim i ko me voli. Ukoliko ne budem imala krov nad glavom i dovoljno para da deci pružim šta žele. Ukoliko ne odrastem dovoljno da tuđe potrebe stavim ispred svojih. Ukoliko pomislim da nisam spremna i sposobna da imam dete.
Moja baba mi kaže da pričam gluposti i da nije normalno da želim tako nešto. Mojoj majci je želja da ima unuke. Moj otac ne želi da zna za moje momke, samo hoće muža - i unuke. Moje drugarice sanjaju o porodicama. Jednoj je to čak i ceo smisao života.
I, nije da ne želim decu. Naprotiv, mnogo me vole. Stalno meni prilaze kad se nalazimo u nekoj grupi. Stvar je u tome što ne želim dete samo da bih ga imala. Ne želim dete jer će mi trebati neko u starosti. Ne želim dete jer ću jedino tako “uspeti i biti prava žena”. Ne želim dete jer je to moja obaveza.
Imam dvadeset i dve. Već četiri godine sam daleko od svojih. Uželim ih se, naravno, ali čim se vratim kod njih - hoću da bežim. Oni sada, odjednom, ne razumeju što sa njima ne delim svoje planove i ne pričam sa njima o životu - a nisu želeli da me slušaju dok sam odrastala. Uzeli su se jer su jedno drugom bili “poslednji voz”. Dobili su me “jer tako treba”.
Od oca sam godinama slušala kako sam glupa i da on sigurno nije napravio takvog idiota. Od majke pola života slušam kako sam debela i kako moram da skinem stomak - sa svojih 50 kila i 170 centimetara. Slušam ih kako viču jedno na drugo, kako viču na mene. Posmatram kako su se, odjednom, osvestili. Setili se da sam tu i shvatili da me gube, pa sam opet ja kriva što se distanciram. Ni ne znaju da su mi godine bile potrebne da prevaziđem depresiju i pobedim njihove komentare. Morala sam da odem od njih da bih odrasla. Morala sam. Zato i ne želim da se vratim nazad, koliko god oni pokušavali to.
I poslednja stvar koju želim jednog dana jeste da svom detetu budem roditelj kakav su meni moji bili. Bojim se da mu ne budem dovoljna. Bojim se da će patiti zbog mene. Bojim se da ću ga sjebati isuviše. Bojim se da neće moći da mi veruje. Bojim se da će bežati od mene. Bojim se da me neće voleti. Bojim se da neću moći da mu pružim sve što hoću. Bojim se… jer ne želim da moje dete bude kao ja.
Ne osuđuj odluke - ne znaš priču iza.

Kad si se rodila, bio sam izbezumljen.

Život mi nije dao priručnik. Sestre mi nisu dale nikakvo objašnjenje, samo su rekle – rodila se i ne diše. Sedeo sam u čekaonici i pitao se – kako je moguće da život ne diše? I sve je zastalo dok nisu istrčale iz sale i uzviknule – Čestitamo! Majka i devojčica su dobro, imaćete pravog borca u kući!

Bežao sam od tvojih pelena. Kad si imala grčeve, znao sam samo da te poljubim i da čekam da prođe. Onda su usledili tvoji prvi osmesi, pa koraci, pa reči. Prvi kašalj. Prve fotografije i iščekivanje – da li će sve ispasti dobro kad se razvije film? Vrištanje kad treba da se ide u vrtić. Tamanila si Kiki bombone koje su ti se lepile za zube, pa si, ne vodeći računa da li su ti čiste ruke, pravila najsmešnije face pokušavajući da prstima iščačkaš lepljive komadiće sa desni. Nikad mi neće biti jasno zašto si toliko volela onaj crtani Čudesna šuma, kad si preplakala svaki kraj. Ili kad si tražila da te upišem na kurs letenja, da bi kasnije mogla da se družiš sa Petrom Panom.

Još uvek čujem kako pucketa celofan u koji su uvijeni karanfili za tvoju učiteljicu. Čujem i škripu olovke dok učiš da pišeš. I zvuk talasa dok pokušavaš da plivaš. Prvo popiješ malo slane vode, pa se zagrcneš i okreneš ka meni i uz prkosni osmeh dobaciš: “Ovaj nije bio dobar, idemo na sledeći!” I kako se smeješ dok ti sladoled curi po beloj haljini. Nikada nisi znala da obučeš belo, a da se ne isflekaš. Ali znam da ćeš jednom to uspeti, kad ti onaj pravi zgrabi srce.

Vidim te kako glumiš da padaš u nesvest na školskoj priredbi, jer si zaboravila tekst. Aplaudiram ti za snalažljivost.

Čujem te kako baki pridikuješ da nije podobna da te savetuje, jer ne izlazi iz svog dvorišta, iz provincije… Onda ti ona ispriča kako ju je deda ukrao iz kuće i da je porodicu sačuvala na okupu snagom tufnaste kecelje. Zagrliš je i obećaš joj da ćeš napisati krimi roman o njenom životu.

Učim te da kažeš – hvala, neću, hoću, ljubav, san, želim, sreća, jebi se kretenu, mogu, znam.

Učim te da nikad ne kažeš – ciganin, peder, kurva, mržnja, bolest, seks za jedno veče.

Znam da si se dosađivala dok sam pokušavao da ti objasnim zašto je kliše glumiti ženskog Bukovskog u drugom razredu gimnazije i bacati se po ništavilu sopstvenog postojanja. Da su tetovaže prolazna moda. Da se alkohol ne loče, da se u alkoholu uživa. Da ti opijati nisu potrebni za pisanje. Da ti je potrebno da osećaš da bi pisala. Jedino tako tvoj svet neće prestati da priča i  da živi. Pokušavao sam i na kraju sam ti objasnio.

Bio sam tu uz tebe i za tebe. Borio sam se, možda ne kao Sonjin ili Anin ćale, ali sam se borio. Učio sam te da se boriš i sama. Da ne budeš krhka princeza. Da budeš mangup i princeza u jednom.

Imam da ti kažem da sam ponosan u kakvu si osobu izrasla!

Imam da ti kažem da treba redovnije da spavaš, da jedeš više voća i  manje da pušiš. Da ne izlaziš sa mokrom kosom na ulicu. Da šutneš svakog ko te je povredio!

Znam da ti nedostaje da odložim oružje, da te zagrlim i šapnem: “Ćero, ovaj frajer ti je super!” Meni nedostaje još više, jer puno je stvari, onih običnih i svakodnevnih, s kojim želim da ti dosađujem.

Mala, nemoj da se prožimaš sa onima koji te ne dotaknu. Dečaci iz tvojih priča nemaju pojma koliko su srećni, što su makar na kratko bili deo tvog sveta.

Nemoj da se stidiš kad pričaš sa praznom stolicom, fotografijom ili pločom. Tebi barem ne moram da objašnjavam da sam uvek tu. A svet neka misli da si luda. Guraj svoju priču, samu sebe vadi iz govana i vuci napred i gore. To su dva dozvoljena pravca.

I zagrli majku nekad!

—  Tijana Banović
Biti rastrzan izmedju dve strane. Zeleti jedno, a znati da je drugo bolji izbor. Uprkos tome sto je bolje, srce ga ne zeli. Zna da ce biti kidano i lomljeno hiljadu puta. Skupljace rasute komade i pokusavace da ih ponovo sastavi. Mozda ce i uspeti, zapravo mora, jer je tako izabralo.
—  Aurora

Krevet je neobično hladan i prazan bez tebe.
Igram prstima po vazduhu tamo gde se nalazio tvoje telo. Smešno potpuno. Kao da ću uspeti da te dodirnem.
Onda okrenem glavu na desnu stranu i smeškam se - kao da si tu, jer te osećam svuda, a u glavi mi odjekuje tvoj smeh. Evo, ozbiljno, malo je falilo da se nagnem napred i sklopim oči da me poljubiš u čelo. Samo što ne bi imalo šta da me dočeka sada.
Pokušavam da se nasmejem samoj sebi koliko sam luckasta. Ali ne mogu. Ne, jer ti nikada više nećeš ležati u mome krevetu, niti ću ja prstima pratiti krivine tvoga tela. Ti ćeš neku drugu ljubiti u čelo, a ja nekog drugog u rame. Njene ćeš oči gledati i ona će se neprestano smešiti dok te ljubi.
Samo boli. Bože. Mnogo više nego što sam mislila da hoće, a veruj mi da se spremam za ovo otkako si mi prvi put pružio ruku i nasmejao se. Sve mi je bilo jasno od samoga početka, jer nisam ja za takve poput tebe..
Biću u redu. Sutra. Za koji dan. Samo da isplačem sve reči koje sam ti prećutala.

Još jedna o odrastanju

Odrasla sam čitajući slikovnice i gledajući Diznijeve crtaće. Sve bajke; sve sa srećnim krajem, nešto i izmenjeno, jer zašto bi deci bila predočena tužna istina života - da je srećan kraj zapravo iluzija?
Mislim da me je to i uništilo na neki način. Verovala sam da će prijatelji uvek biti tu za tebe i da ćeš moći sve da im kažeš, bez da te osuđuju. Verovala sam da prvi poljubac treba da bude i poslednji i da, kad nekog voliš, to traje zauvek, i sve je idilično, nema svađa, oboje vole isto - neizmerno, treća osoba je uvek zla i naposletku dobije šta zaslužuje. Baš kao i svako ko je loš, jer u bajkama, takvi se ne kriju. Istupe čisto, znaš da ti nisu prijatelji i samo treba da se boriš protiv njih.
Sećam se da sam sa četrnaest godina presrećna govorila roditeljima da imam šest najboljih drugarica koje me vole i od kojih ne krijem ništa, a oni su mi uporno govorili kako je to nemoguće i da ću biti srećna ako samo jedna od njih ostane kraj mene. Jednom smo se čak i kladile sa mojim tatom. Pričale smo mu da smo mi drugačije, da ćemo uspeti da ostanemo zajedno… Još uvek mu dugujem flašu vina.
Moj život nikada nije bio bajka o kojoj sam maštala. Lagao me je neko kome sam bespogovorno verovala. Prvi poljubac nije bio ni nalik onome iz mojih snova i ni u jednom trenutku nisam poželela da tog dečka ljubim zauvek. Treća je dobila njega. Ili sam u toj priči ja bila smetalo? Nije bilo dovoljno što smo se voleli i nije potrajalo zauvek. Za neke ljubavi si prosto premlad i takve nikada ne traju celoga života. Bar ne na javi, među ljudima. U tvom srcu će možda i dalje postojati. Svađe su normalne. Raspravki nema samo ako ti nije stalo. Niko nikada nije stao ispred mene i rekao mi: “Znaš, ne volim te. Iritantna si mi i učiniću sve da ne budeš srećna.” Svi su me grlili, ljubili i pričali sa mnom dok sam bila tu, sa njima. Maske bi spale tek kad bih otišla.
Jesam li naučila išta sa punih dvadeset godina? Je l’ to uopšte vreme kada mogu da kažem da sam ozbiljna, da sam odrasla ili i dalju mogu da imam svoje dečije snove, maštarije i nade? Pošto, povrh svega, još uvek verujem da će neko, koga poljubim prvi put, biti poslednja i jedina osoba osoba koju ću ljubiti ostatak svog života. Možda to bude sad, možda bude sa pedeset godina, možda čak i sa devedeset, ali biće. Još uvek se nadam da ćemo nas dve prkositi svemu i ispuniti ono zauvek koje retko kome uspeva i još uvek čekam nekoga ko će mi otvoreno iskazati svoju antipatiju prema meni.
Imam petinu veka. Znam da život nije bajka i da kraj prosto ne može da bude srećan. Sve što se završi je tužno, ali uvek mogu da pokušam da živim svoju srećnu bajku, zar ne? 

Devojka iz autobusa.

           Trčim na bus. Ceo život kasnim negde. Pitam se da li ću ikad igde stići na vreme. Verovatno neću.
           16:27. Autobus kreće za tri minuta. Nadam se da ću uspeti da stignem. Ovaj čovek što mi daje peronsku kartu je spor. Ako ne stignem, zadaviću ga.
            Ulećem na peron. Utrčavam u autobus i taman nakon mog ulaska vozač zatvara vrata. Da sam nekoliko sekundi kasnije stigao, zakasnio bih na autobus. Sva sedišta su zauzeta. Jedva sam primetio jedno slobodno mesto u zadnjem delu autobusa. Prilazim. Do prozora sedi devojka sa svetlosmeđom kosom i plavim očima. Oko vrata nosi veliki crni šal i u ruci drži knjigu. Lepa je.
„Je l’ slobodno?“
           Podiže pogled sa knjige i gleda me. Prelepa je.
„Jeste.“
Usne razvlači u divan osmeh i nastavlja da čita knjigu. Ne mogu da vidim koju. Želim da započnem konverzciju sa njom, ali ne znam kako. Ne znam ni gde putuje, ni odakle je. Jedino što znam jeste to da je lepa.
           Ne stavljam slušalice u uši, kao što to obično radim. Knjigu koju sam planirao da čitam u busu sam zaboravio u stanu.
           Zvoni joj telefon. Zatvara knjigu i javlja se. Knjiga koju čita je„Rukopis otkriven u Akri.“ Čita nešto što je napisao jedan od mojih omiljenih pisaca! Možda i uspem da pokrenem konverzaciju na ovu temu. Čekam da završi razgovor.
„I, kako ti se sviđa knjiga?“
           Na trenutak me pogledala zbunjeno, ali je onda usne razvukla u osmeh i odgovorila.
„Jako mi se sviđa. Iako više volim knjige u kojima ima dosta događaja, zapleta i raspleta, dobra mi je i ova.“
„Slažem se. Ako nisi pročitala ,,Alhemičara", obavezno pročitaj. Meni je bolja od ove knjige.“ „Pročitala sam, jako mi se sviđa. Kraj pogotovo.“
„Da. Kraj je jako dobro napisan.“
„Jesi čitao još neke njegove knjige? Ja samo ,,Alhemičara" i sad ovu.“
„Jesam, pročitao sam sve nejgove knjige. Ove novije mi se nešto i ne sviđaju. Po meni, najbolje su „11 minuta“, „Alhemičar“, „Rukopis otkriven u Akri“ i „Veronika je odlučila da umre“. To moraš pročitaš.“
„Hoću. Šta mi predlažeš od knjiga?“
„Zavisi šta voliš da čitaš.“
„Volim sve, od horora do ljubavnika romana.“
„Imam listu knjiga koje sam pročitao od početka godine do sad. Ako hoćeš, mogu ti poslati preko Bluetooth-a.“
„Može. Evo sad ću ga upaliti.“
           Šaljem joj fajl.
„Hvala ti. Valjda će mi se svideti.“
„Nadam se da hoće.“
„Je l’ studiraš nešto?“
„Da, književnost. Ti?“
„Stvarno? Ja sam htela književnost sve do trećeg srednje i onda sam se ipak odlučila za pravo. Sada, da mogu vratiti vreme, izabrala bih književnost.“
„Pa što si izabrala pravo?“
„Najviše zbog mojih. Svi su mi u porodici doktori ili pravnici. Služala sam više druge,nego sebe.“
„Pa je l’ ti ide pravo?“
„Pa nije da mi ne ide. Valjda imam to u krvi. Zavolela sam to. Dobra sam u tome. Ali srce je ipak htelo nešto drugo.“
           Poljubio bih je sad da je utešim. Vidi se doza tuge u njenim očima.
„Šteta. Trebalo je da slušaš sebe. Moji su hteli da ja studiram ekonomiju, ali ja sam ipak poslušao sebe. A je l’ pišeš ili samo voliš da čitaš?“
„Blago tebi. Ja nisam imala hrabrosti… Pišem, ali samo za sebe. Ti?“
„Da, imam već dva objavljena romana.“
„Stvarno?“
„Da.“
           Oči su joj zasijale odjednom. Vidi se da ima neopisivu ljubav prema pisanoj reči.
„O čemu pišeš?“
„Glavna tema je ljubav, ali ima tu svačega.“
           Sat vremena smo pričali. O knjigama, mojim i drugim. O životu. O ljubavi. Prevari, porodici. Faksu. O svemu. Toliko se slažemo. Kao dva dela slagalice, koji se spajaju da bi slika bil kompletna. Ali nažalost, magija nije dugo trajala. Izašla je iz autobusa. Bio je mrak, pa nisam video u kojem mestu. Nismo ni ime rekli jedno drugom. Znam većinu njenih životnih stavova, znam da se prvi put poljubila u prvom srednje u parku iza škole. Znam priču o tome kako je razbila arkadu… A ne znam njeno ime. Niti ona zna moje.
           Možda ćemo se jednom opet sresti. Negde, nekada. Možda baš u ovom autobusu. Možda negde u gradu. Nadam se da će biti sama. Da ću biti sam. Nadam se da ću je sresti i pozvati na piće. Negde, nekada… Za sad, mogu samo da se nadam.

Život mi nije dao priručnik. Sestre mi nisu dale nikakvo objašnjenje, samo su rekle – rodila se i ne diše. Sedeo sam u čekaonici i pitao se – kako je moguće da život ne diše? I sve je zastalo dok nisu istrčale iz sale i uzviknule – Čestitamo! Majka i devojčica su dobro, imaćete pravog borca u kući!

Bežao sam od tvojih pelena. Kad si imala grčeve, znao sam samo da te poljubim i da čekam da prođe. Onda su usledili tvoji prvi osmesi, pa koraci, pa reči. Prvi kašalj. Prve fotografije i iščekivanje – da li će sve ispasti dobro kad se razvije film? Vrištanje kad treba da se ide u vrtić. Tamanila si Kiki bonbone koje su ti se lepile za zube, pa si, ne vodeći računa da li su ti čiste ruke, pravila najsmešnije face pokušavajući da prstima iščačkaš lepljive komadiće sa desni. Nikad mi neće biti jasno zašto si toliko volela onaj crtani Čudesna šuma, kad si preplakala svaki kraj. Ili kad si tražila da te upišem na kurs letenja, da bi kasnije mogla da se družiš sa Petrom Panom.

Još uvek čujem kako pucketa celofan u koji su uvijeni karanfili za tvoju učiteljicu. Čujem i škripu olovke dok učiš da pišeš. I zvuk talasa dok pokušavaš da plivaš. Prvo popiješ malo slane vode, pa se zagrcneš i okreneš ka meni i uz prkosni osmeh dobaciš: “Ovaj nije bio dobar, idemo na sledeći!” I kako se smeješ dok ti sladoled curi po beloj haljini. Nikada nisi znala da obučeš belo, a da se ne isflekaš. Ali znam da ćeš jednom to uspeti, kad ti onaj pravi zgrabi srce.

Vidim te kako glumiš da padaš u nesvest na školskoj priredbi, jer si zaboravila tekst. Aplaudiram ti za snalažljivost.

Čujem te kako baki pridikuješ da nije podobna da te savetuje, jer ne izlazi iz svog dvorišta, iz provincije… Onda ti ona ispriča kako ju je deda ukrao iz kuće i da je porodicu sačuvala na okupu snagom tufnaste kecelje. Zagrliš je i obećaš joj da ćeš napisati krimi roman o njenom životu.

Učim te da kažeš – hvala, neću, hoću, ljubav, san, želim, sreća, jebi se kretenu, mogu, znam.

Učim te da nikad ne kažeš – ciganin, peder, kurva, mržnja, bolest, seks za jedno veče.

Znam da si se dosađivala dok sam pokušavao da ti objasnim zašto je kliše glumiti ženskog Bukovskog u drugom razredu gimnazije i bacati se po ništavilu sopstvenog postojanja. Da su tetovaže prolazna moda. Da se alkohol ne loče, da se u alkoholu uživa. Da ti opijati nisu potrebni za pisanje. Da ti je potrebno da osećaš da bi pisala. Jedino tako tvoj svet neće prestati da priča i  da živi. Pokušavao sam i na kraju sam ti objasnio.

Bio sam tu uz tebe i za tebe. Borio sam se, možda ne kao Sonjin ili Anin ćale, ali sam se borio. Učio sam te da se boriš i sama. Da ne budeš krhka princeza. Da budeš mangup i princeza u jednom.

Imam da ti kažem da sam ponosan u kakvu si osobu izrasla!

Imam da ti kažem da treba redovnije da spavaš, da jedeš više voća i  manje da pušiš. Da ne izlaziš sa mokrom kosom na ulicu. Da šutneš svakog ko te je povredio!

Znam da ti nedostaje da odložim oružje, da te zagrlim i šapnem: “Ćero, ovaj frajer ti je super!” Meni nedostaje još više, jer puno je stvari, onih običnih i svakodnevnih, s kojim želim da ti dosađujem.

Mala, nemoj da se prožimaš sa onima koji te ne dotaknu. Dečaci iz tvojih priča nemaju pojma koliko su srećni, što su makar na kratko bili deo tvog sveta.

Nemoj da se stidiš kad pričaš sa praznom stolicom, fotografijom ili pločom. Tebi barem ne moram da objašnjavam da sam uvek tu. A svet neka misli da si luda. Guraj svoju priču, samu sebe vadi iz govana i vuci napred i gore. To su dva dozvoljena pravca.

I zagrli majku nekad!

—  Ćaletova

Uglavnom je to tako. Zbog tebe mogu da budem i najtuznija, a ujedno i najponosnija. Zavisi koliko si me povredio. Vidis, drugar ovaj put si preterao.
Presao si i nadmasio samog sebe. U stvari, ja mislim da jesi. Nikada nisam ni znala ko si u stvari. Tek sada su se karte otvorile.
Ti stojis i smejes se, ja stojim i placem.
Pun si ponosa.
Pun si sebe.
Takav si oduvek i bio. Nenadmasno zlo.
To sam znala, ali nisam zelela sebi da priznam.
Sada vidis, zelim. Zelim da te zaboravim i da mi budes zanimljiv jednako kao i reklama za omeksivac. Zelim da umem da te volim kao sto umem i da kuvam. Zelim da mislim na tebe jednako..ne zelim da mislim.I znas, osecam da me jos uvek ne prolazi.
Tu je.
Kida me.
Lomi me.
Ali proci ce. To zlo ce proci.Ta zelja za tobom ce nestati kao i sve ono sto me veze za tebe.
Smejacu se i ja tebi.
Prvo tiho.
Onda glasnije.
 Najglasnije.
Pitas me kako cu uspeti? Rekao si da ne mogu?
Uspecu. Verujem. Zelim.
Pre sam se nadala, ali nisam zelela. Sada zelim vise nego ikada. I znaj, s’ tobom sam se smejala, zbog tebe sam plakala. Mozda cu ponovo nekad zaplakati, ali se s tobom vise necu smejati.. sigurno.
Sada idem.
Idem da nadjem nekog ko me vise zasluzuje od tebe, idem da nadjem nekog zbog koga cu i gledati reklame za omeksivac, poceti da kuvam..
Ako me razumes? Jednostavno, idem.

Taj trenutak sreće… kad je kiša padala pre samo jednog trenutka, ti treba da izađeš i odlučiš da nećeš poneti kišobran. A čim izađeš, pojavljuje se duga i odmah zatim sunce. I u sekundi shvatiš šta znači kad veruješ.

Taj trenutak sreće… kad si na telefonu s njom i prepričavaš joj svoj dan. Ona te pita: ‘Gde si sad?’, i baš dok joj ti to objašnjavaš, ona stiže autom i upućuje ti osmeh.

Taj trenutak sreće… kad stojiš u redu u supermarketu i ne žuri ti se, ali onaj ispred tebe, nije jasno zašto, gleda te, vidi da imaš mnogo manje stvari od njega i odlučuje da te propusti. Ti kažeš da nema veze, ma kakvi, nema potrebe i osmehuješ mu se. Osećaš se kao njegov prijatelj zauvek. Iako ga više nećeš videti.

Taj trenutak sreće… kada se nadaš da ćeš dobiti poruku, onu poruku i hiljadu puta gledaš u mobilni ali ništa, nema je. Onda na trenutak zaboraviš na to… i evo je! Onda je otvaraš i napisano je baš ono što si želeo.

Taj trenutak sreće… kad, nakon što si mesecima razmišljao šta da joj pokloniš, staneš i shvatiš da je sam dan ono što treba da bude poklon za nju. Pa onda isplaniraš sve, od jutra do večeri, kako bi svaki trenutak za nju bio neponovljivo iznenađenje.

Taj trenutak sreće… kad si završio ono što je trebalo i možda si se jako namučio i nisi bio siguran da ćeš uspeti. Ali da, uspeo si. I osećaš se kao šampion, ali jedan od onih koji tajno pobeđuju, koji noću jure po pustoj stazi nez publike.

Taj trenutak sreće… kad ti nešto ispadne iz džepa a ne primetiš, i neko te zove jer je to podigao i hoće to da ti vrati. Na trenutak ne razumeš i skoro da mu i ne veruješ, ali onda ga pogledaš u oči i vidiš da je iskren. Iako je to bilo samo dvadeset centi, tebi se čini kao da su ti vratili blago.

Taj trenutak sreće… kad konačno, nakon što si izgubio gomilu lopti, ovu baš dobro primiš, prilaziš golu, ne razmišljaš, šutiraš i postižeš gol. Svi skaču na tebe, prekrivaju te, guše te i izgleda ti kao da si osvojio svetsko prvenstvo iako je rezultat 4 prema 1 za njih…

Taj trenutak sreće… kad nakon jednog dana koliko čekaš i neprestano proveravaš ikonicu s obaveštenjima na fejsbuku u nadi da će se pojaviti '1’ na porukama, to konačno i dogodi. Ona je videla. I odgovorila je i napisala ti je nešto zbog čega se osećaš veoma važnim.

Taj trenutak sreće… kad imaš malo baterije na telefonu, a ona te zove i ti se nadaš da će izdržati još malo da bi ona stigla da ti kaže 'volim te’. To se i dogodi, i kaže ti 'volim te’ i posle samo jednog trena telefon umire i možda si i ti hteo da kažeš nešto ljubavno, a u stvari ostaješ tako tu, sa svojim blentavim kezom…

—  Federiko Moća - Taj trenutak sreće

Problem je u tome što ne možeš da biraš. Nemoguće je reći sebi: “Hej, on je dobar i sviđam mu se, zaljubiću se u njega!” Koliko god se trudio da kontrolišeš svoja osećanja, nikada nećeš uspeti o tome. Privuče te nešto drugo. Nešto, što nikad nisi želeo niti šta si očekivao, ali desi se. I nekad znaš da taj neko nije ono što ti treba, ono što želiš, znaš da nije dobar za tebe, da možeš da imaš i druge i bolje, ali ne možeš da biraš. Ne možeš da potisneš osećanja, niti da se praviš, bar ne u onim noćima kad si sam, da ona nisu tu. I pričaš drugima da si jak, da nije bitno, da ne osećaš ništa, iako znaš da nije tako.. Ne prođe ni trenutak da ne pomisliš na tu osobu, svakog minuta proveravaš telefon i čekaš da zazvoni, gledaš na sat i razmišljaš gde je sad, kako je, šta radi… Ali nije bitno. Stvarno nije bitno. Nerealno je i nije bitno.