usnama

Ne, ne, nemoj bježati. - u glavi mi je grmilo, ali nisam je ni na što želio nagovarati.
Ne nju.
Toliko njih je prije nje spavalo sa mnom.
Nju sam zamišljao da se uz mene budi.
Prstima je istraživala moje podlaktice, kao da traži nešto što bi mogla prepoznati kao svoje.
Meni nije trebalo dugo.
Prepoznao sam linije na njenom dlanu, kao da je replika moga dlana.
Uplašeno je uzmakla korak.
“Strašno je ovdje.” - pogledala je sa mosta prema rijeci.
Prepoznao sam ljubičastu nijansu na njenim usnama. Izgleda li strah tako?

Ostani - mislio sam.
Nemam te, a moja si kao da sam te stotinu života već ljubio ovdje. (…)

Kratka priča o ljubavi i prijateljstvu

-O čemu pišeš čitavu noć?

-O leptirima.

 -Ha? Leptirima? Saša, reci mi iskreno – jel to duhan ili trava među usnama?

 -Ma ko je to meni duhovit u pola noći?

 -Ne fakat, o čemu pišeš?

 -Fakat o leptirima, stomačnim. Šta je čudno?

 -Pa ništa, ono… Ne bi čovjek očekivao da elektroinženjeri baš pišu o leptirima. Doduše, ne bi očekivao da pišu ikako al’ ti si vazda bio priča za sebe.

 -Jel to kompliment ili mi se učinilo?

 -Kompliment je, i provokacija u isto vrijeme. Znaš mene, hihi.

 -Ako mi još kreneš dodirivati ruku, pomislit ću da flertuješ.

 -Pa šta i da flertujem?

 -Jel me zajebavaš ili smo ozbiljni? Čudna si večeras. Prvo nećeš da piješ sa rajom, drugo bježiš od roštilja i ćevapa kod mene na terasu i treće, najčudnije, zanima te moje pisanje. Šta se dešava?

 -Nemoj da zajebavaš, uvijek me zanimalo tvoje pisanje ali ti nikad nisi htio da mi daš da pročitam tvoje priče. Uvijek misteriozan, a tamo sakuplja curice po blogu na stare fore.

 -Okej, neka bude da te zanimalo pisanje. To i dalje ne mijenja činjenicu da si čudna večeras. Zašto nisi s njima vani, mislim da su već ispekli meso i igraju Uno za stolom. Za sve ove godine na vikendici, uvijek si bila najglasnija i nagladnija među nama. A večeras si sa mnom na terasi i kao zajebavamo se. Zanemarit ćemo činjenicu da si već dvije godine u vezi.

 -Bila.

 -Šta bila?

 -Bila dvije godine u vezi. Ostavio me.

 -Oke, sad ću da mu jebem mater. Drži svesku!

 -Stani budalo, šta ti je. Sjedi dole, hej. Pusti.

 -Šta pusti jebote, do jučer je srao o svadbi pred svima nama, koji mu je vrag? I što si došla uopšte večeras, kad si znala da je i on tu?

 -Raja nam je uvijek ista, već deset godina. Neću da dozvolim da me prekid  s njim udalji od ovog društva, previše vas volim. Pričali smo o tome i on je rekao da njemu ne smeta da se družimo svi skupa, kao i do sada, sve dok sam ja oke s tim.

 -I tu negdje ti slažeš da si oke s tim?

 -Recimo.

 -Hoćeš li da pričamo o tome ili?

 -Neću, hoću da čujem o leptirima.

 -Da čitaš ili da ti čitam?

 -Vidi vidi kako promijeni ploču, sad ti nije frka dati mi svoje riječi? Lako padaš na sentiment, morat ćeš poraditi na tome.

 -Ne seri, otjerat ću te s terase.

 -Ništa ti nećeš otjerati, čitaj!

Vikendica u sred šume, desetak kilometara od Sarajeva. Na spratu balkon/terasa, na njoj dvije pletene stolice jedna do druge i nas dvoje. Dobri prijatelji naslonjeni jedno na drugo, gledamo u čempres pa u zvijezde pa opet u čempres. Ona se pretvara da je jaka, kao što je i radila čitav svoj život. Ja se pretvaram da joj vjerujem. U dvorištu vikendice šest naših prijatelja. Za stolom igraju una, mačak se vrti oko roštilja ali ne smije ni da ponjuši vrele ćevape i piletinu. Jedan od tih šest prijatelja, njen bivši momak i moj dobar drug, galami o nekim djevojkama koje je sreo u Anderu prije par dana. Zbijaju se interne šale koje samo naša ekipa razumije i svima je dobro. Otkud ja na terasi? Ne znam, došlo mi. Nije prvi put a i oni su već navikli da imam epizode samoće. Otkud ona na terasi? Ne znam ni to, došla mi. Sjedio sam i pisao neke gluposti u sveščicu kad su vrata zaškripala i ona se pojavila s dva Paulanera. Sjela je tu pored i počela da čačka oko toga koji mi je vrag, zašto sam sam… i došli smo do teme mojih leptira. Mirisalo je na toplu noć, planirao sam dugo ostati na terasi i pisati ali eto, večeras ipak moram paziti na njeno slomljeno srce, iako to nikad neće priznati. Nema veze.

 -Oke, ovako. Moraš mi obećati da, nakon što ti ovo pročitam, nećeš ništa pitati.

 -Kako bolan neću ništa pitati, žensko sam.

 -Obećaj ili nema čitanja.

 -Oke jebote, al si težak. K'o da mi čitaš državne tajne a ne obične pričice.

 -Biće ti jasno na kraju. ‘vako, priča se zove „Debeli Leptir“ i ne govori o leptirima:

 

 Sjedio sam na balkonu vikendice koju je nekad krajem sedamdesetih sagradio moj deda. Obična starinska vikendica sa fasadom od sjećanja. U njoj smo proslavili gomilu pravih, i još toliko jednoglasno proglašenih praznika naše ekipe a danas je, eto, surovo prazna.  Velika rupa na sobnim vratima rođena je za novu godinu dvije hiljade i neke, kada je Sale mislio kako je pametno da igramo američkog fudbala sa keramičkom vazom za cvijeće a dole na prizemlju, crvenim ružem za usne na zidu ispisana poruka “Izvini za nered, jebiga“… ali ta priča je suviše duga da bih je sada pustio kroz sjećanje.

Na tom istom balkonu jedne hladne majske noći, dok se tamo u sobi pored šporeta na drva naše društvo pokušavalo sjetiti akorda za neku staru pjesmu od Pepersa, nas dvoje smo samovali. Pričali smo o njenom ocu i sjećanjima koja joj nedostaju. O tome kako bi voljela da mu barem pamti lik ili boju glasa, makar nešto za šta će se uhvatiti kada joj se svijet zatrese… i kako uvijek kada pogleda nebo u vedroj noći, nasumično povlači linije između zvijezda pokušavajući da oblikuje njegovo ime.

Ustala je do ruba balkona, naslonila se na ogradu i samo me gledala. “Ja ću te sad zagrliti“, rekao sam. “Nemoj me odgurnuti“. A ona je samo ćutala i gledala me. Bože, bili smo tako smotani, tako smiješno smotani… I danas me prođe jeza dlanovima kada se sjetim dodira njenih obraza pod njima. Zar je zaista prošlo toliko godina?

Bilo je već kasno kada je zazvonio telefon, nisam mu se nadao. Sa druge strane linije moj stariji brat.

-Gdje si, klošaru? Burazer je.

-Ej debeli, šta treba?

-Ništa, da vidim kako si. Nema te dugo u Sarajevu.

-Radim jebiga, znaš kako je. Sletim dole ovih dana da vidim starce, a kupio sam ti i neki duks. Malo je plav ali preživjet ćeš.

-Čekaju te roštilj i pivo, standardno. Nego vidi, ima još nešto..

-Pretpostavo sam. Pucaj.

-Ne znam da li trebaš ovo čuti od mene ali kako god, red je da saznaš. Ona tvoja se udaje za par dana.

-Dobro, i?

-I ništa, eto. Mislio sam da-

-Javim ti se kad stignem. Poljubi staru.

I prekinem kao da bježim od mobitela… kao da je s druge strane neka prodavačica sa telešopa što mi nudi poseban popust na pernate madrace, a ne moj rođeni brat. Oko vikendice surova tišina, jedino mi se svako malo javi ptica sa velikog oraha na kojeg smo se penjali kad smo bili mali, i lavež pasa lutalica tamo negdje oko željezničke stanice. Vratio sam se u sobu i uzeo zbirku poezije Bjenjkovskog, pa zastao na par stihova koje dugo nisam čitao:

“ Hteo bih, jer to ne zavisi od mene, da si mlada,

Da imaš oblik jedne od onih zvezda što su tako dugo izučavale tvoje lice “

Spustio sam knjigu, baš kao i telefon par trenutaka ranije. Dušu mi je pustošilo sjećanje na obrise njenog tijela koje sa ovog istog balkona gleda gore prema sazvježđu kojem ne znam imena… 

Bit će to svadba za pamćenje, pomislim. Vjerovatno će obući neku haljinu sa golim ramenima i vezati kosu da svima pokaže svoj vitki vrat. Nosit će tanku ogrlicu od bijelog zlata, sa osmijehom kojem nedostaje par grama sreće. Pokušat će pronaći spokoj dok korača prema čovjeku svog života i pružiti mu ruku i sebe.. A kada par sati poslije ponoći u sobi nekog od svjetskih hotela ostanu sami, ona će izaći na balkon i pogledati u vedro zvjezdano nebo. Gore među zvijezdama, baš kao one noći kada mi je maskarom i suzama prošarala džemper, pronaći će onu istu prazninu od sjećanja i zamoliti nebo da joj se otac smiješi sa jedne od njih. I počet će njen život.



Ućutao sam. Galama našeg društva gušila je tišinu ali nisam mogao da razaznam njihove riječi. Ustao sam, spustio svesku na pletenu stolicu i izašao sa terase. Ona je ostala nijemo sjediti. Sišao sam niz stepenice i pridružio se društvu. Napravio sam dva improvizovana sendviča od ćevapa, kečapa i piletine, uzeo još dva piva i krenuo nazad na balkon.

 -Može li se?, dobacio je njen bivši momak uz osmijeh. Nije mislio ništa loše, jednostavno je takav.

Pogledali smo se i ja sam progutao jedno „mrš u pičku materinu“, pa se popeo uz sepenice nazad na terasu. Na istom mjestu na kojem sam je i ostavio, sjedila je i listala neke stare priče. Trebao sam je upozoriti da to ne radi. Svaka je pisana o njoj.

Ej ti,
Pišem pismo koje nikada neće stići do tebe. Pametniji ljudi su mi rekli da će mi, kada stavim na papir sve što me  muči, biti lakše. Pa evo, okušaću svoju sreću, mada je teško i zamisliti da ćeš ikada prestati da nedostaješ. Rekli su mi: ,,Napiši sve što bi želio da ona zna!’’. Pa evo, sve što želim da znaš…Prošlo je šest godina, ima toliko toga što bih voleo da znaš ali ne znam ni sam odakle da počnem. Skratio sam kosu, znam da bi te to iznerviralo, osećao sam neku vrstu griže savesti dok je crvenokosa frizerka seckala deo po deo. Uvek si volela prolaziti prstima kroz nju, pogotovo kad se probudimo. Sećam se da si me zvala ‘raščupani dečak’, dok sam se ja pravio da mi to smeta. Sada bih menjao sve što imam da još jednom čujem te reči. Moja majka te spomene ponekad, ne toliko često, ali opet dovoljno da budem svestan da te ni ona ne zaboravlja. Kada bi samo mogla videti kako je bila prekorna prema Jeleni kada sam je prvi put doveo kući. Gledala je ispod oka, i pričala rezervisano, dajući mi do znanja da ni jedna neće biti ti. To i sam znam. Jelena…to mi je devojka, vreme prebrzo leti, prošlog meseca nam je bilo tri godine. Upoznao sam je na nekom seminaru, koji bi ti smatrala do bola dosadnim. I meni je bilo, priznajem. Ona je jedina dobra stvar koja se desila tog dana. Mlađa je od mene, sedam godina, to mi odgovara, mogao bih da kažem da je uz mene polako odrastala. Sada već ima 23 godine, završila je političke nauke, gleda me kao da očekuje da joj postavim ono pitanje, koje sam se zakleo da posle tebe niko od mene neće čuti. Premišljam se, voleo bih da mogu da te čujem, da mi daš savet, ti bi znala šta da radim. Uvek si znala.Ja sam dobro, valjda. Toliko puta sam to ljudima ponovio da sam počeo i sam u to da verujem. Sestra mi kaže da je iz mene nestalo svo moje ludilo, blesavost i energičnost. Pravdam se da sam samo odrastao, tako je ‘eto došlo sa godinama’. Ne veruje mi, znam.Prestao sam da sviram gitaru, svaki akord me podseća na tebe. Još uvek se sećam kada sam te učio da sviraš, odsekla si svoje duge nokte i došla mi u sobu kao pravi učenik. Dobro ti je išlo, sad ne mogu ni da se setim zašto smo prestali.Firma mi napreduje odlično, mogu da kažem da sam postigao i više od očekivanog za moje godine. Ti si mi uvek bila vetar u leđa, sećam se da sam bio jedno obično uplašeno dete kada sam ti prvi put rekao šta bih voleo u životu. Zvučalo je tako daleko, neostvarivo. A ti si uvek verovala u mene. Ta tvoja vera u mene je jedna od stvari koje mi najviše nedostaju.Reks sada ima osam godina, sećaš se kako je bio mali i smešan kada sam ga doneo kući prvi put? Sada je veliki, ostario je, nije više ono naše blesavo kučence koje trčkara kao da je uključeno u struju. I dalje podiže glavu i gleda levo desno kada mu spomenem tvoje ime. Ne voli Jelenu, ostaće veran samo tebi do kraja, u to sam ubeđen.Još uvek iznad kreveta stoji slika koju si mi poklonila, mnogo puta sam želeo da je negde sklonim, prečesto me podseti na tebe. Tu je i kutija, ispod kreveta, puna tvojih stvarčica. Mnogo puta su mi govorili da se toga rešim. Nisam mogao, želeo. Unutra su tvoje dve majice, obožavala si ih, tvoja četkica za zube, istrošena maskara i sveska u koju si hvatala beleške iz Krivičnog prava. Siguran sam da se nije rodila osoba sa ružnijim rukopisom, samo si mi jednom napisala pismo sopstvenom rukopisom, pa mi onda sama čitala jer ja nisam mogao. Sećam se koliko smo se tada smejali. Čuvam i to pismo, sada znam napamet i gde je koji zarez. Tu je i naš album za slike, Prag, Moskva, Dablin, Barselona, Pariz, Venecija, Rim, Madrid svi gradovi koji su bili svedoci tome koliko smo se voleli. Na nekim slikama me ljubiš, kada ih pogledam kao da mogu osetiti tvoje usne na mom obrazu, usnama. Kao da nikada nisi otišla.Nedostaju tvoji poljupci, zagrljaji, ljubav. Više se ne opijam kao u prve dve godine, doveo sam sam sebe u red, moje ponašanje je bolelo sve oko mene. A mene je bolelo, peklo i uništavalo tvoje nepostojanje onako podmuklo, iznutra. Trebalo mi je četiri godine da prestanem da vrištim u snu, šest godina da napišem ovo pismo, čitav život će trebati da te prebolim. I to će biti malo. Delić tebe će zauvek postojati u mojim mislima, tu si srećna, kao onaj dan kada sam te iznenadio odlaskom u luna park. Ta nasmejana devojčica je ono kako želim da te pamtim.Nešto mnogo veće od tebe i mene mi te oduzelo. Prokleta bolest, sećam se koliko si bila jaka i na samom kraju, jača od mene. Želim da znaš da nikada neću zaboraviti naše datume, trenutke, tvoj osmeh i miris tvog tela.Živiš ljubavi, dok sam ja živ…živiš.

Čuo sam
Priče neke
Kažu
Nestale su one tvoje luckaste lokne
I ne smeješ se više toliko da ti se primete rupice na obrazima
Kažu
Tvoje oči, nekada neistražene dubine, sada su samo bare
I ne nosiš više onaj glupavi narandžasti šorts
Kažu
Imaš obline prave žene
I ne obuvaš više crne starke
Kažu
Plaćaju ti neke koktele, čija imena ne znam ni da izgovorim
I ne protiviš se više cigaretama
Kažu
Daleko si od nekih svojih ranijih razmišljanja
I ne pamtiš imena koja su ti uveče počivala na usnama
Kažu
Čuo sam sve što kažu
Kažu
,,Onaj gad je naučio, prokletnik’’
Kao, žao im
Kao, baš ih boli
Kao, draža si im bila dok si bila malena
A lažu, mila moja
Znaju oni da te ja nisam naučio
Znaju oni da sam Boga molio
Da zauvek ostaneš ono što si bila
Da sačuvaš svoje ludosti
Da ne daš da ti miluju ramena bilo kakvi
-Sanja Mitrović

Džejn, ne mogu ti obećati da ćeš se pored mene uvek smejati, ne mogu ti obećati crveni tepih, skupoceno vino iz Italije, ni kuću na plaži koju si mi pokazivala. Ne mogu ti obećati život bez psovki, želje da te nikad nisam upoznao, niti život bez svađi. Ne mogu, Džejn.
Mogu samo jedno: kad ujutru otvoriš oči, osetićeš neko golicanje u stomaku i na usnama, i bićeš sigurna da si voljena.

Sinoc sam je vidio poslije dugo vremena, stara prica, ona par stolova od mene. Pravi se da me ne vidi, budala, pa cak i note ove dosadne pjesme koja se vrti cijelu noc znaju da se nas dvoje osjetimo. Iskljucujem se iz diskusije koja se vodi za mojim stolom, zelim da je posmatram, nisam od kad. Onako na prvu dosta se promijenila. Kosa joj je drugacija, al bi se opkladio da se isto zamrsi ujutro i da je i dan danas jedva rasceslja. Lice joj je drugacije, manje sminke, puno ljepsa, ali oci tuzne. Dominira u razgovoru, predpostavljam jer svi nju slusaju. Na momenat mi zafalise njene sale i lakoca s kojom je mrzila ljudsku vrstu, te nacin na koji je komentarisala druge. Drugacije se oblaci, po meni je postala zena, nema cak ni onih njenih neizostavnih, rozih detalja. Pitam se  kako li joj je u zivotu, da li ispunjava sve sto je zacrtala.. Da li isto mirise, ubio bih da znam ali mi je tako daleka. Ne cujem joj glas od proklete pjesme koja nikako da utihne, samo do mene na trenutak dopre krik onog njenog kretenskog smijeha koji i previse dugo nisam cuo. Ne okrece se, a znam da zna da je gledam. I dalje pusi iste cigare, jedna za drugom, pepeljara ispred nje uvijek najpunija. Psihicki padam jer mi kroz ovu glupu glavu prolaze sve slike koje sam svim silama zakopavao duboko u sebe. Ubija me onim usnama koje nisu prestale pricat cijelu noc, nema mene da ih zaustavim poljupcem. Znam da ima nekog drugog, on nije veceras za njenim stolom, al se djavo iz mene pita da li i njemu pruza istu onu sigurnost koju sam ja osjecao dok sam dane provodio s njom. Iz minute u minutu grlo mi se steze sve vise, ona se okrece prema meni i u istom momentu spusta pogled ka zemlji, momentu koji je meni trajao kao vjecnost. Razdire cinjenica da  ti moze tako stran biti neko kome si i ko ti je pripadao kako dusom, tako i tijelom. Kako se noc odmakla tako je i ona od stola, ustaju i idu negdje, znam da je veceras necu vise sresti, a volio bih je gledati jos bar 100 godina, jer u sustini za tih 100 godina ne bih imao sta vise da izgubim. Ljudima za mojim stolom veceras nisam bio u svom tijelu, al mi nista rekli nisu jer su vrlo dobro znali.. Legao sam tu noc u krevet, razmisljam da li u njoj ima vise mene, znam da nisam zasluzio ali mi je obecala da ce uvijek biti.. Sjetio sam se svake sekunde provedene s njom i docekao zoru, tipicno za mene.. U onim minutama kad me san poceo hvatati, ta njena poruka, od koje sam se toliko odvikavao, mi je bila potrebnija nego ikada, ali nije stigla. Dosla mi je u san, ne moram ni govorit od koga sam cuo da se sanja ono o cemu se misli… Budim se popodne, prva provjera njeno ime na ekranu, kojeg naravno nema.. Ko zna koliko me mrzi. Proklinjem onog ko nas uputi sinoc u isti objekat, proklinjem ponos i onog ko ga je smislio i proklinjem sebe, ustvari sebe ne moram, sebe sam izgubio.

Znaš li što bih ja? Da kuhamo. Svašta nešto. Navečer. Kada dođemo s posla, oboje mrtvi umorni. Ali sretni. Dvije sretne budale. Ti bi bila moja budala. “Budalica” bih te zvao. Ne bih, zapravo, jer mi to zvuči pregrubo, ti si mi nešto mnogo slađe od toga, zaslužuješ slađe nadimke. Zvao bih te “Ej ti” jer šta je slađe od tebe? Ništa. Je l’ da? Ti bi se nasmijala kao potvrdan odgovor uz silnu količinu snage uložene da ne pukneš od smijeha dok me gledaš kako ti ovo pričam, lice u lice. Zapravo ti ne bih gledao samo u lice, ali nema to veze. Tebi bi se svidjelo kuda idu moje oči. Tako se obožava žena, zar ne? Pitao bih te jer šta ja znam. I to bi mi morala pojasniti, možda i nacrtati, uglavnom morala bi mi potvrditi. Idemo dalje. Šta bi mi kuhali crtica spremali? Ne znam pojma. Vjerovatno bi ti morala donijeti i tu konačnu odluku, jer ja bez tebe ne bih ništa znao, kad jednom zvanično ti i ja postanemo mi. A meni smo mi oduvijek mi i bili. Ali nema to veze sada. Vratimo se na kuhanje, naše spremanje. Znači, mjesto radnje: kuhinja. Protagonisti: Ti i ja. Mi. Ne bi mi ništa skuhali, da se odmah razumijemo. Ja bih te gledao, ljubio povremeno, zapravo neprestano, pauza samo dok te grlim. Umornu glavu bih odmarao na tvom ramenu. Onda bih se trznuo odlučno, jer nećemo ovako ništa spremiti. Ti bi se uozbiljila, kao. Pronašla recept mog omiljenog kolača, jer moram to znati napraviti. Eto, to ćemo. Sad ćeš me naučiti. Fokusirali bi se. Spremili sve namirnice. I ja bih bio odlučan da sad dalje sve sam uradim. Onda bi ti u nekom trenutku gurnula svoj nosić gdje ne treba i dobacila nešto kao “što ne razbiješ jaja u onu malu posudicu, jer…(bla, bla)” i BOOM. Ja bih se naljutio. Kako se usuđuješ ti mene da učiš! Posle bi se mazili dok me ne odljutiš. Dosađivala bi mi. A ja bih svakih par minutica dobacio jedno oštro, autoritativno “Ej ti!”, koje bi postepeno izgubilo oštrinu, i završilo negdje na tvojim usnama. Umorni od poljubaca i maženja, krenuli bi u krevet, jer sutra treba i na posao. Otišli bi u kupatilo, da operemo zube, i ti da piškiš jer imaš minijaturan mjehur. Rugao bih ti se zbog toga jer si me oraspoložila. A onda, na putu do sobice naše bi vidjeli kuhinju i užasan nered. Pa ništa nismo napravili, i sve si ti kriva. Kaznio bih te. Samo bih te 15-20 puta poljubio pre nego ugasimo svjetla. Ne više! I dodao bih da sutra moraš da me naučiš kako da spremim taj moj kolač, duguješ mi. Malo bih ti zvocao, gunđao, i utonuo u san gunđajući. Ti bi šutjela i slušala poslušno. A onda, čim zaspim, poljubila bi me još jednom. Da tvoja bude zadnja, bezobraznice.

Cula sam..

Cula sam da ste zajedno.
Cula sam da te cini srecnim.
Cula sam i da je ona srecna sa tobom.
Cula sam kako ona ne zna tvoju mracnu stranu, kako ne zna kakav si kad se probudis rano, da ne zna kakav si kad si besan, i jos gore, da ne zna kako izgledas kada volis.
Cula sam da je volis,
ali sam cula i da je ne znas.
Kao ni ona tebe.
Cula sam kako se zaljubila u tebe,
ali samo povrsinski. Samo u ono sto se moze okom uociti. 
Cula sam da, nikad nije razmisljala zasto se u pola razgovora nasmejes, pogledas je, pa opet nastavis da razgovaras sa njom o tome kako su mesec i zvezde nesto najlepse sto si ti video. 
Cula sam da ne zna da si mene tako zvao. 
Cula sam da ne zna da si me zvao ‘ Mesece mog zivota. ‘ 
Cula sam da ne zna za mene. 
Ali ako sam ja sve ovo cula, mogu li da te zamolim da ti sada cujes mene? 
Cula sam, znas, da je dobra devojka. Ako je istina to sto kazu, a ne znam je licno, zasluzuje svet. 
Cuj, nemoj je povrediti kao sto si mene.
Cuj… nemoj joj reci da si jednom jednu brinetu zarobio u odajama svog uma i bacio kljucic tamo gde ga nikad necu naci. 
Cuj, nemoj joj reci da se nas dve znamo. Nemoj joj nikad reci da sam ja ta devojka o kojoj si pricao svima. Ona me zna. Ali nemoj da zna da sam ja ta. 
Ta tvoja mala. 
Cuj… nasmej je. Nista lepse nisam videla od osmeha zaljubljene zene. 
Ti si voleo moj osmeh. 
Ona zasluzuje da njen volis vise. 
I jos nesto.. 
Cuj,nemoj da kratko traje. Poznavajuci sebe, takodje znam da je i ona devojka koja je pala na tvoje divne reci, tvoj osmeh i neodoljivi sarm koji nosis sa sobom. Ako je ostavis prerano, bolece je. 
I vise nego sto je mene. 
Zato cuj…

ucini da bude srecna. 
Mislim da je to najmanje ono sto meni mozes uciniti. 
Ucini meni,da se radujem njenim osmesima,njenim radosnim okicama koje sjaje kad god je pogledas, i njenim vlaznim usnama koje jedva cekaju da prislonis svoje,k’o od cokolade usne,koje ti pomute um i probude strast. 
Cuj, ucini mi to. 
Nasmej je kao sto si nasmejao i mene. 
Jer,cuj, bar cu znati da si taj osmeh prouzrokovao ti,
taj lepi osmeh na njenom licu. 
Bas kao sto je nekad,
svakog dana,
jedan veliki i predivan osmeh,
stanovao na mom licu.
Dok si bio tu. 
Cuj, nasmej je. I neka nikad ne sazna za mesec tvog zivota. 
O tome se ne prica..


- ultravioletna. ( Teodora Vukovic ) 

Nakon što sedam dana provedeš u krevetu, bez šminke, u majici tri broja većoj, jedva prepoznaš ženu iz ogledala dok na sebe navlači usku crvenu haljinu, pušta gustu kosu i staje na štikle. Ima crveni ruž na usnama i malo maskare na tamnim očima.
“Nekad iz ovih komada nisi izlazila i jedino što te brinulo bilo je kako ustati ujutro, kad ćeš vjerovatno i ovu noć zaglaviti i stići baš tada. Sada je navlačiš tako, bezvoljno, razmišljajući koliko ima do 2h da se može iskrasti kući.” - Jer 2h ujutro je mjera. Niko te puno ne smara da ostaneš i opravdanje sa sutrašnjim obavezama može da prođe. U 2h ujutro, svako svoje mori, i drugari i drugarice popuste tebe.

Stavljajući posljednje kapi parfema na tijelo i bacajući ga u smeće, dala sam sebi obećanje. “Isto ovako, lagano i hladno, bacit ćeš i smeće iz svoga života.” Kad nešto više nema svrhu, zašto čuvati? Da te podsjeća kako je jednom “služilo”? Ne, hvala. Sjećanja iz glave dovoljna su za tri života, a ja ipak imam samo jedan. Kad predugo ostaneš sa smećem, počneš i ti da smrdiš.

Tek što sam napravila nekoliko koraka Brčanskom, shvatila sam da sam večeras ipak trebala uzeti taksi. Kad vrijeme brzo teče, sve manje boli. Tamo gdje su minute sati, kao u ulicama koje znaju vaše korake, film u glavi je stari aparat. Dođe do krajnje tačke i odmah se počne vrtiti nazad. Na početak. U Bulevaru sam im se nasmijala. Momak se davio hamburgerom, čokoladom i sokom, a djevojka pored njega vrištala je od smijeha, dobacujući mi: “Vidiš li s kim sam ja u vezi?” Bar mi se čini da je to rekla, jer je posljednje riječi izgovorala iz njegove dukserice u koju je povukao. Klimnula sam glavom, kao, da, znam ovu sliku, imala sam jednog istog takvog.

Nije mi trebalo mnogo da shvatim da večeras ipak neću čekati dva ujutro. I da večeras, ipak, neću nikom mirisati, a sebi zasmrditi. Sa sobom se ne igra inat. Ni onda kad ti je do grla svega, ni kad jedino želiš da osjeti kako je prodati sve što nije imalo cijenu i nazvati se tuđom. Ne… Za sreću ponekad treba stotinu suza, ali sreću nikad ne gradiš na suzama. Svojim ili nečijim. Život je kao bumerang. Tek kad pomisliš da je ovaj krug bio dobar, dočeka te da pokaže da je sve bilo uzalud i bezvrijedno što si činio. Zabave mnogi, onako kako tebi treba, samo jedno i jednom u ovom životu te zavoli. Takvog kakav stvarno jesi. Bar je tako govorio neko moj, pričajući kako zbog toga trebamo čuvati nas. Nadam se da danas bolje čuva sebe.

Ulazeći u zgradu, čitala sam poruku od prijateljice. Piše mi: “Žao mi je za propalo veče. Lijepo spavaj i jedva čekam da ponovo budeš najbolja sebi i svima.” - Žalila sam jedino propušten zagrljaj za nju, osobu koja se toliko trudila nacrtati mi osmijeh ili, naprosto, pokazati mi koliko je ljubav bitna kad nalete ovakvi dani. I da se ljudi koji te vole nikad neće moći porediti sa onim koji ti tek s vremena na vrijeme prave zabavu i možda bi mogli da te zavole kad te upoznaju do kraja. Možda, da…

Kuckala sam po mobitelu i skidala istovremeno štikle. “Bilo bi ovo propalo veče da se nisam vratila. Ništa se ne radi na silu, a kajanja sam dovoljno nakupila u ovom krugu. Šminka i lažan osmijeh pokriju sve za druge, ali umjetnost je šta ćeš sa samim sobom. Majica tri broja veća nekad je dobra opcija. Kad u njoj opet budem izgledala odlično, zamisli kakva ću u ovoj haljini da budem.”

I dok sam poskidala sav lažni sjaj sa sebe, bilo je 2h. Sad svi možemo na spavanje. Neki čiste savjesti, dosljedni sebi, drugi… Drugi, nečemu što nije ljubav, poštovanje i dato obećanje za vašu sreću.

ZAŠTO ŽELIM BITI TVOJ I ZAŠTO ŽELIM DA BUDEŠ MOJA (Emanuel Mancho Srpak)

Jer sam prvi put otišao spavati ranije
i shvatio da ne mogu zaspati.
Jer si bolja od cigarete.
Bolja i od ljudi.
Jer obično zaspim tek u jutarnjim satima
češkajući jastuk koji se pretvara da je tvoj vrat
prstima desne ruke.
Jer imam ruke a ti imaš tijelo
gladno zagrljaja.
Jer znaš da grunge
podsjeća na suho lišće, lješnjake i
kultne filmove iz 90-ih.
Jer znaš da svojim pjesmama nikada nisam
upotpunjavao vrijeme;
želim ga srušiti da živimo bezvremenski.
Jer kraj tebe svoj temperasti osmijeh
ne skidam sa usanjanog obraza i
uvijek kad se gledamo
dva svemira spajamo
u jedan.
Jer ljubav od nas
neće tražiti ništa pa
mi moramo pronaći nju.
Ljubav se neće pronaći
na dnu zelene flaše
iza šanka
u osnovnim klišejima ili
u strancu na ulici.
Ne,ljubav će najprije doći do tebe i
sakriti se u uvojak kose
koji će te bezobrazno bockati u oko
a ja ću biti tamo
da ga premjestim iza uha.
Ljubav će se smjestiti
u moje uši i činiti da
se okrenem svaki put
kad začujem tvoj glas.
Ljubav će mi sjesti na prsa i utrkivati se sa srcem.
Ljubav će nam dopustiti
da je natrpamo u pjesmu koju ćemo
barem stotinu puta
otpjevati zajedno
ne znajuć za to.
Ljubav će povremeno govoriti umjesto nas
kad nam suze utišaju jezike.
Ljubav će dopustiti da
na tvojim usnama
poljupcem ispišem abecedu strasti.
Ljubav će nam dopuštati štošta;
samo ako si dopustimo ljubav.
A ako jednom sakupi kofere
i nakratko nas ostavi
imati ćemo dovoljno ljubavi
da ono što ostane nazovemo ljubav.

… Ako sutra
Obučem
Šarenu haljinu
I izađem u grad
Nasmijana
S puštenom
Valovitom
Kosom
Hoćeš li me primjetiti?
Hoćeš li
Znati
Da sam ja
Ono što si tražio?

Ako sutra
Budem
Šašava
Kao nikada nasmijana
S bordo karminom na usnama
U roze starkama
Hoćeš li me primjetiti?
Ako budem plesala
U ritmu
Muzike
Uličnih svirača
Ako
Kao i inače
Budem satima sjedila pored velikih rijeka
I pritom čitala neki ljubavni roman
Čudila se uvrnutoj radnji
Hoće li biti dovoljno
Da me primjetiš?

Obožavaš li mostove
Kao ja
Voliš li miris proljeća
Ili ti je pak zima draža?
Hoćeš li me onda
Primjetiti u zimu
Kada pahulje zatrpaju moj grad
Kada mi kosa bude potpuno bijela
Kada budem obojana
Šarenim šalovima
I kada budem nosila svoj crni kaput
Hoćeš li znati da sam to ja?
Hoćeš li me primjetiti?

Ako obiđem sve gradove
One velike
Poput
Sarajeva
Zagreba
Beograda
Ljubljane
Ili Beča
Hoćeš li ti biti tamo
Hoćeš li me primjetiti?

Ako na velikom trgu
Izgovorim
Glasno
Najjače što mogu
“Gdje si?”
Znam da će drugi
Misliti da sam luda
Ali
Hoćeš li ti biti tu
Da me primjetiš?

—  Alhemičarka

Kao i svake subote u dva popodne, kafe Tito i ja dijelimo nostalgiju za boljim vremenima. Za istim stolom već deset godina, gledao sam kako se vremena mijenjaju i pratio odrastanje moje generacije.

Pamtim dvije hiljade desetu, devet sati, jutro nakon maturske večeri. Ulazim na vrata u odijelu, razvezezane kravate i osmijeha, trijezan. Vjerovatno jedini maturant u gradu koji ne smrdi na alkohol i sa sobom nosi džepnog Hemingveja, sjedam za svoj omiljeni stol i naručujem produženu kafu. Palim cigaretu, otvaram zbirku kratkih Ernestovih i kao lik iz filmova sedamdesetih, činim taj prazan kafić prizorom za naslovnicu. Nešto kasnije, u kafić ulazi starac u mantilu. Na glavi šešir star koliko i on, među usnama lula ručnog rada i pod miškom Jutarnji list. Starac sjeda za stol pored mog i uredno odlaže šešir i mantil. Otvara svoje novine, naručuje kafu. Konobar mu donosi piće i pepeljaru, a starac sugeriše da želi da plati i moj račun. Tako i biva, dok nam se pogledi zbunjeno susreću u prostoru među stolovima, starac klima glavom i ja ne moram ništa pitati. Tog sam se jutra prvi put pitao koliko godina zapravo imam.

Ovih subota, samo sedam godina kasnije, sakupljam poglede stranaca koji me smatraju budalom jer zurim u papir a ne u ekran. Postalo je čudno željeti dva sata za sebe u vremenu u kojem uvijek moraš biti dostupan. Umjesto starca koji ćutanjem govori više nego sve riječi moje generacije zajedno, pored mene sjede robovi svojih uređaja, po pet ljudi zajedno za stolom razmijene isto toliko riječi za isto toliko sati. Kako vrijeme prolazi, vječito zvocam o istim stvarima i postajem dosadan sebi samom.. baš kao da sam i ja postao star, baš kao moj deda koji nikada nije prestao pričati o Jugoslaviji. Polako shvatam Titov sjetni pogled sa zidova i pomislim: da li ću za sedam godina žaliti za ovim vremenom, kao što sada žalim za ranim dvijehiljaditim?

A možda je svako vrijeme isto, možda samo treba umjeti živjeti.

Čuvari otkrijte mi tajnu

Na kapijama tvog sveta ugledah čuvare.
Mogu li da udjem?
Zasto cuvate njegov svet?
Da li je opasan?
Ne,ali ti jesi. Po njegov svet.. -odgovoriše mi.
Ali,zasto? Sta je on meni? Upitala sam zbunjeno.
Ta dva cuvara su se glasno nasmejala i odgovorila mi.
On svojim svetom,mila,drzi tvoj svet da ne padne.
On svojim usnama miluje tvoje da ne pobele nikada!
On svojim rukama miluje tvoju dusu i cini da odrzi zice tvog harmonicnog srca..
I on svojim ocima svakog dana jedan po jedan delic tvog sveta prinosi svom i onda,
Kada ceo tvoj svet pripadne njegovom bicete jedno.
Bicete jedno i pitaces se,
zasto si toliko dugo cekala da se prepustis ovom coveku?
Pa mi imamo odgovor na to,mala.
Kada neko u svom oku ima nijanse najlepseg dragog kamenja na svetu i u dusi ima muzicku kutiju koja se sama ukljucuje onda kada spozna svoju polovinu, ali tu muziku moze samo on cuti, da li ces poverovati da si tom muskarcu prva pomisao u svitanje kada kuci dodje polu-pijan jer si mu ti bila i u mislima prethodno vece i da li ces poverovati u to
da se savrseni sklop duginih boja njegovog uma setio tebe u masi ljudi koji ga vole i cine ga srecnim?
Da li ces poverovati da si ti ta?
A ti ces se samo dobro zamisliti..
Okrenuces se ka smislu svog lutajuceg pogleda po prostoriji dok ga ne ugledas..
Videti kako gleda samo tebe,kako si ovog puta pronasla dusu sa bojama koje nedostaju tvojoj da bi bila potpuna
Kako ti posvecuje najlepsi osmeh
I drugovima govori kako si ti osoba za kojom je tako dugo
Zudio
I
Tragao..
I bice ti jasno.
Nemas vise cega da se plasis.
On je tvoja,shvatices,dugogodisnja neostvarena,mislila si,zelja,ali sada je tu
Tako blizu
Tako tvoj
I tako niciji vise.
Ne plasi se.
Pronasla si delice svoje davno izgubljene duse u njemu.
To je sreca.
Idi sad.
Vreme je da budes pomalo srecna i…
Previse zaljubljena.

-ultravioletna. (Teodora Vuković)

Ja sam djevojčica. Imam 5 godina..
Trebala bih imati 25, ali sam ubijena i od tada je vrijeme za mene stalo.
Živim u Potočarima, nisam sama, ima nas još dosta. Jednom sam pokusala da nas izbrojim, ali sam stala na broju do kojeg me mama naučila brojati..
I moj babo je tu… i još dosta naših prijatelja.
Sutra nam dolaze neki gosti, dođu svake godine. Dosta njih baš i ne volim, kao da nisu dobri ljudi. Babo kaže da dijete prepozna insana.
Slikat će se, snimati, plakati, govoriti kako im je vruće, povremeno će reči da je sve ovo tužno i otići će…
Doći će i moja mama, tome se posebno radujem. Doduše, dolazi ona stalno, al neka je. Babo veli da će nam se i ona pridružiti… Pitala sam ga hoće li i nju ubiti, uzdahnuo je i rekao da su nju ubili onda kada su joj nas uzeli, samo eto srce još uvijek kuca, pa dok ne pukne od tuge…
Doći će i moja prijateljica… Ona je sada odrasla i prelijepa je, pitam se da li još uvijek ima onu krpenu lutku što smo se igrale. Babo mi kaže da ona nema svoga oca, da su joj ga ubili, ali još uvijek ne zna gdje je. Pitam se kako to da ne zna gdje je, pa zar više može hodati i bježati pa da ga ne mogu naći…
Ali ne pitam puno babu, bude me sramota što ne znam, a htjela sam znati, htjela sam učiti, htjela sam ići i na fakultet…
Sjećam se kad smo tek došli ovdje, crvi su gmizali oko nas, bila sam strašno uplašena, ali mi je babo rekao da oni neće gristi naše tijelo. I stvarno nisu. Komšije kažu da je to zato što smo mi šehidi. Čak vele da nismo ni umrli, da smo mi živi. Kažu da je Allah obečao da naša tijela neće truhnuti.
Ja baš ni ne znam ko je Allah, ali osjećam da nas pravo voli, pa volim i ja Njega. I svaki dan Mu kažem ako mi sretne gdje mamu, neka je poljubi i stvarno, kada i dođe, ja sve vidim njeno lice izljubljeno mojim usnama.
Samo, brinem se malo za babu. Stalno se mršti, čelo mu naborno i vazda govori kako pravda još nije zadovoljena. Malo se i ljutim na njega, ne znam ko mu je ta Pravda, ali ja bih nekako više voljela da mama bude zadovoljna. A nekako mislim da će i mama biti sretna, samo dok dođe i zagrli me.
Sutra nam dolaze i neki novi ljudi ovdje, ukopat će ih, kao i nas.. Neka ih, da se konačno odmore. Babo veli da su puno putovali i da 20 godina nisu imali svoj dom.
Ja ne znam puno o tome, ja sam samo djevojčica od 5 godina.

Sebe više

Uzela sam još jednu cigaretu i prinela je svojim usnama. On mi je, brzo, zapalio svojim omiljenim crnim upaljačem. Klimnula sam glavom i legla na krevet. Nedugo zatim, učinio je isto.
,,Šta sad?“ upitao me. Stvarno, šta sad? Nastavila sam da gledam u beli plafon. ,,Zbogom, valjda”, izgovaram. ,,Šta reći, mila", uzdiše i stavlja ruke ispod glave.
,,Hoću da znaš da te volim. Čak i sada, kada smo oboje svesni da ne postoji sledeće stranica naše priče. Volim te. I volela sam te kroz sve, znaš? I onda kada smo krvarili jedno zbog drugog, i onda kada smo jedno drugom bili lek. Ali dosta je. Dosta je, zar i ti ne misliš tako? Ne mogu ja da te volim i pravim se da me nisi pokvario", govorim, oči me štipaju. Valjda žele da plaču, ali ne dam im. Ne dam taj prizor njemu, ne dam.
,,Voliš me, ali sebe voliš više?“, pita. ,,Tako nekako. Definitivno je tako”.

,,Ponekad ljubav možda vrijedi bola
Moja i tvoja
Više ne", svirao je radio, te kišne letnje noći, kada sam ga ispratila iz svog stana. Poslednji put mi je mahnuo i nestao u crnilu.
-Sanja Mitrović, @obecao_si

Pamtit ću te po mirisu i po načinu na koji se smiješ. Sa ili bez nekog posebnog razloga. Pamtit ću te po gustoj kosi u kojoj mi se zapetljavaju prsti i po onom susretu u knjižnici koji ponekad i ne želim pamtiti. Pamtit ću zapetljavanje nogu oko struka i ono čvrsto držanje. Pamtit ću kako volimo ruke jedno drugog i onih nekoliko susreta kada bi ih spajali da i svijetu izgledamo kao par.
Pamtit ću kako me ljubiš, pa mi usnama svijet zavrtiš u glavi i pamtit ću dodire od kojih mi je koža drhtala, a obrazi se rumenili.
Pamtit ću te kao onu ljubav, za koju mrzim kada pitaju, pa skrećem na malo gluplje teme. “Nego, kakvo je vrijeme tamo?”
I divljenje ću pamtiti, ponos koji je u meni plamtio i pratio sve tvoje pothvate.
Pamtit ću brigu u večernjim satima (a ponekad i pred jutro).
“Da, sve je u redu. Doma sam.”
Pamtit ću i kako nismo mi bili pogrešni. “Možda nije pravo vrijeme..”
Pamtit ću kako smo jedno drugo popravljali, od dijelova koje smo imali i trenutak u kojem je smijeh prestao biti glasan.
Pamtit ću zagrljaj koji smiruje, zagrljaj koji voli, zagrljaj koji se nada i onaj koji (se) oprašta. Sve ću zagrljaje pamtiti. Naročito one “želim te zagrliti u sebe”.
Pamtit ću i želju da te izbrišem zbog straha da bez tebe ne znam dalje.
I bijes, razočarenje, nemoć, tugu. I jad, ljubomoru, zavist, povremenu nestvarnu mržnju.
I nakon čitavog jednog života, kada uz nas koji nikada nismo bili pogrešni, i trenutak postane pravi.. Ništa mi neće biti draže nego na tvoj šapat “Pamtiš li?”
..
Šapnuti “Naravno da pamtim.”
—  Jelena Kastaneti
Greta

Upoznam nedavno djevojku u knjižari. Pokušavala je da nađe Momu Kapora ali ga nisu imali, pa je dalje nasumično gledala knjige tražeći korice koje bi je mogle zainteresovati. Izvini, rekla je. Znaš li ti gdje imaju Momu? Znam. Stvarno? Pa divno, tražim njegovu Unu već čitavu sedmicu ali me neće. Gdje ga mogu naći? Tu preko puta, na -1. Ako imaju još uvijek. I ja sam ga tražio, nisu imali ali je gospođa koja prodaje knjige moja prijateljica pa je naručila za mene. Gleda me kiselo. Ko je još prijatelj sa prodavačicom knjiga?

-Ja sam Greta i tvoj sam dužnik ako nađeš Momu.

-Dobro Greta, naći ćemo ga.

-Ideš sa mnom tamo na -1 kod tvoje drugarice. Sigurno će mi nabaviti Momu ako je ti zamoliš.

-Sigurno, ako ga imaju u Banja Luci. Od tamo je meni nabavila.

Izađemo vani i ćutke koračamo, dva stranca traže trećeg. Krajičkom oka pratim njen iščekkujući pogled i par pramenova kose koji se svakim korakom njišu prema usnama. Pređemo cestu pa uđemo u šoping centar. Pokretnim stepenicama sletimo na -1 i pravo kod moje omiljene prodavačice. Žena u tridesetim, vedrog osmijeha i kose olovkama vezane na vrh glave.

-Ah, moj omiljeni književnik. Gdje si ti do sad?

-Dobro jutro Majo, kako si? Ne stigoh ove sedmice od posla, izvini.

-Nema veze budalice, nek si ti meni došao. I to u lijepom društvu ovaj put. Ko ti je prijateljica?

Ubaca se sa strane između nas dvoje i pruža ruku preko pulta. Greta, drago mi je – reče uz klimav osmijeh. Kao da se zbunila. Obara pogled i vraća se korak unazad. Par sekundi je zagledala svoje cipelice a onda se pomjerila do police i jednim okom prelazila knjige a drugim pratila naš razgovor.

-Kako napreduje knjiga?

-Sporo, znaš mene. Napišem tri stranice pa izbrišem četiri i tako u krug. Ali biće, polako. Kako si ti?

-Budalice, moraš naći nekog da te čita. Ako ti budeš svoj jedini kritičar, nećeš nikad ništa napisati.

-Nećemo o tome, znaš kakav sam. Nego, trebam uslugu.

-Sve za tebe mili, kaži.

-Momo Kapor.

-Opet Momo?

Maja se nasmija a Greta hitrim korakom stade kraj mene.

-Koja ti treba?

-Una, imaš li?

-Na stanju nemam ali mogu nabaviti. Za kad ti treba?

-Za danas!, dobaci Greta kao da negdje nešto gori. Važno je da ga nađemo danas.

Maja nas gleda visoko podignutih obrva. Greta primijeti da je zagalamila više nego što je trebala pa stegnu svoj ruksačić uz grudi i zagrli ga oborenog pogleda. Kao djevojčica od osam godina.

-Danas je nemoguće ljubavi, žao mi je. Najbolje što mogu je za četiri dana.

-Onda za četiri dana, naruči a ja ću doći po nju.

Pozdravim Maju, obećam joj poslati neke stvari na čitanje i sa nervoznom Gretom izađem iz knjižare. Vani se proljeće već ubezobrazilo i iako je tek polovina Maja, neopisivo miriše na ljeto. Na ulici gomila prolaznika u žurbi, na sve strane lepršaju haljine i zvecka nakit oko vrata sarajevskih djevojaka.

-Postoji još jedno mjesto gdje možemo otići, ako je toliko bitno da je nađemo danas.

Greta ne odgovara. Negdje je odlutala mislima pa sam odlučio da je bolje da je pustim da se sama vrati kad bude spremna. Samo smo stajali tu pod suncem i ćutali.

Negdje u Sarajevu nas je čekao Momo i mi smo ga morali naći. Ono što tog popodneva međutim nismo znali je mala začkoljica sudbine. Nije bila suđeno da tog dana nađemo Momu, bilo je suđeno da nađemo jedno drugo.