upita

Mladost je to, znam. Lude noći pijane, alkohol i provodi. Kratka haljina, duboki dekolte… Ma je**š dušu, bitno je da dupe imaš… Loši momci, adrenalin i ožiljci, ujedanje, sex iz potrebe, a ljubavi nigdje… Ma nek’ je i malo glup, ali nek’ je lijep… Šta te briga što piše “neznam”, što ne vjeruje u Boga i što si trofej. Ti blistaš… Prihvatila si da si trofej. Ti ne treba da budeš školovana, zar ne? Tvoje je da budeš lijepa. I briga te, znam. Jednom se živi. Da sam ti to tad rekao nasmijala bi se, rekla bi da sam zaostao… Ti si neko i nešto, oduzimaš dah. Gaziš po ljudima, ismijavaš muškarce. Kad te vide, dive ti se… Nemoj slučajno da te starost upita gdje ti je mladost bila. Pusti ostale. Daj sebe, svoju čast. Ko još broji muškarcima… Zar ne? 21. je vijek, nemoj da zaostaješ… I šta je sad lutko? Godine prošle? Ti bi ljubav, srećo? Ti bi pametnog muškarca, ti bi romantiku, ti bi 30 kvadrata, vino, filmove i nečije rame? Ti bi gospodina, a ložila se mala na loše tipove? Ti bi sad da grliš rukama, a ne kao nekad nogama? Ti bi da neko sad prelazi po 200 kilometara da te vidi na 2 minuta? A da li vrijediš? Ti bi da te neko voli zbog tebe, ma nemoj… Šta imaš da ponudiš? Tijelo istrošeno, ljepotu prolaznu? Život nije fer, zar ne? I kako su one “ružnije” od tebe sretnije, one koje nisu pratile modu i trendove? Dođavola, kako je sad svaka kojoj si se smijala uspjela? Eh da je lijepa moja bilo pameti do kadije k'o od kadije, sad bi bila i voljena i poštovana, žena i majka… Čast i poštenje, čednost i stid, dobra žena i dobar muškarac nikad ne izlaze iz mode… A ti? Prošla… Svega 4-5 ljeta trajala…
—  discipline-the-heart
– A Umjetnost? – upita vojvotkinja.
– To je bolest.
– Ljubav?
– Iluzija.
– Religija?
– Moderan nadomjestak vjere.
– Vi ste skeptik.
– Nipošto! Skepticizam je početak Vjerovanja.
– Pa što ste?
– Definirati znači ograničavati.
—  Oscar Wilde
- Ko si ti- upita Mali Princ.
-Ja sam ruža - reče ruža.
- I šta radiš ovde - upita on.
- Pa ništa, sedim ovde i lepa sam. I svi me vole. I dive mi se.
- To je lepo, reče Mali Princ
- I uvek će te voleti? Ne - reče ruža. - Jednog dana ću uvenuti i onda će prestati da mi se dive.
- Baš čudno, reče Mali Princ
- Da si ti moja ruža, ja bih te voleo i tada.

- “Volim te…”, rekoh mu tiho.
-“Zašto? Na svijetu ima toliko osoba koje zaslužuju tvoju ljubav više nego ja, toliko osoba koje bi te usrećile više no što sam ja ikad mogao. Ja ti samo otežavam život.
Zašto voliš mene?”, upita drhtavim glasom.
- “Zašto?
Zato što ljubav nije tako jednostavna. Ljubav nije voljeti nekog samo u dobrim vremenima dok je sve savršeno i ispunjeno svjetlošću.
Ljubav je voljeti nekog kad je njegov život ispunjen tamom i truditi se da dovedeš svjetlo u njega.
Ljubav je biti uz osobu kroz sve njene uspone i padove. Obožavati njen osmijeh, ali i ljubiti njene ožiljke.
Ljubav je komplikovana, ali je vrijedna svega.
Moja ljubav si ti.”

Prva noć u Beogradu

- šta si to kupio?

- ma ništa, knjiga neka. I par bukmarka na poklon.


Jeste da ih nemam kome pokloniti al’ dobro. Nek’ stoje za slučaj da se pojavi neko. Ne mora ni sve znati.


- a koja je knjiga, nešto dobro?

- aha. Tomaševa poezija, hoćeš da pogledaš?

- a de zezaš da čitaš poeziju? Fakat?

- Tu i tamo, šta znam. Poezija mi je iskrenija od romana.

- Ti baš neki čudan lik, ha?

Ja baš neki čudan lik. Jebeš ga ako razumijem šta je čudno u tom’ što kupim knjigu na svom prvom dolasku u Beograd. Oke, možda bi bilo normalno da smo prvo otišli na ta neka turistička mjesta koja se moraju vidjeti a ne da insistiram da svratimo do šopinga na Ušću jer moram u Vulkan da uzmem knjigu… ali nije ni najgora moguća stvar za uraditi kad se tek dođe?

- ma uzeo prvu s reda, da imam šta raditi večeras u hotelskoj sobi.

- pa imaš tv i internet, a vjerovatno će raja negdje u kafanu večeras. Nije valjda da ne ideš s nama?

- idem naravno, ali ne ostajem dugo. Ipak treba u šest ustati, došli smo da radimo.

- uvijek preozbiljno shvataš posao, opusti se.

- radoholičar jebiga.

Zaustavljam taksi. Otvorim joj vrata, ona uđe, uđem i ja za njom. Do hotela imamo desetak minuta vožnje. Čim smo sjeli ona nastavlja.

-i šta, radije bi čitao pjesmice nego s nama na provod ha?

Taksista odbi pogled od retrovizor pravo prema meni, isti onaj pogled kao njen. Znam, zvučalo je fakat loše kako je to rekla.

-kad to tako kažeš, i zvuči čudno ali nije baš tako. Doći ću, rekao sam ti već, ali oko jedanest idem nazad u hotel. Trebam spremiti izvještaje za sutra tako da ću to da odradim a poslije se pružim uz knjigu dok me san ne uhvati. 

-baš si bezveze, pa i mi radimo sutra isto kao ti a opet možemo u provod.

-E slušaj, fakat mi nije do objašnjavanja oke?


Taksista začuđeno podiže obrvu. Nasmija se onako penzionerski i širom otvori uho.

- a ja tebe, odmah se ljutiš. Nisam ništa loše rekla. Izvini eto, neću riječ progovoriti.

Taksista presretan nastalom tišinom, jedino je sa radija svirala neka Bajagina, Ona na jednom kraju zadnjeg sjedišta zuri kroz prozor, ja na drugom slažem neke rečenice u glavi. Kao dvoje nadurene djece, nismo se primjećivali.

-Petsko četrdeset, reče taksista. Stigli smo. 

Platim taksi i dok čekam kusur, ona izađe iz auta. Dobro.

- zadrži kusur majstore, vozi dalje.

- gdje ćemo – upita taksista kao da se ništa nije desilo.

- negdje pored rijeke, nije važno. Moram da zapalim.

- daleko je Miljacka prijatelju, hoće li Dunav poslužiti?

- samo vozi.

Taksista nagazi na gas a moja nova radna kolegica ostade na trotoaru začuđena. Mogu se kladiti da mi je nešto opsovala.

- Jel tebi sve ovo zvučalo kretenski s moje strane?

- Kome, meni? – upita taksista nesigurno.

- Tebi prijatelju, tebi.

- Šta znam jebiga. Nisi neki poseban kavalir.

Vjerovatno je u pravu, mogao sam ovo mirnije riješiti. Jebiga sad. 

Bajaga je završio, sad svira neka čudna klasična muzika i nas dvojica ćutimo. Sarajevski taksista bi mi do sad sedam puta rekao „što je bolan ne odvede u sobu da joj šatro čitaš poeziju“ ili makar ono drsko „e jesi papak jarane“.

Ovaj beogradski umije da ćuti.

Auto pređe preko neke kaldrme, haman iste kao na čaršiji. Zavuče se kroz dvije-tri uske ulice i stade na trotoaru.

- Zemun nije na nekom posebnom glasu u Beogradu, pogotovo kod turista. Ne znam, meni je lepo. Tamo levo su ti restorani gde dolaze sve neki bitni tipovi, nemoj tu da ideš. Prođi iza ove ograde, ima jedna dobra klupa kraj reke. Tu možeš zapaliti i čitati koliko ti volja.

- Hvala ti. Koliko sam dužan?

- Ništa prijatelju, samo se čuvaj.

Čudan tip. Klimnu mi glavom u retrovizoru, klimnem i ja njemu i izađem. Taksi nestane u daljini.

Prođem do klupe, zapalim cigaretu i izjadam se Dunavu. 

Dobrih par sati sam tu sjedio. Pročitao Tomaša, ispušio posljednju kutiju Lakija i naravno ignorisao sve pozive i poruke na telefonu. Imao sam dovoljno novca za taksi nazad do hotela, ništa drugo mi nije bilo bitno.

Oko pola dva pozovem taksi. Nadao sam se onom istom čovjeku koji me i dovezao tu ali šanse za to su premale.

Došao neki Crnogorac u sivom Pežou. Kad sam mu rekao da sam iz Sarajeva, ispričao mi je čitavu historiju svoje porodice - sin mu tamo studira, hoće da ženi neku Selmu.  Pola ga nisam slušao.

Platim čovjeka, izađem iz taksija i u hotel. Šteta što ne rade knjižare, otišao bih još po nešto. Ovako, legnem i ponovo počnem Tomaša.

Poezija je čudna stvar. Ovisno o tome gdje je čitate i u kakvom raspoloženju, svaki put je ista knjiga – drugačija.

U dva sata legnem da spavam. Sutra je dug dan.

Jedna o bivšim prijateljstvima, odrastanju i odlascima

Vratila sam se u svoj rodni grad tog dana i, kako to obično biva, javi ti se ovaj iz prošlosti, onaj… odjednom bi svi oni voleli da te vide, nema veze što već godinama niste progovorili ni reč. Razmišljam čemu to, je l’ daljina tako utiče na ljude? Dok znaju da si tu i dostupan si, nikoga nema, a čim odeš uspaniče se da je to poslednji put da te vide, iako ste nekada bili neverovatno bliski. Naposletku, ni ja sa svojim roditeljima nisam bila toliko bliska dok sam živela sa njima, sada ostajemo satima pričajući o svemu. Odrastam izgleda. Pozive naravno prihvatam, hajde da vidimo šta to prošlost nudi nakon svih ovih godina.

“Ispred tvoje kuće u osam?”

“Naravno, kao i uvek”, odgovaram nekadašnjoj drugarici. Nema grljenja i ljubljenja kad se sretnemo, pamti i dalje da to ne volim, ali tu je osmeh kao dokaz da nam je drago što se ponovo vidimo.

“Gde ćemo?”, upita me.

“Svejedno mi je, biraj, ne znam više ni šta radi ovde..”

“Tref?”

“Važi”, smejem se. To je bilo naše mesto u srednjoj školi, gotovo da nismo izlazili odatle: kafe pre, posle, nekad i tokom časova; alkohol pre odlaska u diskoteku; nekad smo i ceo dan znale da provedemo tu kada nam se baš nije dalo da idemo u školu. Prvi poljubac, prvi dečko, prva svađa, prvi raskid… sve sam to proživela upravo u ovom kafiću. Kad uđem, shvatam da je sve isto - i dalje je oronulo, zadimljeno i muzika je preglasna. Setih se da su ovo mesto nekada zvali i sušara.

“Ne pušiš više?”, pita me čim sednemo za onaj, nekada poznat kao naš sto.

“Samo jednu ujutru, uz kafu. Nemam ni vremena, ni potrebe više”, kažem joj.

“Meni ide i paklica dnevno. Dok se vidim sa ovim, onim, istračarimo.. Znaš da je Ivan dobio sina?”

“Koji Ivan?”, pitam zbunjeno.

“Pa Ivan, Ivan.. Tvoj Ivan. Bila si sa njim…. koliko?”

“A, on.. Par meseci, čini mi se, ne sećam se više, prošlo je sedam godina od tad.. Smešno koliko sam patila za njim, a sad ga se i ne sećam”, kažem više za sebe.

“Aha, pa dobio je sina. Dobro je što nisi ostala sa njim”, smeje se. Smejem se i ja. “Šta je sad? Imaš li nekoga?”

“Neverovatno, ali da. Izgleda da je došlo i to vreme”, stravično sam izbegavala veze nakon propasti sa Ivanom.

“Lepo, lepo.. Koje je godište? Čime se bavi?”

“Pet godina je stariji od nas, u it-u je..”

“Fantastično!”, kaže mi, “dobro si se ti uvalila. Tu ima para!”, a ja se pitam kada je postalo bitnije čime se bavi i koliko zarađuje od toga kako je meni sa njim.

“Kod mene pustara”, nastavlja ona, “muvaju me neki, ali ništa ozbiljno.. Čisto da se ne nakupi paučina dole”, smeje se, “tebi je ovaj leg'o k'o kec na deset!”

“Nisam to tražila..”

“Aj sad, pričaj nekom drugom, znaš sa kakvima si bila..”

“I svi oni su jurili mene”, kažem malo zatečena ovim komentarom.

“Ovi ovde ništa”, ignoriše me, “sve neki tunjavci. Samo malo da se zabavim.. Ispalim ih kako mi dune, baš sam juče odjebala jednog”, klimam glavom. Neke stvari se nekada ne menjaju, ili ljudi i pre pet godina je sebe predstavljala kao ultra poželjnu koja može da ima koga hoće, samo ona neće. Stvarnost je bila malo drugačija, to sam uvidela kasnije, iako, priznajem, u tim tinejdžerskim godinama sa preterano krhkim samopouzdanjem sam bila ljubomorna na nju, jer tada je pažnja momaka bila nešto najbitnije na svetu, a što si se sa više njih ljubila i pri'vatavala, značilo je da si bolja riba. U svašta sam ja verovala nekada.

“Čujem da je Sandra opet trudna..”

“Zaista?”

“Još ne pričate???”, pita tobož’ zgranuto, “a nekad ste bile najbolje drugarice. Ali i ja sam smanjila sa Dancom”, dodaje ne čekajući moj odgovor, “izgleda da ni dete nije njeno. Vara ona njega, vara on nju, kad se uzeš zbog trudnoće.. Znaš onog Slavena?”

“Ne, prvi put čujem..”

“Ma kako ne znaš Slavena? Baš je ono - faca ovde!”

“Stvarno ne znam..”

“Aj nebitno, e pa sa njim se jebe.. A on ih ima još deset pored, može mu se.”

“Aha”, klimam glavom, “Jebiga..”

“Nego šta je sa tobom? Samo ja pričam..”

“Završavam faks, radim uporedo u knjižari, putujem kad mi se ukaže prilika.. Ništa posebno zanimljivo.”

“U, jebote, ala smo ozbiljni!”, smeje se, “pišeš li i dalje? Odavno nisam naletela na nešto tvoje..”

“Piskaram pomalo, kao i uvek. Mora se negde izbaciti frustracija svakodnevice..”

“Napiši još koji put nešto o meni, ili o nama. To volim da čitam, dušu isplačem kad se setim kako nam je bilo dobro, al’ ne bih ste vraćala. Bez uvrede, al’ nekako.. Nije to bilo to.”

“Hoću, pisaću. Postajem svesna toga..”

I to je negde to. Potom je usledilo puno tišine i lokalnih tračeva o ljudima na čije sam postojanje zaboravila. Ja nisam bila nešto zanimljiva i reprezentativna, kaže da sam sad još uštogljenija nego što sam bila i da čudno akcentujem reči. “Jebô te taj Novi Sad, skroz te je promenio.” “Kako me promenio?” “Vidiš valjda, ništa ne znaš, ne izlaziš, diploma, posao.. Kakav je to život?” “Promašen izgleda”, kažem ironično. “Naravno da jeste. Vidi mene - zabava i zabava, posle ću da tražim neku budalu da me ženi, dâ da i ja upecam nekog k'o ti”, smeje se.

Svako poima stvari onako kako želi, prevrćem razgovor u glavi. Zna da neću brak i koliko su me kritikovale što pokušavam da budem “jaka i samostalna žena”, kad mi dobre prilike padaju pod noge. Čemu dobre? Dobre da me varaju i da ne umeju da se jave? Presekla sam sve veze sa onima koji mi ne odgovaraju i nije laž, loše je prerasti ljude koji su ti dragi. Želiš da ostaneš zbog navike i uspomene, ali vidiš da ne možeš i nije mi jasno kako se neko, za pet godina, nije mrdnuo iz mesta.

Nisam otišla očekujući da se dese sve ove stvari tokom proteklih par godina. Nije mi bilo jasno kako godinama hodam istim putem uz nekoga i onda se prosto.. raziđemo. Jesmo li otišli na druge strane, ili sam ja nastavila, a oni ostali u mestu? Ili smo davno prestali da šetamo jedni kraj drugih samo ja to nisam primećivala. Daleko sam od osobe koja želim da budem i šta da im pričam za pet godina, kakve razgovore da odemo? Ubaciš uspomene u kofere i kreneš da juriš svoje snove - naočit odrasla osobo.

Znači tako, ti uopšte ne veruješ u ljubav?”, upita Raša u nekom momentu razgovora, pa opet navrnu flašu. “A dobro sad, nije baš tako”, odgovori Jelena. “Gle, ja samo ne volim da se zaluđujem. Nisam to nikada dopustila sebi, jer… ma, imam neku svoju teoriju o srodnim dušama. Malo je blesava, ali ja verujem da je to baš tako i nikako drugačije.
  • -Ćutiš li?
  • -Šta? -upita Senka.
  • -Da proljeće miriše.
  • -Nepopravljivi sanjaru, shvati da se od snova ne živi.
  • -Negativno je biti sanjar?
  • -Ne. Samo glupo. Život je, znaš, vrlo praktičan.
  • -Svako ko nema snove je siromašan. Materijalno može nestati u trenu. Snovi su u nama, uvijek samo naši.
  • -I snove ti mogu ubiti.
  • Nije odgovorila odmah.
  • -Da. Bolno je.
“Nitko me ne voli”, reče Mali Princ i sakrije rukama lice.

“Voliš li ti ikoga?” upita Lisica.

“Volim svoju ružu, ali…”, reče Mali Princ i zastane.

“Bit ćeš siguran da voliš kad budeš mogao reći: ‘Ne možeš napraviti ništa da te prestanem voljeti!’” reče Lisica.

“Ljudi su često nesretni”, nastavi Lisica, “kažu: ‘Nitko me ne voli.’ Ali, zapravo, oni su ti koji ne vole nikoga. To je baobab koji im je zarobio srce.”

“Da, baobab je takav: ako ga zapustiš, nikad ga se više ne možeš osloboditi”, složi se Mali Princ.

“Kad čuješ riječi: ‘Nitko te ne voli!’ koje ti šapuću zli vjetrovi, i osjetiš da ti baobab svojim korijenjem probada srce, sjeti se onih koje voliš; dozovi najbolje otkucaje srca koje si imao za ljubljene i vjetrovi će utihnuti – zasjat će sunce i osušiti korijenje”, reče Lisica.

“Ja zaista volim svoju ružu”, reče Mali Princ i pogleda prema zvijezdama. “Ne možeš napraviti ništa da te prestanem voljeti!” reče, a na licu mu se pojavi osmijeh.
—  postoji li ljepši tekst?   :)

Broj nepoznat, bez imena. Mislim da čak nije bio naš broj, neki strani…
-Halo, izvolite ? -Rekao sam…
-Kako si ? -Upita neki drhtavi glas…
-Ko je to ? Da niste pogriješili broj ?
-Bojim se da nisam. Poznajem taj glas još od prije…
Zaćutao sam na par trenutaka, a onda odgovorio.
-Dobro sam, ne žalim se. Bilo je i boljih dana ali eto.
Kako si ti ?
-Ja sam.. dobro, preživljavam. -Reče…
-Otkud ti moj broj ?
Prošlo je dosta godina, niko nije čuo ništa o tebi. Otišla iz iz grada ?
-Nikada nisam obrisala tvoj broj. Znala sam da će doći trenutak kada ću te morati pozvati i tražiti da mi oprostiš neke stvari.
Da, otišla sam. Daleko sam od svih tih gradova. Čak sam i državu promijenila.
-Da ti oprostim ?
Nemam šta da ti oprostim. Sve što je bilo, ostavljam iza nas. Bila si mlada, puna života. Razumijem kako je..
-Mislim da je u tome problem jer uvijek ostavljaš sve iza sebe. Ali isto tako znam da ne možeš. Previše vjeruješ ljudima.
Bio si dobar, znaš. Pored tebe sam bila i više nego sretna. Svakome na svijetu bi te poželjela, ali ne i sebi opet. Ja nisam znala s tobom, a ti se se opet nekako uklapao sa svima. Ponekad mislim da nisam ja bila za ovaj prokleti svijet. Ne znam kako se sada snalaziš, ali željela bi čuti da si dobro i da imaš nekoga. Samo to i idem.
-Ne brini se, obriši suze, ne drami. Nisi ti kriva za sve. Svijet je čudno mjesto za sviju. Bila si mlada i znam da je bilo teško ostati pored mene.
Ma dobro sam ja, znaš još malo i penzija..-Rekoh kroz smijeh. Nemam nikoga, ostario sam ti ja za ljubav. Sada sam više za neki roštilj uz rijeku i hladno pivo…
-Glas ti je još uvijek isti i još uvijek si odličan glumac. Oduvijek sam željela da budem poput tebe. Hladna, čak i onda kada u meni ne bude ništa osim krhotina. Divim ti se, divim… -Reče…
-Oprosti ako sam te omela u nekom poslu, samo sam željela da ti čujem glas.
-Ma ništa. U redu je, preživjećemo već. Ako se nekada nađeš u ovom gradu, navrati. Neće mi škoditi jedna kafa s tobom.
-Navratiću, naravno da hoću. Kao što ti kažeš, preživjećemo…
-Čuvaj se i budi mi dobro…- Već tada glas me izdao. Zadrhtao je, a zatim sam poklopio slušalicu da ne bi čuo kako mi kaže da se i ja čuvam.
Jaka je ona žena, preživjeće…

Nisam je vidio posle raskida.Sve dok jedne noci nisam cuo da se udaje.Da je sretna i da ponovo voli.Makar se zaklela da vise nece voleti.Te noci sam otiso do njezinog prozora i po starom obicaju bacio tri mala kamencica.Ubrzo se upalilo svetlo u sobi,a ona se kao i u stare dane nagnula kroz prozor “Ko je?”-upita.
“Ja sam..”-rekoh. “Sta hoces?”.“Volis li ga?” -upita sam ju,makar sam unaprijed znao odgovor. “ "Volim ga,on mi je vratio onu nadu u ljubav koju sam s tobom izgubila.On je uvek bio tu,voleo me cangrizavu,voleo me sretnu,voleo me tuznu,voleo me kada ja njega nisam,bila bih luda kada ga nebi volela.Zar ne?"Rekla je i zalupila prozor.Drugi dan se udala,nikad joj nisam imao priliku reci da mi fali i da je ona ljubav mog zivota,ona ljubav koja se dogada jednom i nikad vise.Zato zapamtite momci, ne pustaj jednu posebnu zbog hiljadnu obicnih.
Prica iz taxi-ja

Kasno u noc, taxista me vozi na zeljeznicku stanicu. Na radiju ide neka pjesma, koju i ne cujem dok gledam narod kako nekud ili nekom zuri.
-Znas li sta je ljubav? - upita me covjek za volanom, stariji, pomalo zapusten.
Nastavih da cutim, jer nisam znala sta bih mu odgovorila.
-Ova pjesma govori o svemu osim o ljubavi. U ljubavi nema patnje. Ako iskreno volis ne ocekujes nista za uzvrat. Samo volis. Bezuslovno. Ne mozes da volis, a da mislis o tome da li on tebe voli ili da li te tamo negdje vara. U ljubavi nema sumnje. Samo volis.
Oprosti, mozda malo pretjerujem, ali ja sam samo jedan pjesnik koji voli da poprica sa ljudima. Na primjer, moja zena me napusta vec 20 godina ali me jos nije napustila. Zasto? Zato sto zna da je niko nece voljeti poput mene.
Ovo danas sto nazivaju ljubav, to nije ljubav, to je interes, to je zavisnost, poput one droge.
A kada iskreno volis onda zivis. Tada si zapravo srecan.
Oprosti mozda sam te gnjavio malo, ali eto stigli smo.
-Hvala vam na velikoj lekciji. Ovo jos za 22godine nisam cula. Hvala vam najljepse i prijatna vam noc.
Rastasmo se svako na svoju stranu, a ja i dalje mislim da onog sto vec godinama volim bas tako kako mi je taxista opisao, a zapravo sam mislila da je to opsesija.

Dama

-   „O čemu toliko pišeš“, upita i kao da je njeno vlasništvo, povuče mi rokovnik iz ruku i okrene prema sebi da pogleda. Pravi se važna.

-   „Ne znam“, kažem. „Kako kad. Nije baš da imam u glavi nešto što treba da zapišem i kad to završim, ne moram više pisati. To je jednostavno nešto što radim.“

-   „Aha aha, nešto kao Sizif i njegov kamen?“

Nasmijala se izgovorivši to. Ima tu i malo sarkazma, prepoznao sam mu crte lica iza tog sceniranog osmijeha. Prošla je rukom kroz ispeglanu kosu, pogledala telefon pa vratila pogled na mene čekajući šta ću reći.

-   „Upravo tako, da. Samo što ne guram kamen do vrha pa opet silazim po njega, već nikada ne prestajem gurati. Nema ponovog početka, nema odmora. Kamen i ja smo cjelina, spojeni sudbinom ili prokletstvom, tako da on bez mene ne postoji a ja bez njega ne živim.“

Ćutala je par sekundi, stegnula oči kao da pokušava da vidi nešto duboko u meni, pa se opet nasmijala kao da razumije o čemu pričam. Osjetio sam da joj je neugodno.

-   „Gledaj na to ovako“, krenam ja ponovo. „Zamisli da hodaš ulicom gola a svijet je poredan sa strane ulice i snima svaki tvoj korak. Samo što oni ne vide tvoje tijelo već svaku emociju i svaki bol koji ti je ikada prošao tijelom. Tvoje je biće otvorena knjiga za njih. Kako ti to zvuči?“

-   „Grozno“, reče sa obrvama zategnutim u nabor medju njima. „Kao noćna mora, zašto bih htjela da mi se ljudi smiju i rugaju?“

-   „O tome se radi vidiš. Tu stranu sebe svjesno pokazujem jer ne mislim da nosim nešto čemu bi se ljudi rugali. Ljepota tijela i lica će umrijeti, ali ono čemu posvetiš život ostaje pisano u vremenu. Ljudi pamte Sizifa i kad razmisliš, postoji neka ljepota u njegovom prokletstvu. Ali niko ne pamti ljude koji su stajali sa strane i smijali se njegovom životu.“

Nije rekla više ništa, samo je složila jedan od onih ozbiljnih poslovnih pogleda sa stegnutim usnama, i na štiklama višim od mog ega udaljila se od stola. A ja sam nastavio pisati riječi u mali crni rokovnik kao da se ništa nije desilo. Kako je tužno živjeti samo u ovom svijetu, pomislim.

Laganje

Jedna žena sedi u avionu pored sveštenika.
“Oče”, reče ona, “mogu li vas zamoliti za uslugu?”

“Rado, ako ću biti u mogućnosti, kćeri moja.”

“Znate, kupila sam jedan jako skup i posebno dobar aparat za depilaciju, ali on je još posve nov i sad se bojim da ću na carini morati puno platiti.
Biste li ga mogli sakriti ispod svoje haljine?”
“Mogao bih, kćeri, ali problem je: ja ne mogu lagati. Nego, dajte mi taj aparat, nešto ću već smisliti.”

Žena je pomislila: “Nekako će se već srediti”, i dala mu je aparat.

Na aerodromu upita carinik sveštenika ima li nešto za prijaviti.
“Od glave do struka nemam ništa za carinjenje, sine moj!”, uvereno će sveštenik.

Ponešto zbunjen, upita carinik: “A od struka nadole?”

“Tu dole”, reče sveštenik, “imam jedan aparat za žene, koji još nikada nije upotrebljen.”

Carinik se glasno nasmeje i vikne:
“Sledeći, molim…”

Sretosmo se nakon dugo godina. Duga kosa se jod uvijek spustala do njenih bokova, ali, osmijeha ovaj put nije bilo. Upitah je kako je, da l’ je nasla skloniste, kucicu I dvoriste, I onog’ kog’ voli.
“Imam muza, djecu, dovoljno da odemo na ljetovanje svake godine. Imam sve. A problema,… njih uopste nema.” -gledala me pravo u oci, bez trunke kajanja.
“A ti? ”- upita.
“Jos uvijek lutam po tudjim mislima. I po kafanama. I parkovima. Uglavnom po mjestima gdje sam nekad bio sretan. Mada, znas, I sada sam sretan. Jos uvijek zivim I igram svoj film, gdje sam I glavni I sporedni lik.”
“Vratis li se kad u relanost?”- odbrusila mi je, ocekujuci da cu posustati pred njenim pogledom.
“Kazes, nemas problema. Sto onda spavas kraj covjeka kojeg postujes I mislis da volis, umjesto sa onim’ kog zapravo volis?”
Zacutala je. To mi je bilo I sasvim dovoljno da znam da jos nije prestalo. Sada bas I nema ulogu, ali,… nece prestati.

Kada Je Bog Stvorio Ženu!!

Kada je Bog stvorio ženu, došao je do šestog dana, radeći prekvremeno.
Jedan Anđeo je došao i upitao ga:

“Zašto trošiš tako puno vremena na nju?”
Bog odgovara:
“A jesi li ti vidio sve spefikacije, koje sam napravio da je formiram?’

Evo, vidi:

“Ona mora znati prati, ali ne smije biti od plastike, imati više od 200 pokretnih zglobova,a svi moraju imati mogućnost za zamjenu, i usput svaka dijeta mora funkcionirati, i još mora imati krilo za najmanje četvero djece… u isto vrijeme treba znati dati poljubac, izliječiti od jednog povrijeđenog koljena do slomjenog srca, i sve to mora raditi samo sa dvije ruke.”

Anđeo se začudio svim tim zahtjevima:
“Sa samo dvije ruke?….Nemoguće!“
I ovo je samo standardni model ?!
Pa će Bogu:
“To je puno posla za jedan dan…pričekaj sutra, pa je dovrši“.

‘Ne želim to!’, protestirao je Bog. 'Tako sam blizu da dovršim ovo biće, meni toliko drago.
Kad se razboli,sama će se izboriti za svoje ozdravljenje, i moći će raditi 18 sati dnevno.’
Anđeo se približio i dotaknuo ženu.

“Bože, kako si je napravio taku meku?”

“Je, mekana je”, kaže Bog, 'ali napravio sam je da ima i veliku snagu. Nećeš vjerovati što sve može učiniti i izdržati.”

“A može li misliti?’ pita Anđeo.
Bog odgovara:
“Ne samo da može misliti, ona može i surađivati i dogovarati se.’

Anđeo je ugledao nešto što mu je privuklo pažnju…, pa dotakne ženino lice..

“Bože, izgleda da ovaj model ipak ima jedan propust. Rekao sam ti da previše stvari stavljaš na nju…’

“Nije to nikakav propust…to je jedna suza”, ispravi ga Bog.

“A zašto to, čemu služi?’ upita Anđeo.

I Bog kaže:

“Suza je njezin način da se izrazi, njena tuga, njena ljubav, njena samoća, njen bol i njen ponos.”

Ovo je ostavilo jak utisak na Anđela:
“Ti si genijalac, Bože. Na sve si mislio! Žena je sjajno biće!!”

To je istina!
Žena ima snagu, zato joj se čovjek divi. Ona podnosi teškoću, nosi tugu, ali zna za sreću, ljubav i svoje mišljenje.
Ona se smije, kad želi vrisnuti.
Žena pjeva, kada želi plakati. Plače kad je sretna i smješka se kad je nervozna.

Bori se za ono u što vjeruje.
Ona je protiv nepravde.
Ne priznaje “ne” za odgovor, ako ima drugi i bolji način za rješenje. Sve od sebe daje za svoju obitelj. Ona prati prijateljicu liječniku, zato što se ova boji.
I žena voli bez granica…

Ona plače od sreće kad joj djeca nešto novo u životu dožive, raduje se dobroti svojih prijatelja.
Sretna je kad čuje za neko rođenje ili vjenčanje.

Njeno srce se lomi kada čuje za smrt neke drage osobe.
Tuguje za izgubljenim voljenim osobama, ali je jaka i kad nema više ništa za što bi se borila.
Žena zna da jedan poljubac i jedan zagrljaj može izliječiti slomljeno srce.

'ALI….’, Bog će zabrinuto:

'IMA JEDNA GREŠKA KOD ŽENE…i ne znam kako da je ispravim…

ONA ZABORAVLJA KOLIKO VRIJEDI.