unazad

Nekad postanem užasno nostalgična i nasumične scene iz prošlosti mi samo proleću glavom. Sve što mi nije imalo smisla tada, oko čega sam se nervirala, zbog čega sam plakala, šta mi je rušilo samopouzdanje - sada je savršeno jasno. Onda se tako vratim unazad i pitam se kako sam mogla biti tako slepa i glupa, ali to je dobro. Znam da se menjam, odrastam, počinjem da razumem.
Recimo on, koji je primećivao apsolutno svaku sitnicu na meni, zezao me zbog toga i zbog koga sam godinama bila nesigurna mi je, jedne noći kada je previše popio, priznao kako je oduvek bio zaljubljen u mene; kako nijednu moju nesavršenost nije gledao na taj način - zapravo, sve mu se dopadalo.
Ili onaj, s kim je sve godinama bilo pod znakom pitanja, je bio rastrzan i nikad mu nije bilo jasno šta hoću od njega, ali se trudio, prihvatao sve, čekao me i nikad nije znao da mi kaže ne dok se nisam povukla iz njegovog života.
Neko zbog kog sam mesecima bila izgubljena i postala nešto što nikad nisam želela da budem, zapravo nikad nije stvarno mario za mene. Tad sam bila suviše dete da bih to shvatila i uveravala sam sebe u nešto što ne postoji. Danas je samo bleda uspomena. Neko ko mi nikad nije značio, samo sam uveravala sebe da jeste.
Zbog jednog sam naučila da mi je ljubav najvažnija. Pružao mi je sve što je mogao i umeo, samo to nikad nije bilo to. Ostajala sam kraj njega zbog sigurne i bezbedne budućnosti, sve dok nisam shvatila da nikad ne bih mogla da budem kraj nekoga ko me ne zasmejava i koga ne volim.
Zbog nekog sam se pitala šta mi fali, sve dok mi jedne noći, kada ja već sve prošlo, nije rekao da sam mu se uvek najviše sviđala, jer sam bila pametna i zanimljiva i stalno smo se šalili, samo eto, nikad nije imao dovoljno hrabrosti.
Stvar je u tome što svi prećutkujemo tako mnogo stvari. Ne znamo šta druga osoba misli ili oseća, nekad nismo sigurni ni u sebe, ali kasnije se sve sazna i ispadne da, ništa od onoga u šta si tada verovao, nije istina. Nekada su potrebne godine da bi to shvatio, nekada pijane noći da bi ti priznali, ali ništa nije tako loše kao što izgleda.

U trenutku kada sam prišla laptopu da objavim reči koje stoje ispod, sa radija se začulo “you don’t really know what’s going on”. Malo potvrdno klimanje glavom Univerzuma. Da u velikom broju slučajeva nemamo apsolutnog pojma šta se dešava iza kulisa. Da nismo ni svesni svih stvari koje se odvijaju upravo sada, u ovom trenutku, a koje ne vidimo, sve kako bismo mi mogli da ostvarimo i budemo i živimo ono što želimo. U trenucima kada se žalimo i patimo što stvari nisu onakve kakvim ih mi hoćemo sad pa sad, ne vidimo šta sve Univerzum radi kako bismo mi imali i bili i živeli to što želimo. 

Veoma često, pojedine stvari moraju da dođu na svoje mesto kako bismo mi stigli na ono mesto koje želimo. Ali, željni i tvrdoglavi kakvi jesmo, to u datom trenutku ne možemo da shvatimo. Postanemo svesni povezanosti nas i Univerzuma tek onda kada to nešto ostvarimo. I onda, kada pogledamo unazad, shvatimo zašto smo morali da čekamo i idemo nekom zaobilaznom putanjom. Tek onda možemo sasvim jasno da vidimo šta je sve Univerzum spojio i razdvojio i približio i odaljio kako bismo mi mogli tu da budemo.

You don’t really know what’s going on. Podsetnik. Meni. I tebi. Nemaš pojma šta se zaista dešava. Iza kulisa. U onom drugom svetu. Nevidljivom. A stvarnom. Svetu čuda i mogućnosti i opipljivih energija. Istina je. Nemaš pojma šta se zaista dešava. I nemaš pojma koliko te tim skretanjima i čekanjima Univerzum čuva. Od onog lošeg. Za nešto bolje. Za ono što je za tebe. Ništa nije onako kako izgleda. Veruj životu da zna šta radi. I… Kaži hvala.