unazad

Izaberi svoj put. Izaberi ga čak i ako je to put kojim se ređe ide, put kojim još niko nije prošao. Kreiraj ga ako ne postoji. Nemoj brinuti šta će drugi da misle. Tvoj put je tvoj. Koračaj njime podignute glave. Zastani svako malo da čuješ otkucaje svog srca. Ako i dalje kuca ljubav, nastavi da koračaš svojim putem i više nikada nemoj gledati unazad. Ko zna, možda će tragove koraka koje za sobom ostavljaš neko nekad i slediti. Idi svojim putem.
—  Andrea Oršanić
Znaš, da mogu da vratim vreme unazad, ništa ne bih promenila. Ponovila bih sve greške, samo bih ovaj put više uživala u njima.
Pitanje je samo šta bi ti učinio? Da li bi se, i ovaj put, potrudio da se desimo jedno drugom?
The Adventures Of Maddie part 2.

Vjerojatno najpoznatiji pas na internetu, slatka Maddie, ovih je dana opet u centru pozornosti. Maddie i njezin vlasnik Theron Humphrey počastili su nas novom serijom fotografija na svom Tumblr blogu naziva Maddie On Things. Poznati dvojac unazad par mjeseci putovao je Amerikom, a rezultat su prekrasne fotografije na kojima je naravno Maddie u prvom planu. <3

Korenje ili korov

Svako od nas je imao blizak susret sa našom administracijom, hteo on to ili ne. Tako i ja. I ako su ratovi kao i komunizam iza nas, činjenica je da mnogi iz administraciji žive i dan danas u tom vremenu, i to nikome ne bi smetalo da ta ista administracija primenjuje zakone, koji su za njih samo slova na papiru. Oni su država, oni su moć. Moj problem poćinje nakon zastarevanja mog slučaja na fakultetu.
Par meseci unazad, dok slučaj nije zastareo, dekan, sekretar i pravna služba nisu ni pokretali disciplinski postupak, a još manje me o bilo čemu obaveštavali. I ako sam ja zainteresovan za slučaj otišao da pokrenem stvar sa mrtve tačke, sekretaru je očigledno zasmetalo moje mesto rođenja Banja Luka, koje je cinično izgovorio (sekretarovo prezime je muslimanskog porekla). Kao da sam ja birao gde ću se roditi, a i da jesam iz inata bi se ponovo tamo rodio.
Dani su prolazili kao i ispitni rokovi na koje nisam mogao da izlazim jer je sekretar tako reko, bez ikakve pisane odluke. Čekanje je ubijalo, slučaj zastareo, niko ništa nije javljao, a ni znao jer im je tako odgovaralo. Angažovao sam advokata da bi problem rešio, ali zapravo moji problemi tamo počinju, a kraj im se i ne nazire. Dva dana uzalud je advokat pokušavao da izvuče bilo šta od njih o mom slučaju. Baš čudno da u 100 kvadrata dekanata se ništa ne zna, ipak je to špajz gde su zidovi imali uši. Nakon toga, očito iziritirani mojim postupkom šalju mi policiju, ali i pokreću disciplinski postupak.
Sledi depresija, svi njeni propratni simptomi, ali i psihijatar. Čekanje poziva javnog tužioca. (sa javnim tužiocem je završeno, samo se treba isplatiti 60000) Disciplinska održana bez mog i advokatovog prisustva, odluka doneta, 9 meseci udaljenja. Kao da 5 meseci propuštenih ispitnih rokova nije bilo dovoljno, a plaċanje školarine da ne pominjem.
Dok mačke nema miševi kolo vode. ŠV obrazac uzet kao otežavajuća okolnost i ako je bio više nego savršeno ispravan. Sekretar u vidu jalove lisice indirekno naglašava da je bolje da žalbu ne ulažem. Žali Bože što nije rođen u Severnoj Koreji. Žalba je odbačena posle nešto više od 15 dana. Ali sledi moja tužba. Prvo poništenje odluke, onda tužba za materijalnu i ne materijalnu štetu, ali i za duševnu bol i patnju.
Najžalosnije u celoj priči jesu činjenice da sekretar ima završeni pravni fakultet (predpostavka u Prištini) kao i iza sebe 20 godina rada kako je i sam reko. Pravnik čovek, samo što je prva lekcija “PRAVDA NE POSTOJI.” Do duše Božija još postoji, bar ja u nju verujem.

I kada vas gađaju kamenjem, guraju u stranu, vuku unazad, vi nastavite. Sledite svoj cilj, polako koračajte, iscrpite svaku nedaću, i uspeh je neminovan. Onda ćete se osvrnuti, pogledati sve njih, bednike, koji i dalje stoje na istom mestu i rade to isto drugima. Ovog puta, vas će veličati, govoreći da su oni zaslužni za vaš uspeh.
.. Oprostite i sažalite se, neka nisu pomogli, vi ste uspeli a oni su ostali iza vas.
Četvrtak, 21. 5. 2015.

00:04

Na horizontu ništa novo.
Ponekad pokušavam dokučiti sebe i sve ono što bih željela postati i vraćam se na tako grozan i sablasan početak koji me plaši i dosadan je.
Htjela bih nešto, ne znam ni šta, htjela bih sve, ali ne mogu i onda se vratim unazad dva koraka nakon tog jednog naprijed i tako stalno.

Možda i da odustanem, kad već nisam ni za šta.