ukrao

Ako ste te sreće da u ovom ludom svetu naiđete na osobu koja vas privuče psihički i fizički, koja ima kvalitete na levoj strani grudnog koša i iznad očiju, čuvajte je, jer kad prokockate priliku sledi razdoblje seljačina i beštija, jer je neko pametan ukrao ono što vi niste znali ceniti.
—  Đorđe Balašević
Ja sam od onih što najviše ćute, kad najviše pričaju…
Od onih, koje nećeš shvatiti misleći da ih shvataš…

Ja sam od onih prefinjenih što vole da psuju,
od onih predobrih, koji postaju ohola zlopamtila kada ih rane…

Od onih što po njihovom biću lebde i beli i tamni oblaci…

Ja sam davljenik što se samo za svoju ruku hvata…

Ja sam od onih što otćute svoje najdublje istine,
da im ne bi narušio mir, ili ukrao dušu…

Ali… ja sam i ono dete izgubljeno na putu,
što vapi mnogo ljubavi…

Ja sam od onih što nikada neće otvoreno reći,
kuda plovi odjek njihovih misli…
A biće tužni ako ih ne shvatiš..!

Od onih, što vole osetiti one prelepe treptaje u vazduhu i sebi…

Od onih ružnih spolja, sa skrivenim unutrašnjim biserima…

Ja sam od onih što dodiruju horizont,
i onih što dišu pod vodom i zemljom…

Od onih kojima grom i oluja ne mogu ništa,
ali ih suza ubiti može…

Ja sam od onih što se ceo život igraju
jer znaju da bez igre ne postoji ništa…

Od onih što misle da je reč ljubav predugo u upotrebi,
i prazna… a nisu otkrili drugu reč…
Ja sam neuspeli lingvističar…

Ja sam od onih što izvesne stvari prećutkuju,
da ih ne bi pokrali… a ipak vole da ih kradu…

Od onih što su čvrsto nogama na zemlji,
i tako divno odlepljeni od njene tvrde kore,
negde… između sumraka i svitanja…

Od onih što čeznu za tvojim očima,
a uplaše se sebe kada se u njima vide…

Ja sam od onih, nisam od ovih, i nisam ovde,
jer ne volim crne krugove koji postaju sve crnji…

Ja sam od onih što jecaju uz trubače, i zvuke akustične gitare,
i groze se računarskih sažvakanih nota…

Od onih što vole čudnom jednostavnošću,
koja doseže do iznenadjujuće složenosti…

Od onih što vole slobodu duha, daha, pokreta, mira…

Od onih, što ljube bez obzira
da li su ljubljenoj osobi čudne sa svim svojim licima ljubavi…

Ja sam od onih veselih pajaca što glume darujući radost drugima,
ne želeći da se otkrije njihov jad…

Ja sam od onih bezbroj ALI…

Od onih što vole da ih neko oseća kao tajnu,
i koje drugi vole… zato što jesu večna tajna…

Od onih što će te udisati, kao date prvi i poslednji put udišu…

Od onih životinjica, što te prepoznaju po mirisu,
i znaju da kriješ zver u sebi,
ali… ja sam upijač svega plemenitog u tebi…

Ja sam od onih blesavih, što razmišljaju kome zaveštati perle,
cipele, kosu, usne, dah i obraz…

Kome zaveštati knjige, reči i boje…
Kome će zaveštati uzdahe i suze, kretnje, slutnje, bludnje…

I oči – da bi sve ovo isto opet sagledale,
možda lepše proživele…

Ja sam od onih što ponekad svoja bulažnjenja gluposti,
zapisuju kao najveće istine i vrednosti…

Od onih što daruju sitnice, verujući da su one vezice i kopče…
Ja sam propali hirurg…

Ja sam od onih što vole bez razloga, povoda i racionalnosti…

Od onih, što ih “boli uvo za sve”,
ali ipak traže potvrdu da su prošli kroz tu školu…

Od onih, što teške rane otćute,
a one najteže rečima ispiraju…

Ja sam ono dete izgubljeno na ulici, što vapi da ga uzmete…
Ali… ja sam i davljenik što se samo za svoju ruku hvata…

Ja sam od onih što prave tamne oluje,
i najveselije vatromete tonuci u razmišljanja…
Od onih, što im moraš puniti baterije…

Od onih, što ih ne moraš videti hiljadama godina,
a ipak će o tebi misliti kao o najbližem…
…i voleti te bez uslova…

Od onih, što su dovoljni sami sebi,
a ipak… uvek računaju na tebe kao na svoju ruku…

Ali… ja sam i ono dete izgubljeno na putu,
što vapi mnogo ljubavi…

Ja sam od onih što ljude dele na sve ili ništa,
i najsrećniji su, i najtužniji kad im se sve to podvoji…

Ja sam od onih uzdržanih i krutih – bez razloga…

Od onih, što im gradovi mirišu samo na jednu personu…

Od onih, što pokušavaju da determinišu vrstu,
rod i poreklo ljubavi…
Ja sam propali istraživač biolog…

Ja sam od onih što im usne, oči i suze klize na dole…

Od onih, prepunih Ahilovih peta…

Od onih podzemnih prolaza,
što se plaše da ih ne otkriješ i potopiš,
jer znaju da si istovremeno voda na izvoru, i ponornica…
…i uvek ploviš dalje…

Ja sam od onih darovitih što vide svo crnilo ovoga sveta,
a uzimajući najsvetlije od njega…

Od onih što vole svoju tajnu, sreću i bol,
oslikati, ispisati, izvajati…

Ja sam od onih srećno – nesrećnih usamljenika
zarobljenih svetom u sebi…

Ja sam od onih filtera što prima i pročišćava,
od onih što guše i kiseonik daju…

Ja sam ono dete izgupljeno na ulici što vapi da ga uzmete…
Ja sam od onih bezbroj ALI…
Ja sam davljenik što se samo za svoju ruku hvata…

Ja sam od onih, nisam od ovih,
i nisam ovde, i nisam sada,
jer ne volim crne krugove što postaju sve crnji…

Ćaletova
  • Učim te da kažeš – hvala, neću, hoću, ljubav, san, želim, sreća, jebi se kretenu, mogu, znam. Učim te da nikad ne kažeš – ciganin, peder, kurva, mržnja, bolest, seks za jedno veče.
  • Život mi nije dao priručnik. Sestre mi nisu dale nikakvo objašnjenje, samo su rekle – rodila se i ne diše. Sedeo sam u čekaonici i pitao se – kako je moguće da život ne diše? I sve je zastalo dok nisu istrčale iz sale i uzviknule – Čestitamo! Majka i devojčica su dobro, imaćete pravog borca u kući!
  • Bežao sam od tvojih pelena. Kad si imala grčeve, znao sam samo da te poljubim i da čekam da prođe. Onda su usledili tvoji prvi osmesi, pa koraci, pa reči. Prvi kašalj. Prve fotografije i iščekivanje – da li će sve ispasti dobro kad se razvije film? Vrištanje kad treba da se ide u vrtić. Tamanila si Kiki bonbone koje su ti se lepile za zube, pa si, ne vodeći računa da li su ti čiste ruke, pravila najsmešnije face pokušavajući da prstima iščačkaš lepljive komadiće sa desni. Nikad mi neće biti jasno zašto si toliko volela onaj crtani Čudesna šuma, kad si preplakala svaki kraj. Ili kad si tražila da te upišem na kurs letenja, da bi kasnije mogla da se družiš sa Petrom Panom.
  • Još uvek čujem kako pucketa celofan u koji su uvijeni karanfili za tvoju učiteljicu. Čujem i škripu olovke dok učiš da pišeš. I zvuk talasa dok pokušavaš da plivaš. Prvo popiješ malo slane vode, pa se zagrcneš i okreneš ka meni i uz prkosni osmeh dobaciš: “Ovaj nije bio dobar, idemo na sledeći!” I kako se smeješ dok ti sladoled curi po beloj haljini. Nikada nisi znala da obučeš belo, a da se ne isflekaš. Ali znam da ćeš jednom to uspeti, kad ti onaj pravi zgrabi srce.
  • Vidim te kako glumiš da padaš u nesvest na školskoj priredbi, jer si zaboravila tekst. Aplaudiram ti za snalažljivost.
  • Čujem te kako baki pridikuješ da nije podobna da te savetuje, jer ne izlazi iz svog dvorišta, iz provincije… Onda ti ona ispriča kako ju je deda ukrao iz kuće i da je porodicu sačuvala na okupu snagom tufnaste kecelje. Zagrliš je i obećaš joj da ćeš napisati krimi roman o njenom životu.
  • Učim te da kažeš – hvala, neću, hoću, ljubav, san, želim, sreća, jebi se kretenu, mogu, znam.
  • Učim te da nikad ne kažeš – ciganin, peder, kurva, mržnja, bolest, seks za jedno veče.
  • Znam da si se dosađivala dok sam pokušavao da ti objasnim zašto je kliše glumiti ženskog Bukovskog u drugom razredu gimnazije i bacati se po ništavilu sopstvenog postojanja. Da su tetovaže prolazna moda. Da se alkohol ne loče, da se u alkoholu uživa. Da ti opijati nisu potrebni za pisanje. Da ti je potrebno da osećaš da bi pisala. Jedino tako tvoj svet neće prestati da priča i da živi. Pokušavao sam i na kraju sam ti objasnio.
  • Bio sam tu uz tebe i za tebe. Borio sam se, možda ne kao Sonjin ili Anin ćale, ali sam se borio. Učio sam te da se boriš i sama. Da ne budeš krhka princeza. Da budeš mangup i princeza u jednom.
  • Imam da ti kažem da sam ponosan u kakvu si osobu izrasla!
  • Imam da ti kažem da treba redovnije da spavaš, da jedeš više voća i manje da pušiš. Da ne izlaziš sa mokrom kosom na ulicu. Da šutneš svakog ko te je povredio!
  • Znam da ti nedostaje da odložim oružje, da te zagrlim i šapnem: “Ćero, ovaj frajer ti je super!” Meni nedostaje još više, jer puno je stvari, onih običnih i svakodnevnih, s kojim želim da ti dosađujem.
  • Mala, nemoj da se prožimaš sa onima koji te ne dotaknu. Dečaci iz tvojih priča nemaju pojma koliko su srećni, što su makar na kratko bili deo tvog sveta.
  • Nemoj da se stidiš kad pričaš sa praznom stolicom, fotografijom ili pločom. Tebi barem ne moram da objašnjavam da sam uvek tu. A svet neka misli da si luda. Guraj svoju priču, samu sebe vadi iz govana i vuci napred i gore. To su dva dozvoljena pravca.
  • I zagrli majku nekad!

Kad si se rodila, bio sam izbezumljen.

Život mi nije dao priručnik. Sestre mi nisu dale nikakvo objašnjenje, samo su rekle – rodila se i ne diše. Sedeo sam u čekaonici i pitao se – kako je moguće da život ne diše? I sve je zastalo dok nisu istrčale iz sale i uzviknule – Čestitamo! Majka i devojčica su dobro, imaćete pravog borca u kući!

Bežao sam od tvojih pelena. Kad si imala grčeve, znao sam samo da te poljubim i da čekam da prođe. Onda su usledili tvoji prvi osmesi, pa koraci, pa reči. Prvi kašalj. Prve fotografije i iščekivanje – da li će sve ispasti dobro kad se razvije film? Vrištanje kad treba da se ide u vrtić. Tamanila si Kiki bombone koje su ti se lepile za zube, pa si, ne vodeći računa da li su ti čiste ruke, pravila najsmešnije face pokušavajući da prstima iščačkaš lepljive komadiće sa desni. Nikad mi neće biti jasno zašto si toliko volela onaj crtani Čudesna šuma, kad si preplakala svaki kraj. Ili kad si tražila da te upišem na kurs letenja, da bi kasnije mogla da se družiš sa Petrom Panom.

Još uvek čujem kako pucketa celofan u koji su uvijeni karanfili za tvoju učiteljicu. Čujem i škripu olovke dok učiš da pišeš. I zvuk talasa dok pokušavaš da plivaš. Prvo popiješ malo slane vode, pa se zagrcneš i okreneš ka meni i uz prkosni osmeh dobaciš: “Ovaj nije bio dobar, idemo na sledeći!” I kako se smeješ dok ti sladoled curi po beloj haljini. Nikada nisi znala da obučeš belo, a da se ne isflekaš. Ali znam da ćeš jednom to uspeti, kad ti onaj pravi zgrabi srce.

Vidim te kako glumiš da padaš u nesvest na školskoj priredbi, jer si zaboravila tekst. Aplaudiram ti za snalažljivost.

Čujem te kako baki pridikuješ da nije podobna da te savetuje, jer ne izlazi iz svog dvorišta, iz provincije… Onda ti ona ispriča kako ju je deda ukrao iz kuće i da je porodicu sačuvala na okupu snagom tufnaste kecelje. Zagrliš je i obećaš joj da ćeš napisati krimi roman o njenom životu.

Učim te da kažeš – hvala, neću, hoću, ljubav, san, želim, sreća, jebi se kretenu, mogu, znam.

Učim te da nikad ne kažeš – ciganin, peder, kurva, mržnja, bolest, seks za jedno veče.

Znam da si se dosađivala dok sam pokušavao da ti objasnim zašto je kliše glumiti ženskog Bukovskog u drugom razredu gimnazije i bacati se po ništavilu sopstvenog postojanja. Da su tetovaže prolazna moda. Da se alkohol ne loče, da se u alkoholu uživa. Da ti opijati nisu potrebni za pisanje. Da ti je potrebno da osećaš da bi pisala. Jedino tako tvoj svet neće prestati da priča i  da živi. Pokušavao sam i na kraju sam ti objasnio.

Bio sam tu uz tebe i za tebe. Borio sam se, možda ne kao Sonjin ili Anin ćale, ali sam se borio. Učio sam te da se boriš i sama. Da ne budeš krhka princeza. Da budeš mangup i princeza u jednom.

Imam da ti kažem da sam ponosan u kakvu si osobu izrasla!

Imam da ti kažem da treba redovnije da spavaš, da jedeš više voća i  manje da pušiš. Da ne izlaziš sa mokrom kosom na ulicu. Da šutneš svakog ko te je povredio!

Znam da ti nedostaje da odložim oružje, da te zagrlim i šapnem: “Ćero, ovaj frajer ti je super!” Meni nedostaje još više, jer puno je stvari, onih običnih i svakodnevnih, s kojim želim da ti dosađujem.

Mala, nemoj da se prožimaš sa onima koji te ne dotaknu. Dečaci iz tvojih priča nemaju pojma koliko su srećni, što su makar na kratko bili deo tvog sveta.

Nemoj da se stidiš kad pričaš sa praznom stolicom, fotografijom ili pločom. Tebi barem ne moram da objašnjavam da sam uvek tu. A svet neka misli da si luda. Guraj svoju priču, samu sebe vadi iz govana i vuci napred i gore. To su dva dozvoljena pravca.

I zagrli majku nekad!

—  Tijana Banović

Priča o gradu

Odustajem od svih traženja pravde, istine, odustajem od pokušaja da ideale podredim vlastitom životu, odustajem od svega što sam još jučer smatrao nužnim za nekakav dobar početak, ili dobar kraj. Vjerojatno bih odustao i od sebe sama, ali ne mogu. Jer, tko će ostati ako se svi odreknemo sebe i pobjegnemo u svoj strah? Kome ostaviti grad? Tko će mi ga čuvati dok mene ne bude, dok se budem tražio po smetlištima ljudskih duša, dok budem onako sam bez sebe glavinjao, ranjiv i umoran, u vrućici, dok moje oči budu rasle pred osobnim porazom?
Tko će čuvati moj grad, moje prijatelje, tko ce Vukovar iznijeti iz mraka? Nema leđa jačih od mojih i vaših, i zato, ako vam nije teško, ako je u vama ostalo još mladenačkog šaputanja, pridružite se. Netko je dirao moje parkove, klupe na kojima su još urezana vaša imena, sjenu u kojoj ste istodobno i dali, i primili prvi poljubac - netko je jednostavno sve ukrao jer, kako objasniti da ni Sjene nema? Nema izloga u kojem ste se divili vlastitim radostima, nema kina u kojem ste gledali najtužniji film, vaša je prošlost jednostavno razorena i sada nemate ništa. Morate iznova graditi. Prvo, svoju prošlost, tražiti svoje korijenje, zatim, svoju sadašnjost, a onda, ako vam ostane snage, uložite je u budućnost. I nemojte biti sami u budućnosti. A grad, za nj ne brinite, on je sve vrijeme bio u vama. Samo skriven. Da ga krvnik ne nađe. Grad - to ste vi.

—  Siniša Glavašević
Priča o Iris - dio drugi

-Ajmo unutra, ne možeš ovako.

-Neću jebote, kog ću vraga tamo?

-Pa red je valjda.

-Slušaj Saša, nek’ ide sve u tri redne materine – ja se unutra ne vraćam.

-Dobro brate, ajd’ samo prestani psovati za promjenu, prolaze ljudi. Šta ćeš onda, da stojiš tako u košulji na -15 i glođeš tu cigaru k'o dabar? Sad bi dobio upalu pluća, da ih kojim slučajem imaš.

-Nije mi hladno, griju one votke ko sam đavo.

-OK, recimo da ti vjerujem. Al’ opet bi bilo lijepo da se vratimo u kafanu, malo ga je retardirano da petnaest ljudi unutra slavi rođendan čovjeka koji nije tu.

-Tebi izgleda uzalud ponavljati. Neću brate unutra, jedino me mrtvog možeš tamo unijeti. Znam da mi je rođendan i znam da su svi došli da proslavimo k'o ljudi, ali ja ne mogu da je gledam za stolom pored. Jednostavno ne mogu.

-Jel ti kapiraš da je prošlo četiri godine kako niste zajedno i da je normalno da će naći nekog drugog?

-Nek’ nađe deset drugih što se mene tiče, nemam problem s tim. Ono s čim imam problem je da ga dovodi u moju kafanu za moj rođendan i samo što mu ne sjedne u krilo. Namjerno, sto posto. Ne znam zašto ali je namjerno, kurva.

-Ček’ ček’, da vidim jesam li dobro shvatio: tvoja je teorija da je ona četiri godine nakon vašeg prekida uspjela da sazna u kojoj kafani i za kojim stolom ti slaviš rođendan, dođe prije svih nas s tim fraerom i čeka da se pojaviš da ti to nabija na nos? Pa dobro jesi li ti normalan?

Nije imao odgovor. Samo je povlačio dim cigarete svako deset sekundi, trudeći se da prikrije drhtanje tijela stalnim kretanjem lijevo-desno. Ja sam kasnio na rođendan iako nikad ne kasnim ni na šta… mora da je sudbina uvalila revizore u tramvaj samo da mi ukradu dovoljno vremena. Pred kafanom sam zatekao Alena, u bijeloj košulji i crnim farmerkama psuje samom sebi u bradu. Reče mi kako je samo izjurio kada je vidio s njim. Unutra mu je ostao i sako i kaput, u džepu sakoa telefon i novčanik.. i sada stoji tu na sred ulice skupljajući hrabrost da se vrati unutra i sudari s njenim pogledom. Kao da je tamo prijeki sud koji će da mu izriče paklenu kaznu, nije mogao da sabere misli i shvati kako pravi budalu od sebe.

-OK, evo začepit ću sa svojim idejama. Slušam šta ti predlažeš.

-Predlažem da ti uđeš unutra, uzmeš moje stvari i da se zajedno ispalimo odavde. Ekipi slaži nešto, tipa da se desio neki smrtni slučaj il’ neko sranje. Ako im kažeš istinu, proganjat će me i ismijavati ostatak života. Eto, to predlažem.

-Dakle radije ćeš ostaviti sve te ljude na cjedilu nego se pozdraviti s njom? Prošlo je toliko godina budalo, nije vrijedna.

Kao da mu je tijelo poskočilo kada sam to rekao. Kao da sam stao na minu i čuo onaj klik pa sam ne pomjerivši ni mišić, u tišini čekao eksploziju. Okrenuo se ka meni i krvavih očiju počeo da mi viče u lice.

 -Kako me nerviraš jebote, pogledaj me. Jel ti ja ličim na nekog ko razumno razmišlja? Ne mogu ja s njom da razgovaram, ne mogu da je gledam samu a kamoli sa drugim muškarcem. Ja sam htio da je ženim čovječe, ja sam uplatio medeni mjesec i gravirao naše inicijale u burme. A ona je spavala s običnim ološem dok sam ja organizovao najromantičniju prosidbu u gradu. Ti znaš sva ta sranja i opet zaboravljaš. Ne mogu Saša, srce će da mi se raspadne na sedam stotina dijelova samo kad me pogleda i izgovori mi ime. I ja ću da umrem tu pred njom, umrem od sramote jer bih je ovog trenutka primio nazad nakon svega što mi je uradila. Krvi bih joj dao jebote, četiri godine je prošlo i svaku sam noć legao mrtav i ustao mrtav. Svaku, bez jednog izuzetka. I šta će mi kog vraga rođendan kad nju nije briga? Tu je sva sretna, nije ni primijetila da sjedim za stolom pored. Nije ni mogla primijetiti kad se nije skidala s njega. Ne mogu ja Saša, shvati me, sjediti pored nje. Ne mogu jer ću ili sebe da ubijem bolom i alkoholom, ili njega najtežom flašom koju nađem. Prijateljski ti govorim, za sigurnost svih ljudi u lokalu je bolje da se ja tamo ne vraćam.

 -Uredu, rekoh nakon što sam ćutao ono što se meni činilo kao sama vječnost vremena. Daj mi par sekundi da smislim šta ću reći i idem unutra.

Izvadio sam svoj novčanik iz unutrašnjeg džepa kaputa, iz njega uzeo nešto novca a novčanik premjestio u hlače, zatim skinuo svoj kaput i dao ga Alenu skupa s novcem. „Imam ideju“, rekoh kao da sam upravio otkrio toplu vodu. „Obuci ovo a ja idem unutra. Ako se ne pojavim za deset minuta, pozovi taksi i idi kući. Mislim da nije pametno da budeš sam tako da ću probati da lažiram telefonski poziv i izvučem se, svakako tamo imam tvoj kaput tako da smo obojica pokriveni… a ti njima sutra objašnjavaj šta se desilo. Pošteno?“

“Pošteno”, reče i zagrli me kao rođenog brata. Suznih očiju je klimnuo glavom i obukao moj kaput. Dva broja velik ali može proći.

 Ušao sam u kafanu pa sjeo na njegovo mjesto, nakon što sam se pozdravio sa svim tim ljudima. I zaista, stol pored mene njegova plavuša je bila malo previše opuštena sa likom koji mi najviše liči na nogometnog huligana tek puštenog iz zatvora. Pravio sam se da ih ne vidim, ispušio cigaretu i baš kada sam htio da lažiram poziv i napustim mjesto, telefon je zazvonio.

-Ej Saša, ja sam.

Šta kog vraga, pomislim. Nepoznat broj a sa druge strane linije Alen. Prvo mi je palo na pamet da je nekom ukrao mobitel ali on onako smotan bi samo mogao popiti batine. I prije nego što sam stigao išta pitati, opet je progovorio.

 -Slušaj, upoznao sam nekog pred kafanom nakon što si ušao. Upravo te i zovem sa njenog telefona, pošto sam ja svoj izgubio u tramvaju maloprije, sjećaš se. Uglavnom, idem popiti kafu s njom a ti i ja se nađemo za dva sata kod vječne vatre, može? OK, vidimo se.

 I prekide, prije nego što sam i stigao da procesiram šta se desilo. 

Upoznao je nekog. Ide piti kafu s njom. Kod vječne vatre za dva sata. Dobro.


 Ako on nije najveća budala u gradu, neka mi neko glavu skine. Nisam se mogao oteti ideji da me slagao i da je uzeo novac koji sam mu dao, pa svratio u prvu kockarnicu i sve stukao na aparate. Ne bi mu bilo prvi put. Dobro, vjerovatno nije čim želi da se nađemo kod vječne… 

Misli su mi iskakale u glavi jedna za drugom dok sam polako koračao ka dogovorenom mjestu. Uspio sam blago popraviti čitav nered koji je ostavio za sobom, ali je par ljudi definitivno zamjerilo njegov odlazak i pročitalo moje impro laži. 

Prešao sam semafor kod Pingvina i našao Alena kako se u mom kaputu grije pored plamena. Okrenuo se ka meni sa osmijehom širim od Čaršije i zagrlio me svim što ima.

 -Jebem ti život šta mi se desilo.  Ajmo u Seltik, moram ti sve ispričati. Zove se Iris i aaaaaa! 

-Ajmo.

6

Obraćam ti se sa “ gospođo “ , jer su me roditelji, kao malu naučili da se prema svakom ophodim sa poštovanjem. Gospođe su pravedne, plemenite, blage .Ti nisi “gospođo” Evropo, znam to već godinama. Možda nećeš htjeti pročitati ovaj moj tekst, nećeš željeti da čuješ moje riječi, ni istinu koju ću ti napisati. Odavno si ti gluha na vapaje nas Bošnjaka iz Bosne. Gledala si mirno kako umiremo. Nisu te doticale naše rane i bol, ni jecaji majki, vrisak nena i silovanih djevica, krikovi ubijenih sinova. Nisi imala košmare zbog srušenih djevojačkih snova i izgubljene časti. - Zar je u tebi umro insan “gospođo?”- pitam te, kao što ćeš biti pitana na Sudnjem danu. Imala sam deset godina, kad je počeo rat. Živjela sam na imanju sa roditeljima, nenom, bratom i starijom sestrom. Imanje nam nije bilo veliko, ali smo bili bogati i živjeli sretni u ljepoti onoga što nam je davala naša zemlja. Budila sam se svakog jutra, radosna i jurila u susret suncu i ljepoti dana. Trčala sam našim livadama za razigranim janjadima i šarenim liptirima. Udisala sam najljepše mirise otkosa , bilja i drveća iz šume. Umivala sam se rosom i pila tek pomuženo mlijeko i vodu sa izvora. Nisam nikuda išla iz Skelana i mislila sam da je moje selo najljepše na dunjaluku. Nisam znala za kompjutere, mobtele, ni Tv, a ja opet bila najsretnija i svaki dan mi letio kao san.  ¸ Kad je kod nas počelo da se puca, da li si tada “ gospođo” Evropo, štrecnula i prepala se za goli život kao što smo mi? Da li si mogla zamislit kako će se raspasti naši životi? Ti, si tada vjerovatno, bila na nekom kongresu u svijetu licemerja, slave, rukovanja, pompi, uz bogatu trpezu sa pićem u ruci , sa lažnim osmjehomi i riječima da ćeš zavesti red u našoj zemlji. Prve bačene granate, razbile su u parčiće moje djetinjstvo i uništile moj život. Dok su tebe slikali “gospođo” ja sam sa deset godina, shvatila svu strahotu rata i upoznavala zločince. Bila sam dijete, koje je rat preko noći pretvorio u odraslu osobu. Došli su pogani ljudi i uništili naš život i razrušili nam dom. Oca i brata su ubili pred kućom. Brat je još davao znake života, kad su nas odveli. Ostao je u ropcu i ne znamo kad je izdahnuo. Njegov umirući pogled neću zaboraviti dok sam živa. Nije to bio pogled koji moli, ni zove u pomoć. Ne! Njegov pogled je bio pun prezira i srama na tebe “ gospođo”. Umirao je, a bio jači, no ti što ćeš ikada biti. Zatvorili su nas u neki hangar i bilo nas je preko dvije hiljade ljudi. Svi smo bili zbijeni jedan uz drugog kao drvca u kutiji šibica. Ja sam samo željela zraka, iako mi je glad čupao želudac, a usta pucala od žeđi. Ni svi mirisi tvojih holandski lala, ni pariskih parfema, ne bi mogli ugušit zadah što nas je gušio u toj gomili ljudi.  Podnosili smo dostojanstveno svoje muke i to teško iskušenje, koje je bilo više tvoje nego naše. U nekoj nijemoj tišini, bez zraka, razgovarali smo pogledima i razumjeli se. Dovama* smo čuvali razum i znali da moramo izdržat i preživjet. Htjeli smo da makar neko ostane i svjedoči o ljudskim nakazama, kojima se herojstvo ogledalo u zločinima.  Ti si tada “ gospođo” u nekom pariskom teatru uživala u nekoj predstavi, ili si jedrila morem, letjela avionom za Helsinki, možda pila punč u Budimpešti na koktelu licemjernih vođa svijeta. Spavala si u luksuznom hotelu na obali Temze u svili i perju.  Mi mi smo “ gospođo” Evropo, spavali uspravno, jedni drugima naslonjeni na rame. Niz noge nam se , slivao urin, koji smo bosim nogama zatrpavali u zemlju da ugušimo zadah. Nismo mogli ni da čučnemo. Noge i cijelo tijelo nismo osjećali, samo nam je duša bila živa. Nismo gubili nadu u spas, ni vjeru u Boga dž.š. Uzdizali smo duh iznad naših izmrcvarenih tijela. Sada znam da smo nas dvije hiljade ljudi, bili jači nego cijelo tvoje biće “ gospođo “ sa toliko država, mora , topova, sile. Umirali smo sa dovama, okamenjenim suzama i kletvom. Dok su nas vodili ka logoru, krvnici su nas udarali , pa nam je odjeća bila u dronjcima, ali smo izgledali svečanije obučeni od tebe “ gospođo “ Evropo, sa svilomi i štrasom. Mi smo na sebi imali nešto mnogo bogatije, no ti što imaš. Imali smo čast i sad je imamo. Prorijedili su nas, pa smo mogli sjesti. Ti bi nam rekla: “ Pa eto, bilo vam je lakše “ Nije nam bilo, jer su neke što su odveli, ubili. Cure su odvodili sebi za zabavu. - Da li si čula, “ gospođo “ vrisak djevice, koja zna da će joj silom biti oduzeta čast? Ili možda ne znaš šta je to? Mogla sam sjesti na zemlju natopljenu urinom i suzama očajnih majki, što su im odvodili kćeri. Bošnjačke djevice, netaknute pupoljke, odnjivljene na livadama Semberije, napojene vodom sa Drine, po rođenju okupane vodom iz Une i Neretve, zadojene mlijekom sa Jahorine, Igmana i Bjelašnice. Svake noći, naše nevine curice, djevojke, krvoloci su odvodili u svoje odaje.  Odvodili ih izrodi i zvjeri ljudske, da utole monstruoznu glad. Ostavljali za sobom gibet, sram i pečat, što ne može oprat sva voda svijeta, čak ni vrijeme stoljeća. Vraćali su ih u zoru, raščupane, pocijepane, krvave. To više nisu bile ponosne , bujne djevojke livada, šuma i rijeka Bosne. To su bili polumrtvi, poluludi insani , koje su kao snoplje padale na zemlju. Nisu dozvoljavale nikom da ih utješi ni dodirne, čak ni svojim majkama. Satima su sjedele okamenjene, gledale u prazno, bez suza i riječi. Odvodili su ih ponovo svake noći i ponovo ubijali njihovo dostojanstvo , a mi svi nijemo kleli zločince i tebe.  Bosna je ječala od rana , vriska curica, vapaja majki i slala ti pozive u pomoć. Ti nisi htjela da čuješ, “ gospođo “ Evropo, iako se vrisak čuo do neba. Nisi mogla čuti od glasne muzike bečke filhramonije ili neke operete izvedene u Milanu.  Pucnji, jeka, galama, udarci; time su bili ispunjeni naši životi, a ti si šutjela. Ti si “ gospođo “ Evropo, mirno slušala o nekoj maloj zemlji, tamo na Balkanu, gdje ljudi ratuju. Gustirala si mirno svoje piće negdje u Španiji, odmarala u hladu na udobnoj ležaljci. Šminkali te naveče, pred izlazak na snimanje za Tv. Dok smo mi umirali, ti si ispred svjetla reflektora, pružala ruku uz licemjeran osmjeh. Odavno , ja znam “ gospođo” Evropo, da su to bile samo isprike za putovanja, susrete, sjaj, divljenje i odavno ti ja ne vjerujem. Ja sam u zagušljivom hangaru, sa hiljadama nevinih ljudi sanjala i željela samo slobodu. Nismo ništa drugo tražili, sem da budemo ljudi. Ti si, “ gospođo” Evropo, imala drugi san. Sanjala si, Nijagarine vodopade, ljepote Venecije ili viski u restoranu Ajfelove kule. Dok si ti mijenjala udobne fotelje, majka i ja smo sjedele na leđima moje sestre, zgrčene ispod nas. Majka je pokrivala dimijama, a ja tijelom da je sakrijemo od krvnika i sačuvamo njenu čast. Ona je drhtala podamnom , kao uplašeni zečić. Zato ja sad “ gospođo” imam fobiju da sjednem, jer se plašim da ću osjetiti sestrino drhtanje i ponovo onaj strah da će je zlikovci nać. Bog dž. š. je htio da ostanem živa, da pamtim, prezirem zločince i tebe. Nisam tražila da odlikuješ moj narod, što je, u okupiranom Sarajevu, dok su se razarale i rušile džamije, sačuvao dvije crkve: pravoslavnu i katoličku. Nisam tražila ordenje, što je moj Bošnjak , iz poštovanja prema vjeri, sačuvao Jevrejima Hagadu, najveće bogatstvo njihove historije.  Željela sam samo , da kazniš zločince. Ostala sam siroče, bez ikoga svoga i bez ičega. Domovina mi je bila uništena, porodica ubijena, djetinjstvo ukradeno. Snagom volje, pomoću Boga dž.š. i dobrih ljudi, uspjela sam da opstanem i uspravim se. Bol, koji sam doživjela, još je taze i nosim ga kao vječnu ranu. Studentica sam fakulteta Političkih nauka u Sarajevu. Nisam ja “gospođo” Evropo, ovaj fakultet upisala slučajno. Hoću znanjem i umom da dosegnem vrh pravde. Želim da ti primjerom pokažem, kako treba biti pravedan i pravi čovjek. Možda jednog dana, ja i moja zemlja budemo dijelili pravdu tebi. Nikad se ne zna! Moj cilj je veliki i ja idem ka njemu. Snagu mi daju mrtve kosti mojih najmilijih , nezaboravljeni pogled umirućeg brata, babov uzdah, sestini drhtaji i nedočekana mladost. Neću ti reći kako su mi ubijene sestra, majka i nena, a kako sam ja preživjela. Ne! Šta za tebe znači, što sam ja ostala bez pet dragih osoba? Šta znače za tebe hiljade ubijenih ljudi? To je za tebe samo broj zemlje na Balkanu. Da su u tolikom broju ubijene cuke, cijeli svijet i ljudi za zaštitu životinja, digli bi svoj glas. Pročitala sam da ste u Kosmos slali psa Lajku. Brinula joj cijela planeta, da li će se živa vratit na zemlju. Za hiljade života, gospodo , niste brinuli. Zato, ja hoću vama “ gospođo” Evropo i ostaloj gospodi, što sjedi za stolom, da pokažem šta je pravda. Ako jednog dana sretneš mladu, dostojanstvenu djevojku u najljepšem hidžabu sa mirisom behara i trave sa pokošenih livada, koja priča šapatom planinskih potočića a ima aktovku u ruci i u očima ljepotu Bosne; znaj da sam to ja: Adisa iz Skelana, koja ti je napisala ovo pismo. Ja ću te “ gospođo” Evropo, kao predavač na fakultetu, vratiti da ponovo budeš brucoš, da dobro proučiš i naučiš pravo čovjeka na život. Da savladaš Zakon koji određuje kaznu za svaki počinjeni zločin.  Daću ti negativnu ocjenu, što nisi zapamtila da svaki čovjek ima pravo na slobodu i uživa na zemlji, gdje ima mjesta za sve nas. Što nisi kaznila one koji su nam to uskratili i što nisi našla krvoloke, koji su nam ubili najdraže i razorili nam dom. Svetili su nam se samo zato što imamo drugačija imena i drugačije vjerovanje. “ Gospođo “ Evropo, pali ste na ispitu! Ako želiš čuti odgovor, zašto ti nisam dala prelaznu ocjenu, otputuj do Tuzle i prošetaj do Kapije, gdje je umrla mladost, gdje su zaleđeni osmjesi i pjesma maturanata. Tu ćeš zateći majku što sa ispruženim rukama ka nebu, nečujno uči Fatihu i staricu u crnini, što drhtavom rukom pokušava upaliti svijeću. Odgovor ćeš dobit “gospođo” na Markalama, gdje se u temelje tek popravljenog asfalta, duboko sakrio sram. Na mostu Suade Dilberović, zastani i pitaj je zašto nije liječnica u bijelom mantilu i ko joj je ukrao mladost. Prošetaj do groblja na Kovače, pročitaj datume rođenja i dan smrti svih pokopanih. Upitaj ih zašto su u tolikom broju, što su mladi umrli i to će ti biti odgovor zašto si na ispitu pala. U svakom ćošku Bosne, naći ćeš odgovor. Da li ćeš , idući mojom Bosnom, ugnuti glavu od srama i nepravde?  Usput ćeš se možda čudit, što je moja zemlja živa i još ljepša no što je bila. Zapuhnuće te behari jabuka i šeftelija, mirisi zambaka, zumbula i mladosti. Nećeš vidjeti nigdje mržnju u očima. Mi ne umijemo da mrzimo. Mi samo preziremo, a to je za čovjeka najgore.  Jednom ćemo možda “ gospođo” Evropo, ti i ja sjedeti za istim stolom i sudit drugima. Ja ću sa sobom donijeti pravdu, miris i ljubav Bosne. Naučiću te da su istina, čast i ljubav ljepši od sjaja Pariza, historije Rima, moći Londona, parkova Varšave, bogatstva Stokholma. Pokazaću ti da smo opstali, ojačali i da uspravljeni idemo u budućnost.  Zvala bih te ove godine 11. jula na dženazu eshumiranih žrtava iz Srebrenice, ali ne smijem. Prepoznaće te šehidi, pa će te pljuvat hiljade mezara što nijemo stoje u redu.  Neću se na kraju potpisat. Umjesto potpisa, šaljem ti sliku poredanih tabuta u Potočarima. Neka ti oni, “ gospođo “ Evropo, umjesto mene ispišu svoja imena i brojeve.

Život mi nije dao priručnik. Sestre mi nisu dale nikakvo objašnjenje, samo su rekle – rodila se i ne diše. Sedeo sam u čekaonici i pitao se – kako je moguće da život ne diše? I sve je zastalo dok nisu istrčale iz sale i uzviknule – Čestitamo! Majka i devojčica su dobro, imaćete pravog borca u kući!

Bežao sam od tvojih pelena. Kad si imala grčeve, znao sam samo da te poljubim i da čekam da prođe. Onda su usledili tvoji prvi osmesi, pa koraci, pa reči. Prvi kašalj. Prve fotografije i iščekivanje – da li će sve ispasti dobro kad se razvije film? Vrištanje kad treba da se ide u vrtić. Tamanila si Kiki bonbone koje su ti se lepile za zube, pa si, ne vodeći računa da li su ti čiste ruke, pravila najsmešnije face pokušavajući da prstima iščačkaš lepljive komadiće sa desni. Nikad mi neće biti jasno zašto si toliko volela onaj crtani Čudesna šuma, kad si preplakala svaki kraj. Ili kad si tražila da te upišem na kurs letenja, da bi kasnije mogla da se družiš sa Petrom Panom.

Još uvek čujem kako pucketa celofan u koji su uvijeni karanfili za tvoju učiteljicu. Čujem i škripu olovke dok učiš da pišeš. I zvuk talasa dok pokušavaš da plivaš. Prvo popiješ malo slane vode, pa se zagrcneš i okreneš ka meni i uz prkosni osmeh dobaciš: “Ovaj nije bio dobar, idemo na sledeći!” I kako se smeješ dok ti sladoled curi po beloj haljini. Nikada nisi znala da obučeš belo, a da se ne isflekaš. Ali znam da ćeš jednom to uspeti, kad ti onaj pravi zgrabi srce.

Vidim te kako glumiš da padaš u nesvest na školskoj priredbi, jer si zaboravila tekst. Aplaudiram ti za snalažljivost.

Čujem te kako baki pridikuješ da nije podobna da te savetuje, jer ne izlazi iz svog dvorišta, iz provincije… Onda ti ona ispriča kako ju je deda ukrao iz kuće i da je porodicu sačuvala na okupu snagom tufnaste kecelje. Zagrliš je i obećaš joj da ćeš napisati krimi roman o njenom životu.

Učim te da kažeš – hvala, neću, hoću, ljubav, san, želim, sreća, jebi se kretenu, mogu, znam.

Učim te da nikad ne kažeš – ciganin, peder, kurva, mržnja, bolest, seks za jedno veče.

Znam da si se dosađivala dok sam pokušavao da ti objasnim zašto je kliše glumiti ženskog Bukovskog u drugom razredu gimnazije i bacati se po ništavilu sopstvenog postojanja. Da su tetovaže prolazna moda. Da se alkohol ne loče, da se u alkoholu uživa. Da ti opijati nisu potrebni za pisanje. Da ti je potrebno da osećaš da bi pisala. Jedino tako tvoj svet neće prestati da priča i  da živi. Pokušavao sam i na kraju sam ti objasnio.

Bio sam tu uz tebe i za tebe. Borio sam se, možda ne kao Sonjin ili Anin ćale, ali sam se borio. Učio sam te da se boriš i sama. Da ne budeš krhka princeza. Da budeš mangup i princeza u jednom.

Imam da ti kažem da sam ponosan u kakvu si osobu izrasla!

Imam da ti kažem da treba redovnije da spavaš, da jedeš više voća i  manje da pušiš. Da ne izlaziš sa mokrom kosom na ulicu. Da šutneš svakog ko te je povredio!

Znam da ti nedostaje da odložim oružje, da te zagrlim i šapnem: “Ćero, ovaj frajer ti je super!” Meni nedostaje još više, jer puno je stvari, onih običnih i svakodnevnih, s kojim želim da ti dosađujem.

Mala, nemoj da se prožimaš sa onima koji te ne dotaknu. Dečaci iz tvojih priča nemaju pojma koliko su srećni, što su makar na kratko bili deo tvog sveta.

Nemoj da se stidiš kad pričaš sa praznom stolicom, fotografijom ili pločom. Tebi barem ne moram da objašnjavam da sam uvek tu. A svet neka misli da si luda. Guraj svoju priču, samu sebe vadi iz govana i vuci napred i gore. To su dva dozvoljena pravca.

I zagrli majku nekad!

—  Ćaletova

Ako bi pricala o sreči, pricala bih o tebi. O tvojim plavim ocima, u koje se izgubim kad te gledam, u tvoj glas kad pricas da je meni ko melodija volim da te slusam. O tvom mirisu, kad legnem ti na ramena pa ti me zagrlis njezno. O tvom osmehu, kad se zasmijes nako slatko. Cuvas me ko dlan na vodi . Cuvas me, ne dajes me nikome samo sam tvoja. Mogla bi tako tako puno pričati . Ti si moj podršak, kad padnem ti me podignes. “Bez tebe je sve nista, a stobom je nista sve”. Mozda nisam ja to, sto si ti uvjek trazio. Nisam uvjek ozbiljna, tam vam te frke, ali znam da si trazio jednu koja te voli, koja te voli cak vise od tebe. I ti si mi sve, stobom .. nema veze gdje sam, bitno je stobom, posto stobom imam najljepse uspomene, najljepse trenutke, najljepse dane, mjeseci ..Hvala ti Ljubavi moja, hvala ti da si mi ukrao srce i da mi cuvas srce
“Cuvam ti srce na dlanu svom, jer ti si sav zivot moj”