u srcu

Kada sam ponovo ozivela osecaje

Nakon godinu dana od raskida srela sam ga sasvim slucajno u kaficu koji smo zajedno posecivali dok smo bili zajedno..

Samo sto je on cekao svoju devojku,a iz istog razloga sam tamo dosla i ja,da cekam svog decka.
Sedeo je preko puta mene.
Na mestu gde smo se poljubili prvi put.
Da li se toga seca?
Ja se toga odlicno secam. Nismo bili bas ni deca,a nismo bili ni zreli za vezu. Ali smo se voleli. Ljubav se prosto oseca i ljubav ne zna za reci poput ne znam i ne mogu.
Uhvatio mi je pogled.
Nasmesila sam se,sto od melanholije,sto od toga sto izgleda isto tako lepo kao i dok smo mi jos bili mi.
Pogledao je prema vratima.
Kasni.
Pogledao je na sat.
Pokretima usana mi je rekao ‘Ona verovatno i ne dolazi.’ Prevrnuo ocima i nasmejao se.
Nasmejala sam se grohotom zbog tog njegovog prevrtanja ocima jer to nikada nije umeo da uradi a da pritom ne bude nekako smesno a i u isto vreme i slatko.
Prstom mi je pokazao da mu pridjem,bas na isti nacin kao i uvek,bas kao da nije toliko proslo. Mamio me je pogledom a ja sam mu se ponovo predala.
Samo sa osecajem krivice.
Ipak,resila sam da budem hladna.
Prisla sam uz komentar ‘Dobar dan gospodine.’
Nasmejao se. ‘Uvek hladna kao led. Bas onakva kakva sa mnom nikad nisi bila.’
Stomak mi se prevrnuo od njegovog pogleda. Osecala sam se tako bespomocno pod njegovim recima,a toliko je proslo.
Istina je,za neke prave nas,mozda ima vremena. A i za neke prave ljubavi,osecaj nikad ne umire. Ipak, ne smem da mu se dam. To je to. Proslo je toliko..
‘Zamislila si se,plava zvezdo?’
Glas mi je zadrhtao.
‘Nisam’, rekoh uz osmeh, samo mi je drago sto te vidim.
'Sedi,da popijemo kafu. Cekas nekog?’
Dok sam stavljala torbu na stolicu,bas onu istu koju sam,eto slucajnosti dobila od njega,odgovorih mu 'Da,ali,nije bitno.’
'Svidja mi se ta torba..’ ocima mi se nasmejao. Lep je kao i ranije. O cemu razmislja dok mi ovo govori? Toliko pitanja a nijednog odgovora.
'A ti,cekas li nekoga? I zasto ne dolazi?’ Upitah ga kroz bojazljiv osmeh.
'Cekao sam.. ma znas,devojka sa kojom sam neko vreme. Nego,poceli smo da se svadjamo i to..kapiras me.’
'bolje nego bilo ko.’ Izletelo mi je..
'Ovaj,izvini…’
'Ne,zaista si u pravu. Uvek si me najbolje poznavala i razumela..’
Neprijatna tisina. Nedostajanje u vazduhu. Pogledi puni nade. Ali opet,nijedno od nas ni rec o nama da progovori. O nama se,ponovo ćuti.
'Imas li ti nekog,ili si ovde dosla da se prisetis starih dana?’, rekao je kroz smesak.
'Imam…imam od skoro..’
Prekinuo me je u pola recenice samo da bi me pitao ono zbog cega sada i sedimo za istim stolom.
'Plava zvezdice,volis li ga?’
E sada krece prava havarija. Znojila sam se. Usne su mi se neprekidno spajale i odvajale u pokusaju da izgovorim to. Medjutim samo sam mu odgovorila sasvim suprotno od onoga sto je istina.
'Da.’
Nakasljao se u pokusaju da sakrije iznenadjenost.
'Shvatam. Nadam se da si srecna…’
Tad sam vec zelela da odem. Sto sam i pokusala. Uzela sam torbu,i u pokusaju da zaustavim iznenadnu ledenu kapljicu koja se slivala niz moje lice,uhvatio me je za ruku.
'Saslusaj me. Ona nije ni nalik tebi. Trazio sam tebi slicnu i naleteo na nju koja je imala skoro sve iste osobine ali nije bila ti. Lutao sam,nervirao sam se,zalio sto sam te pustio. Znam da sam kriv. Ona nema nista tvoje i ti…..’
Samo sam zelela da prekine jer ne zelim da mu se vracam ni na koji nacin jer me je bolelo.
'Prekini. Ti i ja odavno nismo mi. Zavrsimo ovu dramu. Oboje znamo da se nece dobro zavrsiti…’
'Slusaj.’ Uzima olovku i zapisuje neki broj…svoj broj. 'Nazovi. Kada nemas koga,pozovi. Kada nemas s kim,imas mene. Kada sve ladje potonu,tu sam. Samo nazovi.’
'Ali sta ce to….’
I u tom,tako vecnom trenutku,u kafic ulazi moj decko.
'Zbogom.’ Govorim mu. 'Vreme za nas ne moze da stane i vreme nikog ne ceka. Gresili smo ali ti si pogresio. Sada odlazim.’
S mukom sam se pokupila i krenula ka svojoj ljubavi. Ne,verovatno ne pravoj,ali bar istinitoj.
Shvativsi da,i pored toga sto,ono sto je u srcu zapecaceno,ja to moram pustiti.
Vreme je pravo,ali mi nismo.
Bas kao sto smo nekada pravi bili mi,ali vreme nije bilo.
Gresiti tako snosi velike posledice.
Nama su te posledice donele kraj.
Okrenula sam se,poslednji put u nadi da cu ga videti onakvog kakvog ga pamtim.
Srecnog i nasmejanog.
Mog najlepseg decaka.
S tugom u ocima,
Videh samo coveka koji nakon mog odlaska,sedi za polumracnim stolom,povlaci dim za dimom i ispija prepunjenu casu dok su pored njega slomljene flase.
A na ruci stoji tetovaza..
Jedna mala plava zvezda sa imenom mojim..

-ultravioletna. ( Teodora Vuković )

Poljubim ga u obraz. ,,Srećno’’, šapnem mokrih očiju. Ne trepćem par sekundi da mi ne bi suza dotakla obraz. Nasmešimo se i ja se okrećem. U srcu- jauk. U očima- okean. U nogama- pijanstvo. Nesigurnim koracima odlazim. Svesna da možda više nikada neću ljubiti takve jamice na obrazima i grliti toliku strast. Muče me misli poput ,,Možda je on bio baš taj’’, ,,Možda smo mogli bolje’’, ,,Nije trebalo ovako da bude’’, ,,Da li da se okrenem?’’ 
Ali ja se ne okrećem. Svaki korak me boli kao pulsiranje krvi iza modrice. Nikada ranije nisam verovala u to, ali najteže je otići. Najteže je otići kada nekoga volite. Milion puta sam ostajala (i onda kada nije trebalo, i onda kada nije zaslužio) i mislila sam da sam jaka jer sam to mogla. Ali sam zapravo birala najlakši put. Ostajala sam kraj njega ma kakve gluposti pravio. Ali otići, e, to je bio pravi izazov. ,,To je najlakše, hajd’ ti ostani pored takvog’’, govorila bih. Tako glupavo od mene, tako smešno. Najteže je otići kada nekoga volite. Svaki milimetar puta kao da vam zabija igle u tabane. Mučite se sa osvrtanjem. Krivite sebe, njega, planetu. Odustajete i odlazite. Napokon svesni da neće biti bolje. 
Volela sam sebe sve manje i manje svakog puta kada bih odlučila da ostanem kraj njega. Ali se svet okrenuo i shvatila sam da moram da pobedim ljubav prema njemu.
Trepnula sam. Sve moje greške, gluposti i naivnosti su počele da padaju. Mislima sam grlila lakovernu devojku u sebi i rekla naglas ,,Ti zaslužuješ bolje’’. Uspela sam da se sačuvam.  A ništa bolje od same sebe nikada pronaći neću. 

Rodiš se.
Učiš prve korake.
Zabranjeno je isprljati nove, bijele pantalone što su ti kupili.
Paziš kud hodaš, da ne bi razderao koljena.
Zabranjeno se smijati na glas, jer je nekulturno.
Zabranjeno je pričati ono što ti prvo padne na pamet.
Krećeš u školu.
Moraš poštovati pravila.
Moraš biti uzoran.
Moraš imati dobre rezultate.
Uzimaš svjedočanstvo osnovne.
Upisuješ se u srednju.
Sve je isto, samo je malo teže.
Teže se obuzdati.
Uzimaš diplomu.
Imaš osamnaest, ali od tebe se i dalje svašta očekuje.
Upisuješ fakultet, medicinu, i to bez štele, svojim trudom.
Narednih šest godina ne znaš da imaš život.
Učiš.
Dolaziš po diplomu.
Zaposliš se.
Oženiš djevojku što ima ambicije, i od vašeg ljubavnog života pravite karijeru.
To nije ljubav.
Dobiješ djecu.
Odgajaš ih kao što su tebe.
Imaš sve.
Nemaš ništa.
Nisi sretan.
Pretvaraš se u mašinu.
Zapravo, to si oduvijek i bio, dopuštajući pravilniku da ti stvori život.
A da si samo isprljao one bijele pantalone, valjao se po blatu u njima i iskreno se smijao, iako bi kasnije vjerovatno pokupio batine, shvatio bi o čemu ti pričam.
Da si igrao fudbala u novim kopačkama i razderao koljena, možda i slomio ruku, naučio bi da padovi nisu toliko strašni.
Da si u školi primijetio djevojku što te čitav sat promatrala, dok si ti bio duhom odsutan..
Da ste šetali.
Da si se zaljubio.
Da si udario onoga što ju je uvrijedio.
Svašta bi naučio.
Shvatio bi da ni jedinica nije tako strašna, i da nije nekulturno smijati se naglas.
Da nije bauk pjevati iako ne znaš.
Da si umjesto karijere doktora postao umjetnik kakav si sanjao da budeš i da si umjesto žene sa ambicijama oženio onu raščupanu što je bila puna iznenađenja i što je budila nešto u tvom srcu, možda ne bi imao život na ‘zavidnom nivou’,ako se uopšte može zavidjeti na životu jednog robota bez emocija.
Ali barem bi bio sretan.

Ne, neću ti nikada priznati da ležim noću budna zamišljajući kako bi bilo lijepo da ležiš pored mene.
Neću ti nikada priznati da mi srce nikada nije igralo kao kada me ti pogledaš.
I definitivno ti neću priznati koliko me zaboli svaki put kada odbijaš da me pogledaš, iako znam šta se krije u našim pogledima.
Neću ti nikada priznati ovu rupu u srcu koju mi ostavljaš. Ono jedino što ti zamjerim.
—  sve što boli
Ti si mene izgubio još one noći kad si svoje usne naslonio na njene, kad su tvoje ruke bile oko njenog struka. Tad si nas izgubio oboje, sve je naše izgubljeno u tim poljupcima i zagrljajima. Ja sam se trudila, Bog zna koliko sam se trudila da skupim komadiće te ljubavi. Za uzvrat sam dobila još veću ranu na srcu, u duši i celom telu. Kasno sam shvatila da se izgubljeno ne može vratiti.
I tako ja već 3 godine preboljavam tebe.
Pišem o tebi, a drugi čitaju.
Mislila sam da će kraće trajat, ali sam se izgleda prevarila.
Još uvijek srce zadrhti na spomen tvoga imena,
još uvijek tvoje ime na ekranu vraća osmijeh na moje licu.
Još uvijek si tu, i u srcu i u mislima.
Negdje daleko tuđi, ali još uvijek moj.
I tako već 3 godine…
—  Pricam ti o njemu
Znaš, nisam ti rekao…
Volim te.
Toliko te volim, da se pomalo plašim toga.
Kada te nema, ne izlaziš mi iz glave.
Kada si tu, želim zaustaviti vrijeme.
Da mogu, stavio bih te u mali džep na košulji…
… i nosio svuda sa sobom.
Ali, ne mogu.
Ljudi se ne stavljaju u džepove…
.. nego u srce.
A ti si u mom srcu glavna uloga.
Znaš, nisam ti rekao.
Trebaš mi.
Za sve bolne noći.
Za suzne oči.
Za širok osmijeh.
Da te uhvatim za ruku dok spavaš.
Da diram tvoju kosu, dok se meškoljiš na mojim dlanovima.
Trebaš mi za beskonačnost.
Znaš, nisam ti rekao.
Maštao sam.
O danu kada ćemo živjeti zajedno.
Imati djecu.
Smijati se glupostima.
Svađati se pod istim krovom.
I miriti pod istim jorganom.
Znaš, nisam ti rekao.
Često se molim Bogu.
Nerijetko podignem ruke prema nebu, i…
.. tražim samo jednu želju.
Da jednog dana.
Ti i ja.
Budemo.
Znaš, nisam ti rekao.
Ti si moj život.
I nevažno je koliko me boliš.
Ja ću te opet živjeti.
—  Magic Whisperer
Mom prijatelju S.I.

Stojim pred siti centrom, čekam Japanca. Baš Japanca, pravog. Čovjek je prošle sedmice lutao mojom mahalom u pokušaju da pronađe put do releja na vrhu Pofalića i malo se izgubio. Na njegovu sreću, naišao je na mene pa sam nekako uspio da uvežem njegov japansko-englesko-bosanski i odvedem ga do mjesta na koje želi da ide. Čovjek je fotograf, a nekad je studirao historiju pa se kroz studije bavio bivšom Jugoslavijom i ratom koji je devedesetih ovuda protutnjao. Helem, došao je u Sarajevo da slika neka značajna mjesta koja još uvijek nose ožiljke rata, pošto u Japanu priprema izložbu na tu temu.

Nakon što sam ga odveo do mjesta koje je htio da slika, dao mi je svoju vizitku. Ovih dana moramo popiti piće – kaže. Volio bi da još razgovaramo i da mu pokažem neka manje poznata mjesta za koja većina turista ne zna. Okej, kažem. Dam mu broj telefona i ostavim ga da se bavi svojim poslom.

Par dana kasnije je nazvao. Idemo na pivo sutra u tri. Okej, idemo na pivo u tri.

Sutra oko dva sata smo ona i ja prekinuli. Negdje oko dva i petnaest, hodam Vilsonovim poput pacijenta koji je pobjegao iz operacione sale a anestezija nakon velike operacije još nije popustila. Ljudi me gledaju i znaju, vidim im na licima. Srce mi udara puno jače nego što standardi biologije dozvoljavaju a vid mi je zamućen. Od jutra nisam ništa jeo a onda sam natovario čitav taj emotivni stres na leđa i sad manje-više izgledam kao mrtav čovjek. Ništa bolje se ni ne osjećam.

Japanac dolazi za petnaest minuta. Ruka mi se trese. Šta se kog vraga desilo s nama? Prvu godinu smo bili savršeni a onda smo u neka doba skapirali da smo sve vrijeme bili pogrešni. Zamisli to. To ti je isto kao da tek nakon godinu-dvije shvatiš da nosiš tuđu košulju, a uvjeren si da je tvoja.

Dođe Japanac, tu se mi izgrlimo i pravac kafe Tito. Naručim nam pića i pričam mu o ratu u Bosni. Pričam mu pravu priču, onako kako je to moj otac doživio i onih par fragmenata koji su meni ostali u sjećanju. Ja sam se rodio nekoliko mjeseci prije početka rata ali imam negdje u pozadini sjećanja par scena iz devedeset pete. Nisu to čitka sjećanja, samo pojedinačne slike ali znam da su se desile, osjećam to u sebi.

Pričam ja Japancu sve to, konobar donosi nove čaše čim se stare isprazne. Japanac hvata bilješke a ja u pozadini svoje priče razmišljam, kao da su u meni dva čovjeka. Jedan upravlja mozgom i govori o svim tim mjestim i dešavanjima u Sarajevu, poput autopilota.. a drugi, pravi ja, unutra analizira detalje našeg prekida.

Oke, morali smo se rastati. Nije išlo kako treba već dugo, bio sam sjeban k'o nikad prije i morao sam napraviti rez. To i dalje ne mijenja činjenicu da se osjećam odvratno. To ti je isto kao da imaš nekog dragog prijatelja u komi. On živi na aparatima, ne osjeća apsolutno ništa i doktor kaže da je na tebi da li ćeš ugasiti aparate i pustiti ga… Ma koliko ta odluka boljela, ma koliko ga ti želiš zadržati, unutra znaš da je prava stvar pustiti ga da ide. Okej, malo morbidno poređenje ali shvataš šta želim da kažem – zašto na silu držati u životu nešto što je već mrtvo?

I tako ja ugasim aparate i pokušavam da smirim svoju savjest. Neki čudni glasovi unutra galame kako ja nisam toliki fraer da ću moći brzo naći istu ili bolju od nje, neki drugi glas dobacuje kako ću vječno ostati sam a jedan tamo u daljini tiho šapuće da ima zgodna plavuša za stolom preko puta.

Borim se sa svim tim ruljama u meni, trudim se da ih nadglasam pričom o tome kako je most Suade dobio ime i šta se tu zapravo desilo ali Japanac je nanjušio da nešto nije uredu. Nemoguće da je do alkohola, bio sam takav i kad smo tek sjeli i počeli sa turama.

Pita me šta nije uredu. Ja mu kažem. Japanac pita da li želim da razgovaram o tome. Ne želim, iako bih vjerovatno trebao. Okej, želim ali mi je neugodno sa potpunim strancem otvarati moj privatni život. Ic okej, kaže Japanac uz osmijeh.

Ispričam mu. Kako smo prekinuli jer smo morali da prekinemo i kako me sad strah da ovo sranje od osjećaja nikad neće prestati. Bojim se da ću uvijek da se kajem.

On ima trideset osam godina. Brada mi je pala do poda kad je to rekao jer čovjek ne izgleda starije od dvadeset pet u vrh glave. Džaba, imat trideset osam. Jebote, da mi je japanske gene. 

U tih svojih trideset osam, nikad se nije ženio.

Pitam ga zašto. Kaže da je bolje da mi ne priča. Bulšit, kažem ja njemu i naručim nova pića. Pričaj mi!

Japanac nazdravi, popije par gutljaja i kaže mi da je prošao haman istu stvar kao ja. Samo gore. Volio neku djevojku sa kojom je odrastao, bili dobri drugovi i zaljubili se. Nekad u dvadeset trećoj, manje više. Bili zajedno skoro tri godine ali veza bila loša. Hiljadu problema, od roditelja koji su bili protiv njih, preko novca do činjenice da je on htio da ostane i studira a ona da putuje svijetom. I tako ti Japanac prekine.

Do danas je promijenio desetak djevojaka. Nikad nju nije prestao voljeti. Sada je u vezi sa nekom curom iz njegovog rodnog grada, zajedno su već tri godine ali neće da je ženi. Putuje tako svijetom svako malo, ona ga nekad čeka kući a nekad ide ss njim – i kaže da je sretan.

Kako to jebote sretan, a nikad onu prvu nisi prestao voljeti?

Kaže da ne kapiram lajf. To tako ide, godine počnu da prolaze brže nego što čovjek misli da će da prolaze i u neka doba se osjetiš usamljeno. Započneš neke nove priče, nađeš neke manje ljubavi ali udobnije za živjeti. Nađeš nešto što je dobro za tebe pa makar to ne volio.

Vidi, nastavlja Japanac, jednostavno je. Ako je ona bila tvoja prava ljubav, nikad je nećeš zaboraviti. Volit ćeš je dok te ima pa makar je nikad opet ne imao. Ono što ti niko ne kaže je da se tako može živjeti, i to sasvim lijepo. Nije ljubav jedina stvar na svijetu koja stane u srce. 

A ako nije ona prava, za par godina ćeš imati neke drage uspomene i srce će početi da njuši neke nove ljubavi. Život opet ide dalje. 

Hoće da mi kaže da nikad niko nije umro od ljubavi.

Dobro je živjeti sa dosta para, ali može se i kad ih imaš malo. Teže je ali se može. Dobro je voziti udoban nov auto, ali može se i gradskim prevozom ili pješke. Teže je ali se može. Tako je, kaže, i sa ljubavi. Dobro je voljeti jednu ženu čitav život i imati savršenu vezu ali ako toga nema, život opet ide naprijed. Nađeš nešto drugo.

I tu se mi posvađamo. Zamisli sad scenu: on pijan, ja pijan. Njegov engleski katastrofalan, moj umjereno do pretežno oblačan. I mi se u kafiću u četiri popodne svađamo o smislu ljubavi. 

Na kraju je odustao, rekavši da u životu nije sreo tvrdoglavijeg čovjeka od mene, ali je uvjeren da ću jednom realnije gledati na život. Doći će ko biva vrijeme u kojem neću ovoliko sanjati, vrijeme u kojem ću život vidjeti kao ono što jeste: puno radno vrijeme sa dosta sranja i ponekim ugodnim danom, a prestati ga gledati onakako kako ga sad vidim: kao mapu do skrivenog blaga.

—————————————————————————————————–

Prošlo je pola godine. Japanac je imao svoju izložbu, zove me na skajp i kaže da je izdominirao. Sala bila puna, raja oduševljena slikama i malenim pričama koje je ispod svake otkucao – one priče koje sam mu ja diktirao. Okačio je, kaže, i moj portret.

Pitam ga šta je napisao ispod slike, a on mi šalje tu sliku u cjelosti. Ispod piše, citiram:

„Posjetio sam trideset i sedam zemalja svijeta i tek u Sarajevu našao posljednjeg zaljubljenika u ljubav. Prijatelju, nadam se da si bio u pravu. S.I.“

Skoro da sam se rasplakao. Zahvalim mu tri stotine puta, kažem da mi nikad niko nije ukazao toliku čast a on se ponaša kao da to nije ništa. Pitam ga za vezu – i dalje isto. Putovali su skupa u Beograd, kaže. Divan grad. Kasnije su vidjeli i Budimpeštu, malo ih nervirao mentalitet ljudi tamo i na kraju se vratili u Takamacu. Sve je isto kao ranije. Ne misli se ženiti a ona ne želi biti nečija mlada. Stvari su uklopljene tako da su oboje zadovoljni onim što imaju.

Pita kako sam ja.

Dobro, kažem. Vratio se treninzima, počeo raditi, prestao piti, prestao pušiti. Japanac nije impresioniran, želi znati šta je sa ljubavi. Jesam li se promijenio, da li sam imalo bolje ili je postalo teže.

Kažem da je dobro. Izlazim, nalazim neke djevojke, neke druge nalaze mene. Ljubav nisam tražio a ni ona izgleda za mene ne pita.

Japanac pita da li sam to odustao i jesam li spreman priznati da je bio u pravu.

Nisam, fak ju brader, kažem mu. Japanac se nasmije. I dalje sam budala, prijatelju. Jedna pogrešna veza to neće promijeniti. Ne patim, zna mi tu i tamo zafaliti ali mislim da sve više blijedi. Imam neke nove snove i neke nove hobije. U srcu se otvorilo mjesta za stvari koje sam s njom morao zapostaviti i sada je tamo dole velika buka. Radim sve i svašta, volim mnogo toga.

Oke, recimo da si bolje, veli on. Reci mi jel sad opet tražiš ljubav ili si spreman tako živjeti?

Okolo naokolo, uporno hoće da dokaže da je u pravu. Ne znam, kažem mu. Ne znam ni sam šta tražim, znam samo da sam u ovom traženju te čudne stvari kojoj ne znam oblik, pronašao sebe.

To je dobro, kaže Japanac. Naučio si biti sretan čovjek.

Ovo je sreća, pitam? Nema ništa više od ovoga?

Za neke od nas nema, kaže mi. A mnogi moraju pristati i na manje.

Šta me pokušavaš naučiti, upitam ga zbunjeno?

Pokušavam te naučiti da u svakom trenutku svog života budeš sretan. Hoću da znaš da tvoju sreću ne čine drugi ljudi nego ti sam. Jako je važno da to znaš. Može se bez svakoga, može se i bez ljubavi. Ne govorim ti da moraš bez ljubavi, govorim ti da ćeš preživjeti i ako je ne nađeš. Razumiješ?

Mislim da razumijem, kažem. Govoriš mi da je dobro tražiti ljubav, ali da u toj potrazi također naučim biti sretan? Govoriš mi da je putovanje jednako važno kao i destinacija – pitam ga.

Tako je, kaže uz osmijeh. Veri gud.

Kad ćeš u Sarajevo, upitam ga samo da promijenim temu.

Nakon što ti dođeš u Japan, spremno dočeka. U pravu je, fakat ću morati. Obećam mu da ću štediti novac i da ću ga jednog dana posjetiti.

Povedi i djevojku, kaže. Do tad ćeš već naći nekoga.

Ofkors, rekoh. Zahvalim mu se na japanskom, on meni na bosanskom i prekinemo vezu.

Ostanem te noći dugo razmišljati. Čovjek nekad ne vidi drvo od šume. Te noći shvatim da sam u suštini srećan čovjek koji samo ne umije s tom srećom rukovati. Uzmem papir i napišem pismo Japancu. U tom pismu mu objašnjavam kako ću zahvaljujući njemu voljeti svaki sljedeći dan mog života. U tom pismu mu napišem neke nove priče o lijepim mjestima u Sarajevu. O mjestima koja su nikla nakon rata, koja ne znaju ništa o bolu i patnji i na kraju dana, ne žele ni znati. Ispričam mu o novoj sreći koja niče ovim gradom nakon što je svijet mislio da je uništen, znam da će shvatiti da ja zapravo govorim o sebi.

Prošlost je stvar prošlosti. Uvijek će postojati njeni spomenici, neke ruševine koje podsjete na boli koje su nekada baš na tom mjestu ujedale… ali svake godine, poneka ruševina nestane i na njenom mjestu se izgradi nov neboder. Malo po malo, gradom niču jedna po jedna lijepa stvar, sve ih je više. Vrijeme radi svoje i svaki čovjek, ako to umije, može odabrati da bude sretan.

Jednom ću doći u Japan. Jednom ću ponovo voljeti.

Ne govori

Ne govori da me znas.

Jer nikada nisi prosao istim delovima kroz koje sam ja prosla.

Jer nikada nisi gazio mojim stopama po plocniku ovog grada. Iako si pogodio neki od mojih koraka, to ne znaci da smo isti, niti da me znas.

Nikada nisi osetio moju bol, niti moju srecu u potpunosti. Vec samo delic onoga sto se na mom licu moglo primetiti.

Ne mozes znati ceo moj svet, niti bi trebalo.

Znas ono sto ti poklonim na dlanu, kao u dobrotvorne svrhe.

Kao oslobadjanje duse.

Kao trenutak u kom ti verujem.

Ne tvrdi da me znas. Jer mnogi se prevare.

Izmakne im glavna stvar i ostanu bez slozene slagalice.

Ne govori da me znas. Ne govori da znas ikoga, osim sebe. Jer svako od nas, duboko u srcu ima kutak za koji samo on zna. A u njemu se nalaze oni najbitniji delovi slagalice.

Svako od nas je upravo to. Jedna velika slagalica. I kad sve saberes, mozda su te i sklopili, ali oni to ne znaju.

Zato ne govori da me znas.

Samo cuti i pusti da ti dajem delove slagalice.

Sve dok budes tu, sve dok imam veru u tebe.

Ne mogu ti reći idi, kad volim tvoju blizinu.
Ne mogu ti reći mrzim te, kad te volim.
Ne mogu te ignorirat, kad me tvoja pojava ispunjava.
Ne mogu te ne pogledat, kad ti moje oči trče.
Ne mogu izbrisat tvoj broj, kad se nadam tvojoj poruci.
Ne mogu se suzdržat od riječi, kad pred tobom se rasipaju.
Ne mogu te izbrisat iz glave, kad te ima u srcu.
Ne mogu, jer previše te imam, a nemam.
—  Pricam ti o njemu
Opusti se.
Dođeš i uradiš prvi korak. Nema tu pravila ko treba prvi. Sviđa ti se netko - javi se. To jedno “ej” te neće ubiti, a možda će ti uljepšati budućnost.
Ne budi preposna osoba. Nitko ne zna šta se tebi nalazi u glavi i srcu - samo ti znaš. Nekad se i opeci. Sve su to lekcije i blagoslovi života.
Opusti se.

Moj rahmetli deda mi jednom pričao kako je bio zaljubljen u lijepu crnku iz susjednog sela pa je krišom dolazio pod njen prozor da ašikuju. Krišom jer njeni nisu dali ni progovoriti da se ona viđa s njim – običnim fizičkim radnikom koji uz to i voli popiti s društvom. Crnka međutim bješe jednako zaljubljena u dedu kao i on u nju, pa odbi tri druga prosca koji su bacili oko na nju, sred jedne julske noći se iskra kroz prozor svoje sobe i zajedno pobjegoše u noć. Kaže deda da je bio siguran da će ih njeni tražiti, pa su odlučili da odu negdje gdje nikog ne znaju, dugo putovali planinskom cestom i na kraju se skrasili u nekom malom selu kraj planinskog potoka, tu se voljeli dobrih dvije godine a kada mu je rekla da je trudna, kune se deda, nešto je u njegovom srcu od silne radosti napuklo, jasno je to čuo, osjetio hladan rez gdje se formirala pukotina i ostala tu, ne zarastajući do kraja njegovog života. Ta žena je, kleo se deda, jedino Božije stvorenje koje ga je moglo umiriti.


Umrla je na porođaju i ostavila mu sina. Deda se ubrzo nakon njene smrti vratio u rodno selo, ponovo se oženio jer je, kako kaže, bio isuviše slomljen da bi brinuo o sebi, kamoli o novorođenčetu, i ostatak života proveo dajući sve od sebe da u čast njene uspomene bude što bolji otac. Ljudi koji ga znaju iz vremena njihove ljubavi pričaju da je imao glas slavuja i da su ga često viđali kako kraj potoka peca pastrmku i pjevuši sevdalinke, dok njegova voljena sjedi u hladu oraha i priprema povrće za roštilj… nakon što je nju sahranio, tako kažu ljudi, glas mu više nikad nije pustio sevdalinku. Dedino je srce umrlo s njom.