u ovom svetu

Ako ste te sreće da u ovom ludom svetu naiđete na osobu koja vas privuče psihički i fizički, koja ima kvalitete na levoj strani grudnog koša i iznad očiju, čuvajte je, jer kad prokockate priliku sledi razdoblje seljačina i beštija, jer je neko pametan ukrao ono što vi niste znali ceniti.
—  Đorđe Balašević
SVE STVARI KOJE SU NAS POGREŠNO UČILI U DETINJSTVU
  • <p> <b>Pored zabranjenog sedenja na ’ladnom betonu i kupanja sa upaljenim bojlerom od malena smo dresirani da se panično čuvamo promaje, ne izlazimo napolje mokre kose i pazimo da nam neko ne sipa drogu u piće. To su bile glavne smernice deci rođenoj krajem XX veka i svima su nam bile jasne kao dan. Međutim pored tih tehničkih saveta za preživljavanje u svetu koji nas čeka izvan zone roditeljske nadležnosti, odrastajući pokupili smo i neke netačne, izlizane fraze koje se kao bubavšvabe provlače kroz avliju u svim njenim epohama. Kad u pubertetu krene da ti se događa život shvatiš da od promaje sigurno nećeš najebati, ali da od ljudi i te kako hoćeš. Iz foldera prikupljenih podataka tokom odrastanja vadiš brošuru za slučaj nužde i čitaš fraze kao što su:</b> „Čuvaj se neznanaca“ – a znanci te povređuju… „Ko zna zašto je to dobro“ – a tebi nikad gore… „Strpljen – spašen“ – a ti vidiš da čamci za spasavanje prvo odvoze one koji najglasnije kukaju… I zapitaš se, a šta ako je u ovom naopakom svetu najispravnija odluka shvatiti sve te savete baš tako – naopako? Škola sistemom kazne i nagrade a roditelji uz pomoć vaspitnog štapa i šargarepe uče nas da moramo biti bolji od svih. Onda shvatiš da su to neka uzaludna takmičenja i bezvezne rang liste jer se pobede te vrste ne beleže ni u kakve životne tabele. Stariš shvatajući da te niko nije učio kako da budeš najbolja verzija sebe, bez upoređivanja sa drugima. To su svi prevideli u svojoj dobronamernosti i ostavili te da tu bitku saznanja biješ sam. Shvatiš da si učen da budeš dobar ali najviše za druge, a najmanje za sebe. Na tim visinskim pripremama omladinaca za predstojeću sezonu i prelazak iz kadeta u seniorsku ligu uče nas da moramo biti spremni na sve. Ti utreniran, u punoj snazi željan života i na sve spreman – a život krene da ti daje Ništa. Shvatiš da te niko nije učio kako da preživiš kad umesto svega počne da ti se događa jedno veliko Ništa. Za to nismo prolazili obuke, nismo imali skripte, nismo išli na simulacione testove. Tada kreće da se događa Život u svom punom sjaju i da demantuje svo tvoje unapred stečeno znanje a trenira istrajnost i zahteva veru.<p/><b></b> Kad smo plakali obično su nas smirivali učeći nas tad da moramo biti hrabri. Kao, hrabri ne plaču. „Ustani i bori se, ne daj na sebe.“. Onda čuješ potpuno drugi eksterm da „kad te neko povredi ti okreni i drugi obraz.“ Zamisliš se… Jebote, tebi oni rade o glavi, teraju te u šizofreniju. Ništa ne razumeš. A zapravo ti niko nije objasnio da i hrabri plaču, a da i drugi obraz udarcu na volju umeju da daju samo oni koji znaju da ga mogu podneti na nogama. A za to treba mnogo ljubavi. Ne lude hrabrosti, a još manje mazohizma. Vođen zdravorazumskom logikom i učen na primerima predatora i plena tako zelen živiš u pogrešnom uvrenju da u životnim bitkama najbrže bivanju ranjeni oni koji su slabi. Kad te reka života izlupa o svoja korita shvatiš da u razumu, logici i jačini nema nikakvih odgovora. Shvatiš da su najhrabriji samo oni koji se usuđuju da pokažu sopstvenu ranjivost. Da samo iz nje može izaći ljudskost, humanost, saosećanost, ljubav, kreativnost, predanost… A da je panično skrivanje sopstvene ranjivosti zapravo najveća ljudska slabost. Sve će doći na pravo mesto kada završiš škole, odslužiš armiju, zaposliš se, oženiš se… Sve to ti govore, baš tako i baš tim poretkom. Niko ti ne govori da sve može drugačije i da stvari dolaze na pravo mesto samo onda kada je unutar tebe sve na svom mestu. A ne izvan. Tokom slaganja te puzle unutar sebe, nema ni roditelja, ni vaspitača, ni profesora, ni trenera. Na toj avanturi pakovanja sebe u smislenu celinu pridruži se srećnima poneki Anđeo, kog mi, smrtnici sa ograničenim vokabularom, oslovljavamo rečju Prijatelj. I na kraju, shvatiš da je jedini tačan odgovor iz detinjstva koji si mogao čuti od starijih bio „Kad porasteš kaz’će ti se samo“ i obično si ga dobijao na pitanja kako se prave deca, kako sam ja došao na svet i čemu služi kondom. Shvatiš da sve što danas zaista znaš jeste ti se samo kazalo. Mogu te drugi naučiti jezike, ali samo ti odlučuješ šta ćeš njime govoriti, mogu te drugi naučiti kako da koristiš kompas, ali samo ti odlučuješ kojim ćeš putem ići, mogu te drugi naučiti kako se preživljava, ali samo ti odlučuješ kako ćeš živeti. Shvatiš da čoveka najbitnijim lekcijama ne uče, već ih on uči sam.<p/></p>
Jesam te voleo

,,Jesam je voleo.
Čudnim zagrljajima i nespretnim rečima.
Razgovorima i poljupcima u nosić.
Osmesima i tajnim pogledima.
Znam da je sumnjala, ta nesigurna devojčica u ovom opasnom svetu. Sumnjala je u sebe, mene, pravu ljubav, svet, lepote i život.
Ona je sumnjala.
A ja nisam bio baš dobar sa rečima.
Čoveče, ona je volela reči.
Bile su njene igračke.
Magičnim rečima mi je šaputala dugo u noć.
A ja nisam bio baš dobar sa rečima.
Grlio sam je više nego bilo koga.
Mislio sam da će čuti to.
Pričao sam joj što drugima nikada nisam.
Mislio sam da će razumeti to.
Osmehivao sam joj se najiskrenije.
Mislio sam da će primetiti.
Gledao sam samo u nju, ma pored koga bio.
Mislio sam da će i ona baciti pogled.

Jesam je voleo.
Kunem se da na mom srcu postoje samo njeni otisci.
Ali ona nije videla dalje od reči.
Pa, razumem je. Ipak su bile one njena prva ljubav, prva strast. I znam da joj je trebao neko ko ume da stavlja čarobni prah na izjave ljubavi. Ja to nisam bio. Niti ću ikada biti.
Često me pospana zapitkivala: ,,A kako me voliš?“ Pravio sam se da spavam.
Jer rečima nisam mogao da opišem silinu talasa ljubavi prema njoj.
Reči bi samo skrnavile njenu posebnost.

Ona je mislila da lažem.
Da ćutim jer je ne volim.
Često je plakala.
Vikala na mene i gurala od
sebe.

I znao sam da nam je poslednji dan kada joj je rekla da joj je dosta.
Pitala me imam li šta da kažem, nešto što do tada nisam. Rekao sam ,,Kako god ti želiš” i ona je odjurila od mene.
Sledećeg dana sam joj napisao pismo. I poslao.
,,Mislio sam da ćeš čuti. Ljubav u mojim zagrljajima i očima. Moje srce koje je kucalo u ritmu tvog daha. Mislio sam da ćeš čuti. Ne voli se samo rečima. Jesam te voleo"- instagram: @obecao_si, S.M.
Nadam se da vam se dopada.😄

Kada su mi misli utopljene alkoholom zaboravljam na sranja. Tada sam srećan. Naravno, ta sreća je samo privremena kao i sve ostalo u ovom prolaznom životu.
Kada opijenost prođe, ja sam samo još jedan u nizu nesrećnih ljudi u ovom svetu promašenih života.
U ovom okrutnom i mracnom svetu, postoje ljudi koji svojom dobrotom osvetljavaju taj mrak. Ljudi koji su spremni da zrtvuju svoj zivot za prijatelja. Oni nam daju nadu da i pored svih losih stvari uzrokovanih od strane zlobnih ljudi, ipak postoji mali broj onih koji su tu za nas u najgorim trenucima, spremni da ucine sve kako bi nam pomogli. Njih nikada ne trebamo da zaboravimo. Oni treba da nam sluze kao primer, njihove osobine imaju prave vrednosti koje treba da budu veoma cenjenje, ali na ovom svetu to je prava retkost. Ljudi su nevoljni da pomognu, konstantno lose volje, umesto da vide lepotu zivota i da budu srecni sto su zivi, jer nikad se ne zna kada cemo dotaci dno i da li ce iko biti tu sa nama u najtezim trenucima zivota.
—  Aurora