tx personal

Tonight I got to sit in on a small town school board meeting, a meeting debating if a young trans girl should be allowed to use the girls bathroom at her elementary school. I walked in preparing myself to encounter ignorance, hatred, and opposition… What I instead was met with was love, compassion, support, and levels of understanding that I frankly underestimated. I met young trans children, parents of trans kids, friends of the young girl in question, directors on the school board, and so on– 80% of whom I would say were standing in solidarity, just as I was, with this little girl who just wants a safe and loving school environment. My eyes were opened by the open arms of this community, and I was proud (and blessed) to be there to witness it. #protecttranskids

Today, I tried.
That’s enough.

Jednom ćeš, to je sasvim izvesno biti nečija žena,

Imaćeš dva kredita, stan negde u centru grada, klince

Auto star pet godina kupljen od zajedničke štednje

Slike sa porodičnih letovanja i zimovanja

Pa i one sa kratkih, ali prijatnih vikenda

Iz Milana, Dubrovnika, Pariza ili Praga,

Jednom ćeš zaista biti skroz na skroz daleko

Dalje od ikada ičega  za mene

Baš za jedan okov uvek dalje

I ja tu ne mogu baš ništa

Sem da ti mahnem u prolazu kada se sretnemo

U jednom od onih dana kada ćeš sa  mužem i vašom prelepom decom

Šetati nekim od parkova u Beogradu

Ili ćemo se naprosto pozdraviti u restoranu

Preko rubova čaše i napola pojedenih, već ohlađenih bifteka

I neka sam proklet ako mi i tada ne zastane zalogaj u grlu

Neka sam proklet ako i tada, kroz tih deset godina naših života

Ti ne budeš onaj nemir koji se provlači kroz sva godišnja doba

Ono trzanje izlizanih žica violine u stomaku po kojima gudalo života lagano klizi

Najtanji zvuk koji dopire do uha i tera stopala da plešu neki sasvim čuidan ples

Što je paradoks, jer, kao što znaš, ja ne umem da plešem

Ali kad tebe vidim, kada mi se oči sudare sa tvojim osmehom

Postajem poput  Freda Astera

Jer, ti si uvek bila ta Džindžer Rodžers koja me vodi

I koja zna kuda se treba kretati da bi se nekuda stiglo

Samo te ja trezan suviše pasivno pratim

Puštam te godinama da ideš sve dalje i dalje

Znaš, Zemlji je potreban jedan dan da se okrene

A meni ni hiljadu godina života da se ka tebi pokrenem,

Zato i znam da će jednoga dana sve biti sušta suprotnost mojim željama,

Bićeš nečija žena i majka,

Uveče ćeš voziti klince na časove klavira ili na plivanje

Spremati večeru sa čašom vina u ruci

Govoriti mu da morate da pazite na vreme, jer klinci samo što nisu došli

Da te pusti, a nećeš želeti da te pusti

Uzimaćete se na podu kuhinje, na stolu, na prozoru

Na leđima ćeš imati urazene tragove njegovih šaka

Lokne tvoje kose će leteti kroz prostor i vreme kao najlepša zastava koju je svet ikada video

Dahom ćete pokrenuti košavu koju niko sem mene neće osetiti

Ona će i tada, za deset godina od danas naći put do moje košulje

I svom silinom krenuti da tuče po mojim rebrima mučki

Kao i uvek kada se setim koliko te nikada nisam imao i koliko te možda nikada neću imati,

Nemam ja velikih želja, to je oduvek opšte poznata stvar

Jedan stan na zadnjem spratu neke stare zgrade,

Fotelju presvučenu čojom, biblioteku pročitanih knjiga, zelenu lampu za čitanje, makar jednu sliku Mome Kapora,

Krem mantil, dvadeset šešira za sva godišnja doba

Jednu kutiju od dvreta višnje za duvan ili cigarete

Prihode dovoljne da se makar jednom u tri meseca ode do nekuda na dva dana,

Tebi i makar jedno od dva deteta koje će ličiti na tebe,

Eto, vidiš i sama da su to sve neke male i skromne želje

Ali kao i uvek problem je uvek do mene

Nikako ruka da mi mesto reči ka tebi krene,

Zato i kažem da ćeš jednom sasvim izvesno biti tuđa žena i majka

Pošto te ja tako divno i veličanstveno ne umem imati nigde drugde osim u rečima

U strofama, u pijanim ispovestima tamo negde pred zoru kada sam ispran i pročišćen,

A to je već puka umetnost, apstrakcija, totalno nebitna stvar za neke ikada moguće nas.

—  Svetozar Rajčetić
Things I can't wait to do in Austin after I get top surgery:

-mow my lawn shirtless
-run by town lake shirtless
-stand up paddle boarding
-go to hippie hollow
-tan at Zilker park (and get no tan lines!)
-go bouldering/rock climbing and probably take my shirt off
-change in the men’s locker room at my gym
-get a chest piece from a local artist
-swim with my pups at bull creek
-longboard around my neighborhood (you guessed it… Shirtless)
-take my shirt off at ACL and dance and sing to awesome music

Treba mi samo jedan dan sa tobom, ili samo jedna noć
Hotelska soba recimo, lagana muzika, vino
I nas dvoje kako ležimo jedno pored drugog i prepričavamo naše živote

Želim te dugo, predugo, znaš to
Od naše ljubavi, stvarne, imamo svega nekoliko slučajnih susreta
I tvoje “neću” u bezbroj varjanti

Prošle su godine,
ti nisi više tako nedodirljiva, tvoje snove sada žive neke druge devojke
Manje sanjaš, više živiš, a baš, ako ćemo iskreno, i ne živiš
I fali ti upravo neko da te izvuče iz života
Iz svih onih okolnosti u koje si se zapetljala

Dogovorili bismo se, unapred, da imamo pravo na sve, osim da se dodirujemo
Možemo jedino da se kucnemo čašama, ili da ti pridržim odeću dok se svlačiš

Voleo bih da čujem tvoju priču, pravu
Ne onu koju mi prodaješ preko uvek sređenih fotografija, internetom
Imam i ja tebi toliko toga da kažem
Reči koje ispisujem samo oponašaju ono što osećam
A osećam mnogo, veruj mi

Volim ženu u tebi, znam to
Sve tvoje nesavršenosti, nesigurnosti i nesnalaženja
Drugačija si od svih koje znam, jesi
Volim tvoju prefinjenost, otmenost, uzdržanost, a i otkačenost

Oduvek sam se pitao kakva si u krevetu
Da li se daješ i prepuštaš, onako divlje, do kraja, u znoju i vatri
Ili samo nezainteresovano legneš i puštaš muškarca da te voli
Da li si strasna, željna dodira, siline, ili samo stidljivo grliš i maziš
Kao srednjoškolka koja ne zna ni šta, ni kako hoće
Zna samo da hoće, i to ne ume da sakrije

Zamišljam kako ležimo u krevetu, u hotelskoj sobi, i razgovaramo
Otvaraš mi se, i što više pričaš osećaš kako sam ti bliži
Spremna si da prekršiš obećanje, imaš potrebu da me zagrliš
Ali umesto toga počinješ da plačeš, skupilo se toliko toga u tebi
Lepa si mi, i takva, ma i svakakva, lepa žena je uvek lepa
Šta god da radi

Nikada nisi pustila da budem tvoj muškarac, uvek sam bio samo umetnik
Plašiš me se, znam, nisi jedina
Plašiš se moje slobode, zanosa, sposobnosti da uvek budem neko drugi

Prolaze sati, minuti, nas dvoje i dalje ležimo okrenuti jedno ka drugom
Divim se crtama tvog lica, tvojoj kosi, boji tvoga glasa koja me obuzima

Svašta mi prolazi glavom
Kako vodimo ljubav, i to onako ludački, kako živimo zajedno, započinjemo nešto, a ne znamo šta
Osećamo povezanost, razumevanje, potrebu da se naše noći nikada ne završe

Ti, prva, kršiš dogovor i prebacuješ se na moju stranu kreveta
A ja, napokon, počinjem da grlim i ljubim ono o čemu godinama maštam
Tvoje grudi, ruke, ramena, usne, vrat, butine
Spuštam se i jezikom tamo dole, i idem do kraja

Treba mi samo jedan dan sa tobom, ili samo jedna noć
Tim rečima sam započeo ovu pesmu

Sada shvatam, na kraju, da mi sa tobom jedna noć ne bi bila dovoljna
A možda ne bi ni jedan život, koliko te…
Ma znaš već dobro ti šta.

—  Stefan Simić

Kad si se rodila, bio sam izbezumljen.

Život mi nije dao priručnik. Sestre mi nisu dale nikakvo objašnjenje, samo su rekle – rodila se i ne diše. Sedeo sam u čekaonici i pitao se – kako je moguće da život ne diše? I sve je zastalo dok nisu istrčale iz sale i uzviknule – Čestitamo! Majka i devojčica su dobro, imaćete pravog borca u kući!

Bežao sam od tvojih pelena. Kad si imala grčeve, znao sam samo da te poljubim i da čekam da prođe. Onda su usledili tvoji prvi osmesi, pa koraci, pa reči. Prvi kašalj. Prve fotografije i iščekivanje – da li će sve ispasti dobro kad se razvije film? Vrištanje kad treba da se ide u vrtić. Tamanila si Kiki bombone koje su ti se lepile za zube, pa si, ne vodeći računa da li su ti čiste ruke, pravila najsmešnije face pokušavajući da prstima iščačkaš lepljive komadiće sa desni. Nikad mi neće biti jasno zašto si toliko volela onaj crtani Čudesna šuma, kad si preplakala svaki kraj. Ili kad si tražila da te upišem na kurs letenja, da bi kasnije mogla da se družiš sa Petrom Panom.

Još uvek čujem kako pucketa celofan u koji su uvijeni karanfili za tvoju učiteljicu. Čujem i škripu olovke dok učiš da pišeš. I zvuk talasa dok pokušavaš da plivaš. Prvo popiješ malo slane vode, pa se zagrcneš i okreneš ka meni i uz prkosni osmeh dobaciš: “Ovaj nije bio dobar, idemo na sledeći!” I kako se smeješ dok ti sladoled curi po beloj haljini. Nikada nisi znala da obučeš belo, a da se ne isflekaš. Ali znam da ćeš jednom to uspeti, kad ti onaj pravi zgrabi srce.

Vidim te kako glumiš da padaš u nesvest na školskoj priredbi, jer si zaboravila tekst. Aplaudiram ti za snalažljivost.

Čujem te kako baki pridikuješ da nije podobna da te savetuje, jer ne izlazi iz svog dvorišta, iz provincije… Onda ti ona ispriča kako ju je deda ukrao iz kuće i da je porodicu sačuvala na okupu snagom tufnaste kecelje. Zagrliš je i obećaš joj da ćeš napisati krimi roman o njenom životu.

Učim te da kažeš – hvala, neću, hoću, ljubav, san, želim, sreća, jebi se kretenu, mogu, znam.

Učim te da nikad ne kažeš – ciganin, peder, kurva, mržnja, bolest, seks za jedno veče.

Znam da si se dosađivala dok sam pokušavao da ti objasnim zašto je kliše glumiti ženskog Bukovskog u drugom razredu gimnazije i bacati se po ništavilu sopstvenog postojanja. Da su tetovaže prolazna moda. Da se alkohol ne loče, da se u alkoholu uživa. Da ti opijati nisu potrebni za pisanje. Da ti je potrebno da osećaš da bi pisala. Jedino tako tvoj svet neće prestati da priča i  da živi. Pokušavao sam i na kraju sam ti objasnio.

Bio sam tu uz tebe i za tebe. Borio sam se, možda ne kao Sonjin ili Anin ćale, ali sam se borio. Učio sam te da se boriš i sama. Da ne budeš krhka princeza. Da budeš mangup i princeza u jednom.

Imam da ti kažem da sam ponosan u kakvu si osobu izrasla!

Imam da ti kažem da treba redovnije da spavaš, da jedeš više voća i  manje da pušiš. Da ne izlaziš sa mokrom kosom na ulicu. Da šutneš svakog ko te je povredio!

Znam da ti nedostaje da odložim oružje, da te zagrlim i šapnem: “Ćero, ovaj frajer ti je super!” Meni nedostaje još više, jer puno je stvari, onih običnih i svakodnevnih, s kojim želim da ti dosađujem.

Mala, nemoj da se prožimaš sa onima koji te ne dotaknu. Dečaci iz tvojih priča nemaju pojma koliko su srećni, što su makar na kratko bili deo tvog sveta.

Nemoj da se stidiš kad pričaš sa praznom stolicom, fotografijom ili pločom. Tebi barem ne moram da objašnjavam da sam uvek tu. A svet neka misli da si luda. Guraj svoju priču, samu sebe vadi iz govana i vuci napred i gore. To su dva dozvoljena pravca.

I zagrli majku nekad!

—  Tijana Banović
Setio sam se večeras
Jedne stare ljubavi
Davne, daleke
Toliko daleke da ni ne znam da li sam je izmislio
ili je stvarno postojala.
Nisam bio najbolji prema njoj.
Priznajem.
Govorio sam joj kakva treba da bude,
menjao sam je i prilagođavao sebi.
Umesto poljubaca, brojao sam joj mane.
A trebalo je samo da je volim.
Kada smo se rastajali,
mislio sam da je svaka lepša, zanimljivija, bolja.
Hteo sam samo da odem od nje,
uveren da će mi se sva vrata sveta otvoriti.
Ali onda sam tek u odrazu drugih,
počeo da shvatam njenu pravu vrednost.
Što su me više lagale,
sećao sam se one koja nije nijednom.
Što su me više povređivale,
sećao sam se one koja nije nijednom.
Što su me više ostavljale,
sećao sam se one koja nije nijednom.
I bilo je možda lepših. Jeste.
I bilo je možda zanimljivijih. Sigurno jeste.
Ali ne i boljih.
To sigurno ne.
Ne znam ni gde je, ni šta je sa njom,
ne znam ko je danas menja i prilagođava sebi,
znam samo da mi tako ponekad svrati u samoću
i podseti me kako se ljubi, miluje i voli.
Godine su prošle i prolaze.
Ništa više nije isto,
život sve izobliči, izda i tera po svom.
Verovatno ni ona više nije ista,
sigurno je i ona počela da laže, povređuje i ostavlja.
A ni ja više nisam isti.
Ista je samo moja mladalačka potreba da se voli do kraja.
A ista je i potreba za njom,
nakon svega.
—  Stefan Simić

honestly, when I look at the kpop fandom I’m left with no words. What I see is a bunch of immature people, that apparently have too much free time on their hands and use it in the worst way possible. After years of being part of this “community”, I finally reached my limit. At first I felt rage, then disgust. Now I only have pity for you.

For you that instead of focusing on what music is, prefer wasting time and shame on other people.

For you that instead of acting like a civil and mature and respectful person, prefer making allusions to other people when it’s really not necessary just to cause drama.

For you that instead of gathering all your strength to support your artists, prefer bashing others that work just as hard and deserve respect for the alone fact that they are HUMANS.

For you that apparently are too focused on doing this shit to appreciate what it is really all about.

When we grow up, we are taught about RESPECT. Respect other people, and accept the fact that the world is beautiful because it’s diverse. We all have different tastes and NOBODY should have anything to say about it. You like something, I like something else. That’s IT. Is it that difficult to understand?

17/05/15

Today I’m sooo sore from all the dancing and the 2h workout I did yesterday :D So I thought that I’ll take a rest day and only do some stretches:

links:

Flexibility Stretches For Dancers, Cheerleaders, Ballet, Gymnasts & The Splits Beginners Exercises

Yoga For Beginners - Learning the Splits

Also it’s so near till my last final so I’m very nervous :/ I can’t believe that everything will be over in 4 days and I’ll have 4 months of vacation :D