tuzna sam

Prijateljstvo.

I sve se odigralo prebrzo. Mislis da sam uopste i razmisljala, da se u tako kratkom periodu moze sve promeniti?
Drzala sam se cvrsto toga da je on jak karakter i da mu se nista sto uradi nece obiti o glavu. Pa hej, on je sportista, kako bi tom brzinom i mogao krenuti nekim drugim putem.
Za njega je kosarkaski teren bio dom, a ta lopta koju je svuda nosio sa sobom, za njega je bila beg od svega.
Ko bi znao, da ce jednom da je ostavi, u nekom cosku svoje sobe i da vise ni ne obrati paznju na nju.
Svega par meseci sve je promenilo.
Mislis da nisam videla to?
Jesam, svakim vidjanjem sve vise, ali je pokusao da sakrije to od mene. Sa mnom je bio jos uvek onaj stari, ali nesto je falilo.
Osecala sam da se u trenutku okrene u neku drugu osobu, koja mi je pomalo bila strana. Gotovo nepoznata.
Nije vise strastveno pricao o kosarci, tek ponekad ukoliko bi partizan igrao neku od svojih utakmica. Nije pricao o treningu i o tome kako je ubacio 20 od 20 slobodnih bacanja. Nije pricao o fintama. Nije pricao vise o kosarci.
Na red su dolazile neke teme, koje do tada nikada nije spominjao.
Osisao se, vise nije imao dugu kosu, a osmeh mu je bio izvestacen. Nekako namrgodjen.
Ako se pitas, da li sam primetila, jesam, itekako.
Pa zaboga kako da ne primetim promenu na nekom, s kim sam 15 godina, svaki dan provodila. Bez izuzetka.
Na moje pitanje sta se desava, nikad nije davao potpun odgovor. A to me je izludjivalo. Cutao je previse za moj ukus. Ali sam osetila da su promene nagle i da odjednom u vecini situacija ne vidim onog starog njega.
Mucilo me je pitanje da li je problem u nasem prijateljstvu. Da li je uredu ako ga pitam da li zeli da se ne vidjamo vise. Jer nije on jedan od onih koji vole tisinu kada su sa nekim. Uvek je pricao, uvek imao neke nove teme. A sad je cutao.
Oko nas su se dani vukli sporo, na trenutke necujno, ali je on bio preglasan u mojoj glavi. Mucila su me pitanja, kako, zasto, sta, kad, ali nisam nalazila odgovor.
Sve do jedne veceri, dok me nije pozvao, da na starom mestu popijemo pivo.
Jedno, drugo, trece, a karte su lagano pocele da se otvaraju. Jedna po jedna prica, jedna po jedna skrivena suza se slivala niz moje lice.
Ne, to vise nije bio onaj stari, ne onaj kog sam ja poznavala.
Cinilo se kao da pricam sa nekim, koga tek upoznajem. I zaista. To vece, tu noc, do jutra, ja sam upoznavala nekog novog njega. Sa nekim novim ciljevima. Sa nekim novim snovima, sa nekim novim idealima. Posle 15 godina, ja sam ponovo upoznala njega.
Pricao je cudno, nekako sporo, kao da je hteo da prozivim svaki detalj njegove price. I jesam. Osecala sam gorcinu u stomaku, knedlu u grlu, koju nikako nisam mogla da progutam i glas mi je postao tezi, nekako promukao. Kao da je neko na trenutak, polumutirao moj glas.
Nisam znala sta da mu kazem, nisam umela. A on, on je cekao moju reakciju. Koja je izostala.
Mucila me je krivica, kako nisam primetila da se u njegovom zivotu sve krenulo odvijati u pogresnom smeru. Kakav sam ja to prijatelj, ako nisam primetila, da je krenuo losim putem.
A on, jos uvek je cekao moju reakciju. Na kraju prekinuvsi tu tako glasnu tisinu. I na trenutak utisao, sve te glasove koji me pitaju zasto sam dopustila da ne primetim da se neko koga zovem najboljim drugom toliko promeni.
Reakcija? Kakva bi mogla biti, toliko smo se puta svadjali, mirili,igrali, izlazili, smejali i plakali. Reakcija? Pa bila je jednostavna. Bice sve uredu, tu sam.
Spustio je glavu prekrivsi lice rukama, na trenutak ispustivsi uzdah koji je pratila recenica “Eto, to sam sada ja, neko nov, neko ko zivi za utakmice, mada sa one druge strane ugrade, sa bakljom u ruci, sa po nekom modricom na faci, slobodno me osudjuj.”
Nisam, nisam mogla da ga osudjujem, ne njega, koji je za mene bio tu kad mi je bilo najteze, ne njega, sa kojim sam odrasla. Ne njega, sa kim sam podelila svaki svoj san.
Uredu je, ponovila sam, iako nisam imala pojma da li ce biti ista vise uredu, niti sam znala koliko duboko je usao u sve to.
Dani su prolazili, a price du se vukle jedna za drugom. Svaki dan, neka nova. Svaki dan, neka nova, gora od juce, a zasigurno bolja od sutra.
Uz te price, i nase prijateljstvo se cinilo jacim, nepobedivim.
I danas, vuku se price, a o nama, svako ima nesto da kaze ili doda, kako smo ovakvi ili onakvi. Kako je on los, i kako je propao, od onog divnog decka, ostalo je nista.
A nisu upravu. Jer ne vide oni njega kad je tuzan. Ne vide ga ni kad je sa mnom kakav je. Ne vide, da pored toga sto ga zovu huliganom i propalicom, u njegovim ocima jos ima onog iskrenog, pravog i nimalo loseg decka. Ne vide nista, sem tih silnih utakmica, sa kojih su ga sretali ponekad u modricama. I ne vide koliko mi znaci. A pricaju oni o njemu svasta. A eto, da mozda vise podrske, vise ljudi vidi tu dobru stranu, mozda i ne bi bio takav. Mozda je samo jos jedan decko od kog su previse ocekivali, u skoli, u zivotu, a on ne znajuci kako da se dokaze, posao nekim novim putem, nekom losijom stranom ulice. A bilo ih je briga za to. Niko ga nije povukao za rukav i rekao da ne ide tuda.
I zasto me iko pita zasto sam jos uvek tu za njega. Vidis, postoji tu neka tajna veza, koja je neraskidiva, jer posle 19 godina, ja njega vise ne gledam kao druga, vec kao brata, kao nekog rodjenog. Kao nekog sa kim mogu da cutim, kad mi nije do razgovora. Kao nekog ko ce mi obrisati suze, ukoliko se na mom licu stvore. Vidis ti ga vidis kao grubog decka, a ja znam da ce me zagrliti svaki put, kad sam tuzna. I zato je posle svega i dalje moj ortak, moj najbolji drug.
I nije los, mozda samo malo izgubljen!

Da te zavolim moram saznati tko si . Ne koje su ti ime nadjenuli, ni kada si roden, ni koje boje su ti oci,kakvo ti je tijelo kada skines odjecu i s kime se druzis i kuda se kreces. Zelim znati kakav si kad si sam, o cemu razmisljas kad ne mozes da usnes nocima, sto si radio kad si imao 16, koje bendove slusas kad si tuzan,koji ti je izraz lica kad si ljut, zelim znati kako se smijes kad te najvise boli, koje knjige si citao,sto mislis o kisi, o caju, o cigaretama i vodki. Zelim znati sto radis kad si nervozan, sto radis kad je na radiu tvoja omiljena pjesma, zelim znati sto radis kad sam tuzna, ljuta i povrijedena. Zelim znati sto mislis o meni kad sam neuredna i rascupana, kada tresem nogom i onda kad ova brbljavica usuti. Zelim znati kako ljubis kad te ne goni strast vec ljubav, zelim znati kako diras kada stitis. Zelim znati kako cuvas ono sto volis i kako reagiras kad te netko voli. ZELIM ZNATI SVE O TEBI.
—  A. G.
Znaci mi

Da mi pricas sta si radio jucer,
sta si radio danas
I da mi pricas sta ces raditi sutra
Da mastas sa mnom
Da me uspavas
Da me budis
Da me samo uzmes i zagrlis
Znaci mi i kada me zovnes svojom,
kada mi kazes “malena”,
kada mi kazes “ljepotice”
Volim kada mi kupis cokoladicu
Pa je dijelimo, i ja pojedem svoju polovinu
pa ukradem griz tvoje, pa se ti kao ljutis

Kada sam tuzna, pa mi pjevas,
Recitujes Sidrana i Antica
Kada citas o svemiru.
Kada govoris o beskonacnosti
govoris i o nama.
Kada sjedimo na klupi i pijemo
litarski sok, i hranimo golubove
mrvicama hljeba.

Znaci mi sto postojis,
Sto si moj
I sto me volis, sto te volim
I sto je sa tobom, sve sarenije
Cak ni crno nije mracno, niti bijelo
svijetlo.
Sa tobom je bolje,
sa tobom ima smisla
Sa tobom i sreca nije samo sreca,
ni ljubav nije samo ljubav.
Ti,
kao neko koga mozes
beskrajno voljeti.

beskrajna radosti moja

Zar jesu?

Dosadilo mi je vise. Zar su ljudi tolika govna? Zar misle samo na sebe? Dosadilo mi je da vise kukate, i mi drugi smo lose i mi smo povredjeni. Zivot nije bajan. Prestanite da zalite sami sebe i ne ocekujte da vas drugi zale. Dosadilo mi je da slusam kako ste tuzni, kako vas niko ne voli. Pa i ja sam tuzna mesecima, ni mene niko nikad nije voleo, i mene su izdali prijatelji. Pa sta? Kao da ikog to zanima.
@nevena605

Rani septembar u Beogradu mirise na snove i slobodu i osmeh. Mirise na onaj trenutak pre sna kad pod jastuk gurnes svaku brigu i setis se koliko je svet jedno idiotski divno mesto. Ne brojim korake, ne citam nazive ulica, samo lutam i zaboravljam na to gde je odavno trebalo da budem. Podizem pogled sa starih, iznosenih patika i ona je bila tu. Znate kad kazu da je svet stao u trenutku kad su ugledali nekoga? Ne.. Na sekundu, imao sam osecaj kao da sam osetio istinsku brzinu kojom se svet okrece i juri, bez mene. Ja sam ostao na istom mestu. Sedela je na stanici, nasmesena, u kosulji koja je dosezala do kolena, sa knjigom u krilu. Pozeleo sam da se iza ugla pojavi neko i poljubi je, odvuce je daleko od mene, zeleo sam da ovu nejasnu zbrku misli neko pretvori u samo jos jedan trenutak, samo jos jednu lepu devojku na ulici, samo jos jedno “sta ako?”. Pozeleo sam da ima nekog da joj pozeli laku noc, nekog da je beskrajno mnogo gnjavi, nekog da je ljuti i posle je natera da zaboravi na sve. Pozeleo sam da postoji nesto, bilo sta da me spreci da otvorim svoja velika usta i izgovorim nesto preterano glupo.
“Izvini, je l’ ti treba nesto?”
Glupa, velika usta i glupi svet koji je prestao da se pomera i ja koji vec minutima stojim i gledam ka njoj i cutim.
“Ovaj… Ne?”
“Dooobro… Okej.”
I onda se nasmejala. I boze moj, bio je to mozda najlepsi nesavrseni osmeh koji sam video. I presirok i kriv i pomalo uplasen.. I ja koji i dalje stojim i cutim. Ja i taj osmeh. Seo sam pored nje. Definitivno ne treba da se smesi strancima.
“Je l’ smem da pitam za ime?”
“Imena su tako glupa i bespotrebna. Kakve veze ima kako se zovem? Uvek ista prica.. Ime, adresa, broj telefona. Pitaj me nesto da mi odvuces paznju sa ove knjige, pitaj me nesto toliko cudno da se uplasim toga zasto me stranac pita skroz sulude stvari.”
Ova devojka je potpuno, preslatko luda.
“Na sta mirise Beograd u ranom septembru?”
Par sekundi je zamisljeno cutala, kao da se trudi da smisli savrseni opis za nesto sto, u sustini, zapravo i ne postoji.
“Na slomljena srca koja opet vole, na novu sansu, na strance koji mile po Dorcolu. Mirise na povratke i nepoznatno, ali onu vrstu nepoznatog koja mami, koja te tera da cinis izuzetno glupe stvari..”
Ako ne bude prestala da brblja stvari bez smisla, poljubicu je tu i odmah, bez pitanja, bez razm..
“Na sta tebi mirise?”
“Mirise na… Ne znam. Menja se svaki dan.”
Pazljivo je posmatrala svaki moj pokret, razmatrajuci reci koje su izlazile isuvise lako. Suzenih ociju, gledala me je kao da pokusava da nadje neko dublje znacenje iza mog odgovora. Sasvim slucajno, spustio sam pogled ka njenim usnama i u trenutku zaboravio da ne znam ko je, da ne znam zasto pricam sa njom, da ne znam cak ni gde sam trenutno. Frknula je.
“Uopste nisi mastovit. I pritom, iako uzivam u poetskim razgovorima o mirisu ovog grada, red je da se predstavim. Una, drago mi je.”
“Pa, zar su imena bitna?”
“Ne, ali ko zna, mozda je tvoje ime presudno. Mozda imam neku tajnu fobiju, mozda ne zelim da se ikada obratim nekim sa tim imenom. Mozda mi je neko sa tvojim imenom slomio srce, mozda je to ime mog tate, sto bi bilo zaista bizarno.. I presudno.”
Nisam mogao da sakrijem smeh i zacudjen pogled.
“Dobro, Una.. Mnogo si razmisljala o tome. I, kako se zove decko koji ti je slomio srce?”
“Koji tacno? Ja sam ti beskrajni romantik. Bolesni romantik. Nikad mi nije dosta ni ljubavi, ni slomljenih srca.”
Precutao sam da sam ja uglavnom taj koji ih lomi. Precutao sam da neka devojka opet place sama i ceka poruku ili izvinjenje koje nece doci. Precutao sam da je bolje za nju da krenem i ostao sam tu da sedim, zalepljen za stanicu, nadajuci se nece uskoro naici njen bus, nadajuci se da necu morati da se pretvaram da idem u istom pravcu kao i ona.
“I, sto cutis ti toliko? Samo pitas, slusas i onda razmislj…”
“Mozda je bolje da odem?”
Ucutala je. Samo je cutala i posmatrala me kao da me poznaje dovoljno dobro da prokljuvi da li zaista zelim to ili ne.
“Slusaj, i ti i ja znamo da ne zelis. Zelis da sedis sa mnom i pricas o svemiru i zvezdama i da me pitas sta mislim da se nalazi posle smrti. Zelis da me slusas, da slazes sebe da se osecas kao da me poznajes citav zivot. I najvise od svega? Zelis da me poljubis, i konacno iz glave izbacis sve te glupe ideje da bih bas ja, od svih, mogla da te nateram da ostanes i zavolis.”
“Ti, cini mi se, ovo radis svako vece. Pricas sa strancima, trudis se da im citas misli, pravis se kao da poznajes one delove njih koji i sami ne znaju.”
“Mozda. A mozda sam upoznala isuvise mnogo muskaraca kao sto si ti. Svi su oni oboreni s nogu, ludo zaljubljeni, opsednuti. I onda otkriju neke delove mene koji se ne uklapaju u savrsenu pricu koju su smislili u svojoj glavi. Previse volim knjige, mnogo pusim, smejem se toliko glasno da privucem paznju svih oko sebe, cesto sam tuzna bez razloga, volim da budem sama.. Ili vec nesto. I onda ona zaludjenost preraste u nesto ruzno i bolno i zaborave svaki razlog zbog koga su i zeleli sve to. I onda je tu neka nova Una.”
Sve ovo govorila je sa hrabrim osmehom na licu, glumeci da je ne dotice, kao da se pomirila sa svim tim.
“I, sta ako ja bas zelim da upoznam tu Unu o kojoj pricas i sve te delove nje od koje drugi beze? Sta ako ja bas volim mane? Sta ako sam ja ceo zivot proveo sa drugim Unama? Sve su one bile… Divne. I, bez lazne skromnosti, sve su me volele. I sve su se smejale vrlo smerno, govorile su prave stvari, vodile beskrajne rasprave sa mnom o knjizevnosti i muzici, sve su bile naizgled.. Savrsene. I ja sam provodio dane razmisljajuci zasto ne osecam nista, zasto izbegavam one dve reci koje su one tako lako govorile. I, znas sta? Sve su bile dosadne. Nije bilo bas nijedne stvari koja me je izludjivala, nije bilo nikakvih razgovora koja su me terala da se zamislim, nije bilo spontanosti, suludih avantura, poroka, nije bilo nikakve..”
“A ja to imam?”
Bilo je glupo odgovoriti bilo sta. Poznavali smo se vrlo kratko, nisam se ni predstavio, nisam znao njenu omiljenu boju, nisam znao sta voli, niti da li mozda voli nekog. Ali, postojalo je neko obecanje ove noci i to jedno pitanje koje nisam mogao da izbacim iz glave.
“Pa, sto mi ne dozvolis da saznam?”

Kisa. U lipnju. Opet. Nekoliko godina za redom je tako. Gotovo svaku noc. Ne volim ju. I koliko ju ne volim toliko obozavam spavati osluskujuci ju. Ako mogu zaspati,naravno. Vecinom ne mogu. Jer uspomene naviru sa svih strana. Guse me. Uvijek. Bas svaki put kad padne. Mozda je zato ne volim. Kao mala mislila sam da kada pada kisa zapravo place Bog. I svaki put sam bila tuzna i mislila sam da sam ja nesto pogresno napravila. A kada bih se pojavila duga i sunce bila bih presretna jer mi je Bog oprostio. Svaki put bih mu obecala da cu biti dobra i da ga vise nikada necu rasplakati. Zeljela sam pribliziti se dugi. Uvijek sam voljela boje. Danas sam opet tuzna. Opet zbog kise. Naravno,naucila sam da kisa nisu Bozje suze. Tuzna sam jer kisa svaki put donese za sobom uspomene. One bolne. Lijepe ali bolne. Nostalgicna je. Depresivna. Dosadna. Ne volim kisu. Nikada je necu voljeti. Zapravo,mozda hocu. Jednog dana. Kad na njoj budem stajala s tobom. Kad ne budem marila za frizurom jer cu znati da sam tebi najljepsa. Kad ne budem marila za uspomenama jer cu znati da cu s tobom ostvariti gomilu ljepsih. Kad budem sretna. Dovoljno sretna da me kisa ne uspije rastuziti.
—  Naskrabane misli,
14.6.2016.
- Volim nacin na koji me volis.
- Hm, a kako to ja tebe volim?
- Volis me kad sam bez sminke, cupava, ljuta, tuzna.. Volis me kad sam najgora, a tad je najteze voljeti, a ti mi pokazujes da tebi nije.