tudji

Bila sam drugacija pre.
Muzika je ispunjavala moj dan, sada mi prija tisina.
Volela sam da se smejem, vise nemam razlog za to.
Imala sam prijatelje, vise ih nemam.
Od svega sto sam imala nije nista ostalo. Samo slomljeno srce, bol da podseca na uspomene. Fotografije na kojima se smejem, par baletanki i medalja i jedno srce koje je slomljeno na hiljade delova. Dajte ljudi, ne ubijajte tudje snove, ne unistavajte tudji zivot. Nemate pojma koliko boli…
—  @nevena605

Jos te sanjam i volim, zelim isto kao nekad,
sve bih dao da se vratis, bar na sekund da te imam ko pre
al’ ti to ne znas… A ja se plasim da ti kazem sve,
jer boli kad me gledas… A znam da ne znas me!
Zato i cutim, cuvam to za sebe,
navik'o na bol, al’ sam previse slab na tebe!
I svi se trude, ali ne mogu da promene,
taj izraz na mom licu kada god te neko spomene!
Ja nisam onaj stari mada hteo bih to,
al’ meni tol'ko toga fali da bih bio on!
Vreme ne mogu da vratim - a kad bih mog'o,
ja sve bih dao za jos jedan tren sa tobom!
Pa te trazim, k'o ludak, al’ vise ne znam ni sam,
na starom mestu nema te, tu sve je prazno bez nas!
I ovaj grad je tol'ko cudan, cesto pomislim da ludim,
znam da nisi tu… Al’ te vidim kad zazmurim!
Tad sve je isto, ipak potpuno drugacije,
al’ to je zivot - na sve se naviknes!
A ja ne mogu jer kad oci otvorim, pred njima
vidim tebe sa njim, imas sve, a ja nemam nista! Ne!
O nama pricali su svasta, znas i sama kakvi su ljudi,
prazni i ludi, uvek zele sve da promene!
Ali bili smo jaki, nismo dali da nas povrede…
“Zivot je taj koji cesto sve to okrene”!
I nisam jak, nemoj to da mislis,
taj sto se smeje nisam ja,
vec samo iluzija onog sto sam trebao biti,
sve bih dao da sam isti,
al’ taj osmeh na mom licu nije to sto vidis!
Ja ne zelim druge usne, tudji zagrljaj u nocima hladnim,
tu gde smo stali, jos te trazim - al’ tu te nema!
Ja bicu dobro, ali nikad onaj stari kog si znala nekad…
I sve bih dao za jos jedan tren sa tobom,
ne trazim mnogo, samo sekund da te imam k'o pre!
Al’ ti to ne znas, a ja se plasim da ti kazem sve,
jer kad me gledas kao stranca to me boli najvise!!
A moj si citav svet, moj pocetak i kraj,
moja ljubav i san, zelja, noc i dan…
I samo zelim da znas da uvek bices ta
i sve sto imam zelim da ti dam!
I jos se nadam, jos uvek verujem u nas,
jos te sanjam, pratim svaki trag!
Al’ samo Bog zna koliko mi falis,
kada jutro opet docekam sam!!



Probudićeš se jednog jutra, i ništa više neće biti isto. Otvorićeš oči, i ugledaćeš novo nebo. Udisaćeš neki tudji vazduh. Nećeš znati da li si to ti, ista ona osoba od pre nekoliko godina, ili se neko drugi uvukao pod tvoju kožu. Možda ćeš se nasmejati tome, i razdragano skočiti iz kreveta, puna života i nove nade. A možda ćeš samo pustiti suzu. Poželećeš da se vreme vrati unazad, da budeš opet ona mala, bezbrižna devojčica, koja ne zna ni za šta drugo, već samo za sreću.
Život leti isuviše brzo, samo što mi to ne primećujemo, jer previše žurimo. Zastani nekada. Budi srećan. Možda je to poslednji put da se smeješ. Možda ti budućnost donosi samo bol. Živi za trenutak.
Je li to sve što ostaje posle ljubavi? I šta, uopšte, ostaje posle nje?
Telefonski broj koji lagano bledi u pamćenju?
Čaše sa ugraviranim monogramima, ukradene u “Esplanadi”.
Posle ljubavi ostaje običaj da se belo vino sipa u te dve čaše i da crte budu na istoj visini.
Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod znaka “?” i začudjen pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima.
Posle ljubavi ostaje rečenica: “Divno izgledaš, nisi se ništa promenila…” I: – “Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona”.
I neki brojevi hotelskih soba u kojima smo spavali, ostaju posle ljubavi.
Posle ljubavi ostaju melodije sa radija koje izlaze iz mode.
Ostaju tajni znaci, ljubavne šifre: “Ako me voliš, započni sutrašnje predavanje sa tri reči koje će imati početna slova mog imena…” Ušao je u amfiteatar i kazao: “U našoj avangardi…” Poslala mu je poljubac.
Posle ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da će neko iznenada naići. Klak – spuštena slušalica kada se javi tudji gals. Hiljadu i jedna laž.
Posle ljubavi ostaje rečenica koja luta kao duh po sobi: “Ja ću prva u kupatilo!” – i pitanje: “Zar nećemo zajedno?”.
Ovaj put, ne.
Posle ljubavi ostaju saučesnici: čuvari tajni koje više nisu n ikakve tajne.
Posle ljubavi ostaje laka uznemirenost,kada u prolazu udahnem “Cabochard” na nekoj nepoznatoj crnomanjastoj devojci.
Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema nikog u blizini. Fotografije snimljene u automatu; taksisti koji nas nikada nisu voleli (“Hvala što ne pušite!” – a pušili smo), i cvećarke koje jesu.
Posle ljubavi ostaje povredjena sujeta.
Metalni ukus promašenosti na usnama.
Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene.
Posle ljubavi ne ostaje ništa.
Sranje.
—  Una, Momo Kapor