trebala

A znala sam da se ne smijem navikavat na tvoju pojavu, opet.
Znala sam da ćeš opet na neki način nestati.
I eto, došao je taj dan, nestao si. Opet si otišao onda kad sam se navikla na tvoju poruku.
Na tvoje ime na ekranu. Na tebe.
I šta sad da radim? 
Kako da se sad opet oporavim, kad se nikad nisam ni uspjela do kraja oporavit od tebe.
A znaš… lijepo su mi govorili nemoj. Nisam ih slušala.
A trebala sam. 
Ali ne može čovjek protiv srca. 
Ne može čovjek protiv ljubavi toliko jake, kao što je moja prema tebi.
Znam ja da ćeš mi se vratit jednom. Jednom kad te zaboravim malo.
I tad ću te dočekat otvorenih ruku kao i uvijek.
—  Pricam ti o njemu
Kako ćeš oprostiti sebi
Što si se bojala prvih koraka
Pogrešnih i pravih puteva
Pogrešnih i pravih ljudi
Što si se vraćala nazad
Mostovima koje si trebala spaliti
Što nisi palila svjetlo
Tamo gdje je bio mrak
I što nisi htjela
Sve ono što si mogla
I što nisi smjela
Sve ono što si htjela
I kako ćeš oprostiti sebi
Tog dalekog jutra
Kad se probudiš sama
A na drugoj strani kreveta
Osim tvoje sjene
Ništa ne diše
—  Dostoyevska

Onoga dana kada se udala.
“Ne shvatajte stvari prekasno i ne mislite da će neko zauvek čekati na vas, dok vi uživate i provodite se.”, je rečenica koju svakodnevno ponavljam od onog dana kad je ona svojim sudbonosnim “da” pripala njemu.
           Čoveku u čije je ruke pobegla jer se večito plašila samoće i života bez mene. Često bi imala običaj da kaže kako ne zna šta bi u životu da joj nije mene. Da to ne bi u potpunosti bila ona. Prava. Širila je zenice kad god bih joj govorio kako ću je jednog dana odvesti u Barselonu i da će večno biti moja. Potvrdno bi klimala glavom i jasno mi stavljala do znanja da mi veruje. Kao kad detetu obećate da će na kraju školske godine dobiti igračku koju poželi, ukoliko uspeh bude zadovoljavajuć.
I ono vam veruje.
I gadno bude ako ga izneverite. Jako gadno. Dete nikad ne zaboravlja osobu koja je obećala, a nije ispunila.
Baš kao što ona sigurno pamti sve što sam joj obećavao, a nikad nisam uspeo da ostvarim.
           Sad kad ni sam sebi nisam jasan, shvatam koliko sam njoj bio težak i komplikovan, kada bih joj govorio koliko je volim, ali istovremeno odlazio drugim devojkama, jer sam u potpunosti bio siguran da je ona tu i da nikad neće otići.
Da ne prestaje da čeka.
Smišljao sam različite izgovore poput onih:
“Mlad sam da se vežem”;
“Ne želim vezu sada”;
“Želim da iskoristim mladost maksimalno, ali tebe ću oženiti kad budem hteo da se smirim. Ti si ljubav mog života.”.
I jeste.
Ona zaista jeste ljubav mog života.
Samo što je trebalo da postane tuđa da bih to shvatio.
Dok je bila tu, nisam je primećivao.
Pružala je bezuslovnu ljubav kojoj nisam pridavao veliki značaj.
Pisala o meni.
Pričala drugima.
Branila i pravdala kad sam zaslužio da me pljune.
Često bi umela da mi kaže kako veruje u mene i da ne sumnja da ću joj se vratiti dok ne bude kasno.
“Kasno?”, pomišljao sam u sebi, smejući se.
Verovao sam da za nas nikada neće biti kasno.
Moja devojčica će uvek biti tu…
Ne sluteći da će moju devojčicu ubrzo nasmejati neko nov.
Neko bolji nego što sam ja bio.
Često se u mom društvu vodila priča o njoj i njenom novom izabraniku. Dok sam se ja pravio da me ne boli nimalo, niti da me zanima tema o kojoj pričaju, ubrzo sam počeo da shvatam da je pronašla utehu. Možda me nije zaboravila, ali nezamislivo je bilo da moja devojčica ima nekoga. Taj neko sam uvek bio ja.
Jedno veče me alkohol naterao da je pozovem. Ni sam ne znam zašto. Nikada pre to nisam radio. Čini mi se da mi je čitava večnost prošla pred očima dok sam čekao da se javi. A onda je podigla slušalicu…
“Halo” - rekla je tihim glasom.
“Koji me vrag natera da je pozovem?”, pomislio sam u sebi.
“Zar ja, koji sam uvek znao kako sa njom da razgovaram, ovaj put ostajem nedorečen?” pitao sam sam sebe.
U sred razmišljanja šta bi bilo najbolje da joj kažem prekinuo me je njen glas.
“Halo, ima li koga?” - upitala je. Sad već glasnije.
“Da… Ovaj… Ja sam…” - izgovarao sam tako nespretno, kao da nikad sa ženskim svetom razgovarao nisam. Imao sam osećaj da sam se na sam zvuk njenog glasa otreznio.
“Šta želiš?” - upitala me je, otresito.
Zar je moguće da smo zamenili uloge? Sad je ona ta koja priča sa takvom lakoćom u glasu.
“Želim da znam kako si…” - rekao sam joj tužno.
“Ne vidim razlog zašto bi morao to da znaš. Dok sam pokušavala da ti pokažem kako se osećam, uporno si me ignorisao. Ne znam zašto bi sada morao da znaš.”, govorila je tako brzo, u jednom dahu, kao da se plašila da otkrijem da ni njoj sa one strane slušalice nije sasvim svejedno. Ili sam se samo tešio činjenicom da je to u pitanju.
“Hajde ne glupiraj se!”, pokušao sam da smirim tu napetost, koliko god je bilo moguće, “to je samo jedno pitanje. Poštujem ako ne želiš odgovoriti.”
“Ne želim”, rekla je. Ponovo brzo i drčno.
“U redu. Poštovaću tvoju odluku”, rekoh joj.
“Bilo bi lepo. Ispoštuj me bar na kraju. Ionako me nikada nisi poštovao kako sam želela. Ovog puta bi bio red.”.
Bolje da me je polila kantom hladne vode i lupila dva šamara, nego što je rekla tako nešto.
“U redu… Vidim da si prestala da me želiš. Mislio sam da bi trebala da znaš da sam te voleo, čak i kad nije izgledalo tako. Nijedna žena u mom životu nije ostavila takav trag kao što si ti. Znam da je kasno i verujem da si ponosna jer se sve što si pričala da će se desiti, zapravo i dešava. Naše uloge su se zamenile. I da, stidim se svog lika u ogledalu. Sećam se kako si pričala da ću se postideti jednog dana. I jesam. Možemo prekinuti kontakt ukoliko želiš. Žao mi je što sam te povredio. Nisi ti to zaslužila, nikada. Znaš… Verovao sam da…”
“Kasno je.”, prekinula me je, “želim da prekinemo kontakt…”.
Mučninu u stomaku nisam mogao opisati ni tada, a ne mogu ni sada, nakon svih ovih godina.
“U redu. Poštujem tvoju odluku.”, rekoh joj slomljen.
Zatim par ternutaka tišine i onaj zvuk prekinute veze.
Otišla je.
Izgubio sam je.
Ovog puta istinski.

Tih dana se udala.
Čuo sam da se slavilo danima.
Pričali su ljudi kako lepšu mladu u životu videli nisu.
A ja sam sve shvatio kad je otišla.
Oterao sam od sebe onu koja me volela najviše.
Onu koja me trpela.
Pravdala. Čak i kad nisam to zaslužio.
Nisam mario za njena osećanja. Znao sam da nema snage da ne odgovori na moju poruku ili poziv.
Ja nisam znao da je volim onako kako je ona volela mene.
Zaista sam verovao da će večno biti tu i da će čekati na mene, pa mi iz tog razloga verovatno nije ni bila preterano interesantna.
Verovala je u sve moje izgovore i opravdanja, dok sam ljubio druge.
Ali tačno je da sam u svom životu samo nju voleo.
Tu ne poričem.
Samo nisam umeo da je volim onako kako je trebalo.
Mislio sam da će biti tu i čekati me dok iskusim sve čari koje je mladost nosila sa sobom.
Ne sluteći da mi ta mladost nikad neće pružiti ono što je ona mogla i umela.
Evo, ni sedamnaest godina kasnije nisam pronašao onu koja može da joj parira po bilo čemu.
Ostao sam neoženjen čekajući da me pozove, u nadi da će se predomisliti i poželeti da se vrati.
Ostalo mi da se sa očima punih suza sećam nje, dok u kafani sviraju našu pesmu. Pesmu na koju me je uvek zvala i pevala mi kao devojčica.
Ostalo mi da se sećam…
Kako je postojala jedna žena.
Pisala o meni.
Mladost mi dala.
Volela me bezuslovno…
A ja to nisam shvatao.
Ili sam shvatio. Ali prekasno.
I zato…

“Ne shvatajte stvari prekasno i ne mislite da će neko zauvek čekati na vas, dok vi uživate i provodite se.”, je rečenica koju svakodnevno ponavljam od onog dana kad je ona svojim sudbonosnim “da” pripala njemu.


‘Tu noć kad si se udavala, niko ne zna zašto si plakala…’
3. decembar 2016. godine
К.И.

Nikad te nisam ostavio zato sto ti nisi bila dovoljno dobra, nego zato sto ja to nisam bio. Znas?
-Ne. Ostavio si me zato sto ti nisam odgovarala. Zato sto nisam bila dovoljno dobra za tebe.
-Ali…
-Ne,Stefane, ne prekidaj me. Ostavio si me, jer nisi mogao da budes sa osobom kakva sam ja. Zato sto nisi mogao da me volis takvu kakva sam.
Jednostavno, nisam ti bila dovoljno dobra.
Ali ne brini, ljubavi.
Sigurna sam da ces naci nekog ko je dovoljno dobar za tebe, ko je sve ono sto ja nisam bila, a zeleo si da to budem.
-Teodora, ostavio sam te, jesam, ali nikada nisam razmisljao o tome na taj nacin. Mislio sam da ti zasluzujes bolje.
-I ja sam ti govorila,da ne zelim bolje, jer uz sebe vec imam najbolje. I ti si govorio da ce sve biti okej, da cemo moci da budemo MI. Ali nismo. Nisi izdrzao pored prznice kakva sam ja. Nisi mogao. Voleo si me ali jednostavno nisi znao kako da nastavis da me volis ako nisam onakva kakvom si me zamisljao.
Ne brini. Vec mi je sve jasno.
Dok sam izgovarala ove reci, niz obraz mi se skotrljalo sve ono sto sam mu precutala. To da ga toliko obozavam… i da ne zelim da ide.
I vidi, ljubavi..
Zelim da za par meseci cujem da si nasao onu pravu! Da si srecan. Zelim da znam da si u dobrim rukama. I pre svega zelim da znam, da te ona cuva. I da je tvoje rame za plakanje. I da..da zna zasto ne volis da nosis nakit.. i zasto nikada nisi nista sanjao.. i zasto mozes da zaspis samo onda kada si bas bas umoran, a ne uvek, i bilo gde, kao sto ja to mogu..

Nasmesio se. Jos jedna suza za jos jednu stvar koju sam precutala. Oh, taj divan osmeh. Najlepse se smejes,znas li?
I.. ljubavi. Samo.. kada je pronadjes..znas..nju..
Mozes li mi samo javiti njeno ime?
Samo da..joj,znas, dam par instrukcija kako da te voli onako kako treba.


Mozda te bas bude volela onako kako ja nisam umela,a trebala sam. ( ostavivsi svoj novi broj na stolu u kaficu gde smo redovno zagrljeni sedeli, pokupih svoje stvari i sa gomilom neizrecenih emocija u ocima, i u grlu, napustih kafic sa osmehom. Okrenuh se, nakon par koraka u zelji da zapamtim ono sto je bilo moje, nekada, svim srcem, da ga zapamtim bas onakvog kakav je uvek bio. Onakvog kakvog ga pamtim. Za par meseci, to vise nece biti. Neka druga ce ga promeniti i to je u redu. Ipak, volim te toliko da te pustim da odes. Tvoje je vreme da budes srecan, Stefane.)

Znam, da ovo vise ne citas, bubi, ali ako se slucajno desi, da se nekad zajebes, i opet posetis moj tumblr, izvini sto sam ti posvetila ovo, i izvini sto sam spomenula tvoje ime. Desi se zeni da bude nekad slaba. Ti najbolje znas koliko sam bila slaba na tebe, i koliko sam idalje. Ti to najbolje znas, zar ne?
Dakle,ako procitas ovo, znaj da te volim ali isto tako zelim i da budes srecan.
Ljubim te bubi.
Sledeci put kad te vidim, zelim te srecnog i nasmejanog videti. Okej?
Stefane, nadji onu koja je sve ono sto ja nisam.
Zelim ti svu srecu ovog sveta i, ako ne mogu biti njen deo, dovoljno mi je da znam da si dobio ono sto zasluzujes.
U mojim ocima,
Uvek ces biti onaj moj nasmejani,moj bubi.
Zbogom, tvoja mala.

—  ultravioletna
Iznenada sam ga se sjetila usred bijela dana u 15 h. Zastala sam i prestala sam raditi ono što sam u tom trenutku radila. Otišla sam u sobu s namjerom da ću se smiriti, no samo sam kratko zaplakala. Nikoga nije bilo uz mene da mi kaze da će biti sve bolje. Nitko me nije mogao zagrliti u tom trenutku. Samo u svojoj glavi sam trebala posloziti tada neke stvari i smiriti se. Sigurna sam da je on i dalje svjestan da je napustio curu koja ga je voljela, a voli ga i sada.
—  ne-moze-bolje
Nikada nisi trebao ovoliko da mi značiš; Nikada nisam trebala ovoliko da se zaljubim. Ali znas šta? Jesam, i to je istina, to je ono što me drži, jer boli ko djavo da te pustim.
—  I.M.

Nakon što sedam dana provedeš u krevetu, bez šminke, u majici tri broja većoj, jedva prepoznaš ženu iz ogledala dok na sebe navlači usku crvenu haljinu, pušta gustu kosu i staje na štikle. Ima crveni ruž na usnama i malo maskare na tamnim očima.
“Nekad iz ovih komada nisi izlazila i jedino što te brinulo bilo je kako ustati ujutro, kad ćeš vjerovatno i ovu noć zaglaviti i stići baš tada. Sada je navlačiš tako, bezvoljno, razmišljajući koliko ima do 2h da se može iskrasti kući.” - Jer 2h ujutro je mjera. Niko te puno ne smara da ostaneš i opravdanje sa sutrašnjim obavezama može da prođe. U 2h ujutro, svako svoje mori, i drugari i drugarice popuste tebe.

Stavljajući posljednje kapi parfema na tijelo i bacajući ga u smeće, dala sam sebi obećanje. “Isto ovako, lagano i hladno, bacit ćeš i smeće iz svoga života.” Kad nešto više nema svrhu, zašto čuvati? Da te podsjeća kako je jednom “služilo”? Ne, hvala. Sjećanja iz glave dovoljna su za tri života, a ja ipak imam samo jedan. Kad predugo ostaneš sa smećem, počneš i ti da smrdiš.

Tek što sam napravila nekoliko koraka Brčanskom, shvatila sam da sam večeras ipak trebala uzeti taksi. Kad vrijeme brzo teče, sve manje boli. Tamo gdje su minute sati, kao u ulicama koje znaju vaše korake, film u glavi je stari aparat. Dođe do krajnje tačke i odmah se počne vrtiti nazad. Na početak. U Bulevaru sam im se nasmijala. Momak se davio hamburgerom, čokoladom i sokom, a djevojka pored njega vrištala je od smijeha, dobacujući mi: “Vidiš li s kim sam ja u vezi?” Bar mi se čini da je to rekla, jer je posljednje riječi izgovorala iz njegove dukserice u koju je povukao. Klimnula sam glavom, kao, da, znam ovu sliku, imala sam jednog istog takvog.

Nije mi trebalo mnogo da shvatim da večeras ipak neću čekati dva ujutro. I da večeras, ipak, neću nikom mirisati, a sebi zasmrditi. Sa sobom se ne igra inat. Ni onda kad ti je do grla svega, ni kad jedino želiš da osjeti kako je prodati sve što nije imalo cijenu i nazvati se tuđom. Ne… Za sreću ponekad treba stotinu suza, ali sreću nikad ne gradiš na suzama. Svojim ili nečijim. Život je kao bumerang. Tek kad pomisliš da je ovaj krug bio dobar, dočeka te da pokaže da je sve bilo uzalud i bezvrijedno što si činio. Zabave mnogi, onako kako tebi treba, samo jedno i jednom u ovom životu te zavoli. Takvog kakav stvarno jesi. Bar je tako govorio neko moj, pričajući kako zbog toga trebamo čuvati nas. Nadam se da danas bolje čuva sebe.

Ulazeći u zgradu, čitala sam poruku od prijateljice. Piše mi: “Žao mi je za propalo veče. Lijepo spavaj i jedva čekam da ponovo budeš najbolja sebi i svima.” - Žalila sam jedino propušten zagrljaj za nju, osobu koja se toliko trudila nacrtati mi osmijeh ili, naprosto, pokazati mi koliko je ljubav bitna kad nalete ovakvi dani. I da se ljudi koji te vole nikad neće moći porediti sa onim koji ti tek s vremena na vrijeme prave zabavu i možda bi mogli da te zavole kad te upoznaju do kraja. Možda, da…

Kuckala sam po mobitelu i skidala istovremeno štikle. “Bilo bi ovo propalo veče da se nisam vratila. Ništa se ne radi na silu, a kajanja sam dovoljno nakupila u ovom krugu. Šminka i lažan osmijeh pokriju sve za druge, ali umjetnost je šta ćeš sa samim sobom. Majica tri broja veća nekad je dobra opcija. Kad u njoj opet budem izgledala odlično, zamisli kakva ću u ovoj haljini da budem.”

I dok sam poskidala sav lažni sjaj sa sebe, bilo je 2h. Sad svi možemo na spavanje. Neki čiste savjesti, dosljedni sebi, drugi… Drugi, nečemu što nije ljubav, poštovanje i dato obećanje za vašu sreću.

jer ono što s tobom osjećam
to niti najhrabriji ne mogu 
niti zamisliti
jer ono što mi živimo
netko nikada neće moći zamisliti
a svi bi za to
baš svi 
loši
dobri 
kukavice
klošari
dame
gospoda
bogati 
siromašni
svi 
bez razmišljanja 
dali život
i sve što imaju
i ne znam koliko bih se puta trebala ponovno roditi
da te opet ne poželim
—  svi moji snovi u sekundu jednog osmijeha stanu

Nekoliko vas se javilo da me pita zašto odavno nema ničega novog na blogu. Golema je to stvar za mene, da ima ljudi koji tako čekaju da nešto napišem. Hvala na tome, uljepšaste život jednom Sarajliji.

A zašto odavno nema novih stvari, eh to je malo iznenađenje: pišem zbirku kratkih priča a kako je prvi uslov da mogu probati da je objavim to da se nigdje nije pojavljivala (pa ni na internetu), otud izostanak mojih priča na blogu. Zbirka bi trebala biti o Sarajevu, o nemogućim ljubavima, nekim starim sjećanjima i jednom ili dva slomljena srca. Dat ću sve od sebe da završi u štamparijama, bit će to moj poklon za vas.

Dok drugi ljudi pricaju o svojim problemima ja pricam o njoj.. O ljubavi koja je u meni probudila osecaje za koje nisam znao ni da postoje.
-Sve je to pocelo sasvim slucajno,na neki nacin i spontano,znate onako, savremeno,preko drustvenih mreza. Ona se meni javila pitaj Boga sto,ali nase dopisivanje je iz dana u dan teklo sve vise i vise,do one granice dok se jedno,a mozda i oboje,nismo ‘zaljubili’. Uopste nije bilo bitno sto je ona neke 4 godine mladja od mene bilo je bitno da je budila neke savrsrne osecaje u meni samim tim sto sam video na ekranu ispisano njeno ime i onaj broj koji oznacava  broj poruka koje su stigle. Samim tim sto je njeno ime bilo ispisano na ekranu usne su se same izvijale u osmeh,nije bilo bitno da li je poruka neka posebna ili ona najobicnija,osmeh zbog nje uvek je bio tu.A onda,odjednom je doslo vreme kada  ja vise nisam bio siguran u svoja osecanja i kada sam se  udaljio od nje.. Ne znam zasto,ali mislio sam da je tako bolje za oboje. Dani su prolazili,a od nje ni traga ni glasa.. Ponekd se i javljala,ali sam samo gledao kako da je iskuliram.. A niko osim mene i Boga ne zna koliko mi je nedostajala i koliko mi je trebala,a ja sam bio ponosna muska budala i naravno nista povodom tog nisam uradio. Za vreme koje ona nije bila pored mene shvatio sam da ustvari ne mogu bez nje,da sam se previse vezao za nju i .. Da jr volim,onako kako nikad pre nikog nisam..Posle mesec,dva,mozda cak i tri poceli smo da se dopisujemo ponovo,i polako se sve vracalo na staro. Priznao sam joj sve,àli naravno da mi nije verovala posle svih gluposti koje sam radio.. Nekako sam je ubedio da sve sto sam joj tada pricao da je onako kako sam stvarno mislio i mi smo se pomirili,verujem da u tom trenutku nije bilo srecnije osobe od mene.. Kako je vreme odmicalo tako je  i dolazio dan kada smo trebali da se vidimo,prvi put posle skoro godinu dana. Vece pre nego sto sam trebao da odem hvatala me je velika trema,prolazilo mi je 1001 pitanje kroz glavu
tipa 'sta ako joj se ne svidim,sta ako ne dodje?’ Itd.,ali na kraju sam se  ipak nekako smirio i zaspao. Trebao sam oko 10 da krenem na bus,oko 8 da se probudim,a probudio sam se u 5.40. Bilo mi je zao da je budim i ako je trebala da ustane za nekih sat ipo,i izdrzao sam da je ne budim. Vreme putovanja do Beograda nije bilo ni malo lako
,milion osecaja u meni,1001 pitanje u glavi,1001 razmisljanje,nisam znao sta cu sa sobom.. A onda kada sam dosao,kada sam je ugledao palo je olaksanje,tad smo se zagrlili jako kao rodjeni trajalo je nekoliko minuta,lepseg osecaja nije bilo. Ona onako savrsena,nebo plavih ociju,svetlosmedje kosice,promenila je moje gledanje na svet i na ljubav. Sve sto mi je bilo crno od tada pretvorilo se u belo,sve sto nije imalo smisla dobilo je smisao,sve sto je delovalo nemoguce sada deluje moguce,sve sto sam nisam mogao sam sada mogu sa njom.  Dok sam sa njom osecam se kao da letim,kao da sam na sedmom nebu. Njeno prisustvo je postala moja navika,jednostavno navikao sam kada je tu tkd kada je nema nema ni mog osmeha,sve je prazno i pusto bez nje. Ona se u mom zivotu pojavila kao jedino svetlo u svoj tami.
-Dok drugi ljudi pricaju o svojim problemima,ja pricam o svojoj maloj plavookoj devojcici koja me je naucila sta je ustvari ljubav,sta ustvari znaci voleti i sta znaci biti voljen,sta znaci ceniti ono sto imas. Kao sto rekoh,dok se drugi zale na svoje probleme,ja o svojim problemima ni ne razmisljam,jer upravo mali plavooki andjeo mi pomaze da zaboravim na sve probleme i pgledam onu stranu zivota koju ona svojim postojanjem cini savrsrnim.
—  D.V.
-Heej, trebas mi, samo sa tobom mogu da pricam o ovome..
-Uhh, izvini, sa devojkom sam, zovi me za pola sata.
-Vazi.
Bio joj je najbolji prijatelj, a tako joj je trebao to vece. Ali ako je bio samo najbolji prijatelj, zasto se razocarala kada je rekao da je sa devojkom? Ne bi li trebala da se raduje jer je tako dobar decko konacno nasao neku dobru devojku? Nije se radovala. Bila je razocarana. Mislila je da je on cekao nju, godinama, pa i cak kad su bili deca koja se nisu podnosila i stalno se medjusobno nervirala. Mislila je da je postojao jako dobar razlog sto je nju zadirkivao najvise od svih, tada, nervirao ju je. A sada, sada ju je cinila nervoznom svaka propustena prilika da provedu vreme zajedno. Barem malo, bar da je zagrli. Oduvek je voleo da je grli, nju najvise, najduze, svi su to primecivali. Svi, osim nje. Ona je sumnjala i ona ce uvek sumnjati. Iako je sve bilo tako ocigledno. Nacin na koji ju je gledao, njegova navika da uvek bude sto blizi njoj gde god se zadese zajedno, navika da je stalno drzi za ruke.. Nikad joj nije rekao NE, nikad je nije odbio, uvek je nalazio vremena za nju kad god bi njoj to bilo potrebno.. Sta je ovo sada? Zar ga je proslo? Bas sada, sada kada je i ona pocela da oseca nesto prema njemu?
Proslo je 4 minuta od kako ga je zvala i zazvonio je telefon.
On.
-Eej, gde si sad? Dolazim odmah.

Ja sam djevojčica. Imam 5 godina..
Trebala bih imati 25, ali sam ubijena i od tada je vrijeme za mene stalo.
Živim u Potočarima, nisam sama, ima nas još dosta. Jednom sam pokusala da nas izbrojim, ali sam stala na broju do kojeg me mama naučila brojati..
I moj babo je tu… i još dosta naših prijatelja.
Sutra nam dolaze neki gosti, dođu svake godine. Dosta njih baš i ne volim, kao da nisu dobri ljudi. Babo kaže da dijete prepozna insana.
Slikat će se, snimati, plakati, govoriti kako im je vruće, povremeno će reči da je sve ovo tužno i otići će…
Doći će i moja mama, tome se posebno radujem. Doduše, dolazi ona stalno, al neka je. Babo veli da će nam se i ona pridružiti… Pitala sam ga hoće li i nju ubiti, uzdahnuo je i rekao da su nju ubili onda kada su joj nas uzeli, samo eto srce još uvijek kuca, pa dok ne pukne od tuge…
Doći će i moja prijateljica… Ona je sada odrasla i prelijepa je, pitam se da li još uvijek ima onu krpenu lutku što smo se igrale. Babo mi kaže da ona nema svoga oca, da su joj ga ubili, ali još uvijek ne zna gdje je. Pitam se kako to da ne zna gdje je, pa zar više može hodati i bježati pa da ga ne mogu naći…
Ali ne pitam puno babu, bude me sramota što ne znam, a htjela sam znati, htjela sam učiti, htjela sam ići i na fakultet…
Sjećam se kad smo tek došli ovdje, crvi su gmizali oko nas, bila sam strašno uplašena, ali mi je babo rekao da oni neće gristi naše tijelo. I stvarno nisu. Komšije kažu da je to zato što smo mi šehidi. Čak vele da nismo ni umrli, da smo mi živi. Kažu da je Allah obečao da naša tijela neće truhnuti.
Ja baš ni ne znam ko je Allah, ali osjećam da nas pravo voli, pa volim i ja Njega. I svaki dan Mu kažem ako mi sretne gdje mamu, neka je poljubi i stvarno, kada i dođe, ja sve vidim njeno lice izljubljeno mojim usnama.
Samo, brinem se malo za babu. Stalno se mršti, čelo mu naborno i vazda govori kako pravda još nije zadovoljena. Malo se i ljutim na njega, ne znam ko mu je ta Pravda, ali ja bih nekako više voljela da mama bude zadovoljna. A nekako mislim da će i mama biti sretna, samo dok dođe i zagrli me.
Sutra nam dolaze i neki novi ljudi ovdje, ukopat će ih, kao i nas.. Neka ih, da se konačno odmore. Babo veli da su puno putovali i da 20 godina nisu imali svoj dom.
Ja ne znam puno o tome, ja sam samo djevojčica od 5 godina.

Greta

Upoznam nedavno djevojku u knjižari. Pokušavala je da nađe Momu Kapora ali ga nisu imali, pa je dalje nasumično gledala knjige tražeći korice koje bi je mogle zainteresovati. Izvini, rekla je. Znaš li ti gdje imaju Momu? Znam. Stvarno? Pa divno, tražim njegovu Unu već čitavu sedmicu ali me neće. Gdje ga mogu naći? Tu preko puta, na -1. Ako imaju još uvijek. I ja sam ga tražio, nisu imali ali je gospođa koja prodaje knjige moja prijateljica pa je naručila za mene. Gleda me kiselo. Ko je još prijatelj sa prodavačicom knjiga?

-Ja sam Greta i tvoj sam dužnik ako nađeš Momu.

-Dobro Greta, naći ćemo ga.

-Ideš sa mnom tamo na -1 kod tvoje drugarice. Sigurno će mi nabaviti Momu ako je ti zamoliš.

-Sigurno, ako ga imaju u Banja Luci. Od tamo je meni nabavila.

Izađemo vani i ćutke koračamo, dva stranca traže trećeg. Krajičkom oka pratim njen iščekkujući pogled i par pramenova kose koji se svakim korakom njišu prema usnama. Pređemo cestu pa uđemo u šoping centar. Pokretnim stepenicama sletimo na -1 i pravo kod moje omiljene prodavačice. Žena u tridesetim, vedrog osmijeha i kose olovkama vezane na vrh glave.

-Ah, moj omiljeni književnik. Gdje si ti do sad?

-Dobro jutro Majo, kako si? Ne stigoh ove sedmice od posla, izvini.

-Nema veze budalice, nek si ti meni došao. I to u lijepom društvu ovaj put. Ko ti je prijateljica?

Ubaca se sa strane između nas dvoje i pruža ruku preko pulta. Greta, drago mi je – reče uz klimav osmijeh. Kao da se zbunila. Obara pogled i vraća se korak unazad. Par sekundi je zagledala svoje cipelice a onda se pomjerila do police i jednim okom prelazila knjige a drugim pratila naš razgovor.

-Kako napreduje knjiga?

-Sporo, znaš mene. Napišem tri stranice pa izbrišem četiri i tako u krug. Ali biće, polako. Kako si ti?

-Budalice, moraš naći nekog da te čita. Ako ti budeš svoj jedini kritičar, nećeš nikad ništa napisati.

-Nećemo o tome, znaš kakav sam. Nego, trebam uslugu.

-Sve za tebe mili, kaži.

-Momo Kapor.

-Opet Momo?

Maja se nasmija a Greta hitrim korakom stade kraj mene.

-Koja ti treba?

-Una, imaš li?

-Na stanju nemam ali mogu nabaviti. Za kad ti treba?

-Za danas!, dobaci Greta kao da negdje nešto gori. Važno je da ga nađemo danas.

Maja nas gleda visoko podignutih obrva. Greta primijeti da je zagalamila više nego što je trebala pa stegnu svoj ruksačić uz grudi i zagrli ga oborenog pogleda. Kao djevojčica od osam godina.

-Danas je nemoguće ljubavi, žao mi je. Najbolje što mogu je za četiri dana.

-Onda za četiri dana, naruči a ja ću doći po nju.

Pozdravim Maju, obećam joj poslati neke stvari na čitanje i sa nervoznom Gretom izađem iz knjižare. Vani se proljeće već ubezobrazilo i iako je tek polovina Maja, neopisivo miriše na ljeto. Na ulici gomila prolaznika u žurbi, na sve strane lepršaju haljine i zvecka nakit oko vrata sarajevskih djevojaka.

-Postoji još jedno mjesto gdje možemo otići, ako je toliko bitno da je nađemo danas.

Greta ne odgovara. Negdje je odlutala mislima pa sam odlučio da je bolje da je pustim da se sama vrati kad bude spremna. Samo smo stajali tu pod suncem i ćutali.

Negdje u Sarajevu nas je čekao Momo i mi smo ga morali naći. Ono što tog popodneva međutim nismo znali je mala začkoljica sudbine. Nije bila suđeno da tog dana nađemo Momu, bilo je suđeno da nađemo jedno drugo.