trebaju

Noć kada sam se obesio
Počelo je
dosta naivno,
to moje
samoubistvo.
Počelo je,
kada sam se rodio
gluv i slep
za nesreće sveta.
Počelo je,
kada sam prvi put probao čokoladu,
ne znajući da mi
za nju trebaju pare.
Počelo je,
kad mi se svidela
prva cura.
Počelo je,
kada mi se
svidela
prva tužna pesma.
Počelo je,
kada sam počeo
da čitam
dobre knjige.
Počelo je,
kada sam naučio
da čitam
loše ljude.
Počelo je,
kada sam
napisao
prvi stih.
Počelo je,
kada sam
zavoleo jesen.
Počelo je,
kada sam
našao uže
na tavanu.
Počelo je,
sasvim slučajno.
Počelo je,
razočaravajuće,
i još uvek traje.
—  Neko pametan napisao
Skini tu masku, mila. Budi to što jesi. Nemoj prikrivati svoje ožiljke, nosi ih sa ponosom. Nemoj se stideti ničega, to prepusti onima koji su te izdali, povredili, njima to lepše pristaje. Nisu ti to bili pravi prijatelji; to su oni što odlaze onda kada ti najviše trebaju, a vraćaju se onda kada oni misle da je vreme pokušati ponovo. Gde je ona nasmejana devojka? Gde si je ostavila? Zašto si dozvolila drugima da u tebi probude onu lošu stranu?! Znam, provodila si noći pričajući sama sa sobom i preispitivajući se koji si korak pogrešno počinila. Nisi kriva ti, ne možeš od šljama napraviti ljude. Ne ide to. Znam da si kao mala sanjala o tome da ćeš naići na svog princa i da ćete živeti srećno do kraja života, ali, na kraju tih priča, nisu ti pričali da je život mnogo suroviji, da su se ti prinčevi pretvorili u nezrele, bahate, bezosećajne i nezahvalne kretene. Nisu ti pričali da će se osoba za koju daješ život okrenuti za tamo nekom drugom pričom, nekom koja mu se čini lepša, čistija, a zapravo nije svestan koliko je prljava i lažna. Stavljala si tu masku i glumila si jaku devojku, a zapravo samo ta tvoja soba zna koliko si zapravo slaba. Čestitam ti, mila, na svakom porazu koji si podnela junački, na svakom udarcu. Puno puta si provodila noći sedeći na terasi i gledajući u nebo, nadajući se da ćeš videti lik tebi drage osobe, koju si izgubila u ovoj igri koja se zove 'život'. Gledajući tvoj život, shvatila sam da su godine samo dvocifreni brojevi koji se svake godine povećavaju, a da je ta tvoja zrelost stvar tvog izbora. Došlo je tebi puno puta da opsuješ na glas sve one ljude koji su ostavili ožiljak na tvom telu, ali ako na te stvari gledaš kao na nešto što će te podsetiti da sledeći put ne učiniš istu stvar, onda ćeš se osećati koliko-toliko bolje. Divim ti se što o svojim porazima govoriš samo onda kada želiš da druge upozoriš da ne urade iste greške kao ti, ili kada sediš sa svojom prijateljicom i otvoriš joj dušu, a ne radi sažaljenja. Ne voliš ljude koji od svog života prave tužne priče sa nesrećnim krajem, ali zato poštuješ ljude prema kojima život nije bio pravedan. Sve te suze, što su se skupljale danima u uglu tvojih očiju, su retko bile viđene, ali to ne znači da su manje bolele od onih kojima svaki dan liju niz obraze. Zato, mala, poštuj sebe i ne dozvoli da šljam od tebe napravi nečoveka, jer ti si ustvari jedna.

Gledaj ‘čovječe’ ono što nisi uspio slomiti! Gledaj muslimansko dijete koje ne plače! Dosta je bilo suza! Ne trebaju nam više,ne želim da one saperu tvoju krvavu mrlju! Neka stoji, neka se sasuši u našim srcima, da je zauvijek pamtimo! Kako si mogao? Kako si se usudio? 8372 duše! Jest .. toliko .. i još tri tačke na to. Stidiš li se? Kada bi došao među njihove tabute, da li bi osjetio mrvicu grižnje savjesti? Ili si toliko pohlepan da misliš da je tvoj život vrijedniji od njihovog? Nije.. vrijedniji je život truhlog psa od tvog! Ali neka.. neka ti se sudi 'Haški’, 'pravedno’ .. ko će koga ako neće svoj svoga .. ali vjeruj mi .. ima jedan Sud na kojem nema odlaganja, gdje će ovih 8372 duša uperiti prstom u tebe. Koji ćeš tada argument reći u svoju odbranu? Nije lahko početi priču o zemlji suza, o gradu koji živi od sjećanja na broj 8732. Nije to samo običan broj, to je simbol nevinih ljudi čija je krv natopila zemlju Srebrenice. A znaš li koliko je to? O, ti čovječe, jesi li se ikada zapitao koliko je to nevinih duša? Srebrenica živi od sjećanja, to je jedina iskra novog života vođena misijom „DA SE NE ZABORAVI". Zar bi mogli i smjeli zaboraviti 8732 bijela cvijeta u Potočarima? Godina 1995. najcrnja i najteža. Došao je juli. Crni juli. Srebrenica je pod opsadom i pitanje je dana, sata kad će pasti. Vijest: Srebrenica je pala. Žene i djeca idu na Potočare. Muškarci preko šuma. Iako si dijete znaš dobro da nešto nije u redu. Svjestan si toga da možda zadnji put vidiš oca, amidžu. Da možda zadnji put držiš sestru za ruku. Potočari 11. juli SREBRENICA JE PALA. Mnogi nikad nisu prešli, mnoga djeca su čekala svog oca i nikad ga nisu dočekala. Mnoge majke čekale svoje sinove, sestre braću, žene muževe. Nisu došli.
Oprostiti nećemo, zaboraviti ne možemo!

- Još te volim 

- Dobro - nasmijala se ljubazno.

- Samo dobro? 

- Pa šta trebam reći? - upitala je zbunjeno

- Ne znam. Da i ti mene još voliš, ili da ti treba vremena da mi oprostiš, ne znam…nešto.

Podigla je glavu i pogledala me. Njen pogled je bio prazan, bez ljubavi, bez mržnje, bez tuge, bola, sreće…prazan.

- Jesi ti poremećen? - upitala je hladno - Nakon svega misliš da bih te opet zavoljela? Molila sam te da, preklinjala da ne ideš. A ti? Ti si me odjebao, odjebao iz života, iz srca, iz svega. Oprostila jesam i zaboravila jesam. I tvoje greške i tebe. I to je to. Za mene više ne postojiš. Samo si stranac, ne poznajem te. Jebeš ljubav kad za nju moram moliti, i jebeš ljude kojima godine trebaju da shvate svoje greške. I zato samo “dobro” jer ništa više nemam reći. 

Volio bih da znam da je sve ovo laž, i da je sve ovo ponos. Ali nije. Njoj ponos nikad nije bio prepreka do ljubavi. Meni jeste. Izgleda da nije istina ono što kažu “Nikad nije kasno za ljubav” jer evo ja sam zakasnio.

Kretenu jedan, nije najljepša, nije najzgodnija, nije savršena. Ali je najluđa, ona koja ima najluđi smijeh, a najljepši osmijeh. Ona koja bi te nasmijavala do suza, ali ona koja bi te uvijek saslušala, dala ti savjet za bilo šta. Ali ona koja je spremna voljeti te zauvijek, jer si joj ušao duboko pod kožu, ne izlaziš, boliš je. Brine se da ne izgubi ni to malo što imate, a ti glumiš nekog za kojim sve djevojke trebaju trčati da bude njihov. Ona nije to željela, želi dečka koji će biti samo njen. Koji je neće praviti ljubomornom. A ti nisi takav. Nisi savršen. A tek kasnije ćeš shvatiti da ti je najvrijednija bila ona koja te voljela bez obzira na sve, koja te čekala. Koja je noći provodila plačući. Koja te i sada čeka. A vjeruj mi prijatelju da neće još dugo. Proći će je. I tada ćeš shvatiti.