trazim te

Zivim u senci senke, tvoje senke
i znam da znas
jos uvek sminkam stvarnost tvojom bojom
jer drukcije ne umem, ne razumem
ne zelim pred laznim svetom celim
da se lazno veselim
to nije osmeh, to je grc
ljudi su slepi
lepi dani, nasmejani, za tebe, 
za mene skice
druge duge ulice, srce skitnice zgazeno nehotice
znam da znas
jer u svim snovima ti vrtim 
sve te prazne reci praznim danima, nestajes
i prica odavno nije fer
lepotica i zver, suvise razno
sve je prazno
prazno je zarazno, neprolazno
vracam se njima, zar mislis 
da se stvarno ponosim time
u mojoj glavi posle svega 
sve one nemaju cak ni ime
samo te oci posecene vetrom 
koje sjaje bas kao i moje
znam da znas
al’ ne vidis i ne cujes
i ne znas koje 
male stvari se broje
i dok porazi se roje
plasim se da priznam 
da postojis, rane gnoje 
i da mi falis
fali mi dodir, fali mi rec,
fali mi osmeh, fali mi lice,
fale mi lazi, fale sitnice, dosta krivice
ptice selice nestaju
ja ostajem i 
svi ti pogledi me plase
prokleti srecni zagrljeni ljudi
sve te uloge su bile nase
samo moje i tvoje
a gde smo sad
gledaj u mene, nema mene
samo sene uspomene, samo tragovi
koliko dobijes, toliko das, ti nisi smela
znam da znas, znam da znas, znam da znas

Jedan zivot, gde prestajem ja
gde pocinjes ti 
jedna ljubav, gde stali smo mi
gde sad su drugi
i reci sta je to ponos
sta je to sram
ne zelim da znam
i kad se svet srusi
na starom mestu bicu sam

Sve suze sveta sprala je kisa
na kraju nisi ni siguran 
da si uopste plakao
niti da si dno dotakao
a nagao kakav jesam
slagao sam sebe da si laz 
i vratio se svojim starim stazama
ali ni svi peroni sveta 
nimalo me nisu promenili
i dalje isti blejer iz bloka
uvek mastarskog oka
nikad izvan svog toka
mikrofon i dalje rokam 
na putu do doka luke srece
i dan je taj sto me vara
plavetnilo neba misli skrece
a onda padne noc, prokleto dugi sati
sakatim srcem shvatim
sitnice, ponos, inati nece mi dati 
da pratim trag, a znam
sve je nista, slomicu kazaljke
vreme ce stati, kosmos ce cekati
da samo umem da te vratim
trazim te, sanjam te pijanim ocima
u nocima, u tudjim licima
u stanovnicima nekih drugih svetova
gde je nas
micem usnama bez glasa 
dok pada zaborava plast
cutim jer znam da znas
uvek si znala i uvek znas
ti, jedina moja koja odavno nisi jedina
svaka sekunda kao godina
al’ barem znam na cemu sam
i barem znam da nema nas 
i spreman sam da budem nasmejan
pred svima iako te kad sam solo
i dalje oblikujem od oblaka dima
i kroz paucinu vracam dane 
kad smo ti i ja 
jos bili tim
oprosti sto nemam snage da te slazem
da ti zelim srecu sa njim
a i sta ce ti 
to od mene
sve uspomene sa kaputa stresi
samo budi to sto jesi, 
tu gde si
sta god da se desi 
ti budi ok 
i nikad ne saznaj kako to boli
kad nekoga volis, a mrzis
kad mrzis, a volis
i lomis se da izdrzis
ostaje nada da ce nekad negde neko
hteti da shvati mene
moja lutanja, mastanja i sanjanja
i znati da ih 
prati i ko zna
mozda jednom nadjes me
tamo gde prestajem ja
gde pocinjes ti, gde stali smo mi
gde sada su drugi
ali sresces samo stranca
slucajnog prolaznika i pogled leden
iako te je taj neznanac 
nekada voleo vise od sebe

— 

[ Marchelo- Jedan ]

Citava ova pjesma sam ja…

Jos te sanjam i volim, zelim isto kao nekad,
sve bih dao da se vratis, bar na sekund da te imam ko pre
al’ ti to ne znas… A ja se plasim da ti kazem sve,
jer boli kad me gledas… A znam da ne znas me!
Zato i cutim, cuvam to za sebe,
navik'o na bol, al’ sam previse slab na tebe!
I svi se trude, ali ne mogu da promene,
taj izraz na mom licu kada god te neko spomene!
Ja nisam onaj stari mada hteo bih to,
al’ meni tol'ko toga fali da bih bio on!
Vreme ne mogu da vratim - a kad bih mog'o,
ja sve bih dao za jos jedan tren sa tobom!
Pa te trazim, k'o ludak, al’ vise ne znam ni sam,
na starom mestu nema te, tu sve je prazno bez nas!
I ovaj grad je tol'ko cudan, cesto pomislim da ludim,
znam da nisi tu… Al’ te vidim kad zazmurim!
Tad sve je isto, ipak potpuno drugacije,
al’ to je zivot - na sve se naviknes!
A ja ne mogu jer kad oci otvorim, pred njima
vidim tebe sa njim, imas sve, a ja nemam nista! Ne!
O nama pricali su svasta, znas i sama kakvi su ljudi,
prazni i ludi, uvek zele sve da promene!
Ali bili smo jaki, nismo dali da nas povrede…
“Zivot je taj koji cesto sve to okrene”!
I nisam jak, nemoj to da mislis,
taj sto se smeje nisam ja,
vec samo iluzija onog sto sam trebao biti,
sve bih dao da sam isti,
al’ taj osmeh na mom licu nije to sto vidis!
Ja ne zelim druge usne, tudji zagrljaj u nocima hladnim,
tu gde smo stali, jos te trazim - al’ tu te nema!
Ja bicu dobro, ali nikad onaj stari kog si znala nekad…
I sve bih dao za jos jedan tren sa tobom,
ne trazim mnogo, samo sekund da te imam k'o pre!
Al’ ti to ne znas, a ja se plasim da ti kazem sve,
jer kad me gledas kao stranca to me boli najvise!!
A moj si citav svet, moj pocetak i kraj,
moja ljubav i san, zelja, noc i dan…
I samo zelim da znas da uvek bices ta
i sve sto imam zelim da ti dam!
I jos se nadam, jos uvek verujem u nas,
jos te sanjam, pratim svaki trag!
Al’ samo Bog zna koliko mi falis,
kada jutro opet docekam sam!!