trag

Tu dir selbst was Gutes. Streu mehr Zucker in deinen Kaffee, wenn er dir zu bitter ist. Iss, was dir schmeckt, mach’ Sport, wenn dir danach ist. Lies so viele Bücher wie du magst, falls du in eine andere Welt eintauchen willst. Lies um dich weiterzubilden. Lern für die Schule, die Uni oder für die Zwischenprüfung deiner Ausbildung. Wachse. Gib alles, was du hast. Benutze die Energie, die du hast, für Dinge, die dir gut tun. Geh duschen, wenn du den Kopf frei bekommen willst. Lauf eine Runde um den Block, um dich von etwas abzulenken. Schrei, wenn du etwas rauslassen willst. Vergiss, wie viele Kalorien das Stück Kuchen hat, auf das du es abgesehen hast. Iss, iss, iss. Lebe den Moment. Lache so laut, wie du willst, egal, wie blöd dich dabei andere angucken. Hör dein Lieblingslied so laut, wie du möchtest. Kleide dich, wie dir danach ist. Trinke grünen Tee, reise in unbekannte Länder, plane Ziele und verwirkliche so viele deiner Träume wie möglich. Sag, was du denkst. Weine, wenn du traurig bist. Analyse deine Probleme und versuche, eine Lösung zu finden. Wenn dir etwas zu viel wird, legst du dich hin, ruhst dich aus und am nächsten Tag machst du es besser. Bewege dich vom Fleck, entferne dich von all dem Negativen in deinem Leben. Fühle den Moment, lebe so, wie du’s für richtig hälst. Trinke, feier und tanze die ganze Nacht. Mach deine Hausaufgaben. Bereite dich für deine Prüfungen vor. Iss gesund und fettig. Wie dir danach ist. Öffne deine Augen und entferne dich von Lügen, Intrigen und toxischen Menschen. Renn, so schnell du kannst, um alle zu überholen, Sei für dich besser, als du es gestern warst, vor einer Woche oder vor einem Monat. Mach weiter. Gib nicht auf, halt den Kopf hoch und zeig allen, die dich nicht wollten, was sie verpasst haben. Hör nie auf zu träumen. Sag denen, die nicht an dich glauben, dass sie zur Hölle fahren können. Vertraue aber sei nicht naiv. Gib alles, was du hast. Deine einzige Konkurrenz bist du selbst. Iss, wenn du Appetit hast, trag das Outfit, das du schön findest, meinetwegen färb deine Haare bunt, sei verrückt, sei launisch, sei unausgeglichen und zeig es, wenn dir etwas nicht passt, du unglücklich bist oder dich nicht wohl fühlst. Steh zu deiner Meinung. Nimm dich ernst. Lache laut, freu dich über kleine Dinge, lache auch mal über dich selbst, bedanke dich und sag “Bitte”, freu dich für andere. Gönne anderen die Dinge, die du selbst gern hättest. Sei nicht perfekt. Hab den Mut dazu, dein Ding zu machen, lass dir einen Rat geben aber nimm ihn nicht an, ohne selbst zu überdenken. Erzähl nicht all deine Geheimnisse, vertraue am meisten dir selbst. Fang an, deine Fehler zu akzeptieren, dich zu lieben, deine Makel, deine Ecken, deine Kanten. Rede gut über dich, mit dir und fange an, positiv zu denken. Aus jedem Rückschlag und jeder Niederlage ziehst du das Positive. Such die kleinen Erfolge und glaub mir, du wirst sie finden. Tu dir selbst was Gutes. Du bist es wert. Du hast es verdient.
—  Ich glaube, das haben so viele noch nicht begriffen.

— Tu nu erai aşa…
— Cum?
— Nepăsătoare, rece, ironică, sarcastică, caustică.
— Şi?
— Ce te-a schimbat atât de mult?
— Am obosit să fug după oameni care nu dau doi bani pe mine. Am obosit să încerc să fac mereu bine, ca mai apoi eu să fiu de vină pentru tot. Am obosit să îi pun mereu pe ceilalţi înaintea mea ca să văd că nu le pasă. Am obosit să încerc să ajut mereu şi să mă aleg cu indiferenţă şi cuvinte dure. Am obosit să mă arunc în mare pentru oameni care nu observă că nu ştiu să înot. Am obosit să trag de oameni ca să rămână, când e evident că le e bine fără mine. Am obosit şi mi-am băgat picioarele. Nu o să mai ridic un deget pentru nimeni.

U moru golotinje što u večernje sate poput zombija patrolira gradom, dok se među metarskim štiklama, šorcevima i nakvarcanim nogama gušim u mješavini znoja i gorkih parfema, s vremena na vrijeme se desi da kroz moj radijus ogorčenosti prođe neko simpatično stvorenje u starkama, neuredne kose i osmijeha koji osvježi noć… obori pogled, podsjeti me da ovaj grad još uvijek čuva poneki trag posebnosti i tiho kao što je i došla, nestane u mrak. Nije ih ostalo mnogo u Sarajevu ali postoje, drže u životu moju volju za pisanjem i nadu da možda ipak nisam posljednji od svoje vrste.

anonymous asked:

Was macht einen Menschen für dich attraktiv?

ich mag es, wenn menschen selbstbewusst und offen auftreten, sie eine leichte arroganz ausstrahlen, diese aber sofort ablegen, wenn man mit ihnen spricht. mir gefällt oft eher elegantere kleidung und bitte bitte trag kein bauchfrei im winter oder zu kurze hose im sommer. zeig, dass du weißt, welche kleidung angemessen ist. außerdem finde ich natürlichkeit schön, ein bisschen schminke kann es von mir aus gerne sein.  ich finde es attraktiv, wenn man sich gut benimmt, dabei aber nicht perfekt ist. fehler sind erlaubt. tiefgründigkeit und wissen haben es mir ebenfalls angetan

The Run and Go // Kyle + Sarah

Why he had found himself beside Sarah, it made no sense to him and if one had told Kyle that he would be standing and bantering beside her, he would have laughed in their face. Now that he was actually taking part in it, all he could do was go along with it. The conversation wasn’t half bad, simply fuelled by nostalgia. That’s all it ever would be as blue eyes sifted from one person to another, taking in the scotch he was nursing quite grandly. There wasn’t much else to do, after his bout with Kaden, the only thing left was to make due with the people he was with, more specifically, the girl he was with. She may be older, might have lost the curvature of her face that she had in high school, but she wasn’t quite a woman to him just yet.

With one more sip to the scotch in his hand, hidden by the flask just so that it wouldn’t be contaminated with anything that was going in the air. Kyle had forced a silence between him and Sarah, trying to take on the surroundings around him once more from allowing himself to indulge in something as easy as a mere conversation. Fireworks began to burst, first in the form of Morning Glories in the hands of the party-goers, then the major ones that shot into the air. The thought of Sarah left as he found himself searching for Kaden. Wanting to, then, indulge it with her. It was when the frown etched onto his brow, stressing the muscles just below his skin, when he knew something was wrong. Instincts clenched his gut as muscles tensed, Kyle’s body getting closer to Sarah’s as his nostrils flared. “Ay, something’s up,” he spoke lowly, the glass clenched in his fist beginning to crack.

@sarahrobinparker

Ostavila je oproštajnu poruku na požutelom listu hartije sa crvenim linijama. Nema potpisa, nema žao mi je, nema volim te, samo otisak njenog karmina boje trule višnje. Nije parfemisala pismo, ionako ceo prokleti stan miriše na mešavinu njenog parfema i dima od cigareta. Kraj pisma je stajala prazna paklica i do pola ispušena cigareta u pepeljari sa njenim imenom, koju sam joj kupio za rođendan i najava iz novina za njenu prvu knjigu - Gde smo se izgubili?. Četiri reči u pismu bilo su znatno veće od ostalih. Nisu mi bile potrebne naočare, da bih pročitao - OVAKO SI ME IZGUBIO:
1) Stalno si me zapitkivao zašto pušim i govorio mi da su cigarete loše, ali nikad mi nisi dao razlog da prestanem da se uništavam. Ranije sam mislila da mariš za mene, sada shvatam da nisam ja ta za koju si brinuo. Braniš ljudima koje voliš i kritikuješ ih što puše ne zato što tebi smeta, već zato što ćeš ih izgubiti. Prosto: “Volim te i ne želim da ostanem bez tebe” bi bili validan argument da prestanem da pušim.
2) Ne sećam se kada si počeo da se žališ na moje nakarminisane usne, ali pamtim koliko puta mi nisi dozvolio da te poljubim ili bi se obrisao odmah nakon što bih to učinila, samo da ti ne bi ostao trag.
3) Sećaš li se kako sam nekad volela da pišem, pa bih odjednom iskočila iz kreveta, uključila svetlo i hvatala se za olovku i papir, pre nego što mi početna misao ispari, a ti si se stalno žalio i ustajao da isključiš svetlo, jer možeš da spavaš samo mraku, a ja sam posle pokušavala da dotrčim do dnevene sobe, ali do tada bi priča u mojoj glavi otišla toliko daleko, da ja nisam mogla da se setim početka, ili, kad sam u žurbi slomila dva prata na nozi u tri uveče, pa si morao da me vodiš u hitnu, noć uoči poslovnog puta, a ti si mi u besu rekao da mi tako i treba, kad hoću da mlatim praznu slamu, jer od mog pisanja nikad neće biti ništa
4) Jednom si mi rekao da tek, gledajući moje oči nakon plakanja, razumeš zašto kažu da su one ogledalo duše. Rekao si da tek tad dobijaju svoj pravi sjaj, da su prozirne, čiste i toliko zelene da bi se i smaragd postideo pred njihovim sjajem. A, sećaš se onda, kad sam slučajno polomila tvoju omiljenu igračku iz detinjstva i počela da plačem, jer sam te lišila jedne uspomene, a ti si me samo hladno pogledao i rekao mi da prestanem da cmizdrim zbog gluposti, da se umijem, našminkam i uradim nešto sa očima, jer ne možeš da ih gledaš tako krvave, vodnjikave i natekle.
5) Znaš kako si mi nekad govorio koliko voliš što mi je prednji zub okrnjen u detinjstvu, jer to samo pruža čar mom osmehu, a kasnije si me terao da idem kod zubara i doradim to, jer nemam savršen osmeh kao žene iz tvoje firme. I, sećaš li se kako si me namerno hvatao za šake i ljubio ih svaki put kada bih se zasmejala, da ne bih mogla da prekrijem osmeh i da bi svi videli moju “malu” manu.
6) I, sećaš li se kako si me ranije uvek ljubio ujutru, pre nego što odeš na posao, ili kako smo se uveče grlili dok ne zaspimo, a onda si u žurbi počeo da zaboravljaš da me poljubiš, a uveče bi me odgurnuo kada bih pokušala da se privijem uz tebe. Pa si, posle par dana, kada si shvatio šta radiš, pokušao da se vratiš na staro i onda me jedno jutro, kad si kasnio na posao, ošamario kad sam ti tražila da me poljubiš.
7) A, pamtiš li ono veče, kada si me zamolio da se ne trudim da te promenim, jer ni ti to meni ne želiš da učiniš, a ja ti obećala da neću. Pa si rekao da si se zaljubio u moje prodorne, zelene oči, u karmin boje trule višnje i mapu koju pravim njime po tvom telu, u moju šašavost i osmeh, kao i u um koji neprestano radi i priče koje pišem. Ja sam svoje obećanje ispunila, ti nisi. Naterao si me da se odreknem svega, zbog čega si me, najpre, zavoleo.

Onoga dana kada se udala.
“Ne shvatajte stvari prekasno i ne mislite da će neko zauvek čekati na vas, dok vi uživate i provodite se.”, je rečenica koju svakodnevno ponavljam od onog dana kad je ona svojim sudbonosnim “da” pripala njemu.
           Čoveku u čije je ruke pobegla jer se večito plašila samoće i života bez mene. Često bi imala običaj da kaže kako ne zna šta bi u životu da joj nije mene. Da to ne bi u potpunosti bila ona. Prava. Širila je zenice kad god bih joj govorio kako ću je jednog dana odvesti u Barselonu i da će večno biti moja. Potvrdno bi klimala glavom i jasno mi stavljala do znanja da mi veruje. Kao kad detetu obećate da će na kraju školske godine dobiti igračku koju poželi, ukoliko uspeh bude zadovoljavajuć.
I ono vam veruje.
I gadno bude ako ga izneverite. Jako gadno. Dete nikad ne zaboravlja osobu koja je obećala, a nije ispunila.
Baš kao što ona sigurno pamti sve što sam joj obećavao, a nikad nisam uspeo da ostvarim.
           Sad kad ni sam sebi nisam jasan, shvatam koliko sam njoj bio težak i komplikovan, kada bih joj govorio koliko je volim, ali istovremeno odlazio drugim devojkama, jer sam u potpunosti bio siguran da je ona tu i da nikad neće otići.
Da ne prestaje da čeka.
Smišljao sam različite izgovore poput onih:
“Mlad sam da se vežem”;
“Ne želim vezu sada”;
“Želim da iskoristim mladost maksimalno, ali tebe ću oženiti kad budem hteo da se smirim. Ti si ljubav mog života.”.
I jeste.
Ona zaista jeste ljubav mog života.
Samo što je trebalo da postane tuđa da bih to shvatio.
Dok je bila tu, nisam je primećivao.
Pružala je bezuslovnu ljubav kojoj nisam pridavao veliki značaj.
Pisala o meni.
Pričala drugima.
Branila i pravdala kad sam zaslužio da me pljune.
Često bi umela da mi kaže kako veruje u mene i da ne sumnja da ću joj se vratiti dok ne bude kasno.
“Kasno?”, pomišljao sam u sebi, smejući se.
Verovao sam da za nas nikada neće biti kasno.
Moja devojčica će uvek biti tu…
Ne sluteći da će moju devojčicu ubrzo nasmejati neko nov.
Neko bolji nego što sam ja bio.
Često se u mom društvu vodila priča o njoj i njenom novom izabraniku. Dok sam se ja pravio da me ne boli nimalo, niti da me zanima tema o kojoj pričaju, ubrzo sam počeo da shvatam da je pronašla utehu. Možda me nije zaboravila, ali nezamislivo je bilo da moja devojčica ima nekoga. Taj neko sam uvek bio ja.
Jedno veče me alkohol naterao da je pozovem. Ni sam ne znam zašto. Nikada pre to nisam radio. Čini mi se da mi je čitava večnost prošla pred očima dok sam čekao da se javi. A onda je podigla slušalicu…
“Halo” - rekla je tihim glasom.
“Koji me vrag natera da je pozovem?”, pomislio sam u sebi.
“Zar ja, koji sam uvek znao kako sa njom da razgovaram, ovaj put ostajem nedorečen?” pitao sam sam sebe.
U sred razmišljanja šta bi bilo najbolje da joj kažem prekinuo me je njen glas.
“Halo, ima li koga?” - upitala je. Sad već glasnije.
“Da… Ovaj… Ja sam…” - izgovarao sam tako nespretno, kao da nikad sa ženskim svetom razgovarao nisam. Imao sam osećaj da sam se na sam zvuk njenog glasa otreznio.
“Šta želiš?” - upitala me je, otresito.
Zar je moguće da smo zamenili uloge? Sad je ona ta koja priča sa takvom lakoćom u glasu.
“Želim da znam kako si…” - rekao sam joj tužno.
“Ne vidim razlog zašto bi morao to da znaš. Dok sam pokušavala da ti pokažem kako se osećam, uporno si me ignorisao. Ne znam zašto bi sada morao da znaš.”, govorila je tako brzo, u jednom dahu, kao da se plašila da otkrijem da ni njoj sa one strane slušalice nije sasvim svejedno. Ili sam se samo tešio činjenicom da je to u pitanju.
“Hajde ne glupiraj se!”, pokušao sam da smirim tu napetost, koliko god je bilo moguće, “to je samo jedno pitanje. Poštujem ako ne želiš odgovoriti.”
“Ne želim”, rekla je. Ponovo brzo i drčno.
“U redu. Poštovaću tvoju odluku”, rekoh joj.
“Bilo bi lepo. Ispoštuj me bar na kraju. Ionako me nikada nisi poštovao kako sam želela. Ovog puta bi bio red.”.
Bolje da me je polila kantom hladne vode i lupila dva šamara, nego što je rekla tako nešto.
“U redu… Vidim da si prestala da me želiš. Mislio sam da bi trebala da znaš da sam te voleo, čak i kad nije izgledalo tako. Nijedna žena u mom životu nije ostavila takav trag kao što si ti. Znam da je kasno i verujem da si ponosna jer se sve što si pričala da će se desiti, zapravo i dešava. Naše uloge su se zamenile. I da, stidim se svog lika u ogledalu. Sećam se kako si pričala da ću se postideti jednog dana. I jesam. Možemo prekinuti kontakt ukoliko želiš. Žao mi je što sam te povredio. Nisi ti to zaslužila, nikada. Znaš… Verovao sam da…”
“Kasno je.”, prekinula me je, “želim da prekinemo kontakt…”.
Mučninu u stomaku nisam mogao opisati ni tada, a ne mogu ni sada, nakon svih ovih godina.
“U redu. Poštujem tvoju odluku.”, rekoh joj slomljen.
Zatim par ternutaka tišine i onaj zvuk prekinute veze.
Otišla je.
Izgubio sam je.
Ovog puta istinski.

Tih dana se udala.
Čuo sam da se slavilo danima.
Pričali su ljudi kako lepšu mladu u životu videli nisu.
A ja sam sve shvatio kad je otišla.
Oterao sam od sebe onu koja me volela najviše.
Onu koja me trpela.
Pravdala. Čak i kad nisam to zaslužio.
Nisam mario za njena osećanja. Znao sam da nema snage da ne odgovori na moju poruku ili poziv.
Ja nisam znao da je volim onako kako je ona volela mene.
Zaista sam verovao da će večno biti tu i da će čekati na mene, pa mi iz tog razloga verovatno nije ni bila preterano interesantna.
Verovala je u sve moje izgovore i opravdanja, dok sam ljubio druge.
Ali tačno je da sam u svom životu samo nju voleo.
Tu ne poričem.
Samo nisam umeo da je volim onako kako je trebalo.
Mislio sam da će biti tu i čekati me dok iskusim sve čari koje je mladost nosila sa sobom.
Ne sluteći da mi ta mladost nikad neće pružiti ono što je ona mogla i umela.
Evo, ni sedamnaest godina kasnije nisam pronašao onu koja može da joj parira po bilo čemu.
Ostao sam neoženjen čekajući da me pozove, u nadi da će se predomisliti i poželeti da se vrati.
Ostalo mi da se sa očima punih suza sećam nje, dok u kafani sviraju našu pesmu. Pesmu na koju me je uvek zvala i pevala mi kao devojčica.
Ostalo mi da se sećam…
Kako je postojala jedna žena.
Pisala o meni.
Mladost mi dala.
Volela me bezuslovno…
A ja to nisam shvatao.
Ili sam shvatio. Ali prekasno.
I zato…

“Ne shvatajte stvari prekasno i ne mislite da će neko zauvek čekati na vas, dok vi uživate i provodite se.”, je rečenica koju svakodnevno ponavljam od onog dana kad je ona svojim sudbonosnim “da” pripala njemu.


‘Tu noć kad si se udavala, niko ne zna zašto si plakala…’
3. decembar 2016. godine
К.И.

Priče stvorene od omiljenih pitanja iz inboxa - pitanje prvo

Kakva je bila tvoja prva velika ljubav, pamtiš li je po nečemu ili bi radije zaboravio?


Sve nešto mislim zvučat ću hladno, možda čak drsko ili bezobrazno ali držat ću se istine: Sve moje ljubavi su bile iste – voljele su me obične smrtnice onako kako obične smrtnice vole, tražeći u ljubavi vlastitu korist i nikad ne dajući više od onog što mogu preboljeti. Sve moje ljubavi bile su male i tiho nestajale nakon par mjeseci… poput filma koji se dugo najavljuje i reklamira, filma u kojeg se uloži mnogo a na kraju bude prekratak i toliko običan da ga se nakon sedam dana niko ne sjeća. Sve moje ljubavi sam ljubio sa dvadeset posto srca, za svaku od njih sam morao da usporim i prilagodim se. Nijedna me nije oduvala i natjerala da ubacim u brzinu više pa se slupam o zidine romanse poput sportskog automobila bez kočnica. Sve moje ljubavi bile su djevojke željne pažnje i reklamiranja, djevojke koje su u meni vidjele društvo za put do destinacije a nikad samu destinaciju. Sve moje ljubavi su pričale o tome kako ljubav ne treba da bude svrha života već samo desna ruka u potjeri za vlastitim snovima. Jebeš takve ljubavi. Sve moje ljubavi su trebale nekog sa manje srca, nekog ambicioznog ko na život gleda kao na švedski stol sa kojeg treba uzeti što više. Ja nisam taj. Ja bih sa tog stola uzeo samo jednu stvar, onu koja mi najviše godi i izašao iz sve te galame na svoj mali balkon sa pogledom na Sarajevo. Sve moje ljubavi su tražile mnogo od života. Ja od života trebam jedino ljubav.

Sve moje ljubavi i danas misle da patim za njima. Čitaju moje priče ili pjesme, nađu dio koji podsjeća na njih i budu ponosne na trag kojeg su ostavile u meni. Sve moje ljubavi ne znaju da sam sa svakom od njih želio više i morao da maštam kada bih trebao živjeti. 

Dakle, da li se sjećam svoje prve velike ljubavi? Ne sjećam se jer je nisam imao ali jednom kada je nađem, cijeli svijet će je pamtiti po riječima koje za nju stvorim.