trag

Tu dir selbst was Gutes. Streu mehr Zucker in deinen Kaffee, wenn er dir zu bitter ist. Iss, was dir schmeckt, mach’ Sport, wenn dir danach ist. Lies so viele Bücher wie du magst, falls du in eine andere Welt eintauchen willst. Lies um dich weiterzubilden. Lern für die Schule, die Uni oder für die Zwischenprüfung deiner Ausbildung. Wachse. Gib alles, was du hast. Benutze die Energie, die du hast, für Dinge, die dir gut tun. Geh duschen, wenn du den Kopf frei bekommen willst. Lauf eine Runde um den Block, um dich von etwas abzulenken. Schrei, wenn du etwas rauslassen willst. Vergiss, wie viele Kalorien das Stück Kuchen hat, auf das du es abgesehen hast. Iss, iss, iss. Lebe den Moment. Lache so laut, wie du willst, egal, wie blöd dich dabei andere angucken. Hör dein Lieblingslied so laut, wie du möchtest. Kleide dich, wie dir danach ist. Trinke grünen Tee, reise in unbekannte Länder, plane Ziele und verwirkliche so viele deiner Träume wie möglich. Sag, was du denkst. Weine, wenn du traurig bist. Analyse deine Probleme und versuche, eine Lösung zu finden. Wenn dir etwas zu viel wird, legst du dich hin, ruhst dich aus und am nächsten Tag machst du es besser. Bewege dich vom Fleck, entferne dich von all dem Negativen in deinem Leben. Fühle den Moment, lebe so, wie du’s für richtig hälst. Trinke, feier und tanze die ganze Nacht. Mach deine Hausaufgaben. Bereite dich für deine Prüfungen vor. Iss gesund und fettig. Wie dir danach ist. Öffne deine Augen und entferne dich von Lügen, Intrigen und toxischen Menschen. Renn, so schnell du kannst, um alle zu überholen, Sei für dich besser, als du es gestern warst, vor einer Woche oder vor einem Monat. Mach weiter. Gib nicht auf, halt den Kopf hoch und zeig allen, die dich nicht wollten, was sie verpasst haben. Hör nie auf zu träumen. Sag denen, die nicht an dich glauben, dass sie zur Hölle fahren können. Vertraue aber sei nicht naiv. Gib alles, was du hast. Deine einzige Konkurrenz bist du selbst. Iss, wenn du Appetit hast, trag das Outfit, das du schön findest, meinetwegen färb deine Haare bunt, sei verrückt, sei launisch, sei unausgeglichen und zeig es, wenn dir etwas nicht passt, du unglücklich bist oder dich nicht wohl fühlst. Steh zu deiner Meinung. Nimm dich ernst. Lache laut, freu dich über kleine Dinge, lache auch mal über dich selbst, bedanke dich und sag “Bitte”, freu dich für andere. Gönne anderen die Dinge, die du selbst gern hättest. Sei nicht perfekt. Hab den Mut dazu, dein Ding zu machen, lass dir einen Rat geben aber nimm ihn nicht an, ohne selbst zu überdenken. Erzähl nicht all deine Geheimnisse, vertraue am meisten dir selbst. Fang an, deine Fehler zu akzeptieren, dich zu lieben, deine Makel, deine Ecken, deine Kanten. Rede gut über dich, mit dir und fange an, positiv zu denken. Aus jedem Rückschlag und jeder Niederlage ziehst du das Positive. Such die kleinen Erfolge und glaub mir, du wirst sie finden. Tu dir selbst was Gutes. Du bist es wert. Du hast es verdient.
—  Ich glaube, das haben so viele noch nicht begriffen.

— Tu nu erai aşa…
— Cum?
— Nepăsătoare, rece, ironică, sarcastică, caustică.
— Şi?
— Ce te-a schimbat atât de mult?
— Am obosit să fug după oameni care nu dau doi bani pe mine. Am obosit să încerc să fac mereu bine, ca mai apoi eu să fiu de vină pentru tot. Am obosit să îi pun mereu pe ceilalţi înaintea mea ca să văd că nu le pasă. Am obosit să încerc să ajut mereu şi să mă aleg cu indiferenţă şi cuvinte dure. Am obosit să mă arunc în mare pentru oameni care nu observă că nu ştiu să înot. Am obosit să trag de oameni ca să rămână, când e evident că le e bine fără mine. Am obosit şi mi-am băgat picioarele. Nu o să mai ridic un deget pentru nimeni.

anonymous asked:

Was macht einen Menschen für dich attraktiv?

ich mag es, wenn menschen selbstbewusst und offen auftreten, sie eine leichte arroganz ausstrahlen, diese aber sofort ablegen, wenn man mit ihnen spricht. mir gefällt oft eher elegantere kleidung und bitte bitte trag kein bauchfrei im winter oder zu kurze hose im sommer. zeig, dass du weißt, welche kleidung angemessen ist. außerdem finde ich natürlichkeit schön, ein bisschen schminke kann es von mir aus gerne sein.  ich finde es attraktiv, wenn man sich gut benimmt, dabei aber nicht perfekt ist. fehler sind erlaubt. tiefgründigkeit und wissen haben es mir ebenfalls angetan

Znaš, gledao sam kako odlaziš na mjesta na koja sam trebao da te vodim držeći te za ruku. Sama. Hodala si dugo, i koračala snažno, kao da si željela da prekriješ svaki trag koji je ostajao za tobom. Bila je zima, i bilo je strašno hladno. Na ruku, koja je bila namjenjena  meni nisi stavila rukavicu. Iako su ti prsti već uveliko bili promrzli. U bujici svojih misli vjerovatno to nisi ni osjetila. Tvoj pogled se gubio negdje u daljini. Kao da si koračala napamet. Zaželio sam da na trenutak provirim u tvoje misli. Pitao sam se kuda zapravo lutaš tako sama, promrzla, u ovoj januarskoj noći. Kome ideš, i od koga bježiš. Pitao sam se, da li bar nekada poželiš da se vratiš u utočište koje si davno pronašla u meni. Znaš, poželio sam da zakucaš na ona ista vrata, koje sam ti one noći tako snažno zatvorio. Ti zapravo i ne bi trebala da kucaš, jer od one večeri ta vrata držim odškrinuta, ako navratiš…Ali ti ne navračaš. Ne želiš ni da proviriš. Tako izgubljena u noći, tako sama koračaš negdje. Negdje gdje nisam ja. I to me boli. Boli, možda podjednako, kao što je tebe zaboljelo one noći. Nije bilo potrebe ništa da kažeš, shvatio sam. Naučila si da odeš od onih, koji su odavno od tebe otišli. Ti, koja si bila jedna od najvećih boraca koje sam poznavao, prestala si da se boriš. Prestala si da se boriš za mene. To me uništilo. Nisam mogao da gledam borca kako se ne bori. Nisam mogao da gledam tebe. Onakvu, kakva si postala zbog mene. Vodiš bitke sa sobom, u sebi. Zbog mene. A znaš, ja ne mogu da podnesem ovu tišinu od tebe. Naučio sam da budeš najglasnija, uvijek. Tišina će me ubiti, baš kao one noći što sam ja ubio tebe.Izgubila si bitku, ali ja sam izgubio rat.

Onoga dana kada se udala.
“Ne shvatajte stvari prekasno i ne mislite da će neko zauvek čekati na vas, dok vi uživate i provodite se.”, je rečenica koju svakodnevno ponavljam od onog dana kad je ona svojim sudbonosnim “da” pripala njemu.
           Čoveku u čije je ruke pobegla jer se večito plašila samoće i života bez mene. Često bi imala običaj da kaže kako ne zna šta bi u životu da joj nije mene. Da to ne bi u potpunosti bila ona. Prava. Širila je zenice kad god bih joj govorio kako ću je jednog dana odvesti u Barselonu i da će večno biti moja. Potvrdno bi klimala glavom i jasno mi stavljala do znanja da mi veruje. Kao kad detetu obećate da će na kraju školske godine dobiti igračku koju poželi, ukoliko uspeh bude zadovoljavajuć.
I ono vam veruje.
I gadno bude ako ga izneverite. Jako gadno. Dete nikad ne zaboravlja osobu koja je obećala, a nije ispunila.
Baš kao što ona sigurno pamti sve što sam joj obećavao, a nikad nisam uspeo da ostvarim.
           Sad kad ni sam sebi nisam jasan, shvatam koliko sam njoj bio težak i komplikovan, kada bih joj govorio koliko je volim, ali istovremeno odlazio drugim devojkama, jer sam u potpunosti bio siguran da je ona tu i da nikad neće otići.
Da ne prestaje da čeka.
Smišljao sam različite izgovore poput onih:
“Mlad sam da se vežem”;
“Ne želim vezu sada”;
“Želim da iskoristim mladost maksimalno, ali tebe ću oženiti kad budem hteo da se smirim. Ti si ljubav mog života.”.
I jeste.
Ona zaista jeste ljubav mog života.
Samo što je trebalo da postane tuđa da bih to shvatio.
Dok je bila tu, nisam je primećivao.
Pružala je bezuslovnu ljubav kojoj nisam pridavao veliki značaj.
Pisala o meni.
Pričala drugima.
Branila i pravdala kad sam zaslužio da me pljune.
Često bi umela da mi kaže kako veruje u mene i da ne sumnja da ću joj se vratiti dok ne bude kasno.
“Kasno?”, pomišljao sam u sebi, smejući se.
Verovao sam da za nas nikada neće biti kasno.
Moja devojčica će uvek biti tu…
Ne sluteći da će moju devojčicu ubrzo nasmejati neko nov.
Neko bolji nego što sam ja bio.
Često se u mom društvu vodila priča o njoj i njenom novom izabraniku. Dok sam se ja pravio da me ne boli nimalo, niti da me zanima tema o kojoj pričaju, ubrzo sam počeo da shvatam da je pronašla utehu. Možda me nije zaboravila, ali nezamislivo je bilo da moja devojčica ima nekoga. Taj neko sam uvek bio ja.
Jedno veče me alkohol naterao da je pozovem. Ni sam ne znam zašto. Nikada pre to nisam radio. Čini mi se da mi je čitava večnost prošla pred očima dok sam čekao da se javi. A onda je podigla slušalicu…
“Halo” - rekla je tihim glasom.
“Koji me vrag natera da je pozovem?”, pomislio sam u sebi.
“Zar ja, koji sam uvek znao kako sa njom da razgovaram, ovaj put ostajem nedorečen?” pitao sam sam sebe.
U sred razmišljanja šta bi bilo najbolje da joj kažem prekinuo me je njen glas.
“Halo, ima li koga?” - upitala je. Sad već glasnije.
“Da… Ovaj… Ja sam…” - izgovarao sam tako nespretno, kao da nikad sa ženskim svetom razgovarao nisam. Imao sam osećaj da sam se na sam zvuk njenog glasa otreznio.
“Šta želiš?” - upitala me je, otresito.
Zar je moguće da smo zamenili uloge? Sad je ona ta koja priča sa takvom lakoćom u glasu.
“Želim da znam kako si…” - rekao sam joj tužno.
“Ne vidim razlog zašto bi morao to da znaš. Dok sam pokušavala da ti pokažem kako se osećam, uporno si me ignorisao. Ne znam zašto bi sada morao da znaš.”, govorila je tako brzo, u jednom dahu, kao da se plašila da otkrijem da ni njoj sa one strane slušalice nije sasvim svejedno. Ili sam se samo tešio činjenicom da je to u pitanju.
“Hajde ne glupiraj se!”, pokušao sam da smirim tu napetost, koliko god je bilo moguće, “to je samo jedno pitanje. Poštujem ako ne želiš odgovoriti.”
“Ne želim”, rekla je. Ponovo brzo i drčno.
“U redu. Poštovaću tvoju odluku”, rekoh joj.
“Bilo bi lepo. Ispoštuj me bar na kraju. Ionako me nikada nisi poštovao kako sam želela. Ovog puta bi bio red.”.
Bolje da me je polila kantom hladne vode i lupila dva šamara, nego što je rekla tako nešto.
“U redu… Vidim da si prestala da me želiš. Mislio sam da bi trebala da znaš da sam te voleo, čak i kad nije izgledalo tako. Nijedna žena u mom životu nije ostavila takav trag kao što si ti. Znam da je kasno i verujem da si ponosna jer se sve što si pričala da će se desiti, zapravo i dešava. Naše uloge su se zamenile. I da, stidim se svog lika u ogledalu. Sećam se kako si pričala da ću se postideti jednog dana. I jesam. Možemo prekinuti kontakt ukoliko želiš. Žao mi je što sam te povredio. Nisi ti to zaslužila, nikada. Znaš… Verovao sam da…”
“Kasno je.”, prekinula me je, “želim da prekinemo kontakt…”.
Mučninu u stomaku nisam mogao opisati ni tada, a ne mogu ni sada, nakon svih ovih godina.
“U redu. Poštujem tvoju odluku.”, rekoh joj slomljen.
Zatim par ternutaka tišine i onaj zvuk prekinute veze.
Otišla je.
Izgubio sam je.
Ovog puta istinski.

Tih dana se udala.
Čuo sam da se slavilo danima.
Pričali su ljudi kako lepšu mladu u životu videli nisu.
A ja sam sve shvatio kad je otišla.
Oterao sam od sebe onu koja me volela najviše.
Onu koja me trpela.
Pravdala. Čak i kad nisam to zaslužio.
Nisam mario za njena osećanja. Znao sam da nema snage da ne odgovori na moju poruku ili poziv.
Ja nisam znao da je volim onako kako je ona volela mene.
Zaista sam verovao da će večno biti tu i da će čekati na mene, pa mi iz tog razloga verovatno nije ni bila preterano interesantna.
Verovala je u sve moje izgovore i opravdanja, dok sam ljubio druge.
Ali tačno je da sam u svom životu samo nju voleo.
Tu ne poričem.
Samo nisam umeo da je volim onako kako je trebalo.
Mislio sam da će biti tu i čekati me dok iskusim sve čari koje je mladost nosila sa sobom.
Ne sluteći da mi ta mladost nikad neće pružiti ono što je ona mogla i umela.
Evo, ni sedamnaest godina kasnije nisam pronašao onu koja može da joj parira po bilo čemu.
Ostao sam neoženjen čekajući da me pozove, u nadi da će se predomisliti i poželeti da se vrati.
Ostalo mi da se sa očima punih suza sećam nje, dok u kafani sviraju našu pesmu. Pesmu na koju me je uvek zvala i pevala mi kao devojčica.
Ostalo mi da se sećam…
Kako je postojala jedna žena.
Pisala o meni.
Mladost mi dala.
Volela me bezuslovno…
A ja to nisam shvatao.
Ili sam shvatio. Ali prekasno.
I zato…

“Ne shvatajte stvari prekasno i ne mislite da će neko zauvek čekati na vas, dok vi uživate i provodite se.”, je rečenica koju svakodnevno ponavljam od onog dana kad je ona svojim sudbonosnim “da” pripala njemu.


‘Tu noć kad si se udavala, niko ne zna zašto si plakala…’
3. decembar 2016. godine
К.И.

Priče stvorene od omiljenih pitanja iz inboxa - pitanje prvo

Kakva je bila tvoja prva velika ljubav, pamtiš li je po nečemu ili bi radije zaboravio?


Sve nešto mislim zvučat ću hladno, možda čak drsko ili bezobrazno ali držat ću se istine: Sve moje ljubavi su bile iste – voljele su me obične smrtnice onako kako obične smrtnice vole, tražeći u ljubavi vlastitu korist i nikad ne dajući više od onog što mogu preboljeti. Sve moje ljubavi bile su male i tiho nestajale nakon par mjeseci… poput filma koji se dugo najavljuje i reklamira, filma u kojeg se uloži mnogo a na kraju bude prekratak i toliko običan da ga se nakon sedam dana niko ne sjeća. Sve moje ljubavi sam ljubio sa dvadeset posto srca, za svaku od njih sam morao da usporim i prilagodim se. Nijedna me nije oduvala i natjerala da ubacim u brzinu više pa se slupam o zidine romanse poput sportskog automobila bez kočnica. Sve moje ljubavi bile su djevojke željne pažnje i reklamiranja, djevojke koje su u meni vidjele društvo za put do destinacije a nikad samu destinaciju. Sve moje ljubavi su pričale o tome kako ljubav ne treba da bude svrha života već samo desna ruka u potjeri za vlastitim snovima. Jebeš takve ljubavi. Sve moje ljubavi su trebale nekog sa manje srca, nekog ambicioznog ko na život gleda kao na švedski stol sa kojeg treba uzeti što više. Ja nisam taj. Ja bih sa tog stola uzeo samo jednu stvar, onu koja mi najviše godi i izašao iz sve te galame na svoj mali balkon sa pogledom na Sarajevo. Sve moje ljubavi su tražile mnogo od života. Ja od života trebam jedino ljubav.

Sve moje ljubavi i danas misle da patim za njima. Čitaju moje priče ili pjesme, nađu dio koji podsjeća na njih i budu ponosne na trag kojeg su ostavile u meni. Sve moje ljubavi ne znaju da sam sa svakom od njih želio više i morao da maštam kada bih trebao živjeti. 

Dakle, da li se sjećam svoje prve velike ljubavi? Ne sjećam se jer je nisam imao ali jednom kada je nađem, cijeli svijet će je pamtiti po riječima koje za nju stvorim.