teram

Večeras bi bilo tako lepo zaspati sa tobom, dok se oboje, onako preumorni, trudimo da ostanemo budni i da što duže češkamo jedno drugo. Da mi greješ večito hladna stopala i uporno me pokrivaš iako je pretoplo kraj tebe. Da te teram da skloniš ruku, jer znam da ćeš se nažuljati, a ti uporno odbijaš. Da ti pričam o raznim, besmislenim glupostima dok ne zaspiš. Da mirišem tvoj parfem celo veče i da mi krevet sutra miriše na tebe kad odeš. Da me probudiš ujutru dok se trudiš da se izmigoljiš iz mog zagrljaja, pa se vratiš, poljubiš me za dobro jutro i miluješ me vrhovima prstiju dok ponovo ne utonem u san. Da me gledaš i smešiš se, pa onda sklopiš oči kad ja otvorim svoje i praviš se da spavaš dok te ne poljubim, pa me ti privučeš bliže. Bilo bi tako lakše ustati ujutru uz tebe i tvoj jutarnji glas koji me pita: “Kako si spavala?” i osmeh jer sam bila prvo što si ugledao. Sve bi to bilo lepo, samo da si tu.

Ostani…
Ne zato što se bojim odlazaka,
Jer i sam znaš da ih sve teram od sebe
A tebe bih da zadržim.
Ostani…
Jer je tišina sa tobom prijatna
I ne razmišljam previše kad si tu.
Ostani…
Jer kraj tebe nemam potrebu za
Autodestrukcijom
Kojoj sam godinama sklona.
Ostani…
Jer volim da gledam kako ti se jamice formiraju na licu
Kada te nasmejem.
Ostani…
Jer si jedan od retkih ljudi kojima uspeva
Da me iznenade.
Ostani…
Jer pored tebe uvek zaboravim na strah
I ničega se ne bojim
Ja, ovako plašljiva.
Ostani…
Jer ne želim ničije druge ruke na sebi.
I šta ima veze što nisu baš mekane?!
Ostani zato što je sve tako zamršeno
I zato što ništa ne znamo.
Ostani…

Želim da ti pričam
Kao nekad
Kako me plaši dan u kom
nećemo da se prepoznamo na ulici
Sklanjajući se jedno od drugog.

Najsmešnije je što nisam mislio
da će doći ovako brzo
prolaziš pored mene i nestaješ
u neki novi zagrljaj
Pokušavajući da izbegneš
Par reči sa mnom
Dok ja nestajem u nagiganju flaše
Trudeći se da uzmem najduži gutljaj ikad
I da kasnije prepričavam
Pijanim drugarima
kako sam uspeo da popijem pola bombe na eks
Oni neće znati razlog
Već će samo da me veličaju.

Želim da ti pričam
Kao nekad
Kako ćemo jednom ostati ljudi
koji se neće videti mesecima
Opet, nisam verovao i nisam hteo
da to bude ovako brzo
I da to bude sad
Nekad previše pričam nešto što ne želim
A čini mi se da se sve obistinjuje.

Na sve to
Ti si samo i uvek ćutala
Kao da si znala
Da više ne želiš da budem pored tebe
Jer sve što znam je da mračim
I pravim najgore od svake situacije
A svako želi vedrinu i svetlost
Pošto je tako najlakše da se proživi ovo.

Govorio sam ti da sam ovo ja
I da silom ne mogu da se menjam
A nisam bio svestan da te tako samo teram
U naručje svake moguće osobe na planeti
Što dalje od mene.

I sve što si znala je da ćutiš
Nekad je to govorilo mnogo
Ali onda kada su reči bile potrebne
Nisi znala šta da kažeš
i to me je tako ubijalo
Visio sam sam
Na praznoj Golgoti
Dok je Pontije Pilat bio
već uveliko truo leš.

Želim da ti pričam
Kao nekad
Kako neće proći dan
A da ne pomislim na tebe
Jedino sam u to bio siguran
Ali sam pogrešio
Dani su nekako i prolazili
Ali kod noći sam se malo zajebao
Nijedna prokleta noć ne prolazi
Tada samo tražim razloge
Razapeta sećanja
I trenutke u kojima sam
osećao sopstvenu prisutnost.

Kada to prođe
Ostaje samo raspad sistema
i konačno isključenje.
A pričam sve ovo
Jer te možda..

Ma.. zaboravi
Jutro je ionako već tu.

—  Stefan Kirilov

Ne mogu manje da se volim.
Ne mogu da budem neko ko nisam.
Ne mogu da se pretvaram.
Ne mogu da idem protiv sebe.
Ne mogu da ostajem gde vidim da mi nije mesto.
Ne mogu da se zadovoljim svačim.
Ne mogu da budem manja od ovoga što jesam.
Ne mogu više da ćutim.
Ne mogu manje da pridikujem.
Ne mogu tiše da pričam.
Ne mogu da ne teram po svome.
Ne mogu onako kako ti želiš.
Mogu samo onako kako ja hoću.
I neka sam previše svakome.
Ne umem i ne želim da budem manje od sebe.

Bacam mu se u zagrljaj dok razmišljam kako moram da bežim, smeškam se na poruke pa gutam knedle, osećam se nikad lepše a teskoba je opipljiva, govorim mu da me ne pušta, a ja se sama otimam, rečima ga privlačim, a onda ga rečima i teram, jer nikad nisam zaista razmišljala kako to da ja,  ovako romantična, nežna duša večito željna ljubavi, želim da istetoviram “ne vezuj se nikada”.
Plavo mastilo

Znam da ovo pismo nikad nećeš da pročitaš. Nije da ga tebi pišem, samo se pravim da je tako.

Sunce je već davno zašlo i noć je hladna. Sa starog radija se čuje ista pesma satima. Nisam u stanju da utišam misli, ni tebe, ni muziku. Noćaš me tišina plaši. Plaši me i krevet u koji treba da legnem, plaši me i ova čaša. Strah mi je obuzeo telo i suze su u očima. Voleo bih da stvari nisu ovakve, da ne teram sebe da patim za sobom. Zapravo, lažem.

Ne teram se, jednostavno si prečesto u glavi. Bio si moj pojas za spasavanje. To je moj problem. Ti si mi hiljadu problema + glavobolja + nesanica + svaki razlog za kvazitugu. Ne pitaju me više o tebi. A i što bi?

Završio sam tu priču. Čitali su je mnogi. I hvalili me. Iskreno, plašim se da je pročitam ponovo. Plašim se da prođem kroz neke delove te knjige. Plašim se bola. A opet nadam se da će knjiga, tj. da je knjiga dovoljno dobra da osvoji mnoga srca, da će biti knjiga koja se polkanja za rođendan uz najdivnije posvete. Nadam se da će dospeti do još nekog sa kim se ne znam, niti me prati na društvenim mrežama. Želim da ta priča uspe. I ne, nije to naša priča. Nije to priča o nama. Postoje samo delovi koji su se desili i zakamuflirani su. Svejedno, ti ne čitaš. Neće do tebe da dođe. Ne bih ni voleo da dođe. Zapravo, bilo bi me briga i da dođe. Najiskrenije. Shvati je kako hoćeš. Mrzi me, voli me, osuđuj me, pitaj se da li sam lud, da li sam normalan. Pitaj se koji se kurac sa mnom desio. Reći ću ti nešto. Sad bi ovde trebala da ide rečenica koja poentira celo pismo ali nema je. Sve što bih ti rekao bilo bi ti nebitno. Voleo bih da nisam čekao, da nisam davao prilike da se pokažeš. Voleo bih ali kasno.

Kažu da nakon svega ostaju samo sećanja. Ne znaju da sam sećanja stavio na papir i da su nestala iz glave. Ne znaju da papire svesno ne čitam. Bolje je ovako kad samo znam datume i kad se tih dana pravim lud i ignorišem brojeve na kalendaru. I još jedna tužna činjenica - vodka ne zna da uteši, bar mene ne. A lažem ljude da u njoj vidim spas. Lažem, jer je manje pitanja kada misle da si uništen nego kad nastaviš dalje. A ja svakako ne želim da im pričam o tebi.

Bledo sećanje moje, voleo bih da zaborav može da te uzme ali ti si otrov čiji tragovi delovanja ostaju vidljivi dugo posle toga. Sreća pa ništa ne traje zauvek.

Ponekad mrzim sve te nasumične scene iz prošlosti koje se, bez ikakve najave, stvore pred mojim očima i mrzim te razgovore koje sam vodila sa ljudima kojih više nema u mom životu.
Jer evo recimo, na današnji dan pre sedam godina sam bila savršeno srećna. Bio je petak, znam. I bio je koncert Pilota to veče na koji smo, kao složno odeljenski rešili da odemo. I bio je tu neki on i nije dao nikome da me gađa grudvama ili ubaci u sneg, niti da nas par ostave u sali i odu. I stvarno, stvarno sam bila srećna i pomalo zbunjena, jer sa četrnaest godina sam čitala časopise u potrazi za odgovorima “Da li mu se sviđam?” i “Šta hoće od mene?” I baš mi ništa nije bilo jasno. Ali bilo je lepo, jer prvi put sam osetila žmarce kad me je neko zagrlio, uhvatio za ruku, rekao “Ona je moja”, jer četrnaestogodišnja ja nije mogla da zamisli ništa lepše od toga.
I pre pet godina na današnji dan mi je neko prvi put rekao da je zaljubljen u mene. Okej, tad to baš i nisam želela da čujem, ali u godinama koje su usledile stalno sam se vraćala na te naše početne razgovore i pitala se otkud mu i dalje živaca za mene. I znam da smo se raspravljali što sam toliko uverena da sve mogu sama i zašto mu ne dopustim da mi pomogne kad vidi da nešto nije u redu i zašto teram sve od sebe i pričao kako bi voleo da ostane.
Pre tri godine na današnji dan smo se tata i ja napili. Kao da nazdravimo pred slavu. Limenka po limenka i mama koja neprestano govori “Vas dvoje niste normalni, šta ćemo sutra dati gostima?” I znam da sam se puno smejala to veče i da su se moji iznenadili kad sam im pričala neke stvari.
Danas, 18.12.2016. ima malo snega napolju. Neki on odavno nije bitan, ali je ostala tradicija da mi svi šalju pesme Pilota i pitaju “Sećam li se šta je bilo danas?”. On nije ostao i nije bio u pravu da ne mogu sve sama i da mi treba neko, jer ja samo tako umem da funkcionišem. Par meseci nisam bila kod kuće i pomalo mi je neverovatno kako mi iz godine u godinu sve više nedostaje ta porodična atmosfera kada sam ranije izbegavala familijarna okupljanja kad god sam mogla. I znam da bih sad spakovala torbe i vratila se samo da mogu. I da ovog 18.12., za razliku od nekoliko proteklih nisam baš nešto srećna i da ponovo razmišljam da konsultujem časopise u potrazi za rešenjima svojih problema.

Dragi bravo, šta nije u redu sa mnom?

Boa tarde pra todos
Vou criar um grupo no WhatsApp sobre o Corpo dos Sonhos Para o Natal, quem se interessar deixa o número por mensagem aqui no Tumblr com seu nome número com DDD objetivo do grupo é montar um Coach de Dietas mais exercícios, que até o final do ano todos que no grupo estiverem teram que comprir as suas.
Posso garantir que não irão se arrepender e entraram o ano com o corpo desejado não importa se você quer ganhar ou perder peso, esse Coach vai atender as necessidades de todos. Enfim é isso.
Beijos com Amor

Ei você,sim você mesmo que está chorando por causa de um ex namorado,ex peguete sei lá eu vou te perguntar uma coisa.Acabou ?Tá sofrendo?Eu sei isso dói muito ,mas se acabou teve um motivo ,quem sabe vocês ficaram juntos novamente e teram um final daqueles perfeitos!
O seu principe foi escolhido antes de você nascer,vai ser aquele que ira te ajudar,que irá brigar com você mais principalmente que irá te amar.          Mas agora,bola pra frente foca nos seus estudos e na sua profissão.Anota aí seu principe ta chegando.É só ter fé

Zato što jurim neko savršenstvo koje ne postoji. Zato što sam nekad proračunata i sve radim sa razlogom, a drugih dana neverovatno impulsivna i ponašam se kako se osećam u trenutku. Zato što umem i da gorim i da budem santa leda. Zato što uvek mislim ono što kažem u tom trenutku, a posle promenim mišljenje kad shvatim da je bilo pogrešno. Zato što sam pametna, a opet prilično često ništa ne razumem. Zato što glumim samopouzdanje, a neverovatno sam nesigurna. Zato što se bojim ravnodušnosti. Zato što bežim od svih, a samo želim da me neko zadrži. Zato što teram svakoga, a samo mi treba neko da ostane. Zato što u meni ima previše svega. Zato što sam hodajuća kontradiktornost.
I ne trudi se da me shvatiš. Nemoguće je. Ni samu sebe često ne razumem.

Ostani živ!

Potreba za razgovorom. Potreba da te neko sluša. Potreba da se nekom jadaš. Potreba da neko čuje tvoje ‘muke’. Samo ti treba da pričaš o nečemu sa nekim.

Upravo imam takvu potrebu ali listajući imenik shvatam da nemam baš koga da pozovem. Hteo sam pozvati tebe ali ipak ne. Nikad se nisam sa tobom osetio blisko na taj način, a i nemam volju da sa tobom bilo šta takvo delim. Najboljoj drugarici ne mogu prodavati tu priču. Jednostavno zna dovoljno o tome i osećam se kao da joj ne bih imao šta reći. Druga najbolja drugarica koja mi jedina pada na pamet da se mogu ispričati sa njom se ne javlja. Nema je. Nije da krijem od najboljeg druga istinu. Samo.. Umorio sam se pričajući sa njim o tome. A i nije to ono što me tišti. Samo mi treba razgovor. Delanje da odagnam tinjanje čudnog stanja koje me stiglo noćas. Ne mogu da učim, nemam sa kim da razgovaram. Sve je postalo čudno. 

Nije ni bol nekad što je bila. Čudno je ne osećati bol. Nemam šta da me boli i otežava mi disanje. Ponekad samo neka čudna neizvesnost praćena strahom ubrza mi disanje i zamrsi misli. Ali uvek budem okej. Velika su očekivanja ovako malecne osobe. Ali nekako svakim danom sve je jača “Biće bolje”. Osvrćem se na ljude oko sebe i većina ih je u srećnim vezama. Zaljubljeni su, neki se vole, neki samo žive svoju strast. Većina ima nekog sa kim živi svoju intimu. Nekako kao maleni plamičak negde u uglu mozga živi nada da će i mene uskoro stići. Nadam se da ću uskoro osetiti strast i ljubav, da će bolje sutra postati bolje danas. Fali mi pokretač, motivacija, strast i osoba sa kojom ću provoditi subote u krevetu uz filmove i kokice. Fali mi par nogu sa kojima ću isprepletati svoje. Fali mi da osetim da pripadam nekom i da je nekom stalo do mene kao i meni do nekog. Treba mi uzajamna ljubav.

Dok najbolja drugarica moli Boga da pored nje u bioskopu ne sedne neki ljubavni par dešava joj se da sedne stariji gospodin koji joj priča o svojim srednjoškolskim odlascima u bioskop sa devojkama i kako je to nekada bilo. Mene stižu scene filma vođenja ljubavi na plaži i onog flerta i prvih slatkih momenata upoznavanja. Svako ima svoju bol. Prošlost je ostala iza mene ali kad god pružim korak ona me uhvati za onu drugu nogu pokušavajući da me zadrži. Samo se nadam da ću biti istinski srećan i da me nikad ta pružena ruka ne može odvući previše nazad. Ceo svet mi se pretvorio u 'Ostani živ, podigni ruke i pleši kroz život’. Misilm da to mogu. Trudim se. Teram sebe na stvari koje mi prijaju i pružaju zadovoljstvo. Jednom kada mi budu sudili nadam se da će mi suditi u celini. Mali deo može da pokvari sve ali nikad ne treba zaboraviti i ono dobro u ljudima.

I da.. Nemam sa kim da pričam. Bilo bi makar lepo da ti slušam srce kako lupa ali to srce nikad neće biti moje.

Eto, priznajem, ne umem da prihvatim tuđu ljubav. Ne mogu da poverujem ni u čije emocije. Ne shvatam zašto bi me iko voleo, kad samu sebe ne umem da volim?
Ne umem ni da pokažem nekome da mi je stalo do njega. Sve što znam jeste da povređujem ljude, suptilno im nagoveštavam da me se klone ili ih pijana teram od sebe, jer znam da ću ih, pre ili kasnije, povrediti.
Šta znam, možda i nismo svi stvoreni da volimo i budemo voljeni..
—  N. D.
Ostavi tu detinju dušu u tebi na miru. Ne dozvoli svetu da te natera da odrasteš ukoliko ti to ne želiš. Ne živi po pravilima koja ti nisi pisao.
Odrastam, svakim danom razumevam ovaj svet sve više i više, poštujem samo ono što se mora, ali i dalje živim u nekom svetu snova. Iako su me razočarali hiljadu puta i dalje u ljudima tražim dobre strane. Još uvek verujem u želje, samo što ih više ne trošim uzaludno nadajući se da će me zavoleti neko ko me jedva primećuje. I dalje mislim da najbolji ljudi postaju najsjanije zvezde na nebu kad umru i da nam se osmehuju odozgo ne bi li nam dali snage da nastavimo dalje.
U stvari hodajući sam paradoks: smejem se, a nisam srećna; ubijam se, a želim da živim; odrastam, a želim da ostanem dete; verujem u nestvarno; želim da neko voli, a sve teram od sebe; znam na koji način ovaj svet funkcioniše, ali odbijam da ga živim tako.
I možda je to jedini način da ostaneš svoj i normalan u ovom tuđem i ludom svetu.
—  N. D.

Nikada nisam umela da zadržavam ljude, štaviše, uvek sam ih gurala od sebe. Nebitno, pogrešiš li ili mi se previše približiš, ja te teram i odustajem.. I ne boli to, koliko pitanje koliko bi stvari bile drugačije, da samo umem da se borim i da se ne plašim..