tekst art

Memento

Vidiš li
Tamo gore u oluji,
Svoj odraz?
Mokar ti je obraz,
Natopljen suzama bledim
Ne okrećeš se da pogledaš, kažeš
‘Bežim’,
'Ja se plašim, ja se bojim
Strašnije od onoga što znam
Je ono s čim mogu da se suočim.’
U kovitlacu tom, jasno te prepoznajem
Sve tvoje tajne, obavijene tamnim sjajem,
Jer u tebi ima ono što niko nema
U tebi se sastoji kosmos, počevši o tvog imena
Da si samo hrabra sebi priznati
Ono što znaju i kasni sati,
Jer oluja neće prestati dok je tvog straha
A kukavičluk opasan je,
Kad se razbukta i uzme maha.
Nit ide dok se ne prekine
Sunce je sunce dok može da sine;
Šta ćeš onda kad nas hladnoća obuzme,
Šta ćeš onda kada sve što imaš, neko ti oduzme
Hoćeš li se tada pogledati moći,
Kada tvoja celina, pripadne noći?
Kazaljka ne prašta nikome
Broji svoje sekunde, dok ne budu konačne.