tebe nema

…Tri Nove godine su prošle
a da se stara nije pomakla.
Uskoro će i četvrta.
A tebe nema.
A tebe tražim u svemu.
Koliko je prošlo nadanja
da ćeš se odnekud pojaviti
i samo jedan jedini strah
da se nećeš vratiti
Koji nije prošao.
—  Lejla Kašić
Dopustiću ti da spavaš do zida.
I da me zoveš "sovo” zbog mojih krupnih očiju.
A ja ću se naljutiti malo samo,
i podići ću svoj pegav nosić.
A onda ću ti reći da su sove simbol
mudrosti.
I da sam to shvatila kao kompliment.
A nisam.
Iako se u meni tada sukobe
dve sile.
Jedna da ti se bacim u zagrljaj i kažem kako
bez tebe ništa nema smisla.
Ni mrak. Ni romantični filmovi
u četiri ujutru. Ni jesenjinovi stihovi
A ona druga sila joj objavljuje istog časa rat.
I govori da treba da skočim, da ti se unesem u facu
i kažem kako si veliki kreten.
I kako da sam ja ti, ja bih tebe odnosno sebe čuvala.
Jer sa takvim temperamentom, retko koja može
da te trpi.
Dopustiću ti da igraš igricu osam sati.
A ja ću te samo gledati i ništa neću reći.
Onda ću ti prebacivati dugo.
A onda ćeš mi se ti izvinjavati i napraviti
mi krofne.
Onda ću te zvati “Papučaru!”
A ti se nećeš naljutiti.
Dopustiću ti da mi diraš lokne.
I da mi kradeš jorgan.
I da ostavljaš nered u kupatilu.
Dopustiću ti da me ostaviš..
Zato što me možda ne voliš više.
Ili zato što si upoznao devojku sa kovrdžavijom kosom
i boljim smislom za humor.
Možda zato što ti nam se veza iz mašne preobrazila u omču.
Razumeću te tada.
Ali nikad, nikad ti neću dopustiti
da budeš ravnodušan prema meni.“
-Jovana Šotić
moja si misao u gluho doba.

Kada si me onaj dan pitao kako sam

Šteta što nisam mogla reći

Da već mjesecima

Nisam

Kada si pitao šta ima novo

Šteta što nisam smogla snage

Da kažem da nema

Otkako tebe nema

Apsolutno ništa

Osim svih onih glupih, beskrajno dugih noći

I dana

I samoće

I šetnji istim ulicama kojima smo prolazili

I blesave nade da ću te možda eto sresti

Kada si pitao je li sve okej

Šteta što nisam smjela reći

A htjedoh

Da nije, da nije bilo svo ovo vrijeme i da neće biti

Jer tebe nema.

Zapravo šteta je sve, svo ovo stanje, moja uništenost, autodestrukcija, kako te volja da nazoveš dijelove mene što su ostali. Eto, šteta je što ne umijem da volim nikog, što ne puštam da mi se približi iko, što ne dam da mi oduzmu ni djelić ljubavi jer ona sva pripada tebi, a i to je šteta jer je ti ne želiš. I misli u skoro četiri iza ponoći su štetne, nimalo lijepe, maligne. Evo, i ove riječi su meni na štetu, jer me razbijaju ponovo na komade, jer ih nećeš čuti, jer nećeš znati ni za šta, jer su moji odgovori na tvoja pitanja bili ‘’dobro, ništa posebno i sve je u najboljem redu’’, eto, šteta do neba.

Ustvari, najveća šteta je

Čini mi se

Što mi nismo mi

Već smo ti i ja

Na odvojenim stranama

Ponosa

Jer ni ti, ni ja

Ne možemo

Zarobljeni okovima ega

Preći na stranu onog drugog.

Eto, to je šteta

Što napravismo mrtvaca od ljubavi

A sve to

Nizašta.

Pročitao sam te kao staru knjigu. Život te nije mazio, zato si izrasla u takvu osobu. Kada te posmatraju sa strane, dobiju apsolutno pogrešnu sliku o tebi. Kažu da si nepopravljiva, puna samopouzdanja, tajnovita i nedokučiva, da nema tog muškarca koji bi uspio proći kod tebe, da nema šanse nijedan i da nikada nije imao. A ja sam te pročitao. Ti bi poginula za nekoga. Samo kad bi imala za koga.
Dopustiću ti da spavaš do zida.
I da me zoveš “sovo” zbog mojih krupnih očiju.
A ja ću se naljutiti malo samo, i podići ću svoj pegav nosić.
A onda ću ti reći da su sove simbol mudrosti.
I da sam to shvatila kao kompliment.
A nisam.
Iako se u meni tada sukobe dve sile.
Jedna da ti se bacim u zagrljaj i kažem kako
bez tebe ništa nema smisla.
Ni mrak. Ni romantični filmovi u četiri ujutru.
Ni jesenjinovi stihovi
A ona druga sila joj objavljuje istog časa rat.
I govori da treba da skočim, da ti se unesem u facu
i kažem kako si veliki kreten.
I kako da sam ja ti, ja bih tebe odnosno sebe čuvala.
Jer sa takvim temperamentom,
retko koja može da te trpi.
Dopustiću ti da igraš igricu osam sati.
A ja ću te samo gledati i ništa neću reći.
Onda ću ti prebacivati dugo.
A onda ćeš mi se ti izvinjavati i napraviti mi krofne.
Onda ću te zvati “Papučaru!”
A ti se nećeš naljutiti.
Dopustiću ti da mi diraš lokne.
I da mi kradeš jorgan.
I da ostavljaš nered u kupatilu.
Dopustiću ti da me ostaviš..
Zato što me možda ne voliš više.
Ili zato što si upoznao devojku sa
kovrdžavijom kosom i boljim smislom za humor.
Možda zato što ti nam se veza iz mašne preobrazila u omču.
Razumeću te tada.
Ali nikad, nikad ti neću dopustiti
da budeš ravnodušan prema meni.
(?)
—  Dezintegracija
Sanjam taj san u kom si stavila u kupe to predivno dupe. U taj grozni kupe. I sve je puno guštera - mile po tebi, ljube, ližu tvoju kožu svojim jezikom od plute. Tu pored pruge, nešto poput krčme. Tu ja sisam vinjak i gledam kako da crknem. Salun a la Divlji Zapad: kockari i trulež, na revolveru ruka, na bini đuskaju kurve. Guram sise u oči, gledam s kime da se bijem. Slomiće mi ruke - vežbam nogama da pijem. Al’ odjednom dođe šerif, otima mi flajku, traži dokumenta - na mene dig'o je hajku. Haiku: “‘Аj dirni tu flajku, jebem ti majku!” On skida zvezdu, baca k'о šuriken… Jao, majko… Dok skupljam creva, opet traži dokumenta. Kažem: “Evo, sad ću…”, al’ lične nema. Ni pasoša. Sve je kod tebe. A slične nema. Bez tebe ne znam ko sam, bez tebe ne znam 'de sam. Istrčavam… Posrćem o bubreg, creva, kost - ali nema te. Sjebao sam. Proš'o voz. Pa zamišljam da nismo komplikovani, da sam ja malo manje ja i da si ti manje ti… Ali, ko bi onda bili ti ljudi? I gde je strepnja? Takva mi smetaš, al’ takva mi trebaš.
—  Marčelo feat. Nensi, Komplikovani (x)

“Prepoznaj me u zvižduku vjetra
pamti me po spajanju dva svijeta
i po poljupcu s okusom istine
što nudi premalo, a traži previše
vrati se na moj rođendan
svi će doći, al’ ja ću biti sam
vrati se za Novu godinu
svi se raduju, a tebe nema tu

Vrati se na moj rođendan
svi će doći al’ ja ću biti sam
vrati se, sad te trebam najviše
u ponoć kada zvona zazvone
tu su znani, neznani
al’ bez tebe nemam razlog slaviti
vrati se

Pronađi me u pjesmama o nama
tu smo skriveni još od prvog dana
i obraduj se meni k’o starome drugu
dat ću ti osmijeh i isprati tugu
vrati se na moj rođendan
svi će doći al’ ja ću biti sam
vrati se za novu godinu
svi se raduju, a tebe nema tu

Vrati se na moj rođendan
svi će doći al’ ja ću biti sam
vrati se sad te trebam najviše
u ponoć kada zvona zazvone
tu su znani, neznani
al’ bez tebe nemam razlog slaviti
vrati se

Vrati se ma bilo koji dan
nikog nema, uđi, živim sam
vrati se sad te trebam najviše
svi su prazni, bezvezni
dani isti prolazni
prođu svi al’ samo bol ne prolazi
vrati se”

-Crvena jabuka “Rođendan”

Procitaj!

Hej,imam jednu ideju. Hajde da se pocnemo javljati kroz poruke jedni drugima,nije to nista novo,ali nije lako ni zapoceti. Mozemo zapoceti jednim jednostavnim pitanjem npr. koja ti je najdraza knjiga,pjesma koja u tebi budi emocije… Eto tko god ovo ‘hearta’ ili 'rebloguje’ ja cu se njemu javiti. Upoznajmo se!

Ako sa mnom ne možeš barem da zamisliš ostatak života, kako se budiš uz mene svaki dan, kako šetamo zajedno, gledamo filmove, čupamo kosu jedno drugome, svađamo se pa se mirimo… ako to ne možeš da zamisliš, otiđi odmah.
Nema smisla da nastavljamo nešto što za tebe nema sutra, nema budućnost, nego eto me tu danas da nisi sam.

Pozdrav prijatelju!
Pišem ti ovo pismo u nadi da ćeš me se sjetiti. Sigurno se pitaš ima li što novo. Moram ti reći da mi fališ i da je svaki dan bez tebe tako pust i melankoličan. Nedostaje mi tvoj glasan smijeh i topao zagrljaj. Sunce više ni ne sija otkada tebe nema u ovom usamljenom gradu. Znam da se ne vidjesmo godinama i da ti sjećanje na mene polako blijedi, ali ja se sjećam svakog detalja. Sjećam se naših šetnji i igara u pijesku, kako smo se samo lovili u žitu i krali Bogu dane. Žao mi je što smo oboje pustili da nas nosi val daljine. Od brata i sestre, što smo nekad bili, sada smo samo stranci. Ponekad razmišljam o tebi, sjetim se, onako usput, da sam imala pravog prijatelja. Pitam se što ti se desilo, gdje li si sada, s kime dijeliš svoje osmijehe. Voljela bih da se ponovno vidimo, ali duboko u sebi znam da je kasno. Ti sada pripadaš nekom drugom svijetu, a svjetovi se ne spajaju. Toga dana, kad smo se rastali, saznala sam da sam upala u školu koju sam željela. Bila sam sretna, a opet tužna jer tu sreću nisam mogla podijeliti s tobom. Nastavila sam dalje, iako sam znala da će biti teško prolaziti kroz život bez tebe. Učila sam kako bih zaboravila da mi nedostaješ. Prije nego što sam se uspjela snaći, došao je i dan mature. Dok sam ponosno držala svoju svjedodžbu u ruci, u masi sam tražila tvoje oči, ali tebe nije bilo. Sljedeće sam godine upisala fakultet. Da, onaj o kojem smo zajedno maštali kao djeca. Isplanirali smo zajedno sve do i najmanjeg detalja, a sada sam kroz sve to prolazila sama. I dalje nisam gubila nadu, znala sam da je suđeno da se jednom vidimo i da će sve sjesti na svoje mjesto. Prolazili su mjeseci, vrijeme je odmicalo. I tako, završila sam fakultet i ponosno nosila svoju diplomu u ruci i putem zamišljala tebe kako mi kod kuće spremaš iznenađenje, ali tebe nije bilo. Nema veze, prijatelju, nisam gubila nadu. Godinama kasnije našla sam posao, nije bio nešto posebno i bio je nedovoljno plaćen, ali sam znala da bi se svejedno ponosio mnome. Svakog dana sam živjela taj dosadni život odraslih koji se svodio na dolaske i odlaske s posla. I tako sam u toj monotoniji upoznala njega. On je bio moj oslonac i moja prva ljubav. Proveli smo neko vrijeme zajedno i nakon točno 10 mjeseci me zaprosio. A ja sam, naravno, pristala. On je stvarno divan i uvijek je bio uz mene, ali nikad nije bio ti. Pričala sam mu puno o tebi, i iako mi to nikada nije priznao, znala sam da ga to boli. Imao je beskrajno mnogo razumijevanja.
Jutros mi je bilo jako mučno. Sjećam se samo da sam se našla u crnilu i probudila u bolnici. Oko mene su bili svi koji su mi značili, svi osim tebe. Doktor je ušao u prostoriju i očima mi je pokušavao reći da nemam puno preostalog vremena. To je potvrdio i riječima. I on je bio tu. “Sve će biti u redu”, rekao je. “Obećavam ti da ću ga naći.” U očima sam mu vidjela neizmjernu ljubav i bol kada mi je predao olovku i papir. Znala sam što mi je činiti.
Sada ti upućujem svoje zadnje riječi. Želim da znaš da te nisam zaboravila. Pitam se jesi li ti zaboravio mene. Ove najteže trenutke mi olakšava činjenica da ćeš dobiti ovo pismo. Jedina je šteta što ću se ja već rastaviti sa dušom kad ovo pismo dođe u tvoje ruke. Ali ne brini, ona će i dalje pripadati samo tebi.
S ljubavlju,
Tvoja Moa Ae.
Ne ces se vratiti…Ne mozes…Osim u valovima mojih sjecanja..Ne odlazim na tvoj grob, odbijam da pricam s kamenom plocom, odbijam da pricam s tvojim razmrvljenim tijelom. To nisi ti. Vise si od tijela… Falis mi, a pojela te bolest, pojela te zemlja. Vikala bih : Vrati se! i jecala bih, a odgovora ne bi bilo. Sto ce ti ruze, zasto da i one budu mrtve, zasto da ubijam, jer ti ne zivis, ruze. Sto ce ti ruze , zasto da i venu ili cvatu kad mi tebe nema. Sto ce mi tvoj grob kada se ne budis, ne mogu da stojim i da te cekam. A cekam te i ovako.Vrati se… Nedostajes.
—  A. G.
Moja spavalica

Ja sam ranoranilac,
Ustajem poprilično rano
I odmah idem na fejs.
Prelistam imena,
Preskočim sve poruke
I gledam jesi li tu.
A tebe nikad tad nema,
Moja spavalice.

Iz dosade čitam
Naše poruke od sinoć,
Ono “volim te” naše
I naše “laku noć”.
Onda ti pišem
Da te nema,
Da te čekam,
I da pretjeruješ
U sanjanju mene.

Isprazni mi se i mobitel,
Pa ganjam punjač
Da mi se mobitel slučajno
Ne ugasi
I da ti prvi ne poželim
Dobro jutro.
U tvom slučaju
Dobar dan.

Stiže mi odjednom poruka:
“Evo, ja ustala”.
Nasmiješim se,
Približim telefon dlanovima
I onda i taj fejs dobije smisao.

Ti si tu,
Moja spavalice.

- Dino Ahmetović

Poceli su da mi prkosno spominju tebe znajuci koliko me to zapravo boli a ja im vracam osmjehom. Vrijedaju te,a ja nedam na tebe ko ni na Boga. Nakon svega,ja nedam da rijec kazu protiv tebe. Ne znas,pojma nemas koliko mi je jos stalo. Ne trebas znati,dobro je ovako. Ti, tamo,na drugoj strani ulice,sretan,ja ovdje,sretna,jer si ti sretan. Bolje ne moze. Sudbina nas nije imala u planu.
—  Jebiga,zivot ide daljee

Mama, fališ mi.Prošlo je već sedam dana kako te nema više sa nama i mogu ti reći da nije istina da kako dani prolaze postaje lakše.Meni je evo, iz dana u dan sve teže prihvatiti to da tebe više nema.Sve mi u mislima da si u bolnici, da nisi otišla, da ćeš za par dana kući..ljudi dolaze kući, izjavljuju saucesce a meni eto sve prazno.Gubim se u svemu tome.. 

Ono što mi je najteže palo jeste to što sve zaboravljam.Zaboravljam tvoj miris i glas, tvoj lik i to me boli.Za nekoliko sati, idem na mezar da te obiđem, da vidim kako si, da popričamo.. jedva čekam mama.. poželjela sam te..

Dok slažem tvoje stvari, pakujem ih i razmišljam.. samo suze idu niz ovo tužno lice.Danima ne mogu da shvatim, da sam sad sama na ovom svijetu, da sam izgubila sve što sam imala..mama molim te vrati mi se..ne mogu sama.