tebe

Ti ne znaš za mene. 
Nisam ti šetao mislima. 
Moje ime nije prelazilo preko tvojih usana.
Nikada se nisam ogledao u tvojim očima. 
Mi smo poput kiše i Sunca, 
snova i buđenja. 
Života i smrti. 
Nikada se susresti nećemo. 
I sada žalim zbog toga. 
Žalim što odavno već koračas mojim mislima, 
I tvoje ime prelazi preko mojih usana svakoga dana. 
Žalim što se nikada nećes ogledati u mojim očima. 
Žalim što znam tvoj glas i tvoje prste.
I to kako hodaš i zabacuješ kosu.
Kako se smeješ i pevaš. 
Žalim što te nisam izmislio, 
već  živiš daleko od mene, srećna.
Mirišeš na more i ruže.   
Ostaje mi samo još to da maštam i verujem u nemoguće. 
Padale su kiše često i kada je sijalo Sunce.
Najlepše svoje snove budam sam sanjao.
I proživeo trenutke u kojima bih prestajao da dišem. 
Kao u onom kada sam video tebe. 
Budi moje čudo.
Pronađi me. 
—  29.03.2017.
Ne mogu ti reći da te volim.
Ja ne osećam to i nisam spreman za to.
Ali mogu da ti kažem da uhvatim sebe kako sam često nasmejan sa tobom.
Uhvatim sebe kako se smejem dok ti posmatram usne, upijam svaku tvoju reč dok pričaš, upijam tvoje navike, uzrečice, upoznajem ono što voliš i što te iritira.
Sa mnom si i sa mojom haosima u glavi i razumeš ih.
Ne bežiš ti od mene, koliko ja bežim od tebe, ali uvek sam okrenem krug i eto me, na tik od tebe.
Ja volim kada si tu, samo se plašim vezivanja, ali tu su niti koje me iz dana u dan vuku ka tebi, a ja ne pokušavam ništa da ih pokidam.
Ne mogu, lepo mi je.
Vidim da je i tebi lepo, čim si uporno tu.
Ne mogu ti reći da te volim, ali želim da te zagrlim i da svakog puta ta jačina zagrljaja raste, da minuti teku, ali da se ne puštamo.
Ne želim da ti ljubim usne, ali želim da uvek nasmejan, iskreno nasmejane.
Želim da budeš ovo moje proleće i da uberemo maslačke i duvamo u njih, to je baš sranje i nikad mi nije padalo na um da duvam u maslačak, ali s tobom bih.
Želim da budeš i ovo moje leto, jesen i zima i moje godine.
Želim poznata i nepoznata mesta, da se pametim po tebi, da osmehom pamtim i da im se iznova vraćam nasmejan.
Ne mogu ti reći da te volim, ali mogu da posle toliko mrtvila sa tobom konačno živim, dišem i osećam.
Ponekad me nerviraš, ali to je dobro, jer mene nerviraju samo dragi ljudi.
Ne mogu ti reći da te volim, ali tebi bih pružio ruku, dao bih da me držiš za istu i odveo bih te negde van grada, van pogleda drugih, jer ne želim da znaju za tebe i ne bih mi te pokvare.
Želim da posmatramo gužvu u gradu i da na Adi vozimo bicikle i da se penjemo na tvrđave, da sedimo kraj Dunava i da pričamo ili da ćutimo i slušamo taj smiraj.
Rešavao bih ti probleme.
Zvao bih se tvojim osloncem i dozvolio bih ti da mi se rukama obesiš oko vrata.
Dozvolio bih ti da plačeš kraj mene, ljudski je plakati i ne plače pred svakim.
Preda mnom plači, vrišti, razumeću .
Dozvolio bih ti i da me uvrediš, ako ti je lakše, pa da me zagrliš jer nisi tako mislila, ali bi se bolje osećala.
Lupao bih gluposti i smejala bi se.
Umem sa tim, bar da izigravam budalu, umem.
Ne doživljam te kao ženu, jer to ni nisi, a ja sam s tobom kao dete i voleo bih da kao deca ostanemo.
Sa mnom nemoj da odrasteš ne treba ti to i neću dozvoliti to.
Ne mogu ti reći da te volim, jer su me te reči par puta ubile.
Ali hajde da ćutimo.
Da živimo.
Ne mogu ti reći da te volim, ali hajde jednostavno da trajemo.
—  Tebi.
Priče stvorene od omiljenih pitanje iz inboxa - pitanje četvrto

Zašto pišeš manje ljubavnih nego prije?


-De mi reci šta ti se dešava s pisanjem?

-Šta mi se dešava s pisanjem?

-Pa ne znam, nekako je… grubo. Nema toliko finih, romantičnih stvari kao ranije. Mislim ima ali manje. Malo si se pokvario.

-Morebit, ne znam.

-Ne tangira to tebe puno?

-Jok.

-Uvijek si mi bio enigma moj Saša. Ja vazda pokušavam da skontam šta ti se dešava u glavi, na koji način rezonuješ sve te ideje i način na koji živiš… i taman kad mislim da sam te skontala, ti nešto promijeniš.

-Al’ ga ti komplikuješ, k’o da mi je pisanje profesija.

-Ne kontam.

-Kako brate ne kontaš, nije moj posao da budem romantični pisac. Zašto se podrazumijeva da moram baš to da pišem, kao što bi se podrazumijevalo da se bankar bavi bankrastvom?

-Dobro, nemoj da se ljutiš, nisam mislila ništa loše.

-Ne ljutim se, samo hoću da ti pojasnim. Meni je pisanje ono što je tebi plač. Ali meni je pisanje i ono što je tebi smijeh. Shvataš?

-Pisanje je emocija?

-I jeste i nije, nisam na to mislio. Pisanje je način na koji se nosim s emocijom. Ti kad si sretna, skačeš i plešeš. Kad voliš, ljubiš. Kad si tužna, plačeš, ljuta udaraš… vidiš u kojem smjeru idem.

-Okej, do sada jasno.

-Eh, ja kad osjećam sve ovo gore, ja pišem. Pa za svaku od ovih emocija dobiješ različito djelo. Zato ne može uvijek biti ljubavna, jer ne osjećam uvijek to u sebi. Baš kao što kuhar ne može uvijek praviti isto jelo, kad ima sastojke za neko drugo.

-Jasno, ta zadnja metafora ti je sjajna!

-Drago mi je. Možemo li sad promijeniti temu, nisam u eljementu, što bi rekli Albanci.

-Možemo, biraj temu.

-Ćutanje.

-Jasno, idem.

-Volim i ja tebe. Vidimo se.

Uvek mi je bilo smesno to kako neko moze provesti 2-3 sata na klupici u parku na -20 sa osobom koju verovatno za par meseci,eventualno godina,nece ni poznavati..koja ce biti samo daleka proslost. Dok nisam upoznala tebe. Nisam mogla da verujem kako se ljudi ponizavaju i kako se trude oko nekoga ko to ne ume da ceni. Ko je jednom leden,a vec sledeceg trenutka deluje kao da si taj led uspela da otopis,mada,na kratko. Dok nisam srela tebe. Uvek mi je bila ljigava i sama pomisao na sudbinu,sta je to? Obicna rec zbog koje zaljubljeni gube glavu jer se prime na to da ih je ta velika sudbina spojila? Dok nisam upoznala tebe. Vidis, sve je to meni bilo bez poente. Sve je to meni bilo smesno,ljigavo. Nije kao da si bio jedini u koga sam bila zaljubljena,bilo je i pre tebe nekih,sitnih,vrlo slabo vrednih pomena. Ali opet..nisu uspeli da probude osecanja koja si u meni budio ti. Dok si bio tu. Sada,nakon sto si otisao,sve je idalje tu..naterao si me da zavolim sve sto sam mrzela,da se pomirim sa manama ljubavi i da ih preokrenem u vrline i da potpuno budem bezglava kada si ti u pitanju. Sludeo si me znas..ovu ludu glavu si okrenuo za 180 stepeni,i nisi mario..ne krivim te,nisi ni mogao da naslutis da ces ovoliki trag ostaviti..
I znas. Tebe mi nikad nije bilo dovoljno. Bicu iskrena. Nikad mi nije bilo dovoljno samo 2-3 sata sa tobom na promrzloj klupici na kojoj ti se zadnjica ledi,nije mi bilo dovoljno ni na +30 sedeti sa tobom i topiti se od suncevih zraka koji su mi przili kozu. Tebe mi nikad nije bilo dosta..verovatno si zato i otisao. Ali da si samo razmislio. Da,
mi je pre tebe sve bilo nebitno.
Da mi je pre tebe ljubav bila samo rec,a sada o njoj pisem.
Da mi je pre tebe zaljubljeni par licio na dvoje kretena koji ne znaju sta ce sa sobom.
Da si samo shvatio i uvideo koliko je sa tobom sve imalo smisla,pa cak onda i kada ga nigde nije bilo,znao bi..
Znao bi da nije vreme da odes. Ovako,sunce moje lepo,mogu ti samo pozeleti da nekom drugom grejes dane nakon kise,ulepsavas svitanja,i krades osmehe.
Ti,za mene vise nisi sunce,mene vise ne grejes.
Nakon tebe, sve je ledeno i sve je mracno.
Nakon tebe,sve je ponovo izgubilo smisao..
—  ultravioletna.(Teodora Vuković)
Nije do tebe, do mene je

Opsovat ćeš me kad kažem 

Nije do tebe, do mene je

Ali jebiga.

Ne mogu sjediti u kafiću i pričati o tome šta volim i šta me zanima

Ne mogu u kino, ne mogu siliti osmijehe

Ne mogu jer sam sve to radio tri stotine puta u tri stotine prošlih veza

Sve su bile isto kao ti

Sve su bile normalne, jednostavne, obične… sve su bile mrtve.

Nije do tebe, do mene je.

Ubij me pogledom ako želiš ali to je istina

Ježim se od jednostavnosti

Muka mi je od „šta ima novo“ razgovora

Jebe mi se za svakodnevnicu i odnose tvojih i mojih kolega s posla

Sve te prazne razgovore sam već vodio

Toliko puta da mi se čini da ću povratiti ako budem morao još jednom.

Neću da idem na prvu kafu na kojoj ćemo se upoznati

Na drugu gdje nam je odjednom ugodno pričati o svemu

I na trećoj kad je vrijeme za prvi poljubac

Neću pravila, neću „šta si studirao, čime se baviš“

Neću da pričamo o tome ko se s kim druži pa da nađemo tog jednog zajedničkog prijatelja i govorimo kako je super lik iako ne znamo ništa o njemu

Neću da ti prepričavam događaje s mojim društvom

Ne zanimaju me loši uleti momaka koje si odbijala

Niti me briga zašto te tvoja drugarica čudno gleda svaki put kad spomeneš seks.

Okej, misliš da nisam normalan i to je pošteno

Vjerovatno i nisam, zato ćeš na kraju večeri shvatiti

Nije do tebe, do mene je.

Ja želim čudnu, želim ludu i komplikovanu

Hoću da se svađamo o evoluciji i smislu postojanja svijeta u dva ujutro

Trebam strast, energiju, bijes, iskrenost

Da me ne gledaš kao da sam pao s Jupitera kad opsujem ili dovedem u pitanje postojanje vremena

Hoću otvoren um, hoću kreativan razgovor i pažnju

Nije do tebe, do mene je.

Ja sam već vidio početak, sredinu i kraj našeg odnosa

Ja već znam kad i zašto ćeš početi da me mrziš

Znam zašto ćeš da odeš

Da me pošalješ u tri lijepe materine i kažeš da te nisam vrijedan

Znam kako ćeš da me zaboraviš i nađeš nekog jednostavnog

Jer nije bilo do tebe, iako mi nisi vjerovala

Znam da ćeš zaboraviti prije nego mjesec napravi puni krug

A ja neću jer ja sam lud

Jer volim da patim i samo to umijem

Pa ću da posadim sjeme paranoje i do detalja tražim svoje greške u svakoj razmijenjenoj rečenici

Iz nekog suludog razloga ćeš da mi nedostaješ iako sam sretan što više nisam tvoj

Smetat će mi što si tuđa jednom kad odeš jer sam se dao

Jer sam postao jednostavan i običan iako mi je muka od jednostavnih i običnih

I oboje ćemo biti u pravu

Oboje ćemo s razlogom biti ljuti

Ali kako god okreneš, kako god podijeliš karte

Na kraju partije, ti si ta koja će mene preboljeti i zaboraviti

Ja sam taj koji neće

Zašto?

Zato što sam pička, zato što se bojim da nikad neću naći onu koja priča o rasporedu galaksija u dva ujutro

Zato što mi se jebe za stvari i predmete, zato što mi nije bitno šta mi daješ i koliko, zato što živim za osjećaj

Zato što sam sretan kad si nasmijana, zato što nisam s tobom jer očekujem nešto od tebe

Zato što i dalje kao idiot vjerujem da nije ključ ljubavi voljeti sebe

To je bar lako

Čak i oni koji seru kako se ne vole dovoljno to znaju

Zajebano je voljeti drugog samo radi njega

Ne radi onog što čini za tebe.

Budala sam, i to najgora moguća verzija: budala koja je na to ponosna.

Nije do tebe, do mene je.

Ne mogu ljude sa planom iza razgovora

Ne mogu postavljati dvosmislena pitanja sa ciljem da saznam nešto što ne smijem da pitam

Nisam kukavica, udaram u srce od prvog minuta

Ne tretiram te kao nešto što posjedujem

Ne brojim ti mane i kvalitete

Ne zanima me tvoja prošlost ni pređeni kilometri

Hoću da znam šta te drži budnom u noćima kad bi morala spavati

Hoću stvarne osjećaje, hoću priču iza suze i osmijeha

Zajebi običnost, otvori se

Nije do tebe, do mene je.

Hoću sve i hoću sve odmah

A ovo nije vrijeme pjesnika i umiranja za principe

Ovo je svijet običnih

Ovo je svijet gužve u saobraćaju i svijet kreditnih kartica

Ovo su godine koje se kupuju i prodaju u redovima za čekanje

Ovdje niko ne želi spavati na travi niti kisnuti jer šta će drugi misliti

Ovo je svijet novca i ega

Svi tako silno želite biti sretni u očima drugih ljudi a svi ste jebeno tužni

Maske koje nosite su od stakla

Vidim koliko ste prazni, vidim kako vaš ego živi samo za veličanje

Ne zato što to želite već zato što su vam rekli da tako treba

Zato što je toliko prokleto bitno imati dobre korice

Pa makar stranice unutra

Bile prazne.

Nije do tebe, do mene je.

Ne bih da prodajem samoću za par grama utjehe

Niti ću više ikad pristati biti

Jedan od njih.

Nije do tebe, do mene je

Valjda nisam dovoljno moderan da razumijem ovaj svijet

Jebeš ga

Ni on mene nikad neće.