tajni

Posle 11 godina shvatis da je gotovo.

Shvatis da sa osobom sa kojom si imala toliko tema, sada cutis dok ispijate kafu, na koju ste se jedva naterale da odete. A pre niste mogle da se rastanete i pile bi po pet kafa, samo da jos malo pricate.

Shvatis da osobu sa kojom si delila paklu cigara, sendvic u skoli, cokoladicu, sok, misljenja, tajne, vise ne poznajes.

Shvatis da vec neko vreme, na silu razgovaras sa njom.

Shvatis da gubis prijatelja, a ne znas zasto.

Onda se setis svega, tajni, pijancenja, ludovanja. 

Onda se setis da te je pazila i branila kad god napravis neko sranje. 

Setis se svih tih prica o pravom prijateljstvu. 

Setis se onog, zauvek. 

Setis se koliko si puta kasnila kuci jer ste zaboravile na vreme. 

Setis se kako ste bezale kroz prozor za reprizu nove godine jer vas nisu pustali da izadjete. 

Setis se plakanja na skolskom jer ste bile povredjene u ljubavi. Setis se smeha na trgu i pogleda ljudi u fazonu “ove nisu normalne”,

Setis se planova, setis se “kumovanja”.

A onda kao sama, opali te cinjenica da za njen najvazniji dan, ti neces biti pored nje, neces svedociti u opstini toj ljubavi. Bices negde tamo u desetom redu, jer ces ispostovati poziv, a neces zeleti da budes tamo.

Setis se svega i ne znas zasto to sve prestaje,

Zasto posle toliko vremena, gubite ono sto ste cuvale od svih. 

Onda se zapitas da li si ti kriva, pa ponovo prelistavas secanja, a bole te i previse.

Onda shvatis, da je jednostavno tako, da ne mozes da menjas stvari.

Shvatis da jednostavno ne gledate na svet istim ocima.

Shvatis da 11 godina bacas u vetar.

Shvatis da bi sve na staro vratila. Ali ne znas.

Je li to sve što ostaje od ljubavi? I šta uopšte ostaje posle nje?

Telefonski broj koji lagano bledi u sećanju. Čaše sa ugraviranim monogramima ukradene u „Tri lađara”. Posle ljubavi ostaje običaj da se belo vino sipa u dve čaše i da crte budu na istoj visini. Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod „Znaka” i začuđeni pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima.

Posle ljubavi ostaje rečenica: „Divno izgledaš, nisi se ništa promenila…” i „Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona”.

I neki brojevi hotelskih soba u kojima smo spavali ostaju posle ljubavi.

Posle ljubavi ostaju tamne ulice kojima smo se vraćali posle ljubavi. Posle ljubavi ostaju melodije sa radija koje  već izlaze iz mode. Ostaju znaci, ljubavne šifre: „Ako me voliš, započni sutrašnje predavanje sa tri reči koje će imati početna slova mog imena”. 

Posle ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da će neko iznenada naići. Klak – spuštena slušalica kada se javi tuđi glas. Hiljadu i jedna laž.

Posle ljubavi ostaje rečenica koja luta kao duh po sobi: „Ja ću prva u kupatilo!” – i pitanje: „Zar nećemo zajedno?”

Ovaj put ne.

Posle ljubavi ostaju saučesnici: čuvari tajni koje više nisu nikakve tajne. Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema nikoga u blizini. Fotografije snimljene u automatu, taksisti koji nas nikada nisu voleli.

Posle ljubavi ostaje povređena sujeta. Metalni ukus promašenosti na usnama.

Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene.

Posle ljubavi ne ostaje ništa.Sranje.



-Momo Kapor - “Una” 

Je li to sve što ostaje posle ljubavi? I šta, uopšte, ostaje posle nje? Telefonski broj koji lagano bledi u pamćenju? Čaše sa ugraviranim monogramima ukradene u "Esplanadi”. Posle ljubavi ostaje običaj da se belo vino sipa u te dve čaše, i da crte budu na istoj visini. Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod znaka “?” i začuđeni pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima. Posle ljubavi ostaje rečenica: “Divno izgledaš, nisi se ništa promenila…” I: “Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona.” I neki brojevi hotelskih soba u kojima smo spavali ostaju posle ljubavi. Posle ljubavi ostaju tamne ulice kojima smo se vraćali posle ljubavi. Ostaju tajni znaci, ljubavne šifre: “Ako me voliš, započni sutrašnje predavanje sa tri reči koje će imati početna slova mog imena…” Ušao je u amfiteatar i kazao: “U našoj avangardi…” Poslala mu je poljubac. Posle ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da će neko iznenada naići. Klak - spuštena slušalica kada se javi tuđi glas. Hiljadu i jedna laž. Posle ljubavi ostaje rečenica koja luta kao duh po sobi: “Ja ću prva u kupatilo!” - i pitanje: “Zar nećemo zajedno?” Ovaj put, ne. Posle ljubavi ostaju saučesnici: čuvari tajni koje više nisu nikakve tajne. Posle ljubavi ostaje laka uznemirenost kad u prolazu udahnem “Cabochard” na nekoj nepoznatoj, crnomanjastoj devojci. Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema nikog u blizini. Fotografije snimljene u automatu, taksisti koji nas nikada nisu voleli ( “Hvala što ne pušite!” - a pušili smo), i cvećarke koje jesu. Posle ljubavi ostaje povređena sujeta. Metalni ukus promašenosti na usnama. Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene. Posle ljubavi, ne ostaje ništa. Sranje…” 

„Što sam ja tebi?“ – izravno je postavila, riskirajući više nego sam mogao zamisliti.
„Ništa.“
Uzdahnula je kao da je izgubila najbitniju bitku, pa deku povukla preko lica, skrivajući sebe od svijeta i svijet od sebe.
Prstima sam ispisao po njenom tijelu stotine tajni.
Dodiri su govorili više nego što sam se ja ikada usudio reći.
Ti si moje najdraže, najposebnije i najdivnije ‘ništa’ koje sam ikada imao.
Stotine ispisanih tajni na njenoj goloj koži.
Niti jedna izgovorena.
Maleno, sklupčano, najdraže.. Moje ništa.

O Nedeljama..

Nedeljom te nekako najviše nema,
navikao sam već na nestašicu tebe po rafovima utorka i srede
kao i na veoma slabu ponudu ostalim radim danima
al duboko sam bio uveren da te za vikend svuda ima
i da si nešto poput iskri sunca na površini vode
da je dovoljno samo sići do reke, izgubiti se po baštama skrivenim iza betona, borova i lipa
zavaliti se u neku od onih udobnih ležaljki boje peska u Dominikani
poručiti jedno veliko hladno točeno pivo, znojavo sa krunom od pene
uvući u pluća sasvim pristojnu količinu nikotinskog dima
spustiti obod šešira na pola zenica
i tako još neke sitne male rituale koje bih već zadržao za sebe
(nije sve za papir pa ni za tuđe uši i oči)
te da ćeš se brzinom kojom odeća nestaje sa tela kada pogasiš svetla
u par trenutaka stvoriti pored mene i ti
baš kao nekada nedeljom u onom prošlom životu,
al ništa, ponovo su podbacili svi tajni obredi i rituali
nema te, nisu tu,
negde i na nekom drugom mestu žickaš slobodu nedeljom
(trezan istetivirati sebi unutar kapaka - Beograd je onaj neistraženi deo svemira kada tražiš nečiji pramen, ali je kao zrno prašine kada gledaš da se sakriješ od ljudi)
i po svim pravilima i propisima što se mogu pročitati i pronaći u priručnicima to je tvoje savršeno i potpuno legitimno pravo,
za sva uzaludna čekanja, nadanja i želje
ipak sam sam sebi najviše kriv,
istina je da mi najviše nedostaješ nedeljom i da je ta nedelja u stvari svaki sekund vešto sakriven u minutu pri početku sata koji označava novi dan u špaliru meseci koji čine jednu prosto proširenu godinu i tako dalje, niz po niz, čitav jedan vek
i istina je da bih nedeljom umesto hladnog piva ili vina na plus pedeset stepeni u hladu pio užeglu vodu koja ostaje u tegli od kiselih krastavaca
ako je to pored tebe i ako se tebi baš to pije,
mesto, grad i država, sve su to relativno i lako promenljive forme,
bitno je samo da je nedelja i da si ti.

“Bilo ih je više nego što je ikada u jednoj pjesmi bilo ljubavi.
Sad bi bili očevi.
Sad ih više nema.
Mi koji smo nadživjeli tenkove i nikog nismo ubili,
mala velika moja,
večeras ćemo za njih voljeti.
Preko njihovih neljubljenih godina izbodena i uspravna prešla je budućnost ljubavi.
Nije bilo tajni o polegnutoj travi.
Nije bilo tajni o raskopčanoj bluzi.
Nije bilo tajni o klonuloj ruci s ispuštenim ljiljanom.
Bile su noći, bile su žice, bilo je nebo koje se
gleda posljednji put, bili su vozovi koji se vraćaju
prazni i pusti, bili su vozovi i makovi, i s njima,
s tužnim makovima jednog ljeta, s divnim
smislom podražavanja, takmičila se njihova krv.
Preko njihovih strijeljanih očiju prešli su tenkovi.
Preko njihovih strijeljanih očiju.
Preko njihovih izrešetanih iluzija.
Sad bi bili očevi.
Sad ih više nema.
Na zbornom mjestu ljubavi sad čekaju kao grobovi.
Mala velika moja,
večeras ćemo za njih voljeti.”

 

NEVER FORGET GENOCIDE IN BOSNIA AND HERZEGOVINA!

NEVER FORGET SREBRENICA! 11.07.1995.

Vrisak.

Pričaj mi. Govori. Razbij ovu tišinu koja mi je odjednom postala preglasna. Molim te. Potrebna mi je doza tvojih riječi, kao lijek na otvorenu ranu. Pogledaj me u oči, i reci mi kako vidiš koliko sam slomljena. Slomljena od ljudi, od tajni, od šutnje i jebenog klimanja glavom. Pusti me nađem tračak razumijevanja, saosjećanja u tom pogledu… Jer predugo sam bila ta od koje se očekivalo da iza svakog osmijeha vidi bol. Odvedi me, zagrli me. Spasi me. Hajdemo u naše maleno gnijezdo, gdje ćemo biti ono što jesmo, gdje ćemo živjeti ono što smo. Nek se tvoj smijeh razlije po sobi i ugrije mi dušu. Sad i uvijek.