tajni

“Bilo ih je više nego što je ikada u jednoj pjesmi bilo ljubavi.
Sad bi bili očevi.
Sad ih više nema.
Mi koji smo nadživjeli tenkove i nikog nismo ubili,
mala velika moja,
večeras ćemo za njih voljeti.
Preko njihovih neljubljenih godina izbodena i uspravna prešla je budućnost ljubavi.
Nije bilo tajni o polegnutoj travi.
Nije bilo tajni o raskopčanoj bluzi.
Nije bilo tajni o klonuloj ruci s ispuštenim ljiljanom.
Bile su noći, bile su žice, bilo je nebo koje se
gleda posljednji put, bili su vozovi koji se vraćaju
prazni i pusti, bili su vozovi i makovi, i s njima,
s tužnim makovima jednog ljeta, s divnim
smislom podražavanja, takmičila se njihova krv.
Preko njihovih strijeljanih očiju prešli su tenkovi.
Preko njihovih strijeljanih očiju.
Preko njihovih izrešetanih iluzija.
Sad bi bili očevi.
Sad ih više nema.
Na zbornom mjestu ljubavi sad čekaju kao grobovi.
Mala velika moja,
večeras ćemo za njih voljeti.”

 

NEVER FORGET GENOCIDE IN BOSNIA AND HERZEGOVINA!

NEVER FORGET SREBRENICA! 11.07.1995.

Je li to sve što ostaje posle ljubavi? I šta, uopšte, ostaje posle nje?
Telefonski broj koji lagano bledi u pamćenju?
Čaše sa ugraviranim monogramima, ukradene u “Esplanadi”.
Posle ljubavi ostaje običaj da se belo vino sipa u te dve čaše i da crte budu na istoj visini.
Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod znaka “?” i začudjen pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima.
Posle ljubavi ostaje rečenica: “Divno izgledaš, nisi se ništa promenila…” I: – “Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona”.
I neki brojevi hotelskih soba u kojima smo spavali, ostaju posle ljubavi.
Posle ljubavi ostaju melodije sa radija koje izlaze iz mode.
Ostaju tajni znaci, ljubavne šifre: “Ako me voliš, započni sutrašnje predavanje sa tri reči koje će imati početna slova mog imena…” Ušao je u amfiteatar i kazao: “U našoj avangardi…” Poslala mu je poljubac.
Posle ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da će neko iznenada naići. Klak – spuštena slušalica kada se javi tudji gals. Hiljadu i jedna laž.
Posle ljubavi ostaje rečenica koja luta kao duh po sobi: “Ja ću prva u kupatilo!” – i pitanje: “Zar nećemo zajedno?”.
Ovaj put, ne.
Posle ljubavi ostaju saučesnici: čuvari tajni koje više nisu n ikakve tajne.
Posle ljubavi ostaje laka uznemirenost,kada u prolazu udahnem “Cabochard” na nekoj nepoznatoj crnomanjastoj devojci.
Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema nikog u blizini. Fotografije snimljene u automatu; taksisti koji nas nikada nisu voleli (“Hvala što ne pušite!” – a pušili smo), i cvećarke koje jesu.
Posle ljubavi ostaje povredjena sujeta.
Metalni ukus promašenosti na usnama.
Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene.
Posle ljubavi ne ostaje ništa.
Sranje.
—  Una, Momo Kapor

Sanjaš da si negde drugde, na nekom lepšem i boljem mestu. Negde gde si srećan ili, makar malo manje tužan. Negde gde stvari imaju smisla i gde svet nije potpuno crn i beo.
Sanjaš da sediš na simsu ogromnog prozora i u miru ispijaš zeleni čaj, dok se u pozadini čuje neka lagana pesma. Možda Wonderful Tonight, tvoj večiti favorit.
Sanjaš da imaš kome da otrčiš u zagrljaj kad se raspadneš, bez bojazni da ćete još više slomiti jedno drugo. Sanjaš da ti neko dopušta da isplačeš tu težinu koju nosiš na srcu, bez prekida, bez “biće sve u redu”. Samo tihi jecaji i poneki poljubac u čelo.
Sanjaš da više nema razloga za strah i skrivanje. Da možeš da se smeješ i plačeš kad ti dođe. Da više nema tajni, manipulacija, taktika i čitanja između redova, samo stvari onakve kakve su.
Sanjaš da ti dani nisu više ovako sumorni i prazni, da ti prija društvo ljudi i da u porocima uživaš, stvarno uživaš, bez ikakve želje za uništenjem.
Sanjaš da imaš belu pufnastu macu i zlatnog retrivera. Sanjaš da ti stan miriše na cimet i da se oseća svež, jesenji vazduh. Sanjaš neko malo mesto. Malo, ali lepše, bolje, prijatnije. Mesto gde ćeš možda biti srećan ili barem malo manje tužan. Sanjaš dom. Svoj dom.
Sanjaš…