tacno

Pricaj.

-Prestani.
-Sta da prestanem?
-Da se nadas!
-O cemu pricas?
-Prestani da se nadas njemu, on luta od stanice do stanice, trazeci nesto, a da ne zna ni sta trazi. A ti, ti ga cekas. Predugo. I uvek si mu ta stanica spasa, kad nema gde, kad ne zna kako dalje. Zeleo je zivot. Zeleo je slobodu. Pusti ga.
-Ne razmisljam o njemu. Ima vec dugo.
-Lazes, zasto se onda zagledas u jednu tacku i tako ostanes celo vece, samo ako bilo ko od nas spomene njegovo ime?
-Ne, to nije tacno, vesela sam, vidis da se celo vece smejem. Vidis da mi je raspolozenje dobro. Cak nisam ni pomislila na njega.
-Da, to mozes da pricas nekom drugom. Nekom ko te ne poznaje. Nekom ko ne vidi taj osmeh iza kog se krije puno napora, da bi ga uopste i imala.
-Nije istina.
-Istina je. A znas sta je jos istina?
-Sta?
-To, sto si i ti, kao i on, zelela slobodu. Vazda ti je bilo bitnije da lutas, nego da nadjes sigurnu luku. Nije on kriv. Ti si ga oterala, svojom hladnocom.
-Nisam bila hladna, ni u jednom trenutku. Celo telo mi je gorelo, kada je on tu. Iznad svega sam zelela da ostane. Srce mi je htelo iskociti iz grudi svaki put kad je bio u mojoj blizini. Cak i potpuni stranac bi ptimetio kako teze disem, kada je on na samo korak od mene.
-Ali nisi zelela da on to primeti. Uvek si hladna. I sad si. I neces priznati, da ti jos uvek znaci.

Mrzela sam sto me tako prokleto dobro poznaje. Mrzela sam sto sam uopste dosla to vece da pijem sa njima. Mrzela sam sto je bio u pravu za sve sto je rekao. Mrzela sam njega. Mrzela sam sto pred njim ne mogu imati tajne.
A ipak, volela sam sto je tu. Sto me zagrli kad god je to potrebno. Sto zna da cuti, onda kada ne mogu da pricam. Sto zna da prica, onda kada me nemiri lome.

Kako to da ti se uvek vratim?
Gde god da odem,sa mnom si..
Vidis onog coveka koji se smeje dok gleda svoje dete kako upravo dozivljava svoju prvu ljubav i prvo zaljubljivanje? Vidis li taj osmeh i ponos?
Takav osmeh si imao i ti. Dok si gledao mene kako se smejem..
Vidis onog klinca koji ide ulicom i najglasnije je pustio prti bee gee, podseca li te na nekog,hm? Secas se koliko si mi puta odrepovao u pokusaju… ‘Sudija da se kladimo,ja to nisam uradio?’ E pa taj decacic me je podsetio na tebe. Pronasla sam te u njemu i nasmejala sam se. Sa mnom si,idalje.
E sad..pogledaj onog momka. Da,tog. Onog sa istom prozirnom bojom ociju,kao sto su tvoje. Onog sa istim snaznim rukama koje su me grlile,kao sto su tvoje. Pogledaj mu sad samo lice. Smeje li se? Ne smeje se.. oci su mu,i pored te boje,krvave,pocele su da blede. Kosa mu je porasla. Ugledao me je. Oh,ovog puta se nije nasmejao..stani..pa sunce moje,to si ti..
To si ti. Samo neki drugi ti. Onaj,koji je hladan. Onaj koji je odbacio moju ljubav zarad gluposti. To si ti,samo..neki novi ti,neki hladniji i neki bezosecajniji ti.
Znas samo,sta je tu moja najveca greska?
Sto bih ti se,ljubavi,i takvom tebi vratila po milioniti put,samo ako bih znala da bih te ponovo nasmejala,kao i onda dok smo bili srecni.
Tacno je kad se kaze..prave ljubavi su uvek tuzne.
Kako li je tek onima cije ljubavi nisu bile prave?
Kako li je tek nama?
—  ultravioletna.(Teodora Vuković)
Svi imamo nesto cega se bojis da ne ispustis da se ne polomi a sve lijepo i dragocijeno je lomljivo bez obzira na kakvu vrstu vrijednosti mislis. Jedino ona je bila kao dijamant sa malom greskom tacno u sredini zbog cega je jos ljepse reflektovala svijetlost drugih oko sebe. A ja nikad nisam bio bas nesto posebno spretan.
—  A. D. ( Stihovi Za Nju ) Mart 2017

Dobro se sjecam da sam jednom cekao bus sam. Ali bukvalno sam. Na stanici nije bilo nikoga i ulicom nije niko prolazio. Jedino oko mene sto je bilo je bio prvi snijeg te godine. Bilo je jezivo jer nisam navikao da na tom mjestu ikad bude mirno. Jedino sto je nekako davalo zivot cijeloj toj slici bili su semafori. Do tada nisam znao koliko je tuzno biti semafor kada nema ni auta ni pjesaka. Onako mijenjaju boju bez ikakvog razloga ali u tacno odredjenom redu i to istom onom redu po kome su programirani prije puno godina. Nekako mi to sad sve lici na ljude. Cijeli svoj zivot provodimo kao taj semafor, ponavljamo svaki dan ponovo i ponovo. Nekad bude zanimljivo, kada je guzva i tada imamo osjecaj da smo mi ustvari bitni. Ali ustvari smo cijeli zivot tri svjetla koja se ponavljaju ponovo i ponovo i ponovo… Dajemo signale ali niko nikad nije izasao iz tog zacaranog kruga.
Tuzni su semafori nocu. Tuzni su i ljudi

Rani septembar u Beogradu mirise na snove i slobodu i osmeh. Mirise na onaj trenutak pre sna kad pod jastuk gurnes svaku brigu i setis se koliko je svet jedno idiotski divno mesto. Ne brojim korake, ne citam nazive ulica, samo lutam i zaboravljam na to gde je odavno trebalo da budem. Podizem pogled sa starih, iznosenih patika i ona je bila tu. Znate kad kazu da je svet stao u trenutku kad su ugledali nekoga? Ne.. Na sekundu, imao sam osecaj kao da sam osetio istinsku brzinu kojom se svet okrece i juri, bez mene. Ja sam ostao na istom mestu. Sedela je na stanici, nasmesena, u kosulji koja je dosezala do kolena, sa knjigom u krilu. Pozeleo sam da se iza ugla pojavi neko i poljubi je, odvuce je daleko od mene, zeleo sam da ovu nejasnu zbrku misli neko pretvori u samo jos jedan trenutak, samo jos jednu lepu devojku na ulici, samo jos jedno “sta ako?”. Pozeleo sam da ima nekog da joj pozeli laku noc, nekog da je beskrajno mnogo gnjavi, nekog da je ljuti i posle je natera da zaboravi na sve. Pozeleo sam da postoji nesto, bilo sta da me spreci da otvorim svoja velika usta i izgovorim nesto preterano glupo.
“Izvini, je l’ ti treba nesto?”
Glupa, velika usta i glupi svet koji je prestao da se pomera i ja koji vec minutima stojim i gledam ka njoj i cutim.
“Ovaj… Ne?”
“Dooobro… Okej.”
I onda se nasmejala. I boze moj, bio je to mozda najlepsi nesavrseni osmeh koji sam video. I presirok i kriv i pomalo uplasen.. I ja koji i dalje stojim i cutim. Ja i taj osmeh. Seo sam pored nje. Definitivno ne treba da se smesi strancima.
“Je l’ smem da pitam za ime?”
“Imena su tako glupa i bespotrebna. Kakve veze ima kako se zovem? Uvek ista prica.. Ime, adresa, broj telefona. Pitaj me nesto da mi odvuces paznju sa ove knjige, pitaj me nesto toliko cudno da se uplasim toga zasto me stranac pita skroz sulude stvari.”
Ova devojka je potpuno, preslatko luda.
“Na sta mirise Beograd u ranom septembru?”
Par sekundi je zamisljeno cutala, kao da se trudi da smisli savrseni opis za nesto sto, u sustini, zapravo i ne postoji.
“Na slomljena srca koja opet vole, na novu sansu, na strance koji mile po Dorcolu. Mirise na povratke i nepoznatno, ali onu vrstu nepoznatog koja mami, koja te tera da cinis izuzetno glupe stvari..”
Ako ne bude prestala da brblja stvari bez smisla, poljubicu je tu i odmah, bez pitanja, bez razm..
“Na sta tebi mirise?”
“Mirise na… Ne znam. Menja se svaki dan.”
Pazljivo je posmatrala svaki moj pokret, razmatrajuci reci koje su izlazile isuvise lako. Suzenih ociju, gledala me je kao da pokusava da nadje neko dublje znacenje iza mog odgovora. Sasvim slucajno, spustio sam pogled ka njenim usnama i u trenutku zaboravio da ne znam ko je, da ne znam zasto pricam sa njom, da ne znam cak ni gde sam trenutno. Frknula je.
“Uopste nisi mastovit. I pritom, iako uzivam u poetskim razgovorima o mirisu ovog grada, red je da se predstavim. Una, drago mi je.”
“Pa, zar su imena bitna?”
“Ne, ali ko zna, mozda je tvoje ime presudno. Mozda imam neku tajnu fobiju, mozda ne zelim da se ikada obratim nekim sa tim imenom. Mozda mi je neko sa tvojim imenom slomio srce, mozda je to ime mog tate, sto bi bilo zaista bizarno.. I presudno.”
Nisam mogao da sakrijem smeh i zacudjen pogled.
“Dobro, Una.. Mnogo si razmisljala o tome. I, kako se zove decko koji ti je slomio srce?”
“Koji tacno? Ja sam ti beskrajni romantik. Bolesni romantik. Nikad mi nije dosta ni ljubavi, ni slomljenih srca.”
Precutao sam da sam ja uglavnom taj koji ih lomi. Precutao sam da neka devojka opet place sama i ceka poruku ili izvinjenje koje nece doci. Precutao sam da je bolje za nju da krenem i ostao sam tu da sedim, zalepljen za stanicu, nadajuci se nece uskoro naici njen bus, nadajuci se da necu morati da se pretvaram da idem u istom pravcu kao i ona.
“I, sto cutis ti toliko? Samo pitas, slusas i onda razmislj…”
“Mozda je bolje da odem?”
Ucutala je. Samo je cutala i posmatrala me kao da me poznaje dovoljno dobro da prokljuvi da li zaista zelim to ili ne.
“Slusaj, i ti i ja znamo da ne zelis. Zelis da sedis sa mnom i pricas o svemiru i zvezdama i da me pitas sta mislim da se nalazi posle smrti. Zelis da me slusas, da slazes sebe da se osecas kao da me poznajes citav zivot. I najvise od svega? Zelis da me poljubis, i konacno iz glave izbacis sve te glupe ideje da bih bas ja, od svih, mogla da te nateram da ostanes i zavolis.”
“Ti, cini mi se, ovo radis svako vece. Pricas sa strancima, trudis se da im citas misli, pravis se kao da poznajes one delove njih koji i sami ne znaju.”
“Mozda. A mozda sam upoznala isuvise mnogo muskaraca kao sto si ti. Svi su oni oboreni s nogu, ludo zaljubljeni, opsednuti. I onda otkriju neke delove mene koji se ne uklapaju u savrsenu pricu koju su smislili u svojoj glavi. Previse volim knjige, mnogo pusim, smejem se toliko glasno da privucem paznju svih oko sebe, cesto sam tuzna bez razloga, volim da budem sama.. Ili vec nesto. I onda ona zaludjenost preraste u nesto ruzno i bolno i zaborave svaki razlog zbog koga su i zeleli sve to. I onda je tu neka nova Una.”
Sve ovo govorila je sa hrabrim osmehom na licu, glumeci da je ne dotice, kao da se pomirila sa svim tim.
“I, sta ako ja bas zelim da upoznam tu Unu o kojoj pricas i sve te delove nje od koje drugi beze? Sta ako ja bas volim mane? Sta ako sam ja ceo zivot proveo sa drugim Unama? Sve su one bile… Divne. I, bez lazne skromnosti, sve su me volele. I sve su se smejale vrlo smerno, govorile su prave stvari, vodile beskrajne rasprave sa mnom o knjizevnosti i muzici, sve su bile naizgled.. Savrsene. I ja sam provodio dane razmisljajuci zasto ne osecam nista, zasto izbegavam one dve reci koje su one tako lako govorile. I, znas sta? Sve su bile dosadne. Nije bilo bas nijedne stvari koja me je izludjivala, nije bilo nikakvih razgovora koja su me terala da se zamislim, nije bilo spontanosti, suludih avantura, poroka, nije bilo nikakve..”
“A ja to imam?”
Bilo je glupo odgovoriti bilo sta. Poznavali smo se vrlo kratko, nisam se ni predstavio, nisam znao njenu omiljenu boju, nisam znao sta voli, niti da li mozda voli nekog. Ali, postojalo je neko obecanje ove noci i to jedno pitanje koje nisam mogao da izbacim iz glave.
“Pa, sto mi ne dozvolis da saznam?”

Imati prave prijatelje,znaci ne biti prazan. Znaci imati delove sebe u drugim ljudima,i delove drugih ljudi u sebi. Imati prijatelja je kao,probuditi se na pustom ostrvu,i pomisliti ‘o jebote,tacno znam ko ce dodji po mene,i ko ce dati sve od sebe da me nadje!’ pa cak iako vam to malo izgledalo nemoguce,ali to je car pravog prijateljstva. Pravi prijatelj nije onaj koji samo mozda ima slicne stavove,ili slican muzicki ukus..Pravi prijatelj je onaj koji ce se cak i svadjati sa vama,koji ce vam u lice reci svoje misljenje,i nece vam dopustiti da se brukate!(osim ako se ne podrazumeva da se brukate zajedno…10/10) Znate one tipicne price kada ste vi u 2 ujutru nagnuti nad wc-soljom i povracate ceo svet koji je tog dana stao u vas,i sve boje koje su tada tekle vasim venama,i za vas je tu osoba koja ce vam drzati kosu i biti tu sve vreme? pa dobro na neki nacin to i jeste prijateljstvo. Ali,gde je prijatelj kada osetite da gubite sebe zbog toga sto ste izgubili nekog sebi jako bitnog? Nekog ko vas je zauvek napustio? Da li ce i tada obican prijatelj biti uz vas kao posle te pijanke ili ce samo reci'au brate,moje saucesce?’ Pa vidite,pravi prijatelji se spoznaju tek kada dodje do nevolje..tek kada zagusti,i kada oluja krene da odnosi sve sto vam je vredelo u zivotu. Tek tada osetite da li je neko tu samo zato sto mu je okej da ima drustvo,ili zato sto bi skocio u vatru za vas. Zato sto bi presao milje,pomerao planine,menjao granice sveta zbog vas. To ne mora nuzno biti voljena osoba. To bas moze biti onaj pravi prijatelj. Mozda cak i neko koga poznajete samo par meseci. Ali prava prijateljstva su bas kao suncevi zraci tokom decembra i januara. Slabo ih vidite,ali ih mozete osetiti na kozi. Mozete osetiti da vas greje. Ljubav ce doci i proci,ali sta cete sebi reci ako izgubite pravo prijateljstvo zbog nekog privremenog? Razmislite..Nije sve uvek poljupcima,i u tome hoces li poljubiti tu voljenu osobu ili ne. Nesto je i u tome 'Hoce li moj prijatelj biti srecan ako mu svakog dana dokazujem koliko mi je drago sto je konstantno tu za mene? Nadjite nekog svog. Ne privremenog. Neku ludacu,nekog manijaka,najboljeg prijatelja kome sve mozete da kazete. Takvo prijateljstvo je dragoceno,poput zlata. Cak i sija mnogo vise od samog zlata. Nasmejte nekoga,podarite mu zelju da vas nikad ne napusti,jer upravo takve prijatelje i ja imam,i mogu vam reci,nikad nisam bila srecnija,nego onda kada sam sa njima :)
—  ultravioletna.(Teodora Vuković)
Zdravo,mili.
Danas zelim da ti kazem da je pustos nekako svuda oko mene, u srcu i glavi. Danas ne znam  koliko je sati, ne znam sasvim tacno ni svoje ime, ne razaznajem boje, mirise i senke, samo negde u daljini vidim tvoj hod…uzurbano koracas, ali ne prema meni. Sav si nadmen, otresit, pa i budi. Emocije svakako ne treba da se vide na tvom licu. Mili, danas sam htela da ti kazem da su mi misli uzasne. Smenjuju se munjevitom brzinom, ne mogu sve da ih pohvatam…pocetak jedne vec je kraj druge, i bune me, guse me, osecam kao da me kidaju, nema nacina da ih sprecim u tome. Soba mi je suvise mala, ne mogu u nju da stanu sve moje izgovorene i neizgovorene reci, dorecene i nedorecene misli, skrivene i neskrivene senke, isplakane i neisplakane suze…ali zato si stao ti. Svuda si u njoj, opkolio si me, vidim te, cujem te, samo ne mogu da te dotakem. Osetim tvoj miris, muti mi se pred ocima, srce ubrzano lupa, usta mi se suse, ruke te traze, ali nema te. Kad god podjem ka tebi da te uhvatim, bezis mi, klizis mi, po ko zna koji put si tako nedodirljiv. Mili, danas zelim da ti kazem da ne vidim svrhu…postojanja, ljubavi, suza, smijeha…cemu? Sve je tako prolazno, tako plaho i krhko, nije ni pocelo, a vec je zavrsilo. U svoj toj prolaznosti i nedorecenosti, osecam se tako mala i nebitna. Mili, i sama sam prolazna i nedorecena.
Danas sam, mili, jos samo htela da ti kazem da te volim…i detinjasto i zrelo, i krhko i jako i tuzno i spokojno…Mili, ako sam ikad prestala, danas te volim ponovo…
Kad sam bio đubre u životu sve je bilo u najboljem redu. Vjerovao sam u Boga riječima, ali ne i djelima. Ljudi su me i dalje voljeli, bili tu. Sve su zbog mene radili. Znao sam da manipulisem s njima. Sve je išlo, čak i ljubav. Savršeno sam lagao, kao da sam laž izmislio. Znao sam tacno sta svaka žena želi da čuje i baš to sam i govorio. Od najgore stvarao sam najbolju. Ali… problemi su nastali kad sam odlučio da budem drugačiji. Da budem čovjek, iskren do srži. Govorio sam ljudima u lice sta sam mislio, osjećao i sta sam uradio. Kakvu prošlost imam, sta me sve u životu prati. Nikog nije bilo tu. Shvatio sam da sve što sam imao bilo je na lažima,ništa iskreno i ništa vrijedno. Mnogo sam gubio, previše. Zaista Bog iskusava ljude, ili ih ipak u mome slučaju kažnjava za prošlost. Jedno znam, vrijedi čovjek biti. I sve mogu da izgubim istinom, ali nikad lažima zadržati neću. Ja imam sebe. Pronašao sam se, volim svu patnju i bol, probleme i teret. Volim, jer imam miran san, čistu savjest znajući da tamo neko ne plače zbog zla i bola radi mene. Budi u životu mangup, budi čovjek časno i pošteno pa nek košta glave.
— 

Mikail Mihajlov

t r a n s m u n d a n e d