svima

Ljudima je čudno kad kažem da volim samoću.
Stalno mi postavljaju pitanje
- Ko te je povredio toliko?
i objašnjavaju da nam je svima potreban neko.
Ne razumete.
Imam nekoga,
imam sasvim dovoljno njih da se nikada ne osećam usamljeno.
Imam koga da zovnem kad mi je loše,
da me sluša,
posavetuje,
objasni,
nacrta,
vrati na noge.
Imam ljude koji me vole
i koje volim,
al’ ipak ne znam šta bih bez svoje samoće.
Prvu kafu pijem isključivo sama
sa prvom i poslednjom cigaretom tog dana.
Uveče volim da sednem,
razmišljam,
ćutim,
pijem sama svoje pivo
i slušam soul ili blues.
Mene ne zanima ko je šta obukao,
rekao,
ko koga ljubi,
ko sprema svadbu,
ko te je danas na ulici čudno pogledao..
Ne umem da učestvujem u takvim razgovorima.
Isključim se čim krenu.
Ne mogu više da slušam kako ti se dečko nije javio i kako sumnjaš da te vara.
Svaki dan isto.
Mesecima isto.
Kako ti ja tu mogu pomoći?
Dođavola, ne mogu čak da podnesem ni obične razgovore.
Ništa meni ne fali, samo mi se ne priča.
Volim svoju samoću.
Volim da ceo jedan dan ne razmenim nijednu jedinu reč ni sa kim.
Volim povremeno da zalutam u svoj svet i zanemarim ljude.
Sve je u redu sa mnom.
Ništa me ne boli.
Niko me nije povredio.
Samo mi nedostaje moj mir,
moja sloboda.
Treba mi par dana,
samo par dana
da nikoga ne vidim i ni sa kim da ne razgovaram.
U stvari, znam šta mi je.
Ispraznili ste me, ljudi.
To je problem.
Nemam više energije za vas.

anonymous asked:

duhovni vođo, imaš li nekoliko savjeta kako dostići tvoju intelektualnu razinu? (btw željno iščekujem drame iako mi fali stari url) - vjerni sljedbenik

naravno da imam! podrška i savjet uvijek u izobilju, samo trebate pitati!

1. čitajte! sve što morate i ne morate, sve što želite i ne želite. loše knjige vas ponekad nauče više od dobrih.

2. morate shvatiti razliku između toga da vas boli kurac za sve i da vas boli kurac za nebitna ljudska mišljenja. isto tako, to stanje uma je fantastično, ali morate ponekad uzeti pauzu. popizdi, pojedi snickers, obavi to što moraš i vrati se chillanju. 

3. nemoj se truditi oko uklapnja u neku skupinu. budi svoj i tvoja skupina će te pronaći.

4. sve je prolazno. od frendova do tvoje savršene guzice. to nije smak svijeta. možda se čak vrati, ali je lakše u životu ako se ne nadaš tome. 

5. ne shvaćaj sve ozbiljno i osobno jer će ti inače biti 4532890573428 puta teže u životu.

6. laži su nepotrebne kao i proizvodi puni šećera, ali ponekad je život jednostavniji ako ih koristimo.

7. usavrši jezik. to uključuje sve od ljubljenja do besprijekornog izgovora kompliciranih njemačkih ili japanskih riječi čak i nakon konzumiranja pola boce vodke.

8. stvari će se sjebat kada to najmanje očekuješ, ali i odlične stvari će se dogodit kada to najmanje očekuješ. bitno je da se ne živciraš ako ne ispuniš neki svoj cilj ili ne napraviš nešto što misliš da je krucijalno, tipa završetka faksa. skoro sve se da napraviti na različite načine, samo treba biti kreativan. 

9. strahovi od prekida, odjeba, neugodnosti, sramoćenja i sličnog su besmisleni. propustit ćeš puno zabave jer će te neka osoba čudno pogledat? pjevanje vesne pisarović u tri ujutro dok hodaš kroz grad s najmasnijim burekom u ruci će ti prije ostat u sjećanju od random lika koji te pogledo dok to radiš

10. ljudi su đubrad i ti ćeš biti đubre nekome u nekom momentu. to ne znači da si đubre 100% vremena, ali niti da možeš biti grozan prema svima konstantno 

Kratka priča o ljubavi i prijateljstvu

-O čemu pišeš čitavu noć?

-O leptirima.

 -Ha? Leptirima? Saša, reci mi iskreno – jel to duhan ili trava među usnama?

 -Ma ko je to meni duhovit u pola noći?

 -Ne fakat, o čemu pišeš?

 -Fakat o leptirima, stomačnim. Šta je čudno?

 -Pa ništa, ono… Ne bi čovjek očekivao da elektroinženjeri baš pišu o leptirima. Doduše, ne bi očekivao da pišu ikako al’ ti si vazda bio priča za sebe.

 -Jel to kompliment ili mi se učinilo?

 -Kompliment je, i provokacija u isto vrijeme. Znaš mene, hihi.

 -Ako mi još kreneš dodirivati ruku, pomislit ću da flertuješ.

 -Pa šta i da flertujem?

 -Jel me zajebavaš ili smo ozbiljni? Čudna si večeras. Prvo nećeš da piješ sa rajom, drugo bježiš od roštilja i ćevapa kod mene na terasu i treće, najčudnije, zanima te moje pisanje. Šta se dešava?

 -Nemoj da zajebavaš, uvijek me zanimalo tvoje pisanje ali ti nikad nisi htio da mi daš da pročitam tvoje priče. Uvijek misteriozan, a tamo sakuplja curice po blogu na stare fore.

 -Okej, neka bude da te zanimalo pisanje. To i dalje ne mijenja činjenicu da si čudna večeras. Zašto nisi s njima vani, mislim da su već ispekli meso i igraju Uno za stolom. Za sve ove godine na vikendici, uvijek si bila najglasnija i nagladnija među nama. A večeras si sa mnom na terasi i kao zajebavamo se. Zanemarit ćemo činjenicu da si već dvije godine u vezi.

 -Bila.

 -Šta bila?

 -Bila dvije godine u vezi. Ostavio me.

 -Oke, sad ću da mu jebem mater. Drži svesku!

 -Stani budalo, šta ti je. Sjedi dole, hej. Pusti.

 -Šta pusti jebote, do jučer je srao o svadbi pred svima nama, koji mu je vrag? I što si došla uopšte večeras, kad si znala da je i on tu?

 -Raja nam je uvijek ista, već deset godina. Neću da dozvolim da me prekid  s njim udalji od ovog društva, previše vas volim. Pričali smo o tome i on je rekao da njemu ne smeta da se družimo svi skupa, kao i do sada, sve dok sam ja oke s tim.

 -I tu negdje ti slažeš da si oke s tim?

 -Recimo.

 -Hoćeš li da pričamo o tome ili?

 -Neću, hoću da čujem o leptirima.

 -Da čitaš ili da ti čitam?

 -Vidi vidi kako promijeni ploču, sad ti nije frka dati mi svoje riječi? Lako padaš na sentiment, morat ćeš poraditi na tome.

 -Ne seri, otjerat ću te s terase.

 -Ništa ti nećeš otjerati, čitaj!

Vikendica u sred šume, desetak kilometara od Sarajeva. Na spratu balkon/terasa, na njoj dvije pletene stolice jedna do druge i nas dvoje. Dobri prijatelji naslonjeni jedno na drugo, gledamo u čempres pa u zvijezde pa opet u čempres. Ona se pretvara da je jaka, kao što je i radila čitav svoj život. Ja se pretvaram da joj vjerujem. U dvorištu vikendice šest naših prijatelja. Za stolom igraju una, mačak se vrti oko roštilja ali ne smije ni da ponjuši vrele ćevape i piletinu. Jedan od tih šest prijatelja, njen bivši momak i moj dobar drug, galami o nekim djevojkama koje je sreo u Anderu prije par dana. Zbijaju se interne šale koje samo naša ekipa razumije i svima je dobro. Otkud ja na terasi? Ne znam, došlo mi. Nije prvi put a i oni su već navikli da imam epizode samoće. Otkud ona na terasi? Ne znam ni to, došla mi. Sjedio sam i pisao neke gluposti u sveščicu kad su vrata zaškripala i ona se pojavila s dva Paulanera. Sjela je tu pored i počela da čačka oko toga koji mi je vrag, zašto sam sam… i došli smo do teme mojih leptira. Mirisalo je na toplu noć, planirao sam dugo ostati na terasi i pisati ali eto, večeras ipak moram paziti na njeno slomljeno srce, iako to nikad neće priznati. Nema veze.

 -Oke, ovako. Moraš mi obećati da, nakon što ti ovo pročitam, nećeš ništa pitati.

 -Kako bolan neću ništa pitati, žensko sam.

 -Obećaj ili nema čitanja.

 -Oke jebote, al si težak. K'o da mi čitaš državne tajne a ne obične pričice.

 -Biće ti jasno na kraju. ‘vako, priča se zove „Debeli Leptir“ i ne govori o leptirima:

 

 Sjedio sam na balkonu vikendice koju je nekad krajem sedamdesetih sagradio moj deda. Obična starinska vikendica sa fasadom od sjećanja. U njoj smo proslavili gomilu pravih, i još toliko jednoglasno proglašenih praznika naše ekipe a danas je, eto, surovo prazna.  Velika rupa na sobnim vratima rođena je za novu godinu dvije hiljade i neke, kada je Sale mislio kako je pametno da igramo američkog fudbala sa keramičkom vazom za cvijeće a dole na prizemlju, crvenim ružem za usne na zidu ispisana poruka “Izvini za nered, jebiga“… ali ta priča je suviše duga da bih je sada pustio kroz sjećanje.

Na tom istom balkonu jedne hladne majske noći, dok se tamo u sobi pored šporeta na drva naše društvo pokušavalo sjetiti akorda za neku staru pjesmu od Pepersa, nas dvoje smo samovali. Pričali smo o njenom ocu i sjećanjima koja joj nedostaju. O tome kako bi voljela da mu barem pamti lik ili boju glasa, makar nešto za šta će se uhvatiti kada joj se svijet zatrese… i kako uvijek kada pogleda nebo u vedroj noći, nasumično povlači linije između zvijezda pokušavajući da oblikuje njegovo ime.

Ustala je do ruba balkona, naslonila se na ogradu i samo me gledala. “Ja ću te sad zagrliti“, rekao sam. “Nemoj me odgurnuti“. A ona je samo ćutala i gledala me. Bože, bili smo tako smotani, tako smiješno smotani… I danas me prođe jeza dlanovima kada se sjetim dodira njenih obraza pod njima. Zar je zaista prošlo toliko godina?

Bilo je već kasno kada je zazvonio telefon, nisam mu se nadao. Sa druge strane linije moj stariji brat.

-Gdje si, klošaru? Burazer je.

-Ej debeli, šta treba?

-Ništa, da vidim kako si. Nema te dugo u Sarajevu.

-Radim jebiga, znaš kako je. Sletim dole ovih dana da vidim starce, a kupio sam ti i neki duks. Malo je plav ali preživjet ćeš.

-Čekaju te roštilj i pivo, standardno. Nego vidi, ima još nešto..

-Pretpostavo sam. Pucaj.

-Ne znam da li trebaš ovo čuti od mene ali kako god, red je da saznaš. Ona tvoja se udaje za par dana.

-Dobro, i?

-I ništa, eto. Mislio sam da-

-Javim ti se kad stignem. Poljubi staru.

I prekinem kao da bježim od mobitela… kao da je s druge strane neka prodavačica sa telešopa što mi nudi poseban popust na pernate madrace, a ne moj rođeni brat. Oko vikendice surova tišina, jedino mi se svako malo javi ptica sa velikog oraha na kojeg smo se penjali kad smo bili mali, i lavež pasa lutalica tamo negdje oko željezničke stanice. Vratio sam se u sobu i uzeo zbirku poezije Bjenjkovskog, pa zastao na par stihova koje dugo nisam čitao:

“ Hteo bih, jer to ne zavisi od mene, da si mlada,

Da imaš oblik jedne od onih zvezda što su tako dugo izučavale tvoje lice “

Spustio sam knjigu, baš kao i telefon par trenutaka ranije. Dušu mi je pustošilo sjećanje na obrise njenog tijela koje sa ovog istog balkona gleda gore prema sazvježđu kojem ne znam imena… 

Bit će to svadba za pamćenje, pomislim. Vjerovatno će obući neku haljinu sa golim ramenima i vezati kosu da svima pokaže svoj vitki vrat. Nosit će tanku ogrlicu od bijelog zlata, sa osmijehom kojem nedostaje par grama sreće. Pokušat će pronaći spokoj dok korača prema čovjeku svog života i pružiti mu ruku i sebe.. A kada par sati poslije ponoći u sobi nekog od svjetskih hotela ostanu sami, ona će izaći na balkon i pogledati u vedro zvjezdano nebo. Gore među zvijezdama, baš kao one noći kada mi je maskarom i suzama prošarala džemper, pronaći će onu istu prazninu od sjećanja i zamoliti nebo da joj se otac smiješi sa jedne od njih. I počet će njen život.



Ućutao sam. Galama našeg društva gušila je tišinu ali nisam mogao da razaznam njihove riječi. Ustao sam, spustio svesku na pletenu stolicu i izašao sa terase. Ona je ostala nijemo sjediti. Sišao sam niz stepenice i pridružio se društvu. Napravio sam dva improvizovana sendviča od ćevapa, kečapa i piletine, uzeo još dva piva i krenuo nazad na balkon.

 -Može li se?, dobacio je njen bivši momak uz osmijeh. Nije mislio ništa loše, jednostavno je takav.

Pogledali smo se i ja sam progutao jedno „mrš u pičku materinu“, pa se popeo uz sepenice nazad na terasu. Na istom mjestu na kojem sam je i ostavio, sjedila je i listala neke stare priče. Trebao sam je upozoriti da to ne radi. Svaka je pisana o njoj.

Moja sestra je neku noć
Bila puna života.
Vedra
Vrcava
Hrabra
Drska
Gotovo sve što ja nisam.
Pa ipak
Moja sestra je sa svojih
Četrnaest godina
Popila celu bočicu tableta.
Ona plače svako veče
Pre nego što zaspi
Plače i po raznim ordinacijama
I traži pomoć od svih
Jer je i dalje ono naivno dete
Koje veruje svima
Pa ipak
Zbog drugih ljudi
Ona dugo nije bila srećna
I nema više taj “ne dam na sebe stav”
Krije se kad hoda
Krije se i ovako
Od svih
I ljudi, to nije lepo
Nije ni najmanje.
Ali šta očekivati od sveta
U kom dvanaestogodišnjak
Zapali prosijaka
A oni ga šalju na razgovor
Jer je samo dete
A upravo su ta deca
Najviše kriva
Što odrastamo puni straha
Gorčine
Bola
I tuge.
Ti koji čitaš, molim te
Održi se u životu.
Budi svoj heroj
Govori sebi da se voliš
Svakoga dana
Ispred ogledala
Jer niko drugi te neće voleti
Kao što voliš sam sebe
I niko drugi neće biti bitan
Ako te ne voli
Kad naučiš da voliš
Samog sebe.

Ako nekad čitaš ovo, sutra, ili za deset godina, trideset, pedeset, čitaj kao da čitaš prvi put. Nevažno da li si i dalje djevojka, žena u godinama, ili starica. Nevažno da li si i dalje njegova, nečija ili ničija, čitaj ga sa istim onim žarom kao da ti se trenutno dešava…

Nedostaje mi prva rečenica koju izgovorim kada te vidim. Nedostaje mi tvoj pogled, onako polusanjiv i radostan. Nedostaje mi kada se protežeš, kao mačka. Nedostaje mi način na koji me gledaš, sa rukom na bradi a ujedno grickaš nokte zubima. Nedostaje mi ona fleka od kafe na tvojoj majici. Nedostaje mi tvoja majica. Nedostaje mi da zajedno peremo ruke i da se umivamo. Nedostaje mi da te milujem i pokrivam dok spavaš a ti da se praviš kao da ne čuješ i da ti je svejedno. A znam da nije.

Nedostaje mi da te mazim, da ti namještam kosu kako mi odgovara. Nedostaje mi tvoja kosa. Mokra, vlažna, prljava, puštena, uvezana. Nedostaje mi da brojim mladeže na tvom licu i nikad da ih ne izbrojim do kraja. Nedostaje mi tvoje lice, tvoje ruke, tvoj glas, tvoje oči. Nedostaje mi miris tvoje kože. Nedostaje mi da ti kažem svakog jutra “Dobro jutro ljubavi”, ili “Sunce moje volim te”. Nedostaje mi ono “Šta ti se jede”, ili “idi do kupatila, čekam te u krevetu…”.

Nedostaje mi tvoj hedonizam, koji ne volim kod drugih. Nedostaju mi tvoja obećanja da ćeš manje da piješ i pušiš. Nedostaje mi da te zasmijavam i osvajam pošto je to izgleda jedina profesija za koju sam predodređen. Sve ostalo još moram da učim. Nedostaje mi da ti grijem stopala rukama i da budem srećan zbog toga. Nedostaje mi da ti čitam neobjavljene i nezavršene priče. Nedostaje mi život kakav postoji samo u tvojim očima i nigdje više. Nedostaje mi to da ti bar malo nedostajem, bar ponekad…

Ako čitaš ovo nekad, čitaj polako, najsporije što možeš, riječ po riječ i od svih ovih nedostajanja sastavi našu ljubav…

Nedostaju mi godine koje nećemo provesti zajedno. Nedostaje mi život koji nećemo proživjeti. Nedostaju mi svi oni trenuci koje ćeš pokloniti drugome. Nedostaje mi more na koje više nikada nećemo otići. Nedostaje mi ono naše proljeće koje očigledno nećemo udahnuti do kraja. Nedostaju mi naša djeca koju nećemo imati. Nedostaju mi filmovi koje nećemo gledati. Nedostaju mi tvoji snovi koje ćeš da prepričavaš drugima. Nedostaju mi tvoji problemi koje će drugi da ti rješavaju. Nedostaje mi sve ono što bi tek moglo da mi nedostaje da smo zajedno…

Nedostaje mi tvoje tijelo pored mog. Nedostaje mi tvoje tijelo koje nikada nisam doživio kako treba. Nedostaje mi da ti se dajem, da te radujem, da te usrećujem, da te gledam kako zadovoljno dišeš pored mene. Kako se zadovoljno budiš i uspavljuješ. Nedostaje mi da te ljubim po stomaku, leđima, butinama, tamo dole, svuda. Nedostaje mi da te oslobađam dodirom. Nedostaje mi da ti pričam šta ću sve da budem u životu. Nedostaje mi da budem heroj u tvojim očima. Nedostaje mi tvoja podrška i tvoje divljenje. Nedostaje mi da ponovo budem najjači u tvom pogledu. Nedostaje mi tvoj pogled kao moje najbolje ogledalo, ali to sam ti već rekao, sjećaš se…

Nedostaje mi da spustim glavu na tvom ramenu, a ti da ostaneš uzdržana, kao da ti ništa ne znači. Nedostaje mi da mi kažeš da moraš da ideš a ja da te zadržim, pa da ostaneš kod mene još puna četiri sata. Nedostaje mi tvoje otmeno odbijanje i način na koji mi to kažeš. Nedostaje mi ono tvoje “nismo jedno za drugo”, i ono moje “valjda se i ja nešto pitam”. Nedostaje mi tvoja ljubomora koju vješto skrivaš a posle se odaš, kroz smijeh…

Ako nekad čitaš ovo znaj da neće niko da te štedi, niko. Život će te trošiti kao što troši sve i svakoga. Snovi u koje se kuneš mogu da te izdaju na prvoj krivini. Ljudi takođe. Ali ne odustaj, nikako ne odustaj. Zbog sebe, zbog mene, zbog nas, zbog života koji vredi odživjeti do kraja. I obavezno se nadaj i voli, to je jedino što može da te održi…

Nedostaje mi uzbuđenje pred naš susret i razočaranje što nikada nisam stigao sve da ti kažem. Nedostaje mi da budem uz tebe i kada nisi u pravu. Nedostaje mi da te branim kada te napadaju. Nedostaje mi da se razdereš na mene kada poludiš. Nedostaje mi da ti pričam poeziju, pardon, da je izmišljam i prepravljam, u trenutku, onako kako nama odgovara. Nedostaje mi da ti se žalim, na tebe, tebi, u trećem licu, pošto nemam kome drugom. Nedostaje mi tvoje smijanje, tvoja strast za životom, muzikom, ljudima. Nedostaje mi da mi kažeš da ti nedostajem…

Nedostaje mi tvoj neprestani smijeh koji traje i kada se zaustavi. Nedostaje mi tvoja ležernost, tvoja opuštenost, otkačenost i ono tvoje čuveno – ma lako ćemo… Nedostaje mi tvoj zagrljaj, dodir, tvoja pravdanja, izvinjenja. Nedostaje mi da te čekam i ispraćam. Nedostaje mi da te ljubim, a ljubim te. Nedostaje mi da te sanjam, a sanjam te. Nedostaje mi da te volim, a volim te…

Ako nekad čitaš ovo, okreni, znaš, ma nema veze…

Nedostaje mi tvoj život, tvoje nade, tvoja očekivanja, tvoji strahovi, tvoja nesigurnost. Nedostaju mi tvoja pitanja, tvoji savjeti, tvoja mišljenja. Nedostaje mi sve što je tvoje. Nedostaje mi način na koji me posmatraš dok razgovaram sa tvojima. Nedostaje mi tvoj otac, tvoj brat, tvoja majka koju nikada nisam upoznao. Nedostaje mi tvoja soba. Nedostaju mi tvoje čarape koje uvijek pomalo vise a ti ih navlačiš. Nedostaje mi tvoj stomak koji uvijek prikrivaš. Nedostaje mi tvoja odjeća, tvoje torbe, tvoje knjige. Nedostaje mi tvoj život i sve one stvari oko tebe koje ti ne primjećuješ…

Nedostaje mi tvoje pojašnjenje da smo samo prijatelji i da je zaljubljenost iluzija. Nedostaje mi moje pojašnjenje da te volim i da je sve osim toga iluzija. Nedostaju mi šifre koje samo mi razumijemo, mjesta kojima smo samo mi prolazili. Nedostaje mi da te vodim svuda i da te pokazujem svima kao najljepši dio mene. Nedostaje mi da te osvajam svjestan da si vrijedna tog osvajanja. Nedostaje mi način na koji me posjeduješ, praviš se kao da me nemaš a dobro znaš da me imaš više od svih. Nedostaje mi da me voliš…

Nedostaje mi tvoja energija, tvoja ličnost, tvoja volja. Nedostaje mi tvoj šarm koji se ravna sa najboljim filmom. Nedostaje mi spajanje, lakoća, prisutnost, spontanost, spokojstvo koje osjećam kada smo zajedno. Nedostaje mi tvoja duhovnost, tvoja spiritualnost, tvoja suština. Nedostaje mi da mi se javiš prva, da me pozoveš, da se brineš o meni. Nedostaju mi tvoje poruke usred noći. Nedostaje mi da ti kažem da si najbolja stvar koja mi se u životu dogodila. Nedostaje mi da ti kažem da te volim i da sam spreman sve za tebe da uradim. Kada kažem sve, mislim na sve…

Nedostaje mi da budem bolji od svih, zbog tebe. Nedostaje mi da budem luđi od svih, zbog tebe. Nedostajem sam sebi onakav kakav sam sa tobom…

Nedostaješ.

Ranjeni i ludi

On zapravo voli plavuše i

Bilo bi mu draže kad bi makar glumila da te zanima

Nešto više od vlastitih riječi.

On voli plavuše a ti hoćeš nekog više, znaš…

Drskog i samouvjerenog.

Nekog ko neće pitati gdje idete

Neće biti nesiguran kad te drug zagrli i

Kad poželi samo će doći

Poljubiti te pred svima i odnijeti na ramenu

Jer nije tip koji čeka.

Uvijek si htjela nekog

Od čijih će prstiju sijevati žmarci u korijenu kose

Orgazam od jednog pogleda, drhtaji u koljenima

Raširene zjenice i zemljotres u krevetu a opet

Sigurne ruke i tenk od muškarca

Koji gazi tvoje melanholije i nosi te

Na drugi kraj svijeta šapatima.

Negdje usput si se predala.

Nema veze, rekla si

On je fin i prijatan

Zapravo voli plavuše i

Bilo bi mu draže kad bi makar glumila da te zanima

Nešto više od vlastitih riječi ali

On je fin i sasvim, sasvim slučajno

Ničim ne podsjeća na mene.

Gledaju me ljudi dok ti šaljem poruke
I pričaju
Bože, kako si lepa
Vidi taj osmeh
Koliko volim da vidim da je neko srećno zaljubljen
A ja ne znam šta da odgovorim
Pa se osmehujem ponovo
I grizem usne
Kad idem ulicom
Da ne pomisle ljudi da sam luda
A samo bih se smejala
Non-stop
I pričala svima
O tebi
Jer moje srce
Nikad nije bilo ovako puno
Nekoga
I ne mogu da budem tužna
Kad znam da ti postojiš

-’’Šta čekaš?’’- upitala je.
Šutio sam… Šta kaže čovjek koji odlazi bez nekog dobrog razloga?
-’’Ja ne molim mili. Ne čekaj suze, ne čekaj riječi koje će da te zaustave. Idi.’’ Rekla je uz osmijeh…ali i drhtavog glasa.
-’’Takvih kao ti što odlaze kad je najljepše ima previše. Ovakvih kao ja najmanje.’’ 
Kao ti? Kao ja? Kakvih to? Upitao sam.
-’’Takvi kao ti, koji odlaze kad je najljepše i ostaju savršeni i idealni u očima žene koja ih voli. Ubijaju tu ženu, lome na sitne komade prebacujući krivicu na nju. Noći provodi pitajući se gdje je pogriješila. Ali ja, ja nisam takva. Shvatila sam da to rade kukavice.’’
Ostao sam zatečen, šta da joj odgovorim?
A kakve su to žene kao ti?
-’’Žene koje nikad nećeš imati. Žene koje ostaju i kad je najgore, kad si korak do pakla. Žene koje gore s tobom. Ja sam ti bila kao sreća, lutrija. I čestitam, sve si prokockao.
Nasmijao sam se.
‘’Ne budali’’, rekoh.
Okrenuo sam se i napravio par koraka.
-’’Ej ti, stranče.’’ 
Da, gospođice savršena?
-’’Od mene se ne odlazi, ne, ne… Svi koji su, samo im se učinilo. Od mene se ne odlazi, shvatićeš ti to…’’

Sad, godinama posle stojim na mjestu gdje smo se rastali.
Moje srce i ja.
Ono je ostalo, a ja sam otišao…
Godinama glavom zidove probijao. Previše glup da bih priznao. Od nje se ne odlazi.
Iza svakog srušenog zida, sagradila bi još jedan…
Iza svakog uspjeha, bila je moj najveći poraz u kojem sam se povukao, kad sam trebao jurišati.
I šta sad, ne znam.. ali jedno znam.
Od nje se ne odlazi…
Svima se samo učinilo.

“Stvar je u tome što ne mogu više. Ne ovo. Ne ovako. Počinjem da se osećam loše, a ti bi trebalo da si pozitivni aspekt u mom životu.”
Piše, pokazuje aplikacija. Udišem i izdišem duboko, jer nema smisla plakati više.
“Možemo li bar da popričamo?”
“Upravo to radimo”, mahinalno odgovaram.
“Ne ovako. Uživo.”
“Možemo”, ispuštam izdah koji telefon ne može da prenese.
“Dođi.”
“Neću da dođem tu da pričamo. Ako želiš da izađemo negde - u redu, a ako ne… jebiga.”
“Dobro. Onda ću doći po tebe pa ćemo ići negde, je l’ to okej?”
“Jeste.”
“15?”
“Važi.”
Odlazim u kupatilo i samoj sebi ponavljam u ogledalu: “Jaka si. Nećeš plakati. Izdržaćeš. Nebitno je. Stvarno je nebitno.” Pokušavam da se našminkam, jer to je moja najbolja odbrana od suza. Krvave oči je lako opravdati, ali ne i tragove koji skidaju puder i rumenilo i ostavljaju crno oko očiju. Moj mehanizam odbrane gotovo pola života, a ljudi misle da da mnogo marim oko izgleda. Bacam još jedan pogled na sebe, klimam glavom - onako, nemam pojma što - i izlazim iz stana. Osvrćem se oko sebe, ali ga ne vidim nigde. Zapravo ni ne znam odakle će doći, a to me vraća nekih godinu dana unazad kada sam ga isto tako čekala i olrenula se na drugu stranu kad sam shvatila odakle dolazi. Strah, šta znam. Telefon ne zvoni, a ovaj put ja ne šaljem ništa.
Vrti se, ali kola ne gleda. I odjednom mi pada na pamet da nema pojma o kolima i da ne zna da su ovo moja. Trubim, na šta ne obraća pažnju. Isuviše je odlutala negde. Naposletku okrećem krug, stajem tačno ispred nje i otvaram suvozačeva vrata - Hajde. Jedva primetno se mršti i već očekujem odbijanje uz neke sulude teorije zašto neće ući, ali ipak izdiše duboko - onako bolno, ne onako kako volim - i ulazi unutra.
“Neću te ni taći”, obećavam, “Samo sam želeo nešto da ti pokažem.”
“Znam”, kaže, “Dobro. Nadam se da nije daleko.”
“Jedno 5 - 6 sati, ali šta je to za tebe..”
Ponovo uzdiše. Ponovo ne onako kako treba. Vozimo se ćutke, što je čudno, jer gotovo da nema trenutka kada ona ne priča, onako entuzijastično.. Kao da je sve moguće.

Nervozno vrtim narukvicu oko prstiju ne usuđujući se ni da ga pogledam, ni da mu kažem bilo šta, iako osećam da se on neprestano okreće i gleda u mene. Tišina nije neprijatna, samo čudna. Nikad pre nismo bili ovako tihi dok smo ćutali. Jedino što se čuje je njegovo povremeno tapkanje po volanu kad nas uhvati crveno.
“Još malo pa smo tu”, kaže, na šta ja podižem glavu i osmehujem se. Bože, koliko je lep. Ponekad mrzim sebe što ne mogu da prestanem da zurim u njega kada ga pogledam. Pa iznova i iznova proučavam njegov profil. Čvrsta vilica, pravilan nos, kosa tamna, gusta, uredno pošišana, kao i uvek i verovatno isto onako mirišljava i mekana kao svaki put do sada. Nije obrijan, zbog čega još više poželim da moje jagodice sada pročavaju njegovo lice. Ponovo. Sve dok ne zapamtim svaki pedalj, svaku neravninu..
Okreće se i kaže: “Stigli smo”, i osmeh mu se pojavljuje na licu kada shvati da me je trgao iz sanjarenja. Pogled mu postaje blaži, a na obrazima mu se formiraju jamice, koje bih isto tako dodirnula, a njega približila sebi..
“Pazi, znam da sam lep, ali mislim da će ti se više dopasti da pogledaš desno.” Okrećem glavu kao po komandi i vidim grad, ceo grad ispod nas!
“Ovde dolazim da mislim.. Izađi, još je lepše napolju. Poneo sam ćebe… Dva”, žurno dodaje kada ga pogledam. “Sedi na haubu.. Ili..”
“Nemoj”, kažem.
“Prerano?”
“Možda.”
Ali u pravu je. Prizor je divan. Ispod nas svetla grada, a iznad sjaj zvezda..
Dobro. Bar je progovorila. Pali cigaretu, iako je rekla da je prestala. Jebiga, valjda sam joj sad više nemir nego spokoj. Izdiše dim. Ponovo onako bolno.
“I?”, pitao, “Hteo si da pričamo?”
Skoro sam zaboravio što smo došli ovde. “Ti si ta kojoj nešto smeta. Mislim da je okej da ti budeš u napadu, a ja u ofanzivi.” Koluta očima, ali joj se uglovi usana malo izvijaju.
“Samo.. Ne osećam se okej. Nisi učinio ništa. Dobro, to verovatno i jeste srž problema. Kao da si nestao, a ja samo čekam i čekam i čekam..” Ćuti, ali ja ne progovaram ništa. Ako krenem prestaće. “Pomalo me plaši sve..”, nastavlja, “Jer se osećam tako slabom. I onda sve krene.. Da ti nisam dovoljna, nikako. Razumem da svima treba samoća. Menj prvoj.. Samo..”, glasić joj podrhtava, “Ja tebe nikad ne bih mogla da izolujem od sebe.” Pali cigaretu. Ovo je izgleda sve što ću dobiti večeras.

Ustaje sa haube, prilazi ivici i gleda grad. Čujem kako diše. Okreće se, dolazi do mene i povlači me za noge ka sebi. Naslanja čelo na moje i mrda glavu tako da nam se nosevi povremeno dodiruju.
“Ne želim da te izgubim”, kaže prigušeno, “Ne mogu… Ali bojim se da ti se neće svideti ono što budeš videla. Plašim se da te ne povredim”, stavlja šake oko mog vrata i odmačinje me. “I kakva je to priča da nisi dovoljna? Dovoljno šta? Jedina osoba kojoj nisi dovoljna si ti, razumeš?” Klimam glavom.
Ne prestaje da me gleda, a ja osećam kako mi se usne mahinalno puće i samo čekaju njegove.
Ponovo spušta glavu. “Nemaš pojma koliko bih to voleo da učinim. Šake mu prelaze preko mojih ramena, klize niz ruke i konačno hvataju moje. “Tako male, nežne, krhke.. A opet tako snažne.”, shvatam aluziju, a on ljubi jednu, pa drugu, pa svaki prst posebno, jer “Svaki deo tebe je bitan. Svaki”. Ponovo mi prelazi uz ruke i zaustavlja se na vratu. Ljubi slepoočnice, čelo, nos, obraze.. Izaziva me.
“Je l’ sve u redu?”
“Ne želim da se kriješ”, kažem mu.
“Dobro. Nema bežanja više. Ni mog, ni tvog. Tu sml. Okej?”
“Okej.”
Odmačinje mi glavu kako krenem ka njemu i govori mi da otvorim oči: “Jebeno lepa”, smeje se i počinje da me ljubi.
U redu je. Tu sam. Gde treba da budem. Gde želim da budem. Sa kim hoću da budem.

Zašto si takva ? Zašto nikome jebeno ne daš da ti se približi? Jebeno ćeš se nasmijati svima,bit ćeš draga i umiljata,al u isto vrijeme s udaljenosti od par metara.Što moram učiniti da srušim taj tvoj zid oko tebe?
-Srećo,srećo to odavno nije više samo zid.To je sada već kuća..Kuća propalih snova i košmara.