svih

Lepe ste, ali ste prazne. Čovek ne može da umre za vas. Naravno, običan prolaznik poverovao bi da moja ruža liči na vas. Ali ona sama značajnija je od svih vas zajedno zato što sam ja nju zavoleo. Zato što sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato što sam njoj napravio zaklon. Zato što sam radi nje poubijao gusenice. Zato što sam nju slušao kako se žali, hvališe ili kako ponekad ćuti. Zato što je to moja ruža.
—  Mali princ

“Ej Sine… Došao je momenat za koji sam znao da će doći od one davne novembarske noći kad si se rodila… I nije onakav kako sam ga zamišljao povremeno proteklu dvadeset i jednu godinu.

Ono kao sad trebam nešto pametno da ti kažem… A za sve ove godine sam ti ustvari pokušavao to isto reći…

Kad si ono u svojoj prvoj haljinici pala ispred zgrade i razbila koljena… Malo si zaplakala a ja sam te bodrio da ustaneš i ideš dalje… I kada sam ti obećao čokoladnu tortu na poklon ako uspiješ šutjeti dvije minute… A ti si onako ubjedljivo s razrogačenim očima nakon pola minute rekla da ne možeš da šutiš jer će ti oči iskočiti…

Kad su ti u vrtiću dali lutku da te uslikaju s njom, a ti si je onako nevješto i nesigurno držala, znao sam da ćeš jednog dana kad odrasteš ipak biti vješta za neke druge stvari…
I uspjelo nam je … i kad daješ injekcije, i kad slikaš selfie i kad voziš dizela ide ti odlično.. I koliko su me svi mrzili kad su vidjeli da tebe, svoju kćerku šesnaestogodišnjakinju častim velikim točenim …

A samo sam ti htio pokazati kako će te mangupi čekati u zasjedi sada kada si odrasla…

I načekali su se, znam, ali te nisu ulovili… Ćaćina škola…

A što smo se svađali… Svađali smo se povremeno svih ovih godina i nikad pobjednika u toj svađi nije bilo, jer nekako su i moj jezik i tvoj jezik isto lajavi došli… Pa bi nas onda čudno svi gledali kad bi sve te naše neriješene svađe smijehom završili shvativši da nismo isti, ali smo slični toliko da ponekad boli…

I sad nakon svega došao je onaj dan… Onaj momenat za koji sam znao da će doći od one davne novembarske noći kad si se rodila… A ja ti do sada skoro sve pametno rekao što sam znao…

Odlaziš iz gnijezda u samostalni život… I nemam ti ništa novo reći što već nisam rekao ali mogu da ponovim neke stvari…

Kad sljedeći put padneš, možda neću biti blizu da ti pružim ruku ali stisni zube i ustani…

Kada ti nekad neko sljedeći put bude tražio da šutiš… Uzmi onu istu čokoladnu tortu, opali ga posred lica, podboči se rukama i reci mu tako glasno ‘NEĆU’ da ga zaboli…

Kad neki novi mangupi pokušaju da te u neku novu zasjedu uvuku, sjeti se kako ti je stari objašnjavao za što sve srednji prst na ruci može poslužiti…

I da znaš… mogu ti tamo neki govoriti da si nevješta i nestručna i nesposobna i ovakva i onakva… Pusti ljubomorne neka se pate u svom neznanju i zavisti, digni glavu i u mimohodu pod ruku sa svojim čovjekom prođi dalje… Ne daj da te dodirnu njihove tuge koje nose u sebi i ne znaju što će s njima…

I ne sijeci krivine..

Nikad ne sijeci krivine…

Znam reći ćeš da to nikad ne radiš… Ni nemoj… Stari će ti sada ponoviti jednu istinu… Nikad kraći put nije bio brži… I nikad ni neće biti…

I nemoj nikada ni radi koga stajati… I čekati…i gledati prema dolje… Uvijek gledaj i idi naprijed i gore… A ako radi toga trebaš ponovo postati lajava onako kako sam te nekada učio onda budi… Uvijek daj do znanja da postojiš…


A s čovjekom kojeg si izabrala… Znaš već što ću ti reći… Razgovaraj… Uvijek i stalno… O svemu… Nikada nemoj ušutjeti s njim jer tišina nije sastavni dio ljubavi… Tišina je sastavni dio tuge…

A ako nekad… Slučajno… Iz nekih nepoznatih razloga… Ponekad… Jednostavno ušutiš… Obavezno gledaj da šutite zajedno… I da kratko traje…


I znaš… Kada smo svih ovih godina putovali zajedno govorio sam ti da je najljepši dio putovanja ustvari povratak… Sada ćeš na bilo koju stranu imati povratak…Kada odeš dolje, dolazak da me obiđeš biće povratak kući… Kada dođeš ovdje, odlazak dolje će opet biti povratak kući… Uspjela si da jedan san pretvoriš u život…

Idi dalje, Sine…

I sjeti se Mame i Starog ponekad…

Pismo koje je jedan otac dao svojoj kćerki na dan njenog vjenčanja. ❤

Nije mi jasno kako
nakon svih ovih godina
i dalje nisam naučila
um da zaćuti
anksioznost da nestane
suze da prestanu
dah se stabilizuje
ruke da se ne tresu
u noćima poput ovih
kad ništa nema smisla
i sve previše boli
a jutro je predaleko

Sreli smo se posle skoro tri i po godine. Javili se jedno drugome, onako bezvezno, kao da nikada nismo maštali o zajedničkom životu. Nasmešili se i nastavili svako svojim putem.. Tri sata kasnije i verovatno koja čašica više i poruka sa njegovog broja “Jesi li ljuta na mene?” “Ne. Što bih bila?” “Onako.. Pitam samo..” “Nisam, ne brini :)” “Gde si?” “Skoro pa kod kuće.” “Hajde me sačekaj, hoćeš?” “Staro mesto?” “Da.. Eto me za desetak.” “Važi.” Ruka je mahinalno krenula ka torbi tražeći paklicu, potpuno nesvesna da sam prestala da pušim. Kao da je sve ponovo isto kad smo imali osamnaest… Obradovaće se, mislim. Nikada nije bio oduševljen mojim konstantnim paljenjem i gašenjem cigareta i uvek bi me pitao “Mala, zar stvarno mora?” Moralo je, kad je on u pitanju moralo je, jer nisam umela drugačije da sakrijem svoje emocije, već sam ih stalno opravdavala nedostatkom nikotina u krvi. Pojavio se. Nervozno nasmejan i kao po navici, prešao je rukom po glavi, iako mu je kosa sada bila znatno kraća, gotovo je nije ni imao. Pričali smo to veče o mom fakultetu, njegovoj devojci, koliko su nam se planovi promenili od osamnaeste, koliko smo se nas dvoje promenili, što se više ne družim sa njom.. I onda tišina, neprijatna tišina. Mislim se kako džabe pokušavamo da se foliramo da je sve kao i ranije. Promenili nas drugi ljudi, okolina, različiti životni putevi.. “Izvini”, progovara odjednom “Za šta?” “Što se nisam više borio za tebe..” “Ma hajde, to je poslednja stvar zbog koje treba da mi se izvinjavaš. Trpeo si me koliko i kako niko drugi nije.. I hoću - neću faze i izlive besa i ljubomoru i suze.. Ja sam ta koja bi trebalo da se izvini tebi što nije cenila to kad je trebalo. Drago mi je što si sad sa njom i što vam je lepo, zaista”, pokušavam da se osmehnem. Podiže glavu i ozbiljno me gleda. “Ne, odustao sam. U jednom trenutku mi se smučilo sve to sa tobom i stvarno nisam mogao više. Hteo sam, ali nisam mogao..” “Znam. U redu je. Stvarno sam bila nesnosna.” “Jesi”, smeška se, “ali i pored toga bih te ponovo birao. Sećaš se šta sam ti rekao one noći?” “Delili smo mi mnoge noći…” “Znaš na šta mislim.. Padao je sneg, a mi smo sedeli tamo….” “Znam”, prekidam ga. “I dalje to misliš?” “Da će se svako ko te upozna zaljubiti u tebe? Naravno da mislim. Rekao sam ti već, previše si zanimljiva da se nekome ne dopadneš.” Sklanjam glavu u stranu. “Izvini..” “Za?” “Što sam mislila da si seljak.. Nisi.. Bio si nešto najbolje što mi se desilo dok sam boravila ovde.. Valjda sam želela tako da te vidim, jer mi je dugo vremena bilo nepojmljivo da sam se, od svih ljudi, zaljubila u tebe..” “Bila si zaljubljena u mene?”, pita iznenađeno. “Naravno da jesam..”, smejem se, “Mučim samo one koji mi se sviđaju, pa ti sad vidi”, pokušavam da se našalim. “Uh..”, smeje se. “Znam..” “Bilo je lepo..” “Jeste”, potvrđujem, a u sećanje mi se vraćaju svi razmenjeni poljupci, svaka lepa reč, svi planovi, želje, tajne.. Svaki pijani poziv i one silne besmislene poruke.. “Znaš da sam malo upraksirala pijano kucanje. Sad ljudi nešto i razumeju..” “Dobro je. Mogao sam satima da dešifrujem i opet mi ništa ne bi bilo jasno..” Pravim tužnu facu. “Hajde, ni ti se trezna ne bi shvatila..” “To sam nije bitno”, kažem mu tobož uvređena. “Da li bi se vratila?” “Ne.. Mislim da ne bih. Bilo je lepo, ali nastavili smo dalje..” “Da”, govori ne baš potpuno ubeđen u to. “Znaš, stvarno sam hteo da te oženim i da imamo decu..” “Znam. I ja sam to želela… Bože, čini mi se kao da se sve to desilo u prošlom životu, a ne pre nešto više od tri godine..” Osmehuje se, ali ne gleda više u mene. Sećam se koliko sam volela kako me gleda i koliko bih se oduševila svaki put kad bi neko prišao da nam kaže da je divno gledati nas, jer se baš vidi da smo zaljubljeni. Ne sklanjamo ni pogled jedno sa drugog, ni kez sa lica, a drugih ljudi kao da nema okolo.. Tako je bilo nekada. “Čuvaj se, hoćeš?”, ustaje. “Naravno..” “I kad nađeš nekoga, daj mi.. U stvari nemoj. Shvatiće i sam. Nadam se samo na vreme”, ponovo slaže neki pokušaj osmeha, a ja ga imitiram. “Žao mi je što nikada nisi bila moja”, ljubi me u čelo kao nekad, a ja prećutkujem da je tako lako mogao da me ima nekada, samo je trebalo da pita.. “Pazi se”, kažem mu,“Smanji alkohol. Ne vozi pijan. Ostvari svoje snove…… Sa njom”, dodajem naposletku. “Hoćeš da te ispratim?” “Ne, nema potrebe. Mogu i sama odavde.. Sad će ionako svanuti..” Otvara usne nešto da kaže, ali na kraju samo klimne glavom, mahne mi, okreće se i odlazi, a ja ga gledam.. Kao i onaj put pre tri i po godine, samo što sada nema potrebe za suzama. Nismo ostvarili ništa što smo želeli; bili smo naši, ali ipak nikada nismo.. I to je u redu, jer smo odrastali, učili, pokušali i nismo uspeli.. Pogrešno vreme, godine, mi.. Gledam ga kako zamiče svesna činjenice da ga ovaj put stvarno neću videti, ni čuti nikada više u životu, ali tako je i bolje.. Vreme je za neke druge stvari.

Nisam smeo ni da je taknem te prve noći. Samo sam je gledao. Bila je previše, previše vredna. Činila mi se krhkom, lomljivom, zato i pomalo zabranjenom… najposebnijom od svih.
—  Zajedno sami, Marko Šelić
bila je niska, zvao sam je malena.
bila je moja malena.
imala je dugu, tamnu kosu. poprilično razbarušenu i neurednu, ali to je ona.
imala je smeđe oči poput tamne čokolade.
nekada su toliko vukle na crno da sam mislio da ću se izgubiti u njenom crnilu.
nije mi smetalo, to je bilo njeno crnilo.
imala je mal nosić, izražene jagodice, usne boje višnje, ten boje meda.
imala je uvek blagi smešak, pogled koji će ti reći sve prećutane reči.
imala je par sitnih benova na licu, što sam smatrao simpatičnim.
imala je u sebi dovoljnu dozu ludila, uvek je išla na sve ili ništa.
imala je krhko detinje srce na koje sam morao da pazim.
o da, bila je tvrdoglava, inatila se poput deteta. i sve je moralo biti po njenom. i svi su morali da je slušaju. i svi su morali da je vole.
voleo sam je i ja.
zbog svih njenih vrlina i mana.
voleo sam sve zbog čega ona nije volela sebe.
voleo sam je.
—  Kutak Izgubljenih Snova

Moja sestra je neku noć
Bila puna života.
Vedra
Vrcava
Hrabra
Drska
Gotovo sve što ja nisam.
Pa ipak
Moja sestra je sa svojih
Četrnaest godina
Popila celu bočicu tableta.
Ona plače svako veče
Pre nego što zaspi
Plače i po raznim ordinacijama
I traži pomoć od svih
Jer je i dalje ono naivno dete
Koje veruje svima
Pa ipak
Zbog drugih ljudi
Ona dugo nije bila srećna
I nema više taj “ne dam na sebe stav”
Krije se kad hoda
Krije se i ovako
Od svih
I ljudi, to nije lepo
Nije ni najmanje.
Ali šta očekivati od sveta
U kom dvanaestogodišnjak
Zapali prosijaka
A oni ga šalju na razgovor
Jer je samo dete
A upravo su ta deca
Najviše kriva
Što odrastamo puni straha
Gorčine
Bola
I tuge.
Ti koji čitaš, molim te
Održi se u životu.
Budi svoj heroj
Govori sebi da se voliš
Svakoga dana
Ispred ogledala
Jer niko drugi te neće voleti
Kao što voliš sam sebe
I niko drugi neće biti bitan
Ako te ne voli
Kad naučiš da voliš
Samog sebe.

Sara Knežević: I bolje što si propustio

Bolje što si propustio
da spoznaš
moje obojene dane
monologe
u rana jutra
verovanja
u večni život
u lepotu
univerzuma
dobrotu
svakog čoveka
bolje što si propustio
prepirke
o crno-belim filmovima
ruskim piscima
prosjaku sa šeširom
i svetlim očima
pijancu na ulici
vedroga osmeha
bolje što si propustio
moje
histerične večeri
stotinu prejakih kafa
razbacanog pesimizma
pokidanih papira
izgužvanih
misli
nagle promene
odeće
i raspoloženja
rasporeda
karmina
i nameštaja u stanu
bolje što si propustio
čekanje zore
uz imitacije Nine Simone
ili Janis Joplin
ili
iznova iste recenzije
Hoseinijeve knjige
moj pregrubi smeh
napukli glas
koji šapuće
kako voli
mirise kože
u svitanje
svako moje
pitanje
za koje još ne postoji odgovor
moju želju
za
širinom
prirode
melodijom
planine
i mora
bolje što si me propustio
i odabrao nju
što si odbio
da ti se uvučem pod kožu
da zalutaš u moj svet
bolje što si me propustio
jer bi se izgubio
nisi ti za mene
i moje ambicije
su veće
od tebe
previše me je
jedva stižem se
sklapam se
tražim se
i učim
da zavolim
strahove
neravnine
anksioznost
sve praznine
da prihvatim
i upoznam je
pre svih
samu sebe.

Ja sam zatvaran u ludnice, ismijavan
Ponižen pred onima koji su te imali
Kad god su htjeli a ja nikad
Ma koliko te želio.

Ja koji te nikad nisam imao
Bio sam vjeran
Više od svih tvojih ljubavi zajedno.

Kako sam je izgubio?

Izgubiš je:


Onog momenta kada počne da se oseća bezvrednom

Onog momenta kada počne da se oseća kao smetnja

Onog momenta kada počne da se oseća tužno zbog tebe

Onog momenta kada postaneš bolna tema

Onog momenta kada pogleda u tebe i seti se ožiljka koje si joj naneo

Onog momenta kada vam se veče završi u njenim suzama

Onog momenta kada njene suze ne zabole tebe

Onog momenta kada je tvoje reči poseku poput mača

Onog momenta kada počneš da padaš u njenim očima

Onog momenta kada je neprijatno iznenadiš

Onog momenta kada je razočaraš

Onog momenta kada učiniš ono što je mislila da ti nikada ne bi

Onog momenta kada ne primetiš nešto što je njoj bitno

Onog momenta kada staviš nešto drugo ispred nje

Onog momenta kada ona postane cena koju moraš da platiš

Onog momenta kada joj okreneš leđa

Onog momenta kada je pustiš da zaspi u suzama

Onog momenta kada ne budeš ruke u koje će da trči tužna

Onog momenta kada zaboraviš da je pitaš ,,Kako si?“

Kada zaboraviš da joj kažeš ,,Volim te ludo”

Kada joj ne kažeš koliko je divna

I koliko ti je vredna

I koliko bi svet bio sranje bez nje

Onog momenta kada počneš da je uzimaš zdravo za govoto

Onog momenta kada sve staviš na njena leđa

Onog momenta kada ona počne da vodi sve bitke za vas sama

Onog momenta kada joj ne budeš sigurnost

Onog momenta kada se uplaši tvog odlaska

Onog momenta kada ti nešto što je njoj ozbiljno bude smešno

Onog momenta kada zaboraviš da ona može da ode od tebe

Onog momenta kada ne želiš da je saslušaš

Onog momenta kada joj kažeš da ti je dosta

Onog momenta kada njoj bude dista


Onog momenta kada se ona umori od svih ratova koje je vodila sama za vas. Onog momenta kada se ona umori od pričanja, od toga da bude tvoj oslonac. Onog momenta kada se ona umori do toga što ne dobija ono što bi trebalo. Onog momenta kada shvati koliko je ne ceniš, a koliko vredi. Onog momenta kada zaplače jer je shvatila da ti ne plačeš i da nikada nisi zbog nje. Onog momenta kada zaplače jer je shvatila da ne vredi ostajati na silu uz tebe. Onog momenta kada skupi svu hrabrost ovoga sveta i ode od tebe. Tog momenta ćeš je izgubiti. Ona je tebe gubila sto puta, ali ti ćeš nju samo jednom, zapamti. - Sanja Mitrović insta: @obecao_si

Moja mržnja prema cijelom ovom svijetu me obuzima i mislim da za par godina, mjeseci, možda i dana neće ostati ništa od mene, bit ću djevojka satkana od mržnje. Sa svojih nepunih 20 godina, ja sam puna mržnje. 

Mrzim vas, ljudi, jer uništavate prirodu i neka vam taj vaš Bog dopusti da se ugušite u vlastitim govnima i da ostanete bez zraka jer siječete šume, zagađujete jezera i gradite nove zgrade samo zato što ste pohlepni i želite još apartmana i još gluposti jer vam jedna višemilijunska kuća nije dovoljna, nego morate imati cijeli grad. Gradite sami sebi države u svojoj pohlepi. 

Mrzim vas, ljudi, jer vam je bitno gdje se kupuje odjeća i jer kupovanjem te odjeće nabijate glupe komplekse ostalima i rugate se jer nemaju jebenu brendiranu odjeću. Jebem vam svaki vaš brand koji kupujete.

Mrzim vas, roditelje, jer ne dajete svojoj djeci priliku da postignu ono što oni žele u svom životu, već preko njih pokušavate umiriti svoje komplekse i ostvariti svoje želje za koje niste imali mozga niti sposobnosti. Mrzim vas jer ne dajete djeci da sanjaju. Mrzim vas jer im strogo zabranjujete pušiti, jer im birate prijatelje i govorite im da su glupi jer nešto ne rade na način na koji ste vi to radili. Mi vam nismo krivi što ste vi u školu išli pješice, imali jednu ili dvije majice. Mi vam nismo krivi jer niste koristili računala, nego ste sve “pješice” računali. Mi nismo “prokleti retardirani balavci” koji se ne znaju snaći u životu, mi se želimo snaći na način za koji vi niste imali jebeni mozak.

Mrzim i Vladu jer pljačkaju ljude i tjeraju ih na oduzimanje života, mrzim zatucana govna koja ne vide dalje od Isusa, Biblije, Boga, Marije i svih mogućih svetaca. Mrzim ljude koji se pozivaju na mržnju u ime vjere. Mrzim to što ubijate životinje, što ih ostavljate na cesti samo zato što ste lijena govna i niste im pružili pravilan odgoj, nemate strpljenja za pse, mačke i kojekakve životinje. Kako ćete imati strpljenja za odgoj djeteta? Kako će vaše dijete izrasti u osobu koja nije prazna i robotski programirana? 

Mrzim vas, profesori, jer nas maltretirate glupim definicijama, računima, matricama i nepotrebnim informacijama koje nam ispiru mozak i ne daju nam da se istaknemo, jer, ako smo drugačiji, ako imamo bilo koji drugi način, koji nije vaša formula ili vaša definicija, mi padamo. Mrzim vas jer nakon dugonoćnih učenja, mi ne možemo proći zato što vi imate jebenih 8 rokova i ne moraju svi proći prvi put. Da, to je to. Takvi ste. 

Mrzim vas, novi “glazbenici” koji promovirate drogu, seks, nasilje, golotinju i zaglupljivanje. Vi ste, retardirani debili, nekome od djece uzor. I sami vjerojatno imate djecu ili ih planirate i stvarno, hoćete li stvarno da vam djeca budu drolje, iskorištavači žena, nasilnici, drogeraši, zatvorenici? Niste mi jasni. 

Mrzim vas, mediji, jer krijete istinu i punite ljudske, još gluplje, glave informacijama koje su netočne, nemoralne. Mediji, koji bi trebali informirati, potkupljeni su i lažu.Također ubojice ljudi. Nemam što više reći. 

Mrzim vas, ljudi, jer mrzite druge ljude zbog boje kože, nacionalnosti, vjere, izgleda, načina života, mrzim vas jer se brinete o tome tko što jede. Mrzite ljude jer su vegani ili zato što nisu vegani. Ubijate jedni druge, mrzite jedni druge. Mrzim svakoga tko je bilo što od gore spomenutog. A najgora vrsta ljudi su one velike dobričine, koje svakome kradu srca samo zato da bi ih grubo iščupali, popljuvali, zgazili i bacili kao otpad. 

Sa svojih 20 godina, ja mrzim život i mrzim svijet. Je li normalno da želim živjeti čak i bez korisnih stvari na internetu jer ću uvijek naletjeti na neku mržnju i dramu i sranja? Je li moguće da ne želim izlaziti van iz kuće jer ću vidjeti debile i “ljude-neljude” kako su popularni, kako uživaju u svom glupom i praznom životu i misle da im je život savršen? Mislim, zaslužujete vi to da mislite da vam je život savršen ovakav kakav je, jer takvi ste debili. To je ustvari, jedino što zaslužujete. 

Manjina ljudi ne zaslužuje biti pametnim ljudima koji sve to gledaju i koji mrze bez razloga, jer im smeta ovakav svijet, a jadni su i bespomoćni, jer protiv gluposti nema lijeka. 

Veliki snovi

Ne možeš ti sa mnom,
ja sanjam velike snove,
ogromne,
glomazne!
Hej, ne možeš ti sa mnom!
Ja sanjam ljubav
sa velikim slovom LJ!
Sanjam dve šoljice kafe
dok se svet još budi
i jednu cigaretu,
tu jutarnju moram da zadržim!
Sanjam mir
i tišinu
i spokoj.
Sve je kako treba.
Ne možeš ti sa mnom!
Sanjam kako odlaziš na posao,
a ja spremam ručak
i pišem najljubavniju,
od svih ljubavnih knjiga,
o nama.
Pišem kako mi
svaki dan
kupiš jednu knjigu,
iako ih imam previše
i sigurno ću umreti pre nego ih sve pročitam.
Pišem kako posle podne
gledamo serije;
u stvari ja gledam,
ti spavaš.
Pišem kako predveče
šetamo plažom
držeći se za ruke,
iako smo već zašli u godine.
Ko još broji,
kad se voli?
Pišem kako subotom ujutru
i dalje uzbuđeno tragamo za gramofonskim pločama
i potom ih slušamo,
ceo celcati dan.
Pišem kako nedeljom gledamo
samo crno-bele filmove
i da si pomalo ljubomoran na Bogarta,
a ja na Odri.
Pišem kako se i dalje volimo
isto kao i prvog dana.
Zato ne možeš sa mnom,
ja sanjam velike snove!

Imao sam 18 godina, a sjećam se kao da je jučer bilo kada sam prvi puta trebao da je poljubim, i da poljubim djevojku prvi puta u životu. Panika ravna terorističkom napadu. Sjećam se njenog prvog dodira, i koliko sam počeo da štrepim, kao curica, a izigravao sam pravu muškarčinu. Sjećam se i prvog “volim te”. Sjećam se i prve svadje..oko gluposti, naravno..gluposti koja je nama tad bila “kraj svijeta”. Sjećam se i prvog prekida…hinjski…inat…šta li.. Sjećam se i prvog intimnog odnosa s njom, njenog straha, i mog straha koji sam morao sakriti kako god znam, iako pojma nisam imao što radim…radio sam nagonski, pun ljubavi.. Zato valjda i pamtim. Sjećam se i naših prvih zajedničkih planova.. Naših izlazaka.. Ručaka.. Putovanja.. Sjećam se tih lijepih očiju. Sjećam se svih tih godina provedenih skupa.. Sjećam se i kada mi je rekla da je najbolje da se više ne čujemo.. Mislio sam da je nikada neću prestati voljeti, i da nikada više neću moći biti s nekim drugim. Sjećam se i večeri kad se udala. Svega se sjećam… Ne znam zašto. Ne mogu reći da je još uvijek volim, jer je ne volim. Stvarno ne. Draga mi je tamo negdje u ćošku duše, kao sestra. Kao dobar prijatelj. Ljubav je nestala odavno. Ostala su samo sjećanja. Ona je sada udana žena…i u ovakvim noćima, koje znam da će biti besane, i kada se prisjećam svega, pa tako i nje… Iskreno se zapitam…. Sjeti li se ona mene ponekad… Po ružnom? Po lijepom? Nažalost, nikada neću saznati. Ili na sreću.

15:33

Priznajem ti
Užasno sam uplašena
I to mnogo
Pustila sam te unutra
Kao nikoga pre
I postala veoma ranjiva

Zakopana ispod svih ovih bedema
ležim ja
Drhtava i slaba
A sada sam odala tajnu
Koja bi mogla biti moj kraj

Molim te
Nemoj me ubiti
To je sve što tražim.