svasta

Ne znaju oni nista

Ne znaju oni nista, kad kazu da vise ne osecam nista.
Zadrhti ovo moje ludo srce, svaki put kad si mu ti blizu.
Zamrznem neku cudnu grimasu na licu, samo da se osmeh ne bi razvukao, kad god me pogledas tim tvojim nebo plavim ocima.
Ne znaju oni nista, dok tvrde da me je proslo.
Jos uvek stranice sveske ispisujem recima, koje su samo tebi posvecene.
Jos uvek svaka knjiga ima na svakoj strani taj prokleti datum koji vec dugo iz glave ne mogu izbaciti.
Jos uvek podvlacim citate, kojima opisujem tebe.
Mada, osecanja ne pokazujem bas cesto, tek kad mi je casa pri dnu, a ide neka od Balasevicevih pesama.
Jos uvek osecam, to ne mogu izbrisati.
Mada, kad si ti tu, bezim od tebe, samo da ne bi cuo otkucaje mog srca, koji naglo ubrzaju. A oci se zacakle kad god pomenes moje ime.
Pricaju oni svasta, mili. A ne znaju, da sam samo uspela da odglumim hladnu osobu.
Ali ti me znas, jos uvek ljubav zovem tvojim imenom, al’ to nikad ne bih priznala.
Budala.

Smijali su joj se, potcjenjivali je. Mislili da su bolji od nje. Svasta pricali. A ona je opstajala. Pored svakodnevne borbe imala je i njih koji su joj stvarali dodatne muke. Ali ona se borila i preživljavala. Borila se zbog sebe i zbog ljudi koji je vole. Nekada je mislila da neće uspjeti. Bilo je jako teških trenutaka, po malo i onih lijepih. Trudila se da pamti one lijepe, njih je bilo jako malo ali su je ispunjavali i podsticali da uspije. Ona vjeruje u sebe, vjeruje da će uspjeti. Jednog dana zaista i hoće

Jos te sanjam i volim, zelim isto kao nekad,
sve bih dao da se vratis, bar na sekund da te imam ko pre
al’ ti to ne znas… A ja se plasim da ti kazem sve,
jer boli kad me gledas… A znam da ne znas me!
Zato i cutim, cuvam to za sebe,
navik'o na bol, al’ sam previse slab na tebe!
I svi se trude, ali ne mogu da promene,
taj izraz na mom licu kada god te neko spomene!
Ja nisam onaj stari mada hteo bih to,
al’ meni tol'ko toga fali da bih bio on!
Vreme ne mogu da vratim - a kad bih mog'o,
ja sve bih dao za jos jedan tren sa tobom!
Pa te trazim, k'o ludak, al’ vise ne znam ni sam,
na starom mestu nema te, tu sve je prazno bez nas!
I ovaj grad je tol'ko cudan, cesto pomislim da ludim,
znam da nisi tu… Al’ te vidim kad zazmurim!
Tad sve je isto, ipak potpuno drugacije,
al’ to je zivot - na sve se naviknes!
A ja ne mogu jer kad oci otvorim, pred njima
vidim tebe sa njim, imas sve, a ja nemam nista! Ne!
O nama pricali su svasta, znas i sama kakvi su ljudi,
prazni i ludi, uvek zele sve da promene!
Ali bili smo jaki, nismo dali da nas povrede…
“Zivot je taj koji cesto sve to okrene”!
I nisam jak, nemoj to da mislis,
taj sto se smeje nisam ja,
vec samo iluzija onog sto sam trebao biti,
sve bih dao da sam isti,
al’ taj osmeh na mom licu nije to sto vidis!
Ja ne zelim druge usne, tudji zagrljaj u nocima hladnim,
tu gde smo stali, jos te trazim - al’ tu te nema!
Ja bicu dobro, ali nikad onaj stari kog si znala nekad…
I sve bih dao za jos jedan tren sa tobom,
ne trazim mnogo, samo sekund da te imam k'o pre!
Al’ ti to ne znas, a ja se plasim da ti kazem sve,
jer kad me gledas kao stranca to me boli najvise!!
A moj si citav svet, moj pocetak i kraj,
moja ljubav i san, zelja, noc i dan…
I samo zelim da znas da uvek bices ta
i sve sto imam zelim da ti dam!
I jos se nadam, jos uvek verujem u nas,
jos te sanjam, pratim svaki trag!
Al’ samo Bog zna koliko mi falis,
kada jutro opet docekam sam!!



Lezala sam te noci na njegovim grudima i cutala, znala sam da je poslednja, da je sad tu pored mene, da je sad moj i mozda nikada vise… Znala sam da ga necu videti godinama i prokleto sam cutala, u meni je gorelo, imala sam zelju da kazem svasta, ali nesto mi nije dalo, nesto mi je stvaralo knedlu u grlu i teralo suze na oci, nisam mogla, nisam imala snage… Posmatrala sam ga, gledao je u plafon, zamisljeno, cutao, i on je imao nesto da kaze, mogla sam da osetim njegovu nervozu, nije upotrebio ni jednu rec, ali rekao mi je  sve  njegovim zagrljajem na samom rastanku iz kojeg me nije pustao, a ja sam se otrgla i otisla, bez reci, to sebi nikada necu oprostiti…
—  ti-si-cilj-mog-lutanja
Imala sam drugaricu,zapravo sestru,bile smo bliske,prebliske. Nismo mogle jedna bez druge…Dijelile smo sve,tajne,hranu,krevet,pa cak i decke. Odrasle smo skupa,naucile svasta jedna drugu,radile ludosti koje smo mogle raditi samo skupa. Bilo je divno,nisam vidjela kraj. A onda je sve propalo,naglo. Ona se promjenila,ja sam se promjenila. Ne prepoznajem ju vise,a ni ona mene. Pocele smo gubiti kontakt,udaljavati se,nebi se cule vise danima,falila mi je,a opet nije.Zasto se to dogada? Zasto ljudi gube kontakt i ne mogu ga uspostaviti opet? Zasto ne mozes u zivotu stisnuti ‘replay’ i sve ponoviti. Nikada to necu shvatiti.
—  Myhead
Ona je njemu bila jos jedna klinka koja pala na njegove snene oci i slatke rijeci.Naravno da mu ona nije nista predstavljala,ma koliko se ona nadala.Izgubili su kontakt u potpunosti.Ali kada te nesto ujede za srce,budi se ponos,budi se inat.Ona je poradila na sebi i postala je onaj tip djevojke koji njega privlaci.Iako bi mu se predala u sekundi,nije obracala paznju na njega,znajuci da on pogled ne skida.Htio je da se vrati u njen zivot,htio je priliku da porazgovara s njom o bilo cemu,trudio se da bude u njenoj okolini onako kako je ona prije to radila.Pokusavao je svasta,al’ nije uspio,bilo je kasno.
Septembar

Prvi septembar. Pocetak skole. Moze se reci i pocetak hladnog vremena. Pocetak jeseni. Nekako prije septembra i ne gledam da li lišće opada….ne obraćam paznju na to.  Na putu do skole uočim sve te detalje koje ne shvatam prije… pocetak mnogih stvari je taj septembar. Kazu da je to najdepresivnije godisnje doba. Ljudi ga ne vole. Kisa koja tada krece izaziva tugu u drugima. Bas zbog toga sam drugacija od ostalih. Mene kisa cini srećnom. Kisa moju tugu pokriva. Kisa mi uklanja ono sto se golim okom ne vidi. Osjeti neko. Osobe koje su kao i ja. Ima ih jako malo. Ali postoje. Vole kišu. Vole tmurne boje, znaju da tada mogu plakati da ih niko ne shvati… Znaju sve sto znam i ja. Znaju da lomljenje lišća pod stopalima ima isti zvuk kao i lomljenje u prsima dok mislimo na osobe koje su nas povrijedile. Znaju da kapi kise koje padaju na lice imaju umirujuci efekat. Znaju da gledanje u jutarnju maglu ostavlja utisak kao da gledate svoj zivot…sve je tu, znate da postoji, ali ne znate jeste li blizu ili daleko od toga mjesta ili osobe…od zivota uopste. Sve je bilo , sve prolazi, svasta novo dolazi. Ali nista nije rijeseno. Sve je mutno. Maglovito…

Nisu ga znali, a pricali su o njemu svasta. Los decko, los djak, samo su mu trazili mane.
Nisam mogla to da prihvatim, a opet i pored toga nisam znala kako da ubedim ljude da ga gledaju drugim ocima.
Pored njega su i mene gledali kao losu osobu. Samo zato sto sam prihvatila njega, samo zato sto sam videla njegove vrline.
Niko od njih nije znao njegov zivot.
Niko nije znao kakav je kad je sa ljudima koje voli i koji njega vole.
Eto, sudili su mu samo zato sto je neko rekao da je on takav.
A nisu videli kada je plakao kada mu se sve skupilo.
Nisu culi kad mi je pricao njegove zelje.
Nisu videli kada je svojoj voljenoj napravio iznenadjenje.
Nisu videli kada me je tesio i kada me je branio od svih.
Nisu videli koliki mi je prijatelj. Nisu videli da bi za sve svoje prijatelje dao zivot.
I zato ne mogu da objasnim ljudima zasto se druzim sa njim. I ne mogu da im objasnim zasto ce mi bas on jednog dana biti kum.
Ne, oni su videli samo ono sto su zeleli.

Nikad neces razumeti tu prazninu u mom srcu. Nikada neces znati zagrliti,ispuniti. Nikada neces znati razumeti tu maglu u mom pogledu… Kad odlutam, kad zastanem u pola reci, u pola koraka. Uvek cu ti ostati daleka. Uvek cu ti reci:,,nije mi nista,, a svasta mi je.
—  ( tuzan-covek-srecnog-lica )