suvise

ja vecinu vremena: ne slusam folk muziku

ja na ekskurziji : A SAD MI DAJ NJEN BROJ DA MESTO TEBE JA RASKINEM SA NJOM TU TU TU NEKO TE ZOVE SEDMI SPRAT I MRAK U STANU ZNAM DA IMAS TO U PLANU I TAJ CRVENI LAK MIRIS SUVISE JAK DA SE NADJEMO NA POLA PUTA NA POLA PRKOSA I POLA PONOSA AKO IMAS PETLJU AKO IMAS HERCA ZASTO BAS TI MOJA IKONO SA ZIDA

Ne diraj je. Suvise je krhka za tvoje grube dodire. Ne sapuci joj. Naviknuces je na prijatnu melodiju tvoga glasa koja ce joj posle faliti, kada ne budes vise tu kraj nje. Ne ljubi je. Pamtice zauvek otiske tvojih usana i onemogucices joj da te zaboravi.
—  Aurora

Zivim u senci senke, tvoje senke
i znam da znas
jos uvek sminkam stvarnost tvojom bojom
jer drukcije ne umem, ne razumem
ne zelim pred laznim svetom celim
da se lazno veselim
to nije osmeh, to je grc
ljudi su slepi
lepi dani, nasmejani, za tebe, 
za mene skice
druge duge ulice, srce skitnice zgazeno nehotice
znam da znas
jer u svim snovima ti vrtim 
sve te prazne reci praznim danima, nestajes
i prica odavno nije fer
lepotica i zver, suvise razno
sve je prazno
prazno je zarazno, neprolazno
vracam se njima, zar mislis 
da se stvarno ponosim time
u mojoj glavi posle svega 
sve one nemaju cak ni ime
samo te oci posecene vetrom 
koje sjaje bas kao i moje
znam da znas
al’ ne vidis i ne cujes
i ne znas koje 
male stvari se broje
i dok porazi se roje
plasim se da priznam 
da postojis, rane gnoje 
i da mi falis
fali mi dodir, fali mi rec,
fali mi osmeh, fali mi lice,
fale mi lazi, fale sitnice, dosta krivice
ptice selice nestaju
ja ostajem i 
svi ti pogledi me plase
prokleti srecni zagrljeni ljudi
sve te uloge su bile nase
samo moje i tvoje
a gde smo sad
gledaj u mene, nema mene
samo sene uspomene, samo tragovi
koliko dobijes, toliko das, ti nisi smela
znam da znas, znam da znas, znam da znas

Jedan zivot, gde prestajem ja
gde pocinjes ti 
jedna ljubav, gde stali smo mi
gde sad su drugi
i reci sta je to ponos
sta je to sram
ne zelim da znam
i kad se svet srusi
na starom mestu bicu sam

Sve suze sveta sprala je kisa
na kraju nisi ni siguran 
da si uopste plakao
niti da si dno dotakao
a nagao kakav jesam
slagao sam sebe da si laz 
i vratio se svojim starim stazama
ali ni svi peroni sveta 
nimalo me nisu promenili
i dalje isti blejer iz bloka
uvek mastarskog oka
nikad izvan svog toka
mikrofon i dalje rokam 
na putu do doka luke srece
i dan je taj sto me vara
plavetnilo neba misli skrece
a onda padne noc, prokleto dugi sati
sakatim srcem shvatim
sitnice, ponos, inati nece mi dati 
da pratim trag, a znam
sve je nista, slomicu kazaljke
vreme ce stati, kosmos ce cekati
da samo umem da te vratim
trazim te, sanjam te pijanim ocima
u nocima, u tudjim licima
u stanovnicima nekih drugih svetova
gde je nas
micem usnama bez glasa 
dok pada zaborava plast
cutim jer znam da znas
uvek si znala i uvek znas
ti, jedina moja koja odavno nisi jedina
svaka sekunda kao godina
al’ barem znam na cemu sam
i barem znam da nema nas 
i spreman sam da budem nasmejan
pred svima iako te kad sam solo
i dalje oblikujem od oblaka dima
i kroz paucinu vracam dane 
kad smo ti i ja 
jos bili tim
oprosti sto nemam snage da te slazem
da ti zelim srecu sa njim
a i sta ce ti 
to od mene
sve uspomene sa kaputa stresi
samo budi to sto jesi, 
tu gde si
sta god da se desi 
ti budi ok 
i nikad ne saznaj kako to boli
kad nekoga volis, a mrzis
kad mrzis, a volis
i lomis se da izdrzis
ostaje nada da ce nekad negde neko
hteti da shvati mene
moja lutanja, mastanja i sanjanja
i znati da ih 
prati i ko zna
mozda jednom nadjes me
tamo gde prestajem ja
gde pocinjes ti, gde stali smo mi
gde sada su drugi
ali sresces samo stranca
slucajnog prolaznika i pogled leden
iako te je taj neznanac 
nekada voleo vise od sebe

— 

[ Marchelo- Jedan ]

Citava ova pjesma sam ja…

Draga Jelena, evo sad sam cula pesmu koja je bila “nasa” - “Jos i danas zamirise tresnja” , ne usudjujem se da je slusam cesto, vec tek nekad s vremena na vreme skupim hrabrosti pa je pustim. I onda se tebe setim. Setim se tvojih plavih ociju, duge ravne kose, najiskrenijeg i najcistijeg osmeha koji je ulepsavao svaki tmuran dan. Pre mesec dana ti je bio 20. rodjendan, 3. rodjendan koji nismo proslavili jer ti nisi vise medju nama. Jos uvek zbog secanja na tebe u kafanama u nasem gradu pijem Dunju koju si toliko volela, to su litre i litre rakije popijene za tebe mila. Tvoj broj, u imeniku stoji mi jos uvek, cesto gledam u njega i dodje mi da te pozovem, a znam da bih samo cula “Telekom Srbija…”. Zadnja tvoja poruka meni je bila “Dobro sam Basi, kad budem izasla iz bolnice videcemo se”. Dva dana posle nje si otisla. Ne mogu da izbacim iz glave sliku sahrane, ne mogu da izbacim iz srca taj osecaj tuge i besa sto te vise nema. Ne mogu da zaboravim recenicu tvoje Sladje, pored kovcega “Vidi sine, dosli ti drugari.” Ne mogu. Moram da ti priznam da izbegavam susret s njom, svaki put kada je vidim negde, onako tuznu, jadnu, punu bola koji nikada nece proci, pozelim da vrisnem. Svaki put kada vidim Katarinu cudan osecaj me obuzme, toliko licite, toliko ste iste. Ista kosa, gradja, stil oblacenja, isti osmeh..

Draga Kiwe, jos uvek cuvam tvoju gumicu za kosu koju si mi dala na splavu prilikom jednog izlaska, iako ja vec neko vreme ne vezem kosu, jer je suvise kratka. 

Draga Pahuljo, jos uvek cuvam sve ceduljice iz osnovne skole na kojima smo se dopisivale. 

Draga, otkad tebe nema Tamara, Jovana, Trifke, Kum i ja, sad jedva da komuniciramo. Bude tu neko “cao” u prolazu i “kako si” i to je sve. Ti si bila karika koja nas je spajala, sad kao da se bojimo da jedni drugima pogledamo u oci. U svakom nasem malom usputnom razgovoru stoji jedna bolna tema, koja se toliko glasno cuti da ta tisina postaje neizdrzljiva.

Voli te Basta, zauvek.

Dišem al' ne živim jer jos sebe krivim.

Protekla 4 dana me proganja potreba da pisem, potreba koju sam uspjesno ignorisala do evo upravo sad.
Mozda ne bih bila ovde gdje sam sad da nas razgovor nije zavsio kako jeste, mozda da svadja nije dio nase svakodnevnice stvari bi bile drugacije.
Mnogo mozda se provuklo kroz ovaj nas odnos, mnogo mozda za premalo vremena. Ne mogu reci da je uvijek bilo ovako, jer nije, bili smo divni, svoji i mnogo srecni.. a sada sve vuce na to da vise nismo isti ljudi. Da li je moguce da sam bila pored tebe a nisam vidjela kako se mijenjas ? Voljela bih da mogu da kazem da jos uvijek volim svaki dio tebe, da jos uvijek gledam sve kroz neke sarene dvoglede ali lagala bih i tebe i sebe. Uvijek sam bila voljna da prihvatim tebe kakav jesi, tvoje osobnosti, pa cak ni one najgore nisam nikad smatrala manama, smatrala sam ih dijelom tebe koji ipak volim. Medjutim sada kako krecemo polako svojim putem, i kada malo jasnije vidim ono sto ranije nisam, vidim i da sam pogrijesila. Pogrijesila sam jer sam smatrala da ljubav pod svoje uzima pod moranje da prihvatas svaki dio nekoga ma kakav on bio i da nemas prava da se protivis, ali sad shvatam da je ljubav kompromis, i da imas pravo da se i tvoje misljenje uzme u obzir. Bog sami zna da sam ja za tebe mijenjala sebe na vise nacina, da sam se trudila da na sebi promijenim ono sto nama moze samo da nacini zlo.. trudila sam se ali ti nikad nisi. Bila sam uvjerena da je to okej, i da je to stvar licnog izbora da bih vremenom shvatila da je to pomalo sebicno, sebicno je ocekivati da se stvari magicno poprave a nikada uraditi nesto po tom pitanju. Nije ljubav kada mijenjas nekog, to je istina, ljubav je kada se neko promijeni zbog vas.. ako ste uspjeli da shvatite sta hocu da kazem. Kada volis, i kada zelis da nesto uspije onda radis i na tome da se nadjete na pola puta, da pomjeris svoje granice i zrtvujes se za nekog ko to radi za tebe od pocetka.

Mnogo smo drugaciji.. i dok sam svjesna da sam bila uvjerena da to nista nece da utice na nas opet sad shvatam da je mozda sve to ipak previse. Previse je razlika, previse razlicitih misljenja, previse razlicitih pogleda na stvari, previse drugacijih zelja. Tesko se odnos razvija i raste uz toliko razlika.

Mnogo je i gresaka se provuklo kroz ovaj nas odnos, sto zbog moje slabosti, sto zbog mojih nadanja. Previse sam stvari ja tebi dopustila u strahu da ne izgubim ovo dok je u isto vrijeme trebalo da mi bude jasno da ljubav kada valja, ne gubi se tako lako. Mislim da sam i suvise puta presla preko svoje rijeci, svog obecanja sebi radi tebe, i radi toga sto ti nisi bio voljan da sebe jednako zrtvujes. Nije mi prvi put da radim tako nesto, cesto sam u mnogim odnosima bila ja ta koja vise daje i svaki put sam se zajebala hah.
Previse je komplikovano sve sto ne bi trebalo da bude, odlucila sam stvari da sagledam sa jednostavnije strane i shvatila da mnoge stvari su mogle da si htio. Nema potrebe za izgovorima, nema potrebe za nekim drasticnim opavdanjima. Ja sam mogla jer sam zeljela, ti si nalazio izgovore jer nisi. Stvari su takve kakve jesu, iako znam da se ti protivis tome uz more nebitnih objasnjenja.
Red je da se ovo privede kraju kada vec ocigledno nece izaci na nista bolje.
Treba da znas par stvari koje vjerovatno ti nikad neces ni procitati jer necu dozvolit ali opet imam potrebu bar da ih napisem i iznesem.
Treba da znas da sam ja bila all in, da sam bila spremna za tebe da okrenem nebo i zemlju, da smo mi za mene uvijek bili potpuno realna i moguca opcija.
Treba da znas da sam zrtvovala mnogo za tebe, i ne ne tvrdim da nisam dobila nista od tebe, ali znam da nisam dobila ni cetvrtinu koliko sam dala.
Treba da znas da sam mnogo mnogo mnogo razmisljala o tebi i o nama. Onda kad je bilo najbolje mislila sam o tebi, kad je bilo najgore mislila sam o tebi, kad sam bila najsrecnije mislila sam o tebi, kad sam bila tamo gdje sam htjela mislila sam o tebi. Kroz sve sto sam prosla mislila sam o tebi, i kako bi sve bilo mnogo bolje da si tu i da prolazis kroz sve sa mnom. Sve je bilo za nijansu manje lijepo jer tebe nije bilo.
Treba da znas da se vec skoro dvije godine ne dam nikome kako treba, jer niko nije ti. Da sam odbijala ljude za koje sam mislila da nikad necu, zbog tebe. Naravno ne kazem to kao nesto za sta ocekujem nagradu, kazem to kao jednu zrtvu koja mi nije tesko pala.. bar do momenta dok nisam shvatila da je mozda sve to i bilo uzalud.
Treba da znas da ti zamijeram i da me bode to sto si odustao lako, sto si hladan, i sto nisi uspio da preko svog ponosa predjes. Bode me to sto iz tebe emocije nema dok ih covjek ne izvuce, sto iz tebe toplote nije bilo. Sto nisi nikad imao ponasanje istinski zaljubljene osobe.. sto su kod tebe uvijek preovladavale rijeci a ne djela.
Treba da znas da mi je mnogo trebalo da odustanem od nas jer ja za razliku od tebe nisam neko ko lako rusi svoje a i tudje nade. Mnogo mi je trebalo da iz glave izbrisem slike mojih zelja, i da te izbacim iz svakodnevnice.
Treba da znas da si mogao da uradis vise.. da meni nikad nije mnogo trebalo.. trebale su mi sitnice. Poneko zalutalo volim te, laku noc ili dobro jutro, poneki izliv ljubavi, poneki tvoj san o nama, poneki znak paznje, poneki znak volje. Shvatila sam u startu cinjenicu da si hladna i zatvorena osoba ali isto tako koliko si ljubavi dobijao od mene moralo je malo da se otopli to srce tvoje.
Treba da znas da sam uvijek bila iskrena u svojim namjerama i zeljama. Htjela sam da te drzim za ruku od sada pa dok budem u stanjz za tu, htjela sam da budes u svakom dijelu mog zivota, htjela sam da se budim i zaspim pored tebe, da te pokazujem svijetu, da budem zaduzna za tvoje osmijehe. To i jos mnoge moje namjere su uvijek bile iskrene.
Treba da znas da smo mogli da uspijemo i budemo savrseni, samo da si malo vise dao
Treba da znas da ti zelim srecu stvarno, da zelim da nadjes neku kojoj ces moci da pruzis sve ljubavi sto meni nisi, i sa kojom sve nece biti ovako tesko. Da znas da si divan, da svako u zivotu treba jednog tebe da ima. Da si poseban, da si divan covjek i da treba da budes ponosan na sebe. Jednom davno sam ti rekla da je steta sto u sebi ne vidis ono sto ja vidim jer bio bi ocaran, zaljubljen kao i ja. Uvijek cu biti tu za tebe ako ti nesto zatreba, ako te zivot opet nanese prema meni.. ali vise necu biti neko ko se moli za tvoju ljubav kad je vec nisam dobila kako treba. I uz ove zelje moram biti i malo bezobrazna i priznati da bih voljela da nekad pomislis i na mene i da zelis da su stvari drugacije ispale.. da te nekad stvari sjete na mene, mozda i malo da te zaboli. Da nekad zazelis da sam idalje tu. Bezobrazno zvuci ali voljela bih da mislim da sam bar to zasluzila
Treba da znas da ce mi dok zivim i disem biti krivo sto su stvari ovako ispale, i da cu uvijek da te krivim za to. Brutalno zvuci ali je istina, iako ne brinem se da ce tebe mnogo to da dotice.
Treba da znas da sam vise od mali milion puta pomislila da je moja krivica sto sam se vezala koliko jesam, da je moja nesreca to sto sam ozbiljno shvatila sve ovo i da je mozda sve ovo u mojoj glavi.. sa vremena na vrijeme se pokusam razuvjeriti time sto vratim film i glavi i razmisljam o tvojim rijecima ali se onda sjetim da su samo tu uvijek i bile, samo rijeci.

Nema potrebe da se lazemo pa cu reci i da stvari nisu uvijek bile toliko crne. Bili smo mi i srecni, zaljubljeni, nasmijani. Postojala je za nas jedna divna buducnost, bila je tu na dohvat ruke. Ne mogu se praviti i reci da ne vjerujem da si me volio, znam da jesi. Volio si me divno, predivno. Volio si me i onda kada nisam sebe, volio si me onako da istinski povjerujem u to… volio si me svakako, samo ne dovoljno.

Znam da mi nije ni prvi ni zadnji put da dusu ostavljam ovako, ali valjda si shvatio da sam ja takva. Ja sam jedno pretjerano osjecajno, zaljubljivo bice koje voli vise nego sto je za njega dobro, isto koliko sam voljela i tebe.

Treba da znas za kraj da ces uvijek da budes tu, u svakoj slici, pjesmi, stihu. Bit ces tu u svemu sto na tebe i nas sjeca, bit ces tu u svakom svjetlu i tami. Bit ces tu svaki put kada zasvira Lukas, Sasa, Dejan.. bit ces tu sa mnom i kroz svaku utakmicu, kroz svako prvenstvo. Bit ces tu uz svaku Realovu pobjedu i poraz. Uz svako mjesto sto je bilo ili trebalo da bude nase. Bit ces tu svaku noc kad nebo bude posebno lijepo a mjesec blize nego ikad. Bit ces tu uz sve sto si volio i sve sto na tebe sjeca. Bit ces tu uz svaki tezak stih, tesku suzu i jos tezi osmijeh.

Divan si, moja ljubav si, neku djevojku ces mnogo da usrecis; imas sve osobine nekoga ko ce da nekome uljepsa zivot (kao sto si i meni) samo na duze staze. Ti si od onih sto vole svih srcem, ja to osjetim i vidim; i uvijek cu pomalo da zavidim sto ta ljubav nije pala na mene.

Kazu ljudi da se ne treba stidjeti svojih emocija.. nisam jos u potpunosti savladala to ali kao sto vidite imam ih mnogo; tako da su morale negdje da budu zapisane. Mozda mi je cak i lakse dusi kada napisem sve ovo.. valjda iz razlog sto onda prestanem da te toliko idealizujem i vidim kako istinski stvari stoje. Jer pored svega sto se izdesavalo moja potrebna da te opravdam svima pa i sebi je jos uvijek jaka.. jos uvijek je tu. Ona nada moja koja jako tesko umire je jos tu, moje zelje uvijek ostanu negdje zapisane. Mozgu i srcu mi je tesko da svari cinjenicu da sam htjela i da si mogao da me imas, da bi mozda jos i mogao.. a odlucio si ipak da me izgubis.

Mozda jednog dana shvatis da je sve sto sam htjela da istinski zelis nas, da pokazes emocije i da povjerujes da sam ja tvoje utociste. Mozda jednog dana od tebe i dobijem odgovore na sve ovo. Mozda.

Moglo je drugacije, stvarno jeste.

Zdravo,mili.
Danas zelim da ti kazem da je pustos nekako svuda oko mene, u srcu i glavi. Danas ne znam  koliko je sati, ne znam sasvim tacno ni svoje ime, ne razaznajem boje, mirise i senke, samo negde u daljini vidim tvoj hod…uzurbano koracas, ali ne prema meni. Sav si nadmen, otresit, pa i budi. Emocije svakako ne treba da se vide na tvom licu. Mili, danas sam htela da ti kazem da su mi misli uzasne. Smenjuju se munjevitom brzinom, ne mogu sve da ih pohvatam…pocetak jedne vec je kraj druge, i bune me, guse me, osecam kao da me kidaju, nema nacina da ih sprecim u tome. Soba mi je suvise mala, ne mogu u nju da stanu sve moje izgovorene i neizgovorene reci, dorecene i nedorecene misli, skrivene i neskrivene senke, isplakane i neisplakane suze…ali zato si stao ti. Svuda si u njoj, opkolio si me, vidim te, cujem te, samo ne mogu da te dotakem. Osetim tvoj miris, muti mi se pred ocima, srce ubrzano lupa, usta mi se suse, ruke te traze, ali nema te. Kad god podjem ka tebi da te uhvatim, bezis mi, klizis mi, po ko zna koji put si tako nedodirljiv. Mili, danas zelim da ti kazem da ne vidim svrhu…postojanja, ljubavi, suza, smijeha…cemu? Sve je tako prolazno, tako plaho i krhko, nije ni pocelo, a vec je zavrsilo. U svoj toj prolaznosti i nedorecenosti, osecam se tako mala i nebitna. Mili, i sama sam prolazna i nedorecena.
Danas sam, mili, jos samo htela da ti kazem da te volim…i detinjasto i zrelo, i krhko i jako i tuzno i spokojno…Mili, ako sam ikad prestala, danas te volim ponovo…
Molim te, samo mi pusti krv da istece sva gorcina sa njom. Ocisti mi telo, jer je suvise umorno da pruzi korak dalje. Potrebno je da se vrati na pocetak pre svih losih osecaja koja su ga trovala dugi niz godina. Treba mu jedan veliki zaborav i jedne velike sake da ga podignu i gurnu napred.
—  Aurora
Necu da zivim vise sa svima vama! Suvise ste svi veliki, trapavi, grubi i mnogo vicete kad govorite! Uz to ste i prevrtljivi i neprestano lazete. Ne drzite se obecanja! Ne umete da budete verni. Idem natrag u svoju bajku!
—  Momo Kapor - Sanja

sa ütlesid sellel kolmapäeval
et mu silmad on nagu
sombuse sügise taevas ja
et sulle meeldib sügis

sellel samal kolmapäeval
meenutasid mu juuksed sulle
suvise ranna pehmet liiva
ja ma tean et sa naudid suve

ikka sel samal kolmapäeval
meeldis sulle mu naeratus
sest see oli nagu kevadpäike
ning sa armastad kevadet

ning siis sa ütlesid mulle
et mu süda on sama jääs
nagu talvine maapind ja
ma sain aru et sa ei armasta
ei mind ega talve

“Moja zivotna filozofija je veoma jednostavna: ne prilazim ljudima blize nego sto oni dopustaju.I trudim se da ih ne pustam suvise blize, nego sto oni zasluzuju.”
Bernard So