stvarima

Ženiš se pre 30. jer tako treba. Normalan si. Imaš 2 dece. Diplomu. Posao. Račune za struju. Račune za telefon.

Letovanje od 10 dana. Možda 15. Vikend u Beču. Plus zdravstveno osiguranje. Plus životno osiguranje.

Penzijsko osiguranje. Račune za grejanje. Žuriš kući iz kancelarije.

Danas je nedelja. Vodiš ljubav svake druge nedelje. Sa ugašenim svetlom. Mirno. Misionarski. Nekada i četvrtkom kada ti otkaže psihijatar.

Budi normalan. Petak je dan kada ti tvoja jednostavna žena kuva boraniju. Odustao si od sna da gajiš pčele. I od toga da se često smeješ.

Ideš u teretanu, jer tako treba. Voziš se u koloni. Nikada ne pretičeš. Nešto ne umeš više da voliš. Želeo bi. Kasnije i to nestaje.

Lažeš da si dobro. Lažeš da se smeješ. Lažeš. Ne smeta ti prašina na omiljenoj ploči. Na celom gramofonu. Pušiš krišom.

Psuješ vozače. Psuješ pešake. Psuješ bicikliste. Psuješ komšije. Psuješ ženu. Psuješ decu. Psuješ Boga. Psuješ život.

Računi, računi, računi. Imaš previše bora. Imaš par godina u inostranstvu. Neka bežanja od sebe stvarnog.

Opiješ se nekada. Nikad sam. Sa društvom. Jer tako treba.
Pevaš, jer kažu da su takvi ljudi radosni. U avgustu otplaćuješ kredit.

Imaš 20 godina više. Čekaš lift. Jezivo si miran kad se pokvari.
Čekaš u redu.Čekaš u banci. Čekaš da ti žena ponovo kaže - volim te.

Čekaš da je opet zavoliš. Čekaš leto. Čekaš da odškoluješ decu.
Čekaš da udaš ćerku. Čekaš da oženiš sina. Čekaš da se penzionišeš.

Čekaš sledeću godinu. Čekaš sledeću godinu. Čekaš sledeću godinu. Čekaš sledeću godinu. Čekaš sledeću godinu.

Čekaš svetla vremena. Čekaš bolje sutra. Da budeš srećan. Izuj se. Hodaj bos. Tada smeš da hodaš i po travi. Kupaj se dok sviće.

Pričaj o stvarima koje voliš. Nikada ne obrći palačinke nožem ili rukom, samo bacanjem u vazduh. Odlepićeš je sa plafona, ne brini.

Nauči da razbijaš jaje jednom rukom. Igraj se u supermarketu uslužnom kasom, to je blagodet. Ljuljaj se u 3 ujutru.

Naruči 5 kugli sladoleda. Nasmej se upozorenju - samo za decu. Prođi ispod prskalica u parku.

Stani ispred vrata sa senzorom, pljesni, pa se pravi da su se otvorila na tvoju komandu.

Baci kap, dve vode na vrelu ringlu i zamisli da si čarobnjak koji baca čini. Šetaj pored reke. Gurni prst u reku, nećeš ostati bez njega.

Vodi ljubav. Ujutru. U podne. U sumrak. Uveče. U 2. U 3 ne možeš, tada ideš da se ljuljaš.Vodi ljubav stalno. Svuda.

I ne sa svakim. Nikako ne sa svakim.

Ako imaš priliku da vodiš ljubav na nekom krovu zgrade, po slikarskom platnu uvaljan u boje, umočene kose u temperu uradi to.

Ako nemaš tu mogućnost, prvo kupi platno, stvori je. Slikaj - sa njom. Ili njim. Okačite sliku iznad kamina.

Neka vas svi gosti uvek pitaju čija je slika. Zagonetno se smešite.

Držite se za ruke ispod stola. Pomazi je po stomaku gde je remek delo vaše slikarske tehnike. Ljubi. Grli. Golicaj. Pleši. Praštaj.

Maštaj. Putuj. Ne propusti pravljenje figurica od plastelina. Ne propusti prvi jorgovan. Ni poslednje lubenice.

I to da se umažeš jogurtom. Ili da pričuvaš nečijeg mezimca.

Smej se. Mnogo se smej. I ne pokrivaj usta rukama, jer imaš jedan krivi zub, samo neka je zdrav. Više bole krivi putevi u životu.

Pravi musaku. Pravi porodični turnir u kartama. Čitaj ceo vikend.
Pokisni. Slušaj muziku rizičnih decibela. Okreči sobu u žuto.

Pevaj, ako tako osećaš. Plači, ako tako osećaš.
Kupi šator. Najveći u radnji.I opremu za kampovanje. Slaži slagalice.

Zovi redovno roditelje, jer tako želiš. Javi se iako je prekasno.
Posoli ako nije slano. Ne zaboravljaj prijatelje.

Ne zaboravljaj stvari po džepovima, tu su neke važne sitnice.
Stavi malo više pene u kupku. Uuu, i pravi balončiće.

Pričaj - po starinski. Nekada se samo obmani. Pričaj o stvarima koje voliš. Pričaj o ljudima koje voliš.

Nije teško naći ljude prema kojima nisi ravnodušan. Nije teško voleti. Pričaj i o stvarima koje te muče. Pričaj. I slušaj.

Budi brižan i samilostan. Pomoli se onda kada iskreno osećaš.
Neguj ljubav. Govori - mi, umesto - ja. Ne beži od sebe. Ne plaši se.

Lep si i nasmejan i namršten. Pa šta ako znaš samo dva akorda na gitari. Izgradi u sebi, ne oko sebe. Zasadi hektar kalemljenih trešanja.

Donesi joj seme za nanu i origano sa službenog puta. Čekaj, pa ti nemaš službeni put. Postao si ono što želiš.

Onda se odvezi biciklom do pijace i kupi. Budi kreativan, ništa nije glupo ako je namera prava.

Jos jednom.

Jos jedna pijana noc.
Jos jedan trenutak moje slabosti.
Jos jedan momenat u kom me svaka pesma podseti na tebe.
Jos jednom ne znam da se izborim sa svim tim, tako sitnim stvarima o tebi, koja cine moj svet.
Jos jednom se plasim iskrenosti.
Jos jednom se bojim svih tih osecanja.
Jos jednom, te plave oci me bole.
Jos jednom se bojim da cu priznati da volim.
Jos jednom drhtim sva.
Jos jednom osecam potrebu da te zagrlim.
Jos jednom zelim da te poljubim.
Jos jednom zelim da si ceo moj svet.
Jos jednom zelim da taj osecaj ne prestaje.

18.05.1993, Sarajevo

Došao sam u godine kad u malo šta vjerujem. Svi moji ideali i uvjerenja blijede. Ostaju strasti, ostaje tih par stvari od kojih mi se ježe dlake na rukama i samo za tim stvarima i pružim korake. Polako me stigla i samoća. Nije to ona prava, suštinska usamljenost od koje se gušim u depresiji ali je i dalje usamljenost. Kad čovjek propusti dovoljno godina kroz pluća, te stvari su neizbježne pa se tako i meni desilo ono što čeka svakog od nas: ljudi odlaze.

Nešto vam želim reći o prijateljstvima : ona nastaju zbog potrebe i okolnosti. Kad se okolnosti promijene, tada dođu i drugi prijatelji. Ne umiru stara prijateljstva odmah, imaju ona par mjeseci ili čak godinu koprcanja ali smrt je tu iza ugla, neizbježna kao svitanje. Grubo je ali je tako. Rijetki su sretnici čija prijateljstva prežive dvije škole, fakultet, zaposlenje a kamoli brak i formiranje porodica.

Zašto vam ovo pričam? Zato što je danas godišnjica smrti Boška i Admire. Ako niste čuli za ta dva imena, postoje stotine članaka pa čak i dokumetarac od 90 minuta kojeg je snimila TV ekipa CNN. Važna je to lekcija odrastanja koju treba pogledati i razumjeti. Hoću da vam kažem da nije ništa na ovom svijetu važnije od ljubavi. Ne postoji „komplikovano“, ne postoji „nemamo para“ i definitivno ne postoji „on je pravoslavac, ja sam muslimanka“. 

LjUBAV JE RELIGIJA!

Zamislite muškarca i djevojku koji šetaju tik pored rijeke. Sa lijeve strane obale naoružani vojnici, sa desne strane obale naoružani vojnici. Klanjaju se različitom Bogu, zato se ubijaju. Stoje tako različiti vojnici sa svojim različitim Bogovima na različitim stranama rijeke i gledaju kako Boško vodi Admiru za ruku. Petsto metara su hodali kad je ispaljen jedan metak. Boško pada na pod, ispaljuje se drugi metak -za Boškom pada Admira. Na različitim obalama rijeke različiti vojnici sa svojim različitim Bogovima ćute. Ranjena Admira puže do Boška kojeg više nema i posljednjim zagrljajem proklinje grad kojeg je jednom voljela.

Reći ću vam još nešto: ne postoji na ovom svijetu ništa tako surovo i odvratno poput čovjeka. I ne postoji ni jedna druga sila koja guši surovost u nama – osim ljubavi.

Različite obale rijeke povezane su mostovima. Različiti ljudi povezani su ljubavlju. Različiti Bogovi ne postoje. 

Sarajevo nas uči najbitniju lekciju koju ćemo za života imati a ona stane u par jednostavnih riječi: Samo za ljubav vrijedi umirati. Samo je ljubav vječna.

Rekla bih joj da te čuva, znaš, jer nisi ti toliko jednostavan i klasičan. Naljutiš se hiljadu puta, pa prećutiš dok jednom ne pukneš bez razloga. Bude ti žao posle, ali nisi od onih koji govore “Izvini”. Ti samo zaćutiš i skreneš pogled. Ne treba da se brine, odgovorićeš joj. Nikad nisi bio od onih koji kuliraju poruke nebitno koliko one nerazumne, besmislene i glupave bile. Okrenućeš se svaki put i gledati je kako odlazi, ali nikad nećeš krenuti za njom. Ostaješ budan do svitanja, iako treba rano da se budiš, jer ti je lepo da pričate. Ne treba da ti zameri što ne pamtiš godišnjice i rođendane, datumi ti nikada nisu bili jača strana. Smeješ se uvek, ali retko kad onako grlato. Ni ne zna koliko je srećna ako uspe stvarno da te zasmeje. Slušaš pažljivo i pamtiš sve, iako voliš da se praviš da to nije tačno. Pričaš sa žarom u očima o stvarima koje te stvarno interesuju i milina te je slušati, čak iako tema nije toliko zanimljiva.

Rekla bih joj da te čuva, jer daćeš joj snagu i vratićeš joj nadu.. Bože, koliko si dobar u tome. I kad gledaš, onako zaljubljeno, svet stane i okoliko nema više ničega i svi će gledati u vas želeći da im se desi isto. Treba da zna, da kad ti veruješ u nekoga, ne postoji šansa za neuspeh. Treba da ume da odgovori na svaku tvoju provokaciju, da se ne uplaši kad postaneš previše otvoren i da se ne stidi, jer ti nikad ne osuđuješ.. I da, treba da zna da često samo voliš da spustiš glavu u nečije krilo i maziš unutrašnjost butine dok te češka. I da ne voliš da te ljube po vratu.

Rekla bih joj da te čuva i da voliš da gledaš zvezdano nebo i ideš na najviše krajeve delove brda, jer voliš da posmatraš svetla našeg malog grada. Možda nemaš neke velike snove i ambicije, al’ sasvim je u redu što želiš da živiš prosečnim životom do sto osme godine. I voliš kafane i provod i alkohol i seljačke pesme.. Veseljak, tako bi.. Ali u tome je i čar. Kad u neko gluvo doba noći stigne poruka sa pola promašenih snova, nadam se da će shvatiti šta ima..

Rekla bih joj da te čuva.. Valjda zato što ja nisam umela, a trebalo je.

Možda su sve bili krivi ti mjeseci kad sam, iz nekog bezazlenog razloga počela da ostajem do kasno budna, iako sam voljela spavati, prvi je na listi bio za odgovaranje poruke kad bih se probudila ujutro, provociranje s namjerom da se ne razljuti, priče o tetovažama za kojima smo ludjeli, jedan od razloga moje sreće i uspjeha. Dali su to bili krivi mjeseci? Ili? Ili možda oni mjeseci koje sam provela bez njega, lutajući sama, bez njega, bez odgovora na njegovu poruku ujutro, bez provociranja, bez priča o stvarima koje volimo, bez voljom za život..Da li je bilo potrebno otići bez onoga “Zbogom”? Glavom bez obzira ne pitajući se kako ce ta druga osoba i da li će preživjeti? Koji su mjeseci bili krivi? Oni provedeni sa srećom ili oni provedeni sa tugom? Gdje je nestala ta zadnja poruka? Gdje je nestala ta osoba koja me tjerala na smijeh kroz brdo suza?
—  ne-moze-bolje
Nasumične misli na gomili

Smetaju li vam svi ti nasmijani prolaznici na ulicama

Da li vas iznervira kad sretnete nekog koga jedva poznajete pa se pozdravite

I taj vas čovjek pita

Sva moguća privatna pitanja i načinje teme koje

I sa dragim prijateljima

Izbjegavate?

Otkud ljudima pravo da njuše

Našim životima?

Da li vas ljuti to što moraju znati kako vam ide fakultet

Ima li išta od ljubavi

Gdje ste pošli

I sa kim?

Da li u busu osjetite poglede ljudi

Kao da mogu namirisati da nešto nije uredu

Da vam baš i nije ugodno u sopstvenoj koži

I onda namjerno nastavaljaju da zure

Pa vam u stomaku raste

Onaj osjećaj

Onaj čudni kamen od spužve što kupi svaki gram dobrog raspoloženja

I u jednom trenutku se unutarnji mir pretvori

U nervozu

Pa bi radije bili sami negdje na livadi dugoj tri stotine kilometara

Bez i jednog drveta

Čovjeka

Ovce ili

Insekta?

Da li vam se nekada desi da vidite potpunog stranca u tramvaju

I da pomislite

Kako bi vam godio dodir njegove ruke

Na obrazu ili

U kosi?

Da li ste ikad došli do te faze usamljenosti?

A onda

Samo par sekundi kasnije

Nakon što izađete na ulicu i udahnete

Odjednom vam smeta prisustvo svega i svakoga

Pa se pitate šta nije uredu s vama?

Da li vam se svaki put kad vidite čovjeka sa psom na ulici

Više svidi pas nego čovjek?

I poželite da ga pomazite i pričate s njim

Samo da ta ljudska spodoba

Nije tu?

Da li su i vama smiješni svi ti ljudi

Na ulicama

Svi ti ljudi što koračaju nasmijani i glasno

Pričaju o životu

I nebitnim detaljima poput

Nove emisije na pinku ili

Cijene toalet papira

U Konzumu?

Da li i vi mislite da je sreća droga

Koja čini da

Godine prolaze brže i da

U galami

Trošimo vrijeme na

Pogrešne stvari?

Da li je bolje uživati u životu

Zaista uživjeti

Pa umrijeti i

Biti zaboravljen

Za par godina

Kao da nikada nismo

Postojali?

Ili je bolje misliti o

Svim tim stvarima o kojima ti sretnici

Nikada neće

Pa od njih oblikovati

Svoje opsesije

U nešto stvarno i opipljivo

Što će ostati

I zvati se

Umjetnost?

Jer

Ne postoje srećni umjetnici.

Svako ko stvara nešto

Od ničega

To je čovjek kojem nešto fali

Pa to nešto pokušava da stvori

Od sebe i

Svoje šuplje 

Unutrašnjosti.

Da li je bolje biti

Srećan

Ili vječan?

Da li se i vama desi da gledate ljude u šopingu kako

S toliko važnosti biraju

Komad tkanine kojeg će

Nositi na leđima

Pomislite li da su budale i da

Nije bitno kako

Izgledamo?

Da li je i vama smiješno to što se

Više trudimo

Da se dopadnemo drugima i da

Njima budemo

Lijepi?

Da li je i vama sumanuto da postoji toliko

Centara za uljepšavanje

Prodavnica svega i svačega

Za našu

Vanjštinu

A tako malo mjesta na kojima se

Može kupiti

Svoja unutrašnjost?

Da li i vi mislite da bi trebalo gledati nebo i građevine

Prolaznike

Pločnike

Kese koje na vjetru lebde zrakom

Prodavače kokica i

Pse lutalice

Dok šetamo gradom ili

Idemo na posao?

Da li i vi mislite da prolazimo životom

A da ne primijetimo

Stvari koje bi činile da se

Osjećamo bolje?

Umjesto toga gledamo

Njih

I zavidimo ili

Mrzimo?

Ili pak ismijavamo i

Komentarišemo i

Od života pravimo

Sranje od emisije

Pravimo tolk šou

Jebeni rijaliti

U kojem je svako

Nesretan

I to nije važno sve dok drugi misle

Da nije.

Da li se i vama čini da bi trebao

Bolje živjeti

Samo što ne znamo

Kako?

Premotajte dan unazad. Potražite vaše trenutke radosti i sreće. Moguće, neće biti veliki i moguće da će drugima izgledati krajnje beznačajni i obični. Nemojte mariti. Najteže je u običnim, svakodnevnim, stvarima sreću pronaći. A ona se krije baš tu. Osmeh vašeg deteta, čaša vode kada je potrebna, nebo ispunjeno paletom divnih boja, proleće u vazduhu i vazduh koji nije pun smoga, pa radost psa kada vas vidi na vratima, ljubaznost, mir u srcu, sit stomak. Pogledajte u svoj dan. Dobro se zagledajte. Videćete, možda ste već i srećni i voljeni i blagosloveni a da ne znate.

Malo je šta u životu tako teško kao razmišljanje o stvarima zbog kojih se kajemo. Nešto vam se dogodi i vi povučete loš potez, a zatim još godinama žalite što niste postupili drugačije.
—  Soba gmazova: Niz nesrećnih događaja; Lemoni Sniket

Držim šolju čaja u rukama i pokušavam da ne zaplačem. Ne sada, ne ovde i definitivno ne zbog njega, ponovo. Nekad sam imala taj užasni osećaj da ništa ne mogu da jedem zbog knedle u grlu, sad shvatam da ta knedla zapravo predstavlja reči koje sam neprestano pokušavala da potisnem, da ih ostavim u sebi. Ćutala sam i gutala knedle da ga ne bih sasvim uništila ovako slomljenog i nijednog trenutka se nisam zapitala šta će se meni desiti.
“Ne smeješ se kao nekad”, kaže, “Previše si smirena, samo ćutiš.. Imam osećaj kao da me ne voliš više.”
Stežem šolju jače i posmatram ga kako pakuje onu nekolicinu svojih stvari koje je donosio čisto kada bi se malo duže zadržao ovde. Vidim da se koleba šta će da učini sa majicom u kojoj ja volim da spavam. Na kraju je ipak ubacuje u torbu. Kao i naočare koje sam mu kupila, jer nikada nije umeo da izabere prave. Otvaram usta pokušavajući da izbacim knedlu - da vrisnem, ciknem, šta god.. al’ ona je izgleda prevelika za moje tanušno grlo. Gledam čoveka koga volim. Sasvim bezizražajno. I gutam čaj pokušavajući da pomerim knedlu. Gore, dole…sada je već sasvim svejedno.
“Žao mi je”, kaže, “I dalje možeš da me pozoveš kad god..”
“Smešno je, znaš”, progovaram naposletku, “kada sam bila mala i kada sam, slučajno, slomila vazu koju je moja mama najviše volela… Setila sam se kako me je mama zagrlila nakon što sam slomila nogu i rekla mi da zagrljaj pomaže slomljenim stvarima da budu kao pre… Nije uspelo”, smeškam se ironično, “To leto sam imala posekotine duž celih ruku, a mama mi je rekla da se ne mogu sve slomljene stvari popraviti zagrljajem. Klimnula sam i rekla da razumem. Sad shvatam da nikada nisam naučila..”

Kao i svake subote u dva popodne, kafe Tito i ja dijelimo nostalgiju za boljim vremenima. Za istim stolom već deset godina, gledao sam kako se vremena mijenjaju i pratio odrastanje moje generacije.

Pamtim dvije hiljade desetu, devet sati, jutro nakon maturske večeri. Ulazim na vrata u odijelu, razvezezane kravate i osmijeha, trijezan. Vjerovatno jedini maturant u gradu koji ne smrdi na alkohol i sa sobom nosi džepnog Hemingveja, sjedam za svoj omiljeni stol i naručujem produženu kafu. Palim cigaretu, otvaram zbirku kratkih Ernestovih i kao lik iz filmova sedamdesetih, činim taj prazan kafić prizorom za naslovnicu. Nešto kasnije, u kafić ulazi starac u mantilu. Na glavi šešir star koliko i on, među usnama lula ručnog rada i pod miškom Jutarnji list. Starac sjeda za stol pored mog i uredno odlaže šešir i mantil. Otvara svoje novine, naručuje kafu. Konobar mu donosi piće i pepeljaru, a starac sugeriše da želi da plati i moj račun. Tako i biva, dok nam se pogledi zbunjeno susreću u prostoru među stolovima, starac klima glavom i ja ne moram ništa pitati. Tog sam se jutra prvi put pitao koliko godina zapravo imam.

Ovih subota, samo sedam godina kasnije, sakupljam poglede stranaca koji me smatraju budalom jer zurim u papir a ne u ekran. Postalo je čudno željeti dva sata za sebe u vremenu u kojem uvijek moraš biti dostupan. Umjesto starca koji ćutanjem govori više nego sve riječi moje generacije zajedno, pored mene sjede robovi svojih uređaja, po pet ljudi zajedno za stolom razmijene isto toliko riječi za isto toliko sati. Kako vrijeme prolazi, vječito zvocam o istim stvarima i postajem dosadan sebi samom.. baš kao da sam i ja postao star, baš kao moj deda koji nikada nije prestao pričati o Jugoslaviji. Polako shvatam Titov sjetni pogled sa zidova i pomislim: da li ću za sedam godina žaliti za ovim vremenom, kao što sada žalim za ranim dvijehiljaditim?

A možda je svako vrijeme isto, možda samo treba umjeti živjeti.

ljudi su idioti jer ne govore i ne rade ono što misle i osjećaju, i pristaju na prosječne ljude, prosječne ljubavi i prosječan život jer ih je strah i ne kuže da je ovo stvarno, da ovo nije generalna proba i da smo ovdje sada, ove sekunde, najmlađi što ćemo ikada više bit, i da je bolje i žalit za stvarima koje smo napravili, nego žalit za onima koje nikad nismo jer smo se bojali. hrabrost nije kad te nije strah. hrabrost je kad te strah najviše na svijetu, a svejedno to napraviš, za sebe, i za taj jedan život koji imaš, pa daj ga proživi a ne preživi.

Utorak. O Bože kako mrzim utorke, ali ovaj utorak čini posebnim kiša koja pada od jutros. Kako samo divno i iskreno pada kao da će potopiti cijeli svijet danas. Ja sjedim pored prozora sa dekom i napola praznom šoljom kafe. Samo je posmatram i zavidim joj na tolikoj savršenosti i slobodi i shvatam da samo tužan čovjek može voljeti kišu. Da danas nisam do bola tužan ne bih razmišljao o ovim stvarima. Tužan od ljubavi, prijateljstva i ljudi. Tužan od života. Tužan od svih stvari koje me zadese tokom dana. Malo pažnje, priče i ono ,,kako si“ riješilo bi tugu. Zar je to puno ? Možda previše očekujem od ljudi, možda je do mene ali ne tražim ništa više nego što ja pružam njima.

Kiša prestaje padati i polako se sunce probija kroz oblake. Ko zna, možda i meni krene bolje kad me sunce obasja svojim sjajem.

Ženiš se pre tridesete,
jer tako treba.
Normalan si.
Imaš dvoje dece.
Diplomu. Posao.
Račune za struju.
Račune za telefon.
Letovanje od deset dana.
Možda 15.
Escape weekend u Beč.
Plus zdravstveno osiguranje.
Plus životno osiguranje.
Penzijsko osiguranje.
Račune za grejanje.
Žuriš kući iz kancelarije.
Danas je nedelja.
Vodiš ljubav svake druge nedelje.
Sa ugašenim svetlom.
Mirno.
Misionarski.
Nekada i četvrtkom kada ti otkaže psihijatar.
Budi normalan.
Petak je dan kada ti tvoja jednostavna žena kuva boraniju.
Odustao si od sna da gajiš pčele.
I od toga da se često smeješ.
Ideš u teretanu, jer tako treba.
Voziš se u koloni.
Nikada ne pretičeš.
Nešto ne umeš više da voliš.
Želeo bi.Kasnije i to nestaje.
Lažeš da si dobro.
Lažeš da se smeješ.
Lažeš.
Ne smeta ti prašina na omiljenoj ploči.
Na celom gramofonu.
Pušiš krišom.
Psuješ vozače.
Psuješ pešake.
Psuješ bicikliste.
Psuješ komšije.
Psuješ ženu.
Psuješ decu.
Psuješ Boga.
Psuješ život.
Računi, računi, računi.
Imaš previše bora.
Imaš par godina u inostranstvu.
Neka bežanja od sebe stvarnog.
Opiješ se nekadaNikad sam.
Sa društvom.
Jer tako treba.
Pevaš, jer kažu da su takvi ljudi radosni.
U avgustu otplaćuješ kredit.
Imaš 20 godina više.
Čekaš lift.
Jezivo si miran kad se pokvari.
Čekaš u redu.
Čekaš u banci.
Čekaš da ti žena ponovo kaže „volim te“.
Čekaš da je opet zavoliš.
Čekaš leto.
Čekaš da odškoluješ decu.
Čekaš da udaš ćerku.
Čekaš da oženiš sina.
Čekaš da se penzionišeš.
Čekaš sledeću godinu.
Čekaš sledeću godinu.
Čekaš sledeću godinu.
Čekaš sledeću godinu.
Čekaš sledeću godinu.
Čekaš svetla vremena.
Čekaš bolje sutra Da budeš srećan.
Izuj se.
Hodaj bos.
Tada smeš da hodaš i po travi.
Kupaj se dok sviće.
Pričaj o stvarima koje voliš.
Nikada ne obrći palačinke nožem ili rukom, samo bacanjem u vazduh.
Odlepićeš je sa plafona, ne brini.
Nauči da razbijaš jaje jednom rukom.
Igraj se u supermarketu uslužnom kasom, to je blagodet.
Ljuljaj se u tri ujutru.
Naruči 5 kugli sladoleda.
Nasmej se upozorenju ‚‚samo za decu‚“Prođi ispod prskalica u parku!
Stani ispred vrata sa senzorom, pljesni, pa se pravi da su se otvorila na tvoju komandu.
Baci kap, dve vode na vrelu ringlu i zamisli da si čarobnjak koji baca čini (ako nemaš ‚‚senzor vrata“ blizu kuće)
Šetaj pored reke.
Gurni prst u reku, nećeš ostati bez njega.
Vodi ljubav.
Ujutru.
U podne.
U sumrak.
Uveče.
U dva.
U tri ne možeš, tada ideš da se ljuljašku
Vodi ljubav stalno.
Svuda.
I ne sa svakim.
Nikako ne sa svakim.
Ako imaš priliku da vodiš ljubav na nekom krovu zgrade, po slikarskom platnu uvaljan u boje, umočene kose u temperu URADI to.
Ako nemaš tu mogućnost, prvo kupi platno, stvori je.
Slikaj – sa njom.
Ili njim.
Okačite sliku iznad kamina.
Neka vas svi gosti uvek pitaju čija je slika.
Zagonetno se smešite.
Držite se za ruke ispod stola.
Pomazi je po stomaku gde je remek delo vaše slikarske tehnike.
Ljubi.
Grli.
Golicaj.
Pleši.
Praštaj.
Maštaj.
Putuj.
Ne propusti pravljenje figurica od plastelina
– kako kaže divna Dženita iz Tuzle -
bez prijatelja da ga upotpune ovaj spisak i ne vredi mnogo,
još je bolje kada su prijatelji ovako maštoviti
Ne propusti prvi jorgovan.
Ni poslednje lubenice.
I to da se umažeš jogurtom.
Ili da pričuvaš nečijeg mezimca.
Smej se.
Mnogo se smej.
I ne pokrivaj usta rukama,
jer imaš jedan krivi zub, samo neka je zdrav.
Više bole krivi putevi u životu.
Pravi musaku.
Pravi porodični turnir u kartama.
Čitaj ceo vikend.
Pokisni.
Slušaj muziku rizičnih decibela.
Okreči sobu u žuto.
Pevaj, ako tako osećaš.
Plači, ako tako osećaš.Kupi šator.
Najveći u radnji.
I opremu za kampovanje.
Slaži slagalice.
Zovi redovno roditelje, jer tako želiš.
Javi se iako je prekasno.
Posoli ako nije slano
(osim ako imaš visok pritisak, onda samo prazan slanik tresi iznad jela, videćeš da će postati slano samo od sebe)Mmm…
ipak nemoj cipelama na kauč
NE zaboravljaj prijatelje
.Ne zaboravljaj stvari po ‚‚džepovima“,
tu su neke važne sitnice.
Stavi malo više pene u kupku.
Uuu, i pravi balončiće.
Pričaj „po starinski“.
Nemoj baš UVEK kakiti o tome da zapravo,
kada vidimo dve duge postoji samo jedna duga,
a da je druga njena refleksija i da je to obmana našeg oka i uma.
Nekada se samo obmani
( Uh, kako bi mi ovde, umesto samo legla neka psovka, iako ne treba psovati )
Zato ispravka
– Nekada se samo jebeno obmani i uživaj u dve duge!
Pričaj o stvarima koje voliš.
Pričaj o ljudima koje voliš.
Nije teško naći ljude prema kojima nisi ravnodušan.
Nije teško voleti.
Pričaj i o stvarima koje te muče.
Pričaj.
I slušaj.
Budi brižan i
samilostan.
Pomoli se onda kada iskreno osećaš.
Neguj ljubav.
Govori MI, umesto Ja.
NE beži od sebe.
Ne plaši se.
Lep si i nasmejan i namršten.
Pa šta ako znaš samo dva akorda na gitari.
Izgradi u sebi, ne oko sebe.
Zasadi hektar kalemljenih trešanja.
I praske, ako tako želiš.
Donesi joj seme za nanu i origano sa službenog puta.
Čekaj, pa ti nemaš službeni put.
Postao si ono što želiš.
Onda se odvezi biciklom do pijace i kupi.
Budi kreativan,
NIŠTA NIJE GLUPO
ako je namera prava.
Oboji svoj svet.“