stoji

Kada sam ponovo ozivela osecaje

Nakon godinu dana od raskida srela sam ga sasvim slucajno u kaficu koji smo zajedno posecivali dok smo bili zajedno..

Samo sto je on cekao svoju devojku,a iz istog razloga sam tamo dosla i ja,da cekam svog decka.
Sedeo je preko puta mene.
Na mestu gde smo se poljubili prvi put.
Da li se toga seca?
Ja se toga odlicno secam. Nismo bili bas ni deca,a nismo bili ni zreli za vezu. Ali smo se voleli. Ljubav se prosto oseca i ljubav ne zna za reci poput ne znam i ne mogu.
Uhvatio mi je pogled.
Nasmesila sam se,sto od melanholije,sto od toga sto izgleda isto tako lepo kao i dok smo mi jos bili mi.
Pogledao je prema vratima.
Kasni.
Pogledao je na sat.
Pokretima usana mi je rekao ‘Ona verovatno i ne dolazi.’ Prevrnuo ocima i nasmejao se.
Nasmejala sam se grohotom zbog tog njegovog prevrtanja ocima jer to nikada nije umeo da uradi a da pritom ne bude nekako smesno a i u isto vreme i slatko.
Prstom mi je pokazao da mu pridjem,bas na isti nacin kao i uvek,bas kao da nije toliko proslo. Mamio me je pogledom a ja sam mu se ponovo predala.
Samo sa osecajem krivice.
Ipak,resila sam da budem hladna.
Prisla sam uz komentar ‘Dobar dan gospodine.’
Nasmejao se. ‘Uvek hladna kao led. Bas onakva kakva sa mnom nikad nisi bila.’
Stomak mi se prevrnuo od njegovog pogleda. Osecala sam se tako bespomocno pod njegovim recima,a toliko je proslo.
Istina je,za neke prave nas,mozda ima vremena. A i za neke prave ljubavi,osecaj nikad ne umire. Ipak, ne smem da mu se dam. To je to. Proslo je toliko..
‘Zamislila si se,plava zvezdo?’
Glas mi je zadrhtao.
‘Nisam’, rekoh uz osmeh, samo mi je drago sto te vidim.
'Sedi,da popijemo kafu. Cekas nekog?’
Dok sam stavljala torbu na stolicu,bas onu istu koju sam,eto slucajnosti dobila od njega,odgovorih mu 'Da,ali,nije bitno.’
'Svidja mi se ta torba..’ ocima mi se nasmejao. Lep je kao i ranije. O cemu razmislja dok mi ovo govori? Toliko pitanja a nijednog odgovora.
'A ti,cekas li nekoga? I zasto ne dolazi?’ Upitah ga kroz bojazljiv osmeh.
'Cekao sam.. ma znas,devojka sa kojom sam neko vreme. Nego,poceli smo da se svadjamo i to..kapiras me.’
'bolje nego bilo ko.’ Izletelo mi je..
'Ovaj,izvini…’
'Ne,zaista si u pravu. Uvek si me najbolje poznavala i razumela..’
Neprijatna tisina. Nedostajanje u vazduhu. Pogledi puni nade. Ali opet,nijedno od nas ni rec o nama da progovori. O nama se,ponovo ćuti.
'Imas li ti nekog,ili si ovde dosla da se prisetis starih dana?’, rekao je kroz smesak.
'Imam…imam od skoro..’
Prekinuo me je u pola recenice samo da bi me pitao ono zbog cega sada i sedimo za istim stolom.
'Plava zvezdice,volis li ga?’
E sada krece prava havarija. Znojila sam se. Usne su mi se neprekidno spajale i odvajale u pokusaju da izgovorim to. Medjutim samo sam mu odgovorila sasvim suprotno od onoga sto je istina.
'Da.’
Nakasljao se u pokusaju da sakrije iznenadjenost.
'Shvatam. Nadam se da si srecna…’
Tad sam vec zelela da odem. Sto sam i pokusala. Uzela sam torbu,i u pokusaju da zaustavim iznenadnu ledenu kapljicu koja se slivala niz moje lice,uhvatio me je za ruku.
'Saslusaj me. Ona nije ni nalik tebi. Trazio sam tebi slicnu i naleteo na nju koja je imala skoro sve iste osobine ali nije bila ti. Lutao sam,nervirao sam se,zalio sto sam te pustio. Znam da sam kriv. Ona nema nista tvoje i ti…..’
Samo sam zelela da prekine jer ne zelim da mu se vracam ni na koji nacin jer me je bolelo.
'Prekini. Ti i ja odavno nismo mi. Zavrsimo ovu dramu. Oboje znamo da se nece dobro zavrsiti…’
'Slusaj.’ Uzima olovku i zapisuje neki broj…svoj broj. 'Nazovi. Kada nemas koga,pozovi. Kada nemas s kim,imas mene. Kada sve ladje potonu,tu sam. Samo nazovi.’
'Ali sta ce to….’
I u tom,tako vecnom trenutku,u kafic ulazi moj decko.
'Zbogom.’ Govorim mu. 'Vreme za nas ne moze da stane i vreme nikog ne ceka. Gresili smo ali ti si pogresio. Sada odlazim.’
S mukom sam se pokupila i krenula ka svojoj ljubavi. Ne,verovatno ne pravoj,ali bar istinitoj.
Shvativsi da,i pored toga sto,ono sto je u srcu zapecaceno,ja to moram pustiti.
Vreme je pravo,ali mi nismo.
Bas kao sto smo nekada pravi bili mi,ali vreme nije bilo.
Gresiti tako snosi velike posledice.
Nama su te posledice donele kraj.
Okrenula sam se,poslednji put u nadi da cu ga videti onakvog kakvog ga pamtim.
Srecnog i nasmejanog.
Mog najlepseg decaka.
S tugom u ocima,
Videh samo coveka koji nakon mog odlaska,sedi za polumracnim stolom,povlaci dim za dimom i ispija prepunjenu casu dok su pored njega slomljene flase.
A na ruci stoji tetovaza..
Jedna mala plava zvezda sa imenom mojim..

-ultravioletna. ( Teodora Vuković )

:(

Sedeo sam u razredu i posmatrao devojku pored
sebe. Bila je moja najbolja prijateljica. Gledao sam
njenu dugu kosu i zamišljen izraz na licu. Želeo sam
da bude moja, ali ona me nikada nije gledala na taj
način i toga sam bio svestan. Posle predavanja
zamolila me da joj dam beleške jer nije bila na predavanju. Dao sam joj ih. Rekla je ’’hvala’’ i
poljubila me u obraz. Hteo sam joj reći, hteo sam joj
reći da ne želim da budemo samo prijatelji, ali bilo
me je previše strah, ni sam ne znam zbog čega.
Nekoliko meseci kasnije zazvonio mi je telefon.
Javim se, i na drugoj strani čujem njen uplakan glas govoreći mi da joj je dečko slomio srce. Pitala me je
da li bi mogao doći do nje jer ne želi biti sama. I
naravno, odmah sam došao. Sedeli smo na kauču,
jeli čips i gledali romantične filmove. Gledao sam
njeno tužno lice, ali uprkos žalosti bila je prelepa. I
želeo sam je samo za sebe. Kasnije je rekla da je umorna i da želi reći, pogledala me u oči, rekla
’’hvala’’ i poljubila me u obraz. Hteo sam joj reći da
je volim, ali opet me je obuzeo strah, ne znam zbog
čega. Sledeće godine smo imali ples. Veče pre je
došla kod mene i rekla da joj se partner razboleo.
Ni ja nisam imao partnerku tako da smo odlučili plesati zajedno kao najbolji prijatelji. Kada se
čarobno veče završilo, stajali smo na njenom pragu.
Gledao sam je kada se nasmehnula i pogledala me
njenim prelepim očima. Rekla je ’’hvala, bilo je
prelepo’’ i poljubila me u obraz. Hteo sam joj reći da
je volim, ali previše sam se bojao da bih je mogao izgubiti. Prolazili su dani, meseci, i tu je bio dan
kada smo diplomirali. Gledao sam kako se popela
na binu da bi pročitala svoju diplomu. Bila je
prelepa. Pre nego što smo pošli kući došla je kod
mene, zaplakala a ja sam je zagrlio. Onda je sela
pored mene i rekla: ’’Ti si moj najbolji prijatelj, hvala’’ i poljubila me u obraz. Hteo sam joj reći da
joj ne želim biti samo prijatelj, da želim nešto više,
ali nešto mi nije dalo. Sedim u crkvi, moja drugarica
se udaje. Gledam je kako stoji pred oltarom i bila je
lepša nego ikada. Gledam kako govori ’’da’’ i pri
srcu mi postalo teško. Želeo sam da bude moja, ali ona voli drugog i toga sam bio svestan. Znao sam
da me nikada neće gledati kao njega. Pre nego što
se odvezla sa svojim mužem u novi život prišla mi
je, zagrlila me i rekla ’’hvala što si došao’’… Hteo
sam joj reći da je volim i želim za sebe, ali neki duh
u meni mi nije dao. Prošlo je mnogo godina i sada gledam u sanduk devojke koja je bila moja najbolja
prijateljica. Kada su čitali njen dnevnik koji je pisala
dok je bila studentica, pročitali su i ove reči:
’’Gledam ga i želim ga za sebe. Ali on me nikada
neće gledao kao ja njega i toga sam svesna. Hoću
da mu kažem da ne želim da budemo samo prijatelji, ali ne smem, bojim se da ga ne izgubim.
Toliko bih volela kada bi došao do mene i rekao mi
da me voli’’….’’Kako bih voleo da sam to i uradio’’
pomislio sam i zaplakao…

Ovde si
Vidim te kad otvorim fioku
Kraj onih belih, čipkanih gaćica
Kako se bezobrazno smešiš
“Danas oblačiš ove
i onu roze suknjicu”
Tu si i kad skuvam kafu
I zapalim prvu jutarnju
Da mi zvocaš o mojim užasnim navikama.
Evo te i kad se spremam
Da se čudiš što mi treba
Tako puno vremena
“Lepa si svakako”
Ima te i u ogledalu,
Baš tu iza mene
Vidim kako se približavaš
I sklapam oči
Osećam kako mi sklanjaš kosu,
Ljubiš vrat
“Jedva čekam ovo da skinem”
Ali nisi tu kad se vratim,
Kuća ne miriše na tebe,
Uzalud sam kupila dva piva.
Jedna strana kreveta i dalje nije raspremljena
“Što slagati kad ću ponovo leći?”
Moja četkica stoji usamljena
I niko ne izviruje iz moje fioke.
Sama sebe svlačim,
Uzimam gutljaj piva
Cigaru
Jednu,
Treću,
Petu,
Jer nikog nema da me prekoreva.
Onda se zavučem u krevet,
Jer ti nisi tu -
Samo te ima svuda.

Ej ti,
Pišem pismo koje nikada neće stići do tebe. Pametniji ljudi su mi rekli da će mi, kada stavim na papir sve što me  muči, biti lakše. Pa evo, okušaću svoju sreću, mada je teško i zamisliti da ćeš ikada prestati da nedostaješ. Rekli su mi: ,,Napiši sve što bi želio da ona zna!’’. Pa evo, sve što želim da znaš…Prošlo je šest godina, ima toliko toga što bih voleo da znaš ali ne znam ni sam odakle da počnem. Skratio sam kosu, znam da bi te to iznerviralo, osećao sam neku vrstu griže savesti dok je crvenokosa frizerka seckala deo po deo. Uvek si volela prolaziti prstima kroz nju, pogotovo kad se probudimo. Sećam se da si me zvala ‘raščupani dečak’, dok sam se ja pravio da mi to smeta. Sada bih menjao sve što imam da još jednom čujem te reči. Moja majka te spomene ponekad, ne toliko često, ali opet dovoljno da budem svestan da te ni ona ne zaboravlja. Kada bi samo mogla videti kako je bila prekorna prema Jeleni kada sam je prvi put doveo kući. Gledala je ispod oka, i pričala rezervisano, dajući mi do znanja da ni jedna neće biti ti. To i sam znam. Jelena…to mi je devojka, vreme prebrzo leti, prošlog meseca nam je bilo tri godine. Upoznao sam je na nekom seminaru, koji bi ti smatrala do bola dosadnim. I meni je bilo, priznajem. Ona je jedina dobra stvar koja se desila tog dana. Mlađa je od mene, sedam godina, to mi odgovara, mogao bih da kažem da je uz mene polako odrastala. Sada već ima 23 godine, završila je političke nauke, gleda me kao da očekuje da joj postavim ono pitanje, koje sam se zakleo da posle tebe niko od mene neće čuti. Premišljam se, voleo bih da mogu da te čujem, da mi daš savet, ti bi znala šta da radim. Uvek si znala.Ja sam dobro, valjda. Toliko puta sam to ljudima ponovio da sam počeo i sam u to da verujem. Sestra mi kaže da je iz mene nestalo svo moje ludilo, blesavost i energičnost. Pravdam se da sam samo odrastao, tako je ‘eto došlo sa godinama’. Ne veruje mi, znam.Prestao sam da sviram gitaru, svaki akord me podseća na tebe. Još uvek se sećam kada sam te učio da sviraš, odsekla si svoje duge nokte i došla mi u sobu kao pravi učenik. Dobro ti je išlo, sad ne mogu ni da se setim zašto smo prestali.Firma mi napreduje odlično, mogu da kažem da sam postigao i više od očekivanog za moje godine. Ti si mi uvek bila vetar u leđa, sećam se da sam bio jedno obično uplašeno dete kada sam ti prvi put rekao šta bih voleo u životu. Zvučalo je tako daleko, neostvarivo. A ti si uvek verovala u mene. Ta tvoja vera u mene je jedna od stvari koje mi najviše nedostaju.Reks sada ima osam godina, sećaš se kako je bio mali i smešan kada sam ga doneo kući prvi put? Sada je veliki, ostario je, nije više ono naše blesavo kučence koje trčkara kao da je uključeno u struju. I dalje podiže glavu i gleda levo desno kada mu spomenem tvoje ime. Ne voli Jelenu, ostaće veran samo tebi do kraja, u to sam ubeđen.Još uvek iznad kreveta stoji slika koju si mi poklonila, mnogo puta sam želeo da je negde sklonim, prečesto me podseti na tebe. Tu je i kutija, ispod kreveta, puna tvojih stvarčica. Mnogo puta su mi govorili da se toga rešim. Nisam mogao, želeo. Unutra su tvoje dve majice, obožavala si ih, tvoja četkica za zube, istrošena maskara i sveska u koju si hvatala beleške iz Krivičnog prava. Siguran sam da se nije rodila osoba sa ružnijim rukopisom, samo si mi jednom napisala pismo sopstvenom rukopisom, pa mi onda sama čitala jer ja nisam mogao. Sećam se koliko smo se tada smejali. Čuvam i to pismo, sada znam napamet i gde je koji zarez. Tu je i naš album za slike, Prag, Moskva, Dablin, Barselona, Pariz, Venecija, Rim, Madrid svi gradovi koji su bili svedoci tome koliko smo se voleli. Na nekim slikama me ljubiš, kada ih pogledam kao da mogu osetiti tvoje usne na mom obrazu, usnama. Kao da nikada nisi otišla.Nedostaju tvoji poljupci, zagrljaji, ljubav. Više se ne opijam kao u prve dve godine, doveo sam sam sebe u red, moje ponašanje je bolelo sve oko mene. A mene je bolelo, peklo i uništavalo tvoje nepostojanje onako podmuklo, iznutra. Trebalo mi je četiri godine da prestanem da vrištim u snu, šest godina da napišem ovo pismo, čitav život će trebati da te prebolim. I to će biti malo. Delić tebe će zauvek postojati u mojim mislima, tu si srećna, kao onaj dan kada sam te iznenadio odlaskom u luna park. Ta nasmejana devojčica je ono kako želim da te pamtim.Nešto mnogo veće od tebe i mene mi te oduzelo. Prokleta bolest, sećam se koliko si bila jaka i na samom kraju, jača od mene. Želim da znaš da nikada neću zaboraviti naše datume, trenutke, tvoj osmeh i miris tvog tela.Živiš ljubavi, dok sam ja živ…živiš.

Ne, nije me briga za njega,
samo,
sasvim slučajno znam da nema
omiljenu boju i da mu crna boja
odlično stoji.
Isto tako sasvim slučajno znam da
voli jagode i trešnje baš kao i ja
i da,
nije bio mažen dok je bio dete.
Ne, nije on sličan meni,
samo,
nekako sasvim slučajno znam da
u isto vreme spavamo i da
uvek više soli hranu od ostalih kao i ja.
Ne, nije on ni važan meni,
iako mi još uvek posle toliko
vremena stvaraisti osećaj u stomaku
kad me poljubi..
How to say ‘’You’re stupid’’ in Serbian -  a guide by me

Originally posted by xenaandjonesgiflibrary

Note: before we start I need to mention that these are not strictly used to say ‘’you’re stupid’’. Some of them may be used when someone’s simply talking shit. 

*Also, some people may take these as a joke, some may be offended. You never know. 

1. Лупаш као Максим по дивизији. (Lupaš kao Maksim po diviziji.)

  • Translation: You’re banging like Maxim on division. 
  • Explanation: There are two stories about the origin of this phrase. The first one’s stating that during WWI there was some guy named Maxim who was firing lots of shots but with little or no effect, therefore this phrase is used to describe a person who says a lot of stupid shit. The second (and more reasonable) story says that Maxim we’re talking about here is either Hiram Maxim, the inventor of the first portable, fully automatic machine gun, or the gun itself (called the Maxim gun). Either way, it’s about firing lots of words shots, often with no effect. 

2. Лупаш као отворен прозор. (Lupaš kao otvoren prozor.)

  • Translation: You’re banging like an open window. 
  • Explanation: Well, there’s not much to say about this one, but its meaning can be connected with famous promaja (draft / draught). The air that is flowing between two open windows (or doors) is making windows open and close constantly (it’s usually about the casement window) and they make the banging noise. So that’s it. 

3. Кад лупиш ни Дунав не може да те опере. (Kad lupiš ni Dunav ne može da te opere.) 

  • Translation: When you say something even the Danube can’t wash you up.
  • Explanation: I think this one’s pretty clear, the Danube is a huge river, you must have said lots of shit if even that amount of water can’t wash you up. 

4. Немој да једеш говна кад ти је бурек јефтинији. (Nemoj da jedeš govna kad ti je burek jeftiniji.)

  • Translation: Don’t eat shit when burek is cheaper. 
  • Explanation: The only thing that (maybe) needs to be explained here is burek. Burek is a pastry made from layers of dough, alternating with layers of other fillings in a circular baking pan and then topped with a last layer of dough (at least that’s how we make it in Serbia. It’s a bit different in other countries). 
  • Note: Burek was cheap at the time someone came up with this phrase. The price’s been increasing so now you actually have an excuse for eating shit instead of burek.

5. Јеси ти глуп(a) или ти ноге смрде? (Jesi ti glup(a) ili ti noge smrde?) 

  • Translation: Are you stupid or your feet smell? 
  • Explanation: Oh this is just you assuming that your interlocutor maybe isn’t really stupid (who are you to judge, right?), maybe it’s just smell of their feet clouding their mind
  • Note: This one is not that often heard nowadays, but it used to be really popular 3-4 years ago. It was worth mentioning tho. 
  • Note #2: The ‘a’ in the brackets indicates feminine gender, ‘’glup’’ is for a male person, ‘’glupa’’ for a female (there’s also neuter gender but you’ll rarely use that one when talking to someone) 

6. Глуп(а) си као точак. (Glup(a) si kao točak.) 

  • Translation: You’re as stupid as a wheel.
  • Explanation: I’m not quite sure about this one, but I believe it’s because a wheel can only perform one action, and even that does not depend on it, it’s just how the thing goes. 
  • Note: This phrase may be extended, so you’ll often hear someone say ‘’Глуп си као точак, да извине бицикл.’’ (Glup si kao točak, da izvine bicikl) - you’re as stupid as a wheel, my apologies to the bike
  • Note #2: Again the same thing for ‘’glup’’ and ‘’glupa’’.

7. Глуп(а) си као ноћ. (Glup(a) si kao noć.)

  • Translation: You’re as stupid as night. 
  • Explanation: Well there’s no logical explanation for this one except the fact that night used to be stupid and boring before the discovery of electricity. 

8. Јеси ти глуп(а) или ти дупе стоји накриво? (Jesi ti glup(a) ili ti dupe stoji nakrivo?) 

  • Translation: Are you stupid or your ass is askew? 
  • Explanation: I… really don’t know… 

9. Јесу теби чавке попиле мозак? (Jesu tebi čavke popile mozak?)

  • Translation: Did jackdaws drink your brain? 
  • Explanation: Not much to be explained tbh, the point is - your brain’s missing. 

10. Ти ниси баш у винклу. (Ti nisi baš u vinklu.)

  • Translation: You’re not in a vinkl. 
  • Explanation: I don’t know how I’d translate ‘’vinkl’’ but I can try to explain it. ‘’Vinkl’’ comes from german ‘’winkel’’ (angle). Vinkl is a term we use for angle ruler. So when you tell someone they’re not ‘’in a vinkl’’ that means they don’t equal  90°, or, to put it simply - they’re not normal. Wow, that was one hell of an explanation and you’re probably even more confused now. Sorry. Feel free to ask anything you want to know :) 

11. Јел је тебе бабица испустила на главу кад си био мали / кад си била мала? (Jel je tebe babica ispustila na glavu kad si bio mali / kad si bila mala?) 

  • Translation: Did a midwife drop you on your head when you were little? 
  • Explanation: I think this one’s pretty clear. You’re stupid. Period. 
  • Note: ‘’Kad si bio mali’’ - for a male person, ‘’Kad si bila mala’’ for a female

12. Јеси јео / јела бунике? (Jesi jeo / jela bunike?)

  • Translation: Did you eat henbane? 
  • Explanation: ‘’What on earth is making you act (or say something) like that?’’ Yea, that’s pretty much it. 
  • Note: ‘’jeo’’ - masculine; ‘’jela’’ - feminine

13. Ти си недограђен(a) као шапински дом. (Ti si nedograđen(a) kao šapinski dom.)

  • Translation: You’re unfinished like Šapine’s Cultural Center. 
  • Explanation: Oh boy, this needs a longer explanation. First of all, I have to say that this is not used everywhere in Serbia, it’s a regionalism. You can hear it only in my region. Šapine is a village (near my town, that’s why we’re using this phrase), and it’s kinda famous for its Cultural Center which has been being built for years, but it’s still half-done. So by saying this you’re practically saying that someone’s, well, retarded.
  • Note: Word ‘’nedograđen’’ has this ‘’građen’’(built) part which indicates that it’s about a building, while english ‘’unfinished’’ can be used for other things as well.
  • Note #2: ‘’Nedograđen’’ - masculine, ‘’nedograđena’’ - faminine 

14. Теби фали нека даска у глави. (Tebi fali neka daska u glavi.)

  • Translation: You’re missing a plank in your head
  • Explanation: Again used to point out that someone’s brain is not a whole it should be. 

15. Кад је бог делио памет и бистроумност ти си био / ти си била испод 55 јоргана. (Kad je bog delio pamet i bistroumnost ti si bio / ti si bila ispod 55 jorgana.) 

  • Translation: When God was giving away intelligence and wisdom you were (hiding) under 55 quilts. 
  • Explanation: You missed the giveaway bro. Sorry. It’s not your fault. 
  • Note: ‘’Ti si bio’’ - masculine, ‘’ti si bila’’ - feminine 
O onom kako bi trebalo

Svakog se jutra probudim sa željom

Dobro, možda nije pametno tako je nazvati

Više je osjećaj

Neka slutnja u meni koja sa svakim novim buđenjem

Raste i dobija formu

Želje.

Sve više mi se kupuje jedan od onih

Velikih ruksaka

U kojeg može stati sve i svašta

Eto, to mi se kupuje

I trpaju mi se u taj ruksak

Sve moje crne majice

Sve izblijedile stare farmerke i

Za svaki slučaj

Jedna kožna jakna

Gomila praznih sveski i rokovnika

Neke olovke

Dovoljno cigareta da preživim prvu sedmicu i

Jedan kompas

Ko zna kad može zatrebati.

Sve mi se to pakuje i izlazi mi se

Iz kuće u pet ujutro

Kad nebesa nad Sarajevom krenu da mirišu na

Nervozne ljude koji će uskoro početi

Da se bude i oblače svoje

Uredno ispeglane košulje na svoje

Uredno ispeglane poslove

Piju svoje jutarnje kafe i mrko gledaju

Svoje žene jer eto

One su krive zato što mrze šta su postali.

Izlazim iz kuće u pet ujutro i

Ne znam

Sjedam na biciklo ako ga imam ili

Idem pješke sve do prve brze ceste i

Stajem na proširenju sa podignutim

Natpisom na komadu kartona

Otrgnutom od kutije Bimal ulja

Natpisu na kojem piše

„Bilo gdje?!“

Stoji mi se tako

Sa svime što imam u ovom životu

U tom velikom ruksaku i

Ulazi mi se u prvi kamion koji zastane.

Ulazi mi se i pali cigareta

Priča mi se sa

Tim čovjekom

O svakom mjestu kroz koje je prošao a nikad

Nije zastao

Samo je gledao u retrovizoru kako za njim

Zamire svjetlost i svi ti ljudi

Ostaju da žive

Vjerujući kako tako treba i kako

Je normalno

Imati posao od devet do pet, zaraditi siću i

Patiti se

Čitav šugavi život vraćati kredite i pozajmice i

Plaćati za sve te silne gluposti

Jebeni računi i jebena privatna imovina.

Odlazi mi se iz ovog nakaradnog svijeta u kojem je

Svaki drugi šmokljo velika stvar

Samo zato što mu tatica ima novca

Svi ti ljudi bez mrve talenta ili skromnosti

Idu mi na želudac poput golemog čira

Majku mu

Tako je važno

Tako je životno važno pobjeći!

Govori mi se s njim o svemu tome

On razumije jer je kamiondžija

Razumije jer za sobom svaki dan

Ostavlja porodicu ako je ima

I luta svijetom na šesnaest točkova

Prevozi stvari i snove

Dobro, i on plaća račune

Od toga je malo teže pobjeći ali

Vidite

On nije mrtav.

Izlazi mi se iz kamiona negdje

Gdje nikad nisam bio

I ne ostaje mi se tu

Samo mi se prolazi kroz sva ta mjesta

I gledaju mi se lica

Ljudi koji tu žive

Njihove ispucale kože i male sitne pjegice

Ispod očnih kapaka

Rukuje mi se sa dedom u Španiji i

Pije mi se čaj sa debelim brkatim taksistom

U Turskoj.

Korača mi se kroz snijeg u Rusiji

Piše mi se knjiga i pjesma i jebeni memoar ako treba

Piše mi se

O Životu koji postoji sa druge strane naše zarobljenosti

Živi mi se

Poput kera lutalice mi se živi

Sjedi mi se na vrhu planine

Nad pustim livadama kojima

Jedino poneka divlja životinja poput mene

Prođe tražeći nešto

I nestane u visokom rastinju.

Spava mi se pod zvijezadama

U šatoru mi se doručkuje

Imaju mi se žuljevi na stopalima i

Poplavljeno srce

Jebote

Vrišti mi se u pećini

Roni mi se otvorenih očiju u slanoj vodi…

I plače mi se, eto

Iz nekog nejasnog razloga mi se

Plače

Kad god pomislim na to.

1

Telefon zvoni i zvoni i zvoni, znam da neće odustati, sigurno ne sada nakon što sam ga, onako nepromišljeno, poljubila u klubu i istrčala napolje.
“Da?”, javljam se pomalo uplašeno.
“Gde si?”, ne okoliša.
“Zašto?”, odugovlačim.
“Jer želim da te vidim.”
“Zašto?”, ponovo pitam.
“Jer očigledno nije gotovo.”
Tišina. “I?”, ponovo me pita, “znaš da nećeš moći da me izbegavaš doveka.”
“Treća klupica, levo od izlaza”, mrljam.
“Ne mrdaj. Stižem za deset”, prekida vezu.
Glupo je, jer me je ponela atmosfera, alkohol, sva ona osećanja koja pokušavam da uništim. Ne ide to tako, ne ide to nikako. Ne možeš sprečiti sebe da osećaš nešto, isto kao što se ne možeš naterati da osećaš išta. Pitam se šta sad, gde će me odvesti jedna nepromišljena odluka poneta trenutkom, jedan glupi poljubac koji nije trebalo da se desi. Nisam ga uočila odmah, mada kako i primetiti nekoga kad od svakog drugog pomisliš da je on i srce zatreperi kao ludo od same pomisli da se nalazi na par metara od tebe. Uveravala sam sebe da je samo još jedno priviđenje, dok nisam osetila kako mi neko sklanja kosu sa lica i eto ga - isto ono lice koje vidim svako veče pre nego što zaspim. Osmehnula sam mu se, ne razmišljajući. Zagrlila ga, isto tako ne razmišljajući. I na kraju sam ga poljubila, to tek ne razmišljajući. Vidim ga kako dolazi ka meni, krupnim koracima ovaj put za razliku od onih sitnih, laganih koje inače pravi. Ne drži ruke u džepovima, kao što ima običaj. Šake su mu stisnute u pesnice kraj tela. Samo jednom sam prisustvovala ovakvom njegovom hodu i nije bilo lepo - uopšte nije.
“Što si pobegla?”, stoji iznad mene. Zato što se previše plašim, pomislim, ali ipak samo slegnem ramenima kao odgovor. “Pitam te još jednom - Zašto si pobegla?” Ponovo sležem ramenima. Seda pored mene i ispušta dugačak uzdah. “Zar ti je stvarno postalo toliko gadno da me poljubiš?”
“Ne”, odgovaram k'o iz topa, “ne. Samo…”, grizem usnu, “bilo je tako dobro, kao i uvek i sve sam izbrisala na momenat. Onda mi se svest vratila u glavi mi je samo tunjalo - kakvu si glupu grešku napravila i…”
“Pobegla si, ostavljajući sve za sobom”, dovršava.
“Izvini. Znaš da sam previše impulsivna kad popijem.”
Klima glavom. Ćutimo. Mrzim ovo, ali stvarno mrzim. Nije to ona prijatna tišina, kao kad mu ležim na grudima i češkamo se i reči nisu potrebne jer šta uopšte reći u tako lepom i prijatnom momentu? I o, prekini. Prekini. Prekini.
“Nedostajala si mi”, okreće se ka meni, a ja se ledim. Bukvalno. Pokušavam da smirim srce, znam koliko je jedva čekalo da čuje ove reči od njega. “Zašto mi sad to kažeš?”, pokušavam da se priberem. “Jer nikad ne znam da izaberem pravi momenat”, osmehuje se i dobro znam na šta misli. Sad već počinjem da se smejem i ne prestajem, ali to je više onaj glupi smeh - kad ne biste da zaplačete pa krenete da se smejete i onda nikako ne možete da stanete. Ne znam ni čemu se smejem više, ali znam da ću početi da jecam ako me zaustavi, jer već osećam suze. “Uništićeš šminku”, govori, i jedan ugao usne mu se diže. Pokušava da me sredi prstima, koliko god bilo moguće urediti bele linije od suza na spram sve ove šminke koju imam. Smeška se i ne prestaje da me gleda. “Znaš, nećeš ništa popraviti ovim..” Okreće mi glavu i pomno zagleda, “Meni deluje sasvim okej.” “Ne mislim na šminku.” Ponovo se stvara neprijatna tišina.
“ Baš sam mnogo zajebao.”
“Jesi.”
“Nisam želeo da se zaljubim, nisam želeo ništa. Desilo se, plašio sam se da prekinem pa…”
“Si rešio da budeš što dalji.”
“Tako nekako..”
“Je l’ upalilo?”
“Ne.” Spuštam šaku na njegovu, a on automatski prepleće prste sa mojima i zagleda ih sa svih strana. “Svaki put mislim isto.. Kako bi lepo bilo držati tvoju ručicu. Malecna, dečija. Čak ni nisi odrasla osoba. Dobro jesi, jesi”, kaže kad ga streljam pogledom, “a opet nekako nisi.. Što se nikada nisi javljala?” “Zato što sam naporna”, sad već kreće sećanje na loše momente i bes zamenjuje ona lepršava osećanja. “Jesi”, kaže i ne popušta stisak koliko god pokušavala da ga se otresem.
“Pusti me onda.”
“Jesi li sigurna da to želiš?” Znam to lice. Kapci su mu više spušteni nego inače, pogled nije prazan, a opet pitanje je vremena kad će se zid spustiti između nas.
“Ne mogu opet da prolazim kroz iste stvari..”
“Da ili ne?”
“Stvarno me je puno bolelo i definitivno nije bilo u redu..”
“Da ili ne?”
“A šta ti želiš?”, pitam ga. I samo tako pušta moju šaku. “Kukavice”, govorim dok ustajem. Mrzim svoje slabosti. Tako je malo falilo da ponovo padnem na istu priču. Na nekog naočit hrabrog, a u stvari tako strašljivog. Jedno prosto pitanje i sve se zatvara. Čujem nečiju tuđu misao koju sam davno pročitala - u ljubavi nikad ne budi kukavica i nemoj voleti kukavice i onda telefon počinje da zvoni…

Koliko je potrebno snage da shvatite da je kraj? Mozda jedan krug setnje, jedan pogled u daljinu i jedno cutanje bude dovoljno da pocne priprema, ona koja vas lomi, koja vam oduzima reci i borbu za dalje.
Kako prihvatiti tu novu osobu koja stoji pored vas a kilometrima daleko? Kako ponovo vratiti sebe od pre? Mozda vreme bude dovoljan odgovor ko zna..

“Uskoro. Uskoro. Uskoro. Uskoro. Kada je uskoro? Kakva grozna riječ. Uskoro. Uskoro može značiti za jednu sekundu, Uskoro može značiti za jednu godinu. Uskoro je grozna riječ. Ova Uskoro steže budućnost, skuplja ju, pruža nikakvu sigurnost, nikakva izvjesnost kako god, stoji za apsolutnu nesigurnost. Uskoro je ništa i Uskoro je puno. Uskoro je sve. Uskoro je smrt.”


— Heinrich Böll, The Train Was on Time

Tvoj momak

Zamisli tijesnu sobu bijelih zidova. Soba je toliko mala da ima balkonska vrata ali su blokirana krevetom koji se mora pomjeriti da bi se ta vrata mogla otvarati… nije mogao stati nigdje drugo. Mrziš je ali je dovoljno jeftina da je možeš priuštiti. Krevet je najveći komad namještaja u toj sobi. Bijeli madrac, jastuk i pokrivač sa cvijetnim motivima. Pokrivač je pogužvan a na krevetu je par knjiga, bilježnica i mobitel spojen na kabel za punjenje koji je uključen u utičnicu pored.

Smeđa zavjesa preko balkonskih vrata, na sredini svezana u mašnu i povučena tako da se iz kreveta vidi Sarajevo. Vani pada kiša, jak proljetni pljusak bez vjetra. Prošla je ponoć.

Ispod kreveta viri jedan par cipela, još jedan u otvorenoj kutiji i neki komadi odjeće sumljivog porijekla. Nema tepiha, parket je blijedo smeđ i uredno prebrisan. Na podu je i gomila pogužvanih papira, tvoja košulja i torba koju nosiš na faks. 

Na zidu kraj balkonskih vrata polijepljena je gomila fotografija, razglednica i svih drugih sitnica koje su ti tokom godina nešto značile. Tu je i par pjesama koje sam ti pisao dok sam još bio brucoš, ono pismo iz Austrije, privjesak iz Italije i jedan jedini selfi kojeg smo napravili: rugamo se jedno drugom u lice na vrhu Bjelašnice. Nosiš kapu sa zečijim ušima a ja kapuljaču dovoljno veliku za najvećeg glavonju u gradu.

Ispod tog svetilišta stoji mali noćni ormarić. Na njemu tegla sa božićnim svjetlima natrpanim unutra. Također poklon od mene, na času elektronike sam uspio da izvedem baterijsko napajanje i sve to strpam u staklenu teglu jer sam mislio da bi bilo kul da imaš to čudo koje svijetli u mraku umjesto lampe. Znam, blesava ideja.

Iznad kreveta slika, neki blijedi pokušaj imitacije Vinsenta i onaj tvoj poster Pepersa. Jedina si punoljetna djevojka u gradu sa posterom na zidu i niko te ne može natjerati da ga skloniš.

Na zidu preko puta kreveta čudo kojeg si nazvala poličar. Ormar sleš regal kojeg si nacrtala na komadu papira i pokazala mi one kišne noći… pa sam sutradan otišao sa starim kod njegovog prijatelja stolara, skrpio pare i platio da mi izreže sve potrebne dijelove za to čudo i onda ga sastavljao u tvojoj sobi dok si bila na predavanju. Posjekao sam se na ekser jer sam smotan i još uvijek stoji krvavi otisak mog prsta na ćošku tog čuda… Malo je morbidno što mi nikad nisi dala da to obrišem.

Na vratima s unutrašnje strane napisani prvi stihovi koje sam ikad izgovorio. Ne rimuju se, naravno, uvijek mi se gadila poezija sa rimama – kao da je previše izvještačena i nikako da prenese stvarne emocije koje ljudi osjećaju dok govore jer jebiga, nikad niko ne govori u rimama. Skrenuh s teme, vraćam se.

Na krevetu u toj sobi ležiš na stomaku. Lice si zarila u jastuk i premorena od 15 sati učenja bez prestanka, proklinješ dan kad si upisala to smeće od fakulteta. Ulazim u sobu i nalazim te tako mamurnu od čitanja te šugave anatomije. Spuštam kesu sa čipsem, picom iz U2, onom Galeb čokoladom koju samo ti voliš i nekim zdravim sokom jer nikad nisi htjela gazirano. Izuvam čarape jer sam ugazio u lokvu na putu do tebe a tene mi propuštaju jer jebiga, stare su a previše ih volim da bih kupio nove… i legnem pored tebe dok vani kiša svira serenadu.

Zagrlim te k'o medvjed, desnom rukom preko leđa i desnom nogom preko tvoje noge i zapetljam se u tvoju kosu… toliko si umorna da samo pustiš jedan od onih tvojih uzdaha koji obično znače „budaletino jedna, nisam ti ja igračka“, ali vjerujem da ovaj put ipak znači nešto tipa „hajde da nikad ne izađemo iz ove sobe“.

Eto, tako zamišljam naš život kada bi samo htjela da budem - tvoj momak.

Nakon svih ovih godina  deo 1.

Sreo sam je posle 9 godina, na poslovnom ‘balu’, na najvišem spratu najviše zgrade u velikom, stranom gradu. Nekada smeđa i čupava kosa, sada je plava, zavezana u klasičnu punđu koju krasi crna šnala sa tri bela bisera (nisam sumnjao da su pravi, zbog muškarca pored nje). Haljina joj je dosezala malo iznad kolena, dovoljno pristojna, i dovoljno porvokativna u isto vreme zbog skroz otvorenih leđa. Lice joj je bilo dosta smernije, ne više onako slatko i blentavo. Odraslija je, i to me tako rastužuje. Muškarac pored nje je fino građen, sa lepim crtama lica, tamnog tena i tamne kose. Mada je imao plave oči, koje su donekle podsećale na njene. Nije skidao ruku sa njenog struka, ispijao je tako šampanjac i smejao se sa društvom. Ona se pristojno osmehivala, pila šampanjac, i izgledala jako odsutno. Ne mogu da verujem da u njenoj časi nije kupinovo vino pomešano sa koka kolom. Čoveče, koliko se promenila. Koliko smo se promenili. Prisećam se nje, njenih starih pocepanih crnih farmerica, sive široke majice i umrljanih usta od palačinaka. Prisećam se sebe, ko bi ikada rekao da bih ja obukao svečano odelo i umereno pio? Prisećam se nas, onih momenata pre prvog držanja za ruke, pre prvog poljupca, pre prvog dodirivanje, pre prve noći.. kakva smo samo deca bili misleći da smo odrasli. Te dve godine koje sam proveo sa njom su mi zapravo pomogle da odrastem. Mislili smo da znamo sve, a zapravo smo jedno uz drugo učili i rasli. 
Ovo znači biti odrastao sada. 

Gledati u ljubav svog života kako se samo pristojno smeje, i prisećati se njenog vrištanja od smeha.
Gledati u ljubav svog života kako je zavezala elegantnu punđu, i prisećati se njene čupave lepršave kose.
Gledati u ljubav svog života kako pije šampanjac, i prisećati se prvog puta kada je probala čisto vino.
Gledati u ljubav svog života kako stoji na štiklama kao da je to mačiji kašalj, i prisećati se njenih omiljenih crvenih iscepanih starki.

-Sanja Mitrović

Draga ti, koja imas blago osmeha iznad tog uplakanog pogleda. Zelim da ti kazem par stvari kako bih te na tren uputila u tvoju iskrenu vrednost.
Ti koja si nocas plakala, jer te je stvarnost dotukla, decko povredio iako je predodredjen da ti crta osmehe. Draga ti, koju su “najbolje drugarice” po ko zna koji put zajebale, ti koja imas pakao kod kuce, ti koja pored svega ne zelis da se suprostavis ocu i majci zbog postovanja. Draga ti, kojoj je ceo zivot u haosu… Zelim da ti cestitam, na svemu sto si prosla. Veliki si borac i negde iz dubine duse sam ponosna na tebe. Shvatam, koliko ti je mucno da uopste i zivis, ali, svakim tvojim danom si jaca od onih prosecnih devojaka kojima je jedino bitno koliki su im nokti, da li su im opali lajkovi na insta, fejsu… Draga ti, koja nisi u fazonu da nosis haljine eto cisto samo da ti prekriju dupe.
Draga ti, sa iskrenom ljubavlju, ne zameri kada te povrede, nisu oni u stanju da prihvate tebe drugaciju, ali nije li bolje? Znati da si jedinstvenija od njih praznih. Neka te drzi to, pa izdrzi svaki dan koji sledi. Pusti vreme da pokaze. Isplatice se svaki tvoj naporan dan bez podrske, i onda tamo kada budes zelela, na svet ce doci tvoj mali klon, tvoje dete koje ces vaspitati po tebi. I pruziti mu svu ljubav ovog sveta jer ti najbolje znas kako je kada ljubav zafali. Neces jedina to raditi jer ces pored sebe takodje imati ljubav svog zivota, onu koja pored svih sranja opstaje,ona koja te postuje i stoji uz tebe.
Neces ni primetitii a tvoj zivot ce se sloziti.
Bori se za taj dan, guraj napred jaca. Znam da mozes, draga, ipak si ti borac je l’ tako?
Za ovo nemam naslov. Samo razmišljam naglas.

Život se kod nas svodi na sitne svakodnevnice koje popunjavaju čekanje na nešto veliko. U njemu je najviše običnih dana. Njih pet ili šest komada valja raditi, a čitava bivša Juga je podešena tako da je čista lutrija da radiš posao koji voliš i još od toga uspiješ živjeti. Što će reći da postoji sasvim realna mogućnost da će mnogi od nas raditi posao koji mrze osam do deset sati dnevno. Ujutro će nas buditi alarm drekavac a glava vibrirati gore od svih mamurluka naše blentave mladosti. Navečer ćemo se prebijeni dovlačiti kući a novca nikad neće biti dovoljno jer jebiga, nije nam se dalo da upadnemo u državnu firmu. Računi nikad ne prestaju dolaziti, plate ili kasne ili ih nema i od naše divlje euforije da napravimo za sebe fudbalsku karijeru ili postanemo poznati – ostane par dinara kusura i jedan ciničan glas u grudima koji nikako da prestane da šapuće ono „koji si ti debil“. Eto, zato je važno ne promašiti ljubav. Ovdje nema američkog sna, nema vila niti izgrađenih imperija od ničeg, nema srećne zvijezde i definitivno nema čiste lutrijske fortune koja može nekom preko noći promijeniti život. Ima jedino ljubav.

Ovde je sve za par tona teže nego igdje drugo u svijetu pa nam zato valja još toliko tona voljeti. Zato što je lako probuditi se u šest ujutro kad jastuk miriše na nekog za koga bi ubio tri četvrtine planete. Lako je na mrzak posao kad te isprati poljupcem nakon zajedničke kafe i sklepanog doručka. Lako je bilo napraviti frizuru i oprati zube dok se skupa kreveljite pred ogledalom. Lako je riješiti se golicave trepavice u oku kad je ona tu da je vilenim prstima izvadi. Lako je raditi najodvratniji šugavi posao, lako je jer znaš radi čega se ubijaš u pojam. Lako je i trpiti, progutati nepravdu. Lako se umoran vraćati kući jer ćete tamo zajedno biti umorni. Naslonit ćete se jedno na drugo i gledati neku glupost na nacionalnoj geografiji. Pričat ćeš joj kako je šef danas srao o uvođenju desetog projekta povrh devet kojih već radite a ona će tebi govoriti o otpuštanjima i strahu da možda ona nije sljedeća. I bit će kafa, bit će večera i zajednički ples uz nekakvu pjesmu koju ste slučajno našli listajući kanale. Biće vicevi i valjanje po kauču, zagrljaji i onaj jedan trenutak ozbiljnosti usred najvećeg smijeha. I pogled, tišina i shvatanje kako bi sve izgubilo smisao da nije ta dva oka i tog dodira. Lako je plaćati račune, lako je i štediti osam mjeseci da bi deveti otišli zajedno na more i pravili anđele u pijesku. Lako je i pocrniti, mazati se kremom i zavijati od bolova dok ti ona iscrtava srce u bijelom Nivea sloju na leđima. Lako je, makar i groznica uletila u priču. Lako je zorom gledati kako sunce izranja i vaša jeftina soba miriše na nikotin i prethodne goste. Koga briga, američki san je jeftina replika njene kose razlivene po grudima i mirisa u svakoj pori koža koje se ne umiju razdvojiti. Lako je i svađati se jer je svaka svađa borba za ostanak. Nema zalupljenih vrata, nema „nebitno“ ili „okej, kako ti kažeš“. Borimo se do krvi ako treba ali tražimo se. Stojimo na metar jedno od drugog ali vičemo jer se dozivamo. Tamo smo, negdje unutar tijela koja sagorijevaju bijes. Lako je jer se kasnije zagrlimo i nastavljamo kroz svako balkansko sranje koje su nam ratovanja i naši retardirani preci ostavili u amanet. Lako je stariti, gledati kako svijet odlazi na Mars i vraća se, kako srećnici trče sa bikovima i rone sa ajkulama, kako se vrte milioni i obilaze svjetovi tri puta u jednu pa tri puta u drugu stranu.. lako je gledati nestvarne snove tuđih stvarnosti i prihvatiti da su za mnoge od nas nemogući jer ljubavi poput balkanskih tamo nema.

Ne postoji, kunem se Bogom, na ovom svijetu ne postoji ništa jače od žene koja stoji iza svog muškarca kad mu se svijet raspada a nigdje se svijet ne raspada kao ovdje. Ovdje je ljubav jedina valuta kojom možemo plaćati živote!

PRIČA JEDNE MAJKE IZ SREBRENICE:

”Spakovala mu komad kukuruznog hljeba, malo šećera i soli i jednu presvlaku. Idi, sine, velim, valjda ćemo se sresti u Tuzli. Plačem ja, gledam za njim kako zamiče ispod kuće. Sutradan ja u Potočarima, hiljade naroda, kad, odjednom, pojavi se moj Azmir. Sine, otkud tebe, pitam, a on se zaleti, zagrli me, izljubi, kaže, nisam te mati bio poljubio pa sam se zato vratio. Još mi na obrazu stoji onaj njegov dah. Bi malo sa mnom i ode prema šumi, da se pridruži koloni, prisjeća se Nura. Godinama se Nura nadala da će se pojaviti odnekud. Onda su joj javili da su identificirali njegove posmrtne ostatke. Godinama kasnije, pred ponoć, dok se spremala za počinak, čut će kako spiker spominje Hag i da će majka prepoznati sina, a sestra brata. - Okrenem se, na ekranu vidim kako četnici strijeljaju grupu muškaraca i među njima moj Azmir. Gledam, ne vjerujem svojim očima, srce mi stalo, ukočile se vilice. Jest moj Azmir, njemu pucaju u leđa. Pade moje dijete. Bos. Ni sedamnaest godina nije imao!”