stihov

Kako sam zavoleo tvoju mamu
-Tata?
-Da, mila?
-Kako si ti zavoleo mamu?
-Kako sam ja zavoleo tvoju divnu mamu?
-Da.
-Baš to želiš da ti pričam?
-Da, želim.
Odgovorila je glasno, željna priče za laku noć. Namestila jastuk, povukla malo ćebe, dok su mali prsti ispod njega ostali da vire.
-Dodji ovamo da te ušuškam.
-Neću dobro mi je ovako.
-Prehladićeš se…
-Zvaću mamu! Mama! Mamaaa!
Odjednom se ču glas koji je dopirao iz susedne sobe. Niz dugi hodnik, izlepljen osmesima, ukrašen jednim satom koji je uvek kasnio minut, dva, zarad dužeg poljupca rano ujutru. I jednom vazom japanskom kraj stepenica. Druga vrata levo.
-Nevaljalci jedni, na spavanje!
-Čuješ, mama viče, na spavanje tigre…
-Nisam tigar, princeza sam! Zvaću mamu da ti dodje!
- Dobro princezo, dok ne uvučeš svoje male prste ispod pokrivača, nema priče…
Ušuškava se. Okreće se po krevetu ne bi li od sebe napravila pravu malu palačinku.
Namešta se jastuk svetlo se gasi. Čuje se disanje, a zatim jedna slatka rečenica…
- Tata, hajde…
Minut tišine. Jedno: „ Evo tigre, evo. „
Kreće da priča.
- Tvoju majku sam upoznao namerno a zavoleo slučajno. Na stepenicama gimnazije, na srednjoškloskoj žurci. U jednoj letnjoj noći, nešto blizu ponoći. Sedela je do prozora sa svojim drugaricama. A ja se sa svojim drugovima šetao po hodnicima. Nisam odmah prišao, jer…
Znaš, mi muškarci smo ti jako stidljivi što se tiče prilaska nekoj devojci, ne dajemo značaj prilascima, koliko dajemo tome da bez prilaska budemo primećeni. Upoznao sam je namerno kao što rekoh. Od svih očiju koje sam te večeri video, bio sam ubedjen da samo sa jednim ja želim plesati. Njenim.
Hodnici gimnazije, nisu bili nešto dugi. Svega par zaljubljivanja u slučajnost koja je sedela kraj prozora. Nakon par spuštanja pogleda, ostali smo bez društva i ja i ona. Videvši da nema kud, upitah je na ples, a ona se stidljivo nasmeja, zabaci kiku dugu preko svog desnog ramena, i reče „Da!“
Bio sam ko svako tadašnje muško, očajan u plesu, i poznavanju veštih i brzih koraka… Dok je ona jednim pokretom ruke, pridobila pesmu i njene stihove. Prebacila je dlan, preko mog i tiho rekla: „ Vi ove večeri vodite, gospodine! „
Poput pravog mangupa, pretvarao sam se da znam korake, igrajući kontra od onoga kako je trebalo, nizao sam njene osmehe. I tada sam otkrio sasvim da mi je to prijalo, i da sam se zaljubio. Sasvim slučajno… Nakon te večeri, i njenih dodira, do dana današnjeg ona je moja pobeda. Zavoleo sam je jer me te noći shvatila, da sam se samo pravio budalom zarad njenog osmeha.
- Tata?
- Da, princezo?
- Pridji bliže da ti šapnem nešto…
On prilazi krevetu. Polako. Ona diže glavu sa jastuka i tiho šapuće…
- Mama je na vratima.
—   Večiti Sanjar
Pa..izgleda da ponovo nedostajes.


Opet isto. Kao i svako vece.
Sedim za svojim stolom,i posmatram tvoju sliku na ekranu.
Ovog puta si konacno,izbacio sliku na instagram. Suludo je u sta se ljudi pretvaraju,samo ih drustvene mreze zanimaju. Ali to je jedina stvar gde te mogu videti,pa cak iako je to samo slika i ne mogu da osetim snagu tvoje zategnute vilice pod svojim dlanovima.
Postavio si sliku sa svojim psom. 
Secam ga se. Poslao si mi njegovu sliku prvo vece kada smo razgovarali. Vec tada sam bila srecna sto te upoznajem. Taj pas je sigurno,nesto,sto si tada voleo vise od mene.
Sada mene vise i ne volis. 
Na slici se jasno vide tvoje jagodice,izrazena vilica i onaj mladez malo ispod oka,koji takodje imam i ja,bas na istom mestu. Sudbina? Bar sam se tome nadala.
Izgledas srecno na slici i to je ono sto sam i zelela da znam i da vidim. 
Poslednji put kada si mi se javio bio si nasmejan. Mozda ne znas,ali taj tvoj osmeh mi je popravio dan,kao i svaki put kada si taj osmeh nosio sa sobom. Nosi ga uvek. Molim te. 
Kosa ti je porasla ali to je ista ona kosa kroz koju sam provlacila svoje prste sa zeljom da se u njoj izgubim na par sati,dana,godina ili da mozda zauvek ostanem tamo. Ti si bio moj spas. Moj beg od stvarnosti. Iako si i ti bio stvaran,bilo je puno nerealnih sitnica medju nama kojih volim da se secam jer su me cinile srecnom. 
Oci ti idalje zrace onom istom bojom,nisu se promenile i nisu izgubile sjaj. Naravno,iako su idalje iste,bilo je trenutaka kada bi me zabolele te tvoje oci jer bi gledale kroz mene,a ne u mene,kao sto su nekada radile. Vise im nisam u fokusu. 
Usne si razvukao u blagi osmeh. Konacno si na slici bar malo nasmejan! Na slikama si uvek glumio nekog mangupa,nekog momka sa stavom kome niko ne sme da pridje,takav si pogled uvek i imao. Niko taj pogled nije razumeo,ne brini,ja jesam. Meni si znacenje tog pogleda mnogo puta ispricao. I secam se…secam se trenutka kada si mi rekao ‘Samo tebe ne gledam tako.’ 
-’Zasto?’ pitala sam te.
-Jer si posebna,odgovorio si mi. Secas se da sam i to vece plakala? Ali ne,budalo,ne od tuge,od srece sto si tu pored mene i sto si rekao da sam posebna. Samo sam zelela da u tvojim ocima uvek budem takva. Posebna i tvoja. 
Steta je samo sto sam ostala samo ovo drugo. Samo tvoja. Posebna…mozda u nekom drugom zivotu,gde cemo biti manje otrovni jedno po drugo. Sada sam ja u svom svetu koji jos nije zarazen,koji jos nije otrovan,a ti si u svom koji moze da otruje mene i moj svet ako bi mi se ponovo priblizio.
Sretni me ponovo.za par godina,kao slucajno,i reci da zelis da ponovimo sve. Nasmej se onako glasno i odrepuj kroz zube stihove tvoje pesme koju sam stalno slusala kada si otisao. ‘Sudija da se kladimo,ja to nisam uradio..’ Odmah znaj da ces me imati. Ponovo. Kao nikad niko nikog. Cekam te,to valjda znas i sam.
Ne brini,moje srce je ostalo na istom mestu na kom si mi ga vratio onog dana kada si resio da odes od mene.
Vrati se po njega. 
Spremno te ceka,jer jos uvek zeli da ti pripada celom svojom tezinom i ranivoscu koju je prouzrokovao niko drugi no ti.
I nemoj da mi najavis svoj dolazak i povratak meni. 
Neka bude spontano,jednog lepog,suncanog junskog jutra kada svet bude tih i mracan. 
Tada dodji i budi moje svetlo u tami,moje oci ce prepoznati tvoje.

-ultravioletna.(Teodora Vukovic)

Amanet

Bio sam najtiši dječak u razredu, vječito zadubljen u nekakvu crnu teku koju sam krišom nosao u torbi i nikad je nikom nisam pokazivao. Sve do jednog popodneva kad me nastavnica bosanskog upratila kako šuškam stranicama ispod stola, pa mi naredila da istog trena ustanem i kažem joj šta čitam.

-   Poeziju nastavnice, izvinjavam se.

-   Ajde onda naglas, da svi čujemo.

Oborim glavu, zacrvenim se k'o mamine paprike koje je to jutro u cik zore zaljevala ali nastavnica ne odustaje. Moraš pa moraš. I bih ja, fakat bih pročitao da me nekakav suhi đavo nije stegao za grlo i ma koliko gledao onaj nevješto ispisani natpis „AZRA“, riječi su odbijale da krenu preko usana i odaju daidžinu tajnu.

……

Helem, poezija nije bila moja. U tim godinama nisam znao ni običnu lektiru svojski prepričati, kamoli napisati nešto poput čitave sveske pjesama. I da sam znao, za to nije bilo vremena pošto sam bio preokupiran pozicijom lijevog krilnog napadača u ekipi „Lokomotiva“, kako se naš novoformirani tim prozvao. Rivali „Trafo“, koji su živjeli u mahali sjeverno od glavne trafostanice, uspjeli su nagovoriti neke starije klince da se priključe njihovom timu uz obećanje da će uvijek igrati prvu postavu i nikad neće morati biti na golu, pa su zato naši treninzi bivali sve češći jer se trebalo ozbiljno pripremiti za jednog takvog protivnika.

Sred mojih priprema za mahalsku ligu, u goste smo otišli daidži Nailu, maminom najmlađem bratu. Nail bješe jedini načitan čovjek u našoj porodici i jedini koji je imao potencijala da postane nešto veliko. Taj potencijal nisu mogli da uguše ni rovovi na Treskavici, pa je u svaku od akcija sa sobom nosio crnu teku i pero kojeg mu je njegov nadređeni, general Bajrović, poklonio kada mu se ovaj požalio da nema čime da zapisuje stihove. General je bio veliki ljubitelj pisane riječi, pa je tako daidža dobio svoj mali izlaz iz pakla planinskih rovova.

Svaki put kada se tražio dobrovoljac za stražu, Nail bi dizao ruku toliko da je izgledao kao da će da dislocira rame i na radost svih njegovih saboraca, preuzimao je čuvanje rova dok oni spavaju. Zapalio bi cigaretu, na glavu natakario šljem i pisao poeziju o svojoj ljubavi koja ga, bio je siguran, čeka negdje u Sarajevu, živa i sigurna.

Bješe sam kraj rata, već nekoliko dana se nije čuo niti jedan ispaljeni metak a čete su se jedna po jedna polako povlačile. Vodili su se mirovni pregovori o kojima Nail ništa nije znao, pa se i dalje ponašao kao da se iza svakog drveta možda nalazi neprijatelj. Taj ga je pristup sačuvao tri godine rata, pa ga nije imao namjeru napuštati sve dok mu ne kažu da je vrijeme da preda oružje.

U srijedu su mu javili da je Azra živa. Neki njen rođak, kojeg su prije par mjeseci ranjenog odnijeli za Sarajevo, raspitivao se za njega jer ga je Azra zaklela svime što ima da Nailu nekako prenese da je živa i zdrava došla do Hrasnice, da je izbjeglički kamion naletio na minu ali da su i njegova sestra i njeni sinovi (burazer i ja) uspjeli preživjeti. Svi smo zajedno u Hrasnici, sve je uredu. Ima tome sigurno godina dana ali vijest je bila provjerena.

Naču to Nail pa skoči u nebesa, zagrli oblake i poče se smijati k'o mahnit. Trči redom po kampu, grli svakog od saboraca kojeg u putu sretne i onako raširenih očiju, kao da je u toj svesci potpisan mirovni sporazum o okončanju rata, prstima upire u korice i ponavlja: ČEKALA ME DRUGOVI, ČEKALA ME!

Taj isti dan javiše da se jedinica može povući sa Treskavice i da je vrijeme krenuti nazad prema Sarajevu. Rat je, kako vele njihovi nadređeni, priveden kraju i samo je pitanje vremena kad će mirovne snage natjerati jednu i drugu stranu da stave potpis na hartiju. Nail naravno, na čelu kolone, sa osmijehom razvezanim od lijevog do desnog uha, maršira i zvižduće neku melodiju koju bi vjerovatno jedino Azra umjela prepoznati – kad se u daljini začu eksplozija a po njima se sruči kiša metaka.

Vojnici u panici, general Bajrović pokušava da ih organizuje da krenu bježati ka šumi i tamo nađu sklonište ali mnogi od njih u šoku s ramena skidaju puške i pucaju u smjeru iz kojeg puca i neprijatelj. Naslijepo, gađavši u zrak, neki nisu potrajali ni dovoljno da zamijene prvu turu municije.

Nail se prvi dao u bjeg kao jelen koji je čuo šuštaj lišća pod nogama. Dokopao se drvoreda i dalje nastavio trčati, vješto izbjegavajući drveće i granje pod nogama.

Za sobom čuje glas svojih saboraca, u mraku drveća ispred sebe ni sam ne zna šta ga čeka. Par minuta se probijao kroz šumu i već bješe iscrpljen kada pred sobom u daljini ugleda čistinu i vojnu zastavu poznate brigade. Lice mu se opet razvuče u osmijeh sličan onom kada mu spomenete Azru, ubrza korak da donese vijest o ranjenima koji su ostali u i sa druge strane šume… kad začu piskutav zvuk u ušima i osjeti kako gubi ravnotežu.

Strovali se na pod, po licu mu pade mješavina zemlje, lišća i prigorjele tkanine a pogled osta svezan za oblak koji je neodoljivo podsjećao na Azrino uho.

Oko njega se u trku okupi par saboraca koji ga bjehu pristigli, uhvatiše mu glavu rukama i ponavljaše kako nije ništa, kako je dobro, kako je to samo ogrebotina.

A nije, bješe to nagazna mina ušuškana pod gomilom lišća, a Nail osta zabilježen kao posljednji ranjenik u ratu od devedeset druge do devedeset pete. Do Sarajeva su ga prebacili vojnim kamionom, nogu mu podvezali kaišima i brže nego što bi se to moglo očekivati, Nail se nađe u krevetu Vojne bolnice.

Kad se probudio iz anestezije, prvo što je tražio bila je crna sveska s poezijom. Bila je sigurna u njegovom vojnom ruksaku, skupa sa par Azrinih slika, konzervama ribe, lećom i čuturicom vode.

Oporavljao se brzo, rane su zacjeljivale kroz njegove molitve prepoznatljive po ponavljanju Azrinog imena i mjesec i kusur kasnije, na štakama je izašao iz bolnice. Azru, međutim, nije mogao da nađe.

Nakon pola godine, preko humanitarne je uspio da dobavi protezu za nogu i iako nije bila njegov broj, nekako je razgazio i izobličio dovoljno da mu može poslužiti. Mina je odnijela tri četvrtine stopala ali bio je živ. Ništa drugo nije bilo važno.

Sa Dinom je patrolirao sarajevskim kafanama, svaku noć je sve više slutio da je Azra poginula ili još gore – udala se za drugog. Dino bi mu palio sefte kad god bi izgovorio takvu glupost jer „kako bolan bolje da je umrla, jebem te mahnita“, a Nail, cijedeći rakiju kroz zube tiho ponavljao „lakše bi mi bilo da je uzme smrt nego drugi, ne znaš ti kako je“.

Nailove slutnje, međutim, bjehu istinite. Godinu dana nakon njegovog ranjavanja na Treskavici, u istoj onoj ulici kroz koju su ga na vojnom kamionu pronijeli drugovi iz brigade, naleti na onog Azrinog rođaka koji je onaj dan donio vijest. Izgrliše se, jedan drugog dugo gledaše sa osmijesima a onda skrenuše u najbližu kafanu i popiše pokoju.

Ovaj mu ispriča kako je nakon rata ispalio za Zagreb, kako tamo radi u fabrici cigareta i kako bi najbolje bilo da i njemu sredi neku takvu varijantu ali Nailu nije padalo na pamet da ide iz Sarajeva. „Ja ti samo ovdje umijem živjet'“, ponavljao bi Nail ma koliko ovaj navaljivao. Par trenutaka tišine, prije nego je procurilo pitanje kojeg su obojica očekivali. Već po tišini, Nail je znao odgovor.

Azra bješe udata za nekog tipa iz Hrasnice i već su otišli živjeti u Njemačku. Ništa više od toga Nail nije pitao, ništa više od toga ni njegov ratni drug nije govorio. Samo su popili još po dvije, Nail zatim ustao i potapšavši ga po ramenu, izašao iz kafane.

Sutradan smo mati i ja došli da ga obiđemo. Živio je u stanu na Olimpijskom sa svojim roditeljima, dedom i nanom. Tad sam, eto, dobio tu svesku s pjesmama i kako ja sad da učiteljici čitam o Azri, kad me dajo Nail fino zamolio da te riječi čuvam kao da mi od njih život zavisi?

Ne pročitah poeziju ali dobih keca, ukor direktora i smanjeno vladanje. Ono što učiteljica, međutim, nije znala je to da su direktor osnovne škole Pofalići i moj dajo Nail dobri drugovi. Sve kazne bjehu poništene, direktor me čak ohrabri da nastavim ono što je Nail počeo u rovovima Treskavice i ja zagrlim svesku, izađem iz škole i odlučim biti pisac.

A Nail? Nail se oženio nekad u četrdesetoj. Prije toga je prokockao posao na pijaci Otoka gdje je imao svoj stol na kojem je prodavao kozmetiku i ženske torbe. Dobro mu je išlo ali alkohol mu je išao bolje. Živi od invalidnine, sa strane skucka poneki posao kad mu se za to pruži prilika. Ima dvoje djece i nikad više ni riječ nije napisao.

Eh da, još nešto. Na posljednjoj stranici tog rokovnika je krvava mrlja preko imena Azra. Koji kliše, pomislim svaki put kad ga listam i sad baš kontam, da lično ne poznajem čovjeka, nikad ne bih povjerovao da se takve stvari dešavaju igdje drugo osim na filmovima. A dešavaju se, eto, u Sarajevu.

Da umem,
Napisala bih ti najlepše stihove o ljubavi
Kakve niko do sad nije izmislio.
Izmislila bih nove reče,
Koje bi mogle da definišu
Ovu količinu ljubavi.
Da mogu,
Skinula bih ti sve zvezde sa neba,
I napravila planetu za nas,
I nebo bi bilo naše,
I sunce bi bilo naše,
I zvezde bi bile naše.
Da imam jednu želju,
Ta želja bi uvek bila ti.
Želela bih sve sa tobom. Ljubav bez granica.
Život pun stranica ljubavi.
Spavanja i buđenja,
Doručka,
Ručkova,
Večera,
Piva,
Vina,
Poljubaca,
Zagrljala,
Oslonca,
Podrške,
Smeha,
Sreće.
Sve sa tobom zauvek,
Celu večnost da mi svet budeš.

noći

Dodajem mu flašu piva.
,,Volim ovakve noći’’, kaže. I ja klimnem glavom. On pije malo, i vraća mi flašu. Ostala je samo još ta jedna, bili smo skupili para za samo 6. 
,,Je l’ ti voliš ovakve noći, Aja?’’ Nasmejem se. 
,,Ove noći kada ubeđujem sebe da ne smrdim na pivo i da moja majka neće primetiti?’’ Klima glavom.
A znam na kakve noći misli. 
Ove naše noći. Ove previše kratke sate. Ove momente, kada između razgovora dodajemo jedno drugom pivo. Ove momente u kojima nije neugodno ćutati. 
Ono kada mi on dodirne koleno, i moje telo se naježi. A on se pravi da ne primećuje. 
,,Koliko je to sati?’’ pitam.
,,3.20′’.
,,Jebote’’, kažem.
On pušta ,,S kim čekaš dan’’ i stavlja glavu na svoja krila. Tiho pevušim omiljene stihove.
,,Poslednji dah bi da dam, samo da moooogu da znam’’, ide ide i ide pesma.
,,Plaši me ponekad, znaš’’, kaže.
,,Znam’’, odgovorim. Uzima moju ruku i približava je svojim usnama.
,,Neka svi me ostave’’, peva.
,,Sve bih ja to preboleo, ali neću nikada’’, ubacujem se.
Smeši se i nastavja da drži moju ruku uz njegova usta.
Volela sam takve noći, ali tu noć pogotovo. Jer nije bio baš neki govornik, iako sam sve što je želeo reći znala. Te noći je rekao više nego ikada. A valjda sam kao sve ostale žene, lepo je čuti te neke velike reči.
Noći su nastavile da se nižu, mešavine sreće, tuge, smeha, jecaja, bitnih tema i totalno debilnih, ali nastavile su da se nižu i sve su bile naše. I da, imali smo ponekad i za više od 6 piva. Ali to su priče za kasnije, dnevniče. Zove Todor, i ja idem u još jednu noć.
-Sanja Mitrović

a u kometi,komete,ti?

Zatvorila sam oci u nekom svom ludilu i videla sve do najmanje komete,stvorila nove svemire, i shvatila da si zapravo ona najmanja kometa, ti.Skoro da je ludo to sto te dozivljavam kao zvezdu padalicu,ali, jasno te vidim, znas? Vidim te…
U onom prednjem delu Padrina, sedis, ispred mene
i narucujes kafu. “ Za nju gorcu, posto sam joj ja dovoljno sladak”, i smejes se i govoris kako si danima cekao ovo,
ti i ja, uz
“Previse isti”
i tvoj pogled za stolom dok kroz zube izvlacis “Ti mi dodjes kao greh sto iz glave ne izbija,jer svaka pre je na tebe licila..” i kazes,
te stihove sam tebi posvetio, jos onog, 5.avgusta kad sam te upoznao,
i ocekujes moju reakciju, a nje nema,
jer sam te ipak samo stvorila u glavi,
mada ipak odgovaram,
uz stihove
“Bili smo previse isti..” i dodajem, previse isti da bismo opstali,
a ti se grohotom nasmejes i kazes da si tu, ispred mene, i kako onda nismo opstali? 
A ja pokusavam da ti odgovorim samo osmehom, ali taj prokleti buntovnicki inat!
“Ti nisi stvaran.” U jednom momentu pruzas svoje ruke,ojacane, od poslednjeg puta kada sam ih dodirnula, pre jedno 2 meseca.. 
I sto ih vise pruzas, to si dalji,razumes? I govorim ti, prestani! sto si mi blizi to dalji si…
   A, proklet da si, jedino sto mi ti odgovaras, u tom prokleto bolnom momentu, bilo je..
”Ali to mi je i cilj,srndacu.” 
Gusim se,otvaram oci,dok vrata moje terase odlucno lupaju u pravcu tuge..
 “vetar..a sta mi je on dobro doneo? Dobro je i da ponekad shvatim koliko si ti, bio kao i vetar. To prokleto ludilo koje me je vuklo na jednu stranu,mrsilo kosu,razmazalo sminku i stvorilo suze na mom licu,isto je kao i ti! A zar sam ja rodjena da svake noci prozivljavam isto? Nisi mi bio ni u planu,bas kao ni ovaj vetar.’’
A u zivotu najgore prodjes sa tim sto ti nije u planu..brisem oci,
bacam jastuk sto dalje od mene, dok u polumracnoj sobi kroz prozor vidim samo pogled leden jedne komete koja nosi tvoje ime.
A ni u ludilu ne bih izgovorila..da sam toj kometi tvoje ime dala bas ja.

-ultravioletna

Neću da studiram pravo, jer nikad ne bih mogao svijetu da dokažem
da je pravo što si bacila svoje bijelo dijete pod voz onog proljeća.

Ni medicinu, jer nikad ne bih mogao da izliječim male bolesne jagode,
koje su sasvim sazrele na tvom nekada tako tvrdom trbuhu.

A pjesme ću uvijek pisati ovako istinite i ružne, kao što je ova dimljiva
restoracija i naše večerašnje poznanstvo, ponovo poslije deset godina.

Bili smo zaljubljeni u tebe svi iz susjedstva. Štampedo pubertetlija. Kako bi me i prepoznala u tom mnoštvu? Guraj me nogom ispod stola, jer svi se mi,
najzad, na ovom svijetu guramo onako kako umijemo.

Poslije tebe će ostati iste ulice, i djeca što uče u školi da crtaju proljeće, i
raznosači novina, i niko neće za tobom posuti kosu pepelom i poludjelo
kukati prema mjesecu, mada si u sivim očima nosila svijet koji je vrijedio
više nego svi ratovi, hidrocentrale i zgodići na berzi i ruletu.

A tako bih volio, ja koji sam mrzio sve kraljeve, da postaneš noćas kraljica,
da te nose po gradskim trgovima, klanjaju ti se, kliću i pišu stihove o tvojim očima i tvojoj kosi.

Natjerali bismo i lišće, i balerine u prijestoničkoj operi i vašarske vrteške,
i svjetlosne reklame da se vrte ukrug kao milioni trunja u tvojoj krvi.

Uzmi svoj prtljag. Voz kreće minut poslije ponoći. Nisam ja ni Arhangel Gavrilo,ni milicioner koji se brine o putnicima. Samo sam pijani pjesnik i mahaću dugo za vozom, jer oboje smo iz iste porodice: iz čovječanstva.


Miroslav Mika Antić

,,a tebe sam volio’’

,,Da čovek ne poveruje’’- govori dok joj igraju grudi. Smeši se, zatim raširi ruke i one se nađoše oko mog vrata. Ja mlitavim rukama jedva uspem da je zagrlim. ,,Baš’’- je sve što uspevam da izgovorim. ,,Posle koliko godina?’’- pita. ,,Ne znam’’- kažem, a dobili biste kada biste se kladili da znam u dan da vam kažem koliko je prošlo. Poziva me da prošetamo po parku, ja pristajem, toliko željan njenog prisustva i toliko užasnut istim. Govori mi o svojoj novoj ideji koju treba da prezentuje na poslu, o tome kako je bilo u Italiji (nekada smo zajedno maštali da šetamo tim ulicama), govori i govori, dotakne se i politike i starih dana. Odgovaram joj nekako, pristojno, onoliko koliko mogu. Njeno prisustvo mi i dalje muti um. Zaboravljam da dišem. ,,Zašto si došla?’’- napokon pitam. ,,Ne znam. Samo sam rezervisala kartu i sela u avion. Pokušavala sam da razumem, gledajući iz onog sna u nebesima. Samo sam došla. Ne, nisam sigurna da li sam želela da te vidim ili je to stara navika, ali znala sam da ćeš biti ovde. Nešto me povuklo. Znaš onako, prosto te povuče. Tamo gde nešto zna da ćeš biti srećan’’- brzo izgovara, baš kao ranije. Smešim joj se i gledam je. Mogla bi da me pita zašto ja nikada nisam otišao, ali je oduvek grlila moje demone bolje nego ja. ,,A zašto si otišla?’’ Ćuti. Njene setne oči me gledaju, stari sjaj se nazire. ,,Tako je trebalo da bude’’- i i ona i ja smo svesni da je to najgluplji odgovor na svetu. Ali neka je, ionako bi me bolelo da kaže bilo šta drugo. Dobro, svakako me boli, ali ajde sad.. Nastavljamo da šetamo i kao da osećam svaku našu staru stopu urezanu u ovaj grad. Na kraju, ona ljubi moj obraz i govori mi da nije želela da odnese išta sa sobom, te je tako ostavila mene. Srce, koje mi je i onako u komadima, napukne još koji put. ,,Gdje je ta kap što je prelila čašu, što te naterala da odneseš, sve što sam volio, a tebe sam volio’’, citiram joj stihove moje omiljene pesme. ,,Dobro je da je u prošlom vremenu’’- ćutimo. Vidim joj leđa i znam, nikada je više neću videti. U tom velikom praznom razgovoru završila se naša ljubav, koja je postojala i u svoj našoj razdvojenosti. Dve nedelje kasnije, sedam u avion.  Eto, onako. Daleko. Nekim drugim ljubavima. Mora da ih ima, zar ne? instagram: obecao_si, Sanja Mitrović

Možda niko nije umeo da te želi ovako
kao ja noćas.

Tvoje ruke bele kao samoća.
Tvoja bedra sa ukusom platna i voća.
Tvoj malo šuštavi glas.

Sa nosom dečački prilepljenim
uz okno vagona,

nejasan samom sebi
kao oproštajno pismo padavičara

i čudno uznemiren toplinom
kao razmažen pas,

putujem, evo, putujem,
da natrpam u glavu još neslućene predele,
da drveću poželim najlepšu noć
na svetu,

da se vratim kao lišće,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice.

Da malo nemam plan.

Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.

Da zaboravim ruku na tvom struku.
I lice uz tvoje lice.

Morao sam da izmislim da si nešto sasvim,
sasvim trajno.
Drukčije ne bih izdržao
okovan u ova usijana rebra.

Uobrazio sam da sam te već viđao
u lađarskim lengerima,
u naočarima starih prodavaca lozova
i zarđalim očima limenih bogova
na seoskom raspeću.

Veče je opet nekako sumanuto sjajno,
i daljine pod mokrim zvezdama
pune su mleka
i srebra.

Morao sam da izmislim da si nešto sasvim,
sasvim beskrajno,
u ovim batrgavim noćima
što imitiraju sreću.

A o meni i ne pitaj.
Ko sam ja?
Niko.
Trava.

Kunem ti se u sve one osvetljene prozore
kojima sam zavideo na zavesama
kad sam služio u mornarici.

Ja sam rodjendan slona
i smrt mrava
na istoj slamarici.

Zaista,
ti mene tako divno ne znaš.

Hiljadu prašuma češlja kosu
u mom ušećerenom oku.

Sanjam te s tugom noćima,
kao vojnik tuđu pornografsku sliku,

U meni stanuju kapele
i noćni lokali
i neki podivljali konji
preživeli u nekom ogromnom pokolju.

U meni se dave brodolomnici
i kopna na vidiku.

Tebi ću priznati:
ja, preispoljna kukavica,
umeo sam da bivam zapanjujuće hrabar
zbog regrutskih ogledala, zbog kojih mnogi
nikada neće postati invalidi.

Pisao sam stihove da bude malo snošljivije
u muškim čekaonicama kožnih dispanzera.

Razumeo sam kako je uškopljenim bivolima,
a sa rudarima sam imao običaj
da zlonamerno ćaskam
u oblacima i okeanima.

Bio sam sve ono što bridi
i što se stidi.
Sve ono što se vidi i ne vidi u noćima.
Sve ono što se kazuje i ne pokazuje u danima.

Ja sam taj što je molio
da se izmisli takva država
u kojoj vladaju kondukteri.

Jedna država u kojoj svako može da putuje
kud god hoće.

Ja sam taj što je sklapao ruke
da se izmisli jedna odlična država
koja sanjarima od malih nogu daje penziju
i školsku decu masovno vakciniše
protiv samoće.

Sad više ništa nemam,
samo ovo srce,
ogromno,
gadno
i gladno.

Ovaj rezervat divljih bubnjeva
i hipnotisani zoološki vrt.

Pokazaću ti nilske konje moje tuge.
Zebre moje neozbiljnosti.
I majmune pijanstva.

Pokazaću ti ovo u meni
što liči na opljačkanu kockarnicu
i opljačkanu smrt.

Svi nekud odlaze.
Eno, pogledaj ih gde odlaze
kao pihtijasti zvuk zvona.

Danima nekud odlaze kao miris izmirne,
nečujni,
i na prstima.

U očima im malo glinenih perli,
i vašarskih bombona,
i malo iskrzane slame u ustima.

Niko te zaista nije želeo
ovako stravično, kao ja noćas.

Tebe sa mirisom sapuna,
mastila,
mirisom đačkih igranki,
pokislih revera,
magle
i tramvajske zvonjave.

U mojim žilama za tebe teče
nekakva bela krv,
nešto kao čipka na tvom ramenu,
ili ukus tvojih sekutića u mojim dlanovima.

Nešto kao poljubac
između dve nečitke izgužvane stranice
nekakvog na brzinu napisanog pisma.

Ili nešto kao krv pod noktima
između dve najšarenije ponjave.

A o kiši ti nisam ni rekao:
sve mi je usne ulubila.

Malo me ljubila.
Malo ubila.

Raskoračen nad sobom,
danima sam zverao u svoju zapenjenu zenicu
kao u namirisanu kadu.

Pod kožom mi stanovala vretena.

Pod temenom mi plastovi blata
zaudarali na četiri rata.

Možeš misliti kako je bilo
kad uopšte i nisam imao brata
u tom gradu
gde su svake večeri ponovo hteli
glavu da mi ukradu.

Imao sam samo bezbroj suludih koraka
od zida
do zida.

I natrag:
od zida
do zida.

Imao sam malo tuđeg smeha i plača
nataloženog na stvari.

I onu jesen,
onu najlepšu jesen na svetu,
onu što miriše na kišu, kao Ciganka
kad žute haljine skida
i među krošnjama krvari.

Vidiš kako ti mene divno ne znaš.
Možda ja nisam ni trava.
Možda sam samo napamet naučio trčanje
od porodilišta do spomenika
u nekoj panonskoj varoši
austrougarskog porekla.

U meni jedno nebo,
obešeno za noge,
visi kao da spava,
a to je jedino nebo koje ne ume da spava.

U meni jedno nebo visi kao zastava
od vetra strašno otekla.

Voz tutnji.
Tutnji.

Učini nešto da me bar tvoj grad
ne sretne
sa topovima samoće
ispaljenim u ova usta živa.

Nadrobi mi u grlo ptičja krila
pomešana sa hlebom.

Ne bleji vetar uzalud tako žalobno,
ružnije nego stado zatrudnelih ovaca
u zoru,
u dvorištu klanice.

Točkovi tutnje.
Tutnje.

A rebra su mi sve više
dve okrvavljene roletne
kroz koje srce šiklja
i ruke mi poliva,
kao mlaz vrele nafte
usijani vod trafostanice.

—  Miroslav Antić

“Naoružavam se poezijom
jer znam da
svijet onu pravu ljubav ne dopušta preko noći.
I možda nas čeka još
na stotinu ratova
no to je nevažno kad znam
za koga ih vodim.”

- Emanuel Mancho Srpak (krvarim stihove)

Pablo Neruda

Ove noći 

Ove noći mogu napisati najtužnije stihove. 

Napisati, na primjer: “Noć je puna zvijezda, 
Trepere modre zvijezde u daljini”. 

Noćni vjetar kruži nebom I pjeva. 

Ove noći mogu napisati najtužnije stihove. 
Volio sam je a katkad je I ona mene voljela. 

U noćima kao ova, držao bih je u svom naručju. 
Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim nebom. 

Voljela me, a katkad sam I ja nju volio. 
Kako da ne ljubim te njene velike nepomične oči. 

Ove noći mogu napisati najtužnije stihove. 
Pomisao da je nema. Osjećaj da sam je izgubio. 

Slusati beskrajnu noć, bez nje još beskrajniju. 
I stih pada na dušu kao rosa na livadu. 

Nije važno što moja ljubav nije mogla zadržati. 
Noć je zvjezdovita I ona nije uz mene. 

Ista noć odijeva bjelinom ista stabla. 
Mi sami, oni od nekada, nismo više isti. 

Više je ne volim, zaista, ali koliko sam je 
volio. 
Moj glas je iskao vjetar da joj dodirnem uho. 

Drugome. Pripast ce drugome. Kao prije mojih 
poljubaca. 
Njen glas, Njeno sjajno tijelo. Njene beskrajne 
oči. 

Više je ne volim, zaista, a mozda je ipak volim. 
Tako je kratka ljubav, a tako dug je zaborav. 

Jer sam je u noćima, kao ova, držao u svom 
naručju, 
Moja je duša nespokojna što ju je izgubila. 

Iako je ovo posljednja bol koju mi ona zadaje, 
I ovi stihovi posljednji koje za nju pišem 

Gareth Thomas. Heroj.

Na njega uvek pomislim kada slušam stihove jedne od najpoznatijih gay himni Hero od Velšanke Bonnie Tyler. On je jedan od najpoznatijih gayeva planete. Nije ni porno glumac, mada izgleda tako, ni gay model ni kreator ni nešto tako glupo i uobičajeno za gay svet već ono čega najmanje ima u gay svetu - Gareth Thomas je sportista. Malo je outovanih sportista i svi znamo kako prolaze outovane javne ličnosti, čak i u zanimanjima za koja mislimo da je to prihvaćeno. Ako ste mislili da je muzička scena dobro raspoložena za gayeve, varate se. Karijere Ricky Martina i George Michaela pre i posle outovanja su neuporedive. Na filmskom platnu je tako prošao Rupert Everett, koji sada glumi samo pedere. Osim mode, većina polja javnog života i dalje su zatvorena za ljubitelje istog pola, a sport pogotovo.

Nekoliko dobrotvornih udruženja proglasilo ga je herojem 2010. godine zbog njegovog neočekivanog outovanja. Gareth Thomas je jedan od onih muškaraca za koje se ne bi ni posumnjalo da su gay. Bio je oženjen do 2009., a naredne godine otkrio je da je homoseksualac hrabrom izjavom: Šta volim da radim kada zatvorim vrata nema veze sa onim što sam postigao u ragbiju. Ne želim da me pamte kao gay ragbi igrača. Ja sam ragbista, ali pre svega sam čovek. Ne znam da li će mi život biti lakši posle out-a, ali ako to pomogne nekom mladom momku da prevaziđe svoje krize, onda je vredelo.

Gareth Thomas je rođen 25. jula 1974. u Velsu. Iza sebe ima uspešnu sportsku karijeru i proglašen je najboljim ragbistom u istoriji tog sporta u Velsu. Visok je 191 cm, a težak 103 kg. Prava muškarčina! Kaže da bi voleo da njegovo outovanje pomogne mladim gay ragbistima da se što pre outuju pre povlačenja i da takvi budu prihvaćeni u svet ragbija.

Gareth Thomas je priznao da je često patio od suicidnih napada, koji su godinama jenjavali. Najteže mu je bilo u mladosti. Kako on kaže, bio mu je potreban pravi muški sport gde bi mogao da ispolji agresiju. Namerno je izabrao ragbi zbog naglašene muževnosti i grubosti kako bi samom sebi dokazivao da nije gay. Zgodni ragbista priznaje da je mrzeo sebe. Spas je našao u sportu kome može da zahvali jer ga je izvukao iz kriminala kome je stremio u mladosti ne znajući šta će sa sobom. Gareth ističe da bi sigurno završio u zatvoru zbog svoje violentne prirode, čiji je uzrok bio unutrašnji seksualni konflikt, da se nije pronašao u ragbiju. 

On nije samo gay heroj i heroj iz pesme Bonnie Tyler, već i dečji heroj, koji vodi humanitarnu fondaciju posvećenu bezbednosti dece. Šta da kažem? Idealan muškarac! Zato i ne čudi što sam upravo njemu dodelio svoj glas ove godine na takmičenju za najprivlačnijeg neženju dok je prošle godine moj glas otišao Eliadu Cohenu. Dok britanski tabloidi ludački pokušavaju da dokuče ko je Gartehov dečko, on čuva tajnu i, kao pravi džentlmen, izjavljuje da svoju suprugu posmatra na posve drugačiji način i da niko u njegovom životu nikada neće zauzeti njeno mesto.