stihov

Nekad dok putujem autobusom i gledam kroz prozor vidim neki veličanstven prizor i razmišljam kako bi bilo lepo da ti fotografišem ovo i ti ga, laganim potezima četkice, preneseš na platno.
Nekad čujem pesmu Riblje Čorbe i setim se tebe, jer ti si kriv što sam toliko zavolela taj bend i što me njihove pesme toliko pogađaju da čak i ja, koja nikada ne plače pred drugim ljudima, lijem suze u gomili uz neke njihove stihove.
Nekad gledam decu kako idu u školu istim putem kojim smo mi hodali dugih devet godina i setim se svega: kako si me jurio, kako smo se osmehivali jedno drugom, pa kako si počeo da prelaziš na drugu stranu ulice kad bi me ugledao i naposletku kako sam se trudila da budem hladna, suzdržana i da gledam pravo, potpuno nezainteresovano dok u sebi gorim da ti priđem i pitam šta se desilo.
Nekad vidim decu u autobusu kako idu na ekskurziju i raduju se i prisetim se koliko sam joj se ja radovala, jer to je značilo da ću par dana provesti u tvom prisustvu. Dani kada bi koji slučajni pogled i osmeh probudili sve one emocije u meni za koje sam verovala da su odavno nestale. Vratilo bi se svako sećanje koje imam vezano za tebe. Apsolutno svako. Otkako se znamo pa do tog trenutka.
Nekad čujem nekoga kako te pominje, kako priča da si propao, a bio si prelep dečko za kojim je pola našeg grada uzdisalo i nešto me zaboli, tu u grudima, jer više nismo ona naivna i nevina deca.
Nekad te ugledam i pogledi nam se susretnu, pa ceo moj svet stane na trenutak. Godinama nisam videla ništa specijalno u smeđim očima, a upravo jedne takve su krive što ja izgubim razum, svest i zaboravim na sve oko sebe kad ih vidim.
Nekad poželim da imam više hrabrosti da iskoristim sve ove prilike koje mi život i posle toliko godina i promašnih šansi pruža, ali ne smem. Plaši me ko si postao. Bojim se da ponovo ne počneš da bežiš. Strahujem od toga da ćeš mi reći da sam umislila svaki znak koji si mi poslao, jer zaista ću poverovati da je to istina.
Nekad bih volela da sa tobom sedim po hodnicima zgrada, na njihovim vrhovima i po raznim prolazima našeg grada iako su tvoj i njen potpis svedoci da ste bili na tim mestima. Prstima bih ti raščešljava zamršenu kosu. Jagodicama bih ispitivala tvoje lice i ljubila bih sve vidne ožiljke na tvome telu, čak iako si ih sam napravio. Udisala bih isparenja trave i alkohola ako to znači da ću biti blizu tebe. Volela bih te. I ti bi to znao i osetio samo da sam malo, ma mrvicu, hrabrija.

Kuni me, rani me, slomi me, ubij me, al ne daj me i ljubi me zauvijek.
—  Jacques Houdek - Stotinama Godina