stihov

Pa..izgleda da ponovo nedostajes.


Opet isto. Kao i svako vece.
Sedim za svojim stolom,i posmatram tvoju sliku na ekranu.
Ovog puta si konacno,izbacio sliku na instagram. Suludo je u sta se ljudi pretvaraju,samo ih drustvene mreze zanimaju. Ali to je jedina stvar gde te mogu videti,pa cak iako je to samo slika i ne mogu da osetim snagu tvoje zategnute vilice pod svojim dlanovima.
Postavio si sliku sa svojim psom. 
Secam ga se. Poslao si mi njegovu sliku prvo vece kada smo razgovarali. Vec tada sam bila srecna sto te upoznajem. Taj pas je sigurno,nesto,sto si tada voleo vise od mene.
Sada mene vise i ne volis. 
Na slici se jasno vide tvoje jagodice,izrazena vilica i onaj mladez malo ispod oka,koji takodje imam i ja,bas na istom mestu. Sudbina? Bar sam se tome nadala.
Izgledas srecno na slici i to je ono sto sam i zelela da znam i da vidim. 
Poslednji put kada si mi se javio bio si nasmejan. Mozda ne znas,ali taj tvoj osmeh mi je popravio dan,kao i svaki put kada si taj osmeh nosio sa sobom. Nosi ga uvek. Molim te. 
Kosa ti je porasla ali to je ista ona kosa kroz koju sam provlacila svoje prste sa zeljom da se u njoj izgubim na par sati,dana,godina ili da mozda zauvek ostanem tamo. Ti si bio moj spas. Moj beg od stvarnosti. Iako si i ti bio stvaran,bilo je puno nerealnih sitnica medju nama kojih volim da se secam jer su me cinile srecnom. 
Oci ti idalje zrace onom istom bojom,nisu se promenile i nisu izgubile sjaj. Naravno,iako su idalje iste,bilo je trenutaka kada bi me zabolele te tvoje oci jer bi gledale kroz mene,a ne u mene,kao sto su nekada radile. Vise im nisam u fokusu. 
Usne si razvukao u blagi osmeh. Konacno si na slici bar malo nasmejan! Na slikama si uvek glumio nekog mangupa,nekog momka sa stavom kome niko ne sme da pridje,takav si pogled uvek i imao. Niko taj pogled nije razumeo,ne brini,ja jesam. Meni si znacenje tog pogleda mnogo puta ispricao. I secam se…secam se trenutka kada si mi rekao ‘Samo tebe ne gledam tako.’ 
-’Zasto?’ pitala sam te.
-Jer si posebna,odgovorio si mi. Secas se da sam i to vece plakala? Ali ne,budalo,ne od tuge,od srece sto si tu pored mene i sto si rekao da sam posebna. Samo sam zelela da u tvojim ocima uvek budem takva. Posebna i tvoja. 
Steta je samo sto sam ostala samo ovo drugo. Samo tvoja. Posebna…mozda u nekom drugom zivotu,gde cemo biti manje otrovni jedno po drugo. Sada sam ja u svom svetu koji jos nije zarazen,koji jos nije otrovan,a ti si u svom koji moze da otruje mene i moj svet ako bi mi se ponovo priblizio.
Sretni me ponovo.za par godina,kao slucajno,i reci da zelis da ponovimo sve. Nasmej se onako glasno i odrepuj kroz zube stihove tvoje pesme koju sam stalno slusala kada si otisao. ‘Sudija da se kladimo,ja to nisam uradio..’ Odmah znaj da ces me imati. Ponovo. Kao nikad niko nikog. Cekam te,to valjda znas i sam.
Ne brini,moje srce je ostalo na istom mestu na kom si mi ga vratio onog dana kada si resio da odes od mene.
Vrati se po njega. 
Spremno te ceka,jer jos uvek zeli da ti pripada celom svojom tezinom i ranivoscu koju je prouzrokovao niko drugi no ti.
I nemoj da mi najavis svoj dolazak i povratak meni. 
Neka bude spontano,jednog lepog,suncanog junskog jutra kada svet bude tih i mracan. 
Tada dodji i budi moje svetlo u tami,moje oci ce prepoznati tvoje.

-ultravioletna.(Teodora Vukovic)

Kako sam zavoleo tvoju mamu
-Tata?
-Da, mila?
-Kako si ti zavoleo mamu?
-Kako sam ja zavoleo tvoju divnu mamu?
-Da.
-Baš to želiš da ti pričam?
-Da, želim.
Odgovorila je glasno, željna priče za laku noć. Namestila jastuk, povukla malo ćebe, dok su mali prsti ispod njega ostali da vire.
-Dodji ovamo da te ušuškam.
-Neću dobro mi je ovako.
-Prehladićeš se…
-Zvaću mamu! Mama! Mamaaa!
Odjednom se ču glas koji je dopirao iz susedne sobe. Niz dugi hodnik, izlepljen osmesima, ukrašen jednim satom koji je uvek kasnio minut, dva, zarad dužeg poljupca rano ujutru. I jednom vazom japanskom kraj stepenica. Druga vrata levo.
-Nevaljalci jedni, na spavanje!
-Čuješ, mama viče, na spavanje tigre…
-Nisam tigar, princeza sam! Zvaću mamu da ti dodje!
- Dobro princezo, dok ne uvučeš svoje male prste ispod pokrivača, nema priče…
Ušuškava se. Okreće se po krevetu ne bi li od sebe napravila pravu malu palačinku.
Namešta se jastuk svetlo se gasi. Čuje se disanje, a zatim jedna slatka rečenica…
- Tata, hajde…
Minut tišine. Jedno: „ Evo tigre, evo. „
Kreće da priča.
- Tvoju majku sam upoznao namerno a zavoleo slučajno. Na stepenicama gimnazije, na srednjoškloskoj žurci. U jednoj letnjoj noći, nešto blizu ponoći. Sedela je do prozora sa svojim drugaricama. A ja se sa svojim drugovima šetao po hodnicima. Nisam odmah prišao, jer…
Znaš, mi muškarci smo ti jako stidljivi što se tiče prilaska nekoj devojci, ne dajemo značaj prilascima, koliko dajemo tome da bez prilaska budemo primećeni. Upoznao sam je namerno kao što rekoh. Od svih očiju koje sam te večeri video, bio sam ubedjen da samo sa jednim ja želim plesati. Njenim.
Hodnici gimnazije, nisu bili nešto dugi. Svega par zaljubljivanja u slučajnost koja je sedela kraj prozora. Nakon par spuštanja pogleda, ostali smo bez društva i ja i ona. Videvši da nema kud, upitah je na ples, a ona se stidljivo nasmeja, zabaci kiku dugu preko svog desnog ramena, i reče „Da!“
Bio sam ko svako tadašnje muško, očajan u plesu, i poznavanju veštih i brzih koraka… Dok je ona jednim pokretom ruke, pridobila pesmu i njene stihove. Prebacila je dlan, preko mog i tiho rekla: „ Vi ove večeri vodite, gospodine! „
Poput pravog mangupa, pretvarao sam se da znam korake, igrajući kontra od onoga kako je trebalo, nizao sam njene osmehe. I tada sam otkrio sasvim da mi je to prijalo, i da sam se zaljubio. Sasvim slučajno… Nakon te večeri, i njenih dodira, do dana današnjeg ona je moja pobeda. Zavoleo sam je jer me te noći shvatila, da sam se samo pravio budalom zarad njenog osmeha.
- Tata?
- Da, princezo?
- Pridji bliže da ti šapnem nešto…
On prilazi krevetu. Polako. Ona diže glavu sa jastuka i tiho šapuće…
- Mama je na vratima.
—   Večiti Sanjar
noći

Dodajem mu flašu piva.
,,Volim ovakve noći’’, kaže. I ja klimnem glavom. On pije malo, i vraća mi flašu. Ostala je samo još ta jedna, bili smo skupili para za samo 6. 
,,Je l’ ti voliš ovakve noći, Aja?’’ Nasmejem se. 
,,Ove noći kada ubeđujem sebe da ne smrdim na pivo i da moja majka neće primetiti?’’ Klima glavom.
A znam na kakve noći misli. 
Ove naše noći. Ove previše kratke sate. Ove momente, kada između razgovora dodajemo jedno drugom pivo. Ove momente u kojima nije neugodno ćutati. 
Ono kada mi on dodirne koleno, i moje telo se naježi. A on se pravi da ne primećuje. 
,,Koliko je to sati?’’ pitam.
,,3.20′’.
,,Jebote’’, kažem.
On pušta ,,S kim čekaš dan’’ i stavlja glavu na svoja krila. Tiho pevušim omiljene stihove.
,,Poslednji dah bi da dam, samo da moooogu da znam’’, ide ide i ide pesma.
,,Plaši me ponekad, znaš’’, kaže.
,,Znam’’, odgovorim. Uzima moju ruku i približava je svojim usnama.
,,Neka svi me ostave’’, peva.
,,Sve bih ja to preboleo, ali neću nikada’’, ubacujem se.
Smeši se i nastavja da drži moju ruku uz njegova usta.
Volela sam takve noći, ali tu noć pogotovo. Jer nije bio baš neki govornik, iako sam sve što je želeo reći znala. Te noći je rekao više nego ikada. A valjda sam kao sve ostale žene, lepo je čuti te neke velike reči.
Noći su nastavile da se nižu, mešavine sreće, tuge, smeha, jecaja, bitnih tema i totalno debilnih, ali nastavile su da se nižu i sve su bile naše. I da, imali smo ponekad i za više od 6 piva. Ali to su priče za kasnije, dnevniče. Zove Todor, i ja idem u još jednu noć.
-Sanja Mitrović

Neću da studiram pravo, jer nikad ne bih mogao svijetu da dokažem
da je pravo što si bacila svoje bijelo dijete pod voz onog proljeća.

Ni medicinu, jer nikad ne bih mogao da izliječim male bolesne jagode,
koje su sasvim sazrele na tvom nekada tako tvrdom trbuhu.

A pjesme ću uvijek pisati ovako istinite i ružne, kao što je ova dimljiva
restoracija i naše večerašnje poznanstvo, ponovo poslije deset godina.

Bili smo zaljubljeni u tebe svi iz susjedstva. Štampedo pubertetlija. Kako bi me i prepoznala u tom mnoštvu? Guraj me nogom ispod stola, jer svi se mi,
najzad, na ovom svijetu guramo onako kako umijemo.

Poslije tebe će ostati iste ulice, i djeca što uče u školi da crtaju proljeće, i
raznosači novina, i niko neće za tobom posuti kosu pepelom i poludjelo
kukati prema mjesecu, mada si u sivim očima nosila svijet koji je vrijedio
više nego svi ratovi, hidrocentrale i zgodići na berzi i ruletu.

A tako bih volio, ja koji sam mrzio sve kraljeve, da postaneš noćas kraljica,
da te nose po gradskim trgovima, klanjaju ti se, kliću i pišu stihove o tvojim očima i tvojoj kosi.

Natjerali bismo i lišće, i balerine u prijestoničkoj operi i vašarske vrteške,
i svjetlosne reklame da se vrte ukrug kao milioni trunja u tvojoj krvi.

Uzmi svoj prtljag. Voz kreće minut poslije ponoći. Nisam ja ni Arhangel Gavrilo,ni milicioner koji se brine o putnicima. Samo sam pijani pjesnik i mahaću dugo za vozom, jer oboje smo iz iste porodice: iz čovječanstva.


Miroslav Mika Antić

Pablo Neruda

Ove noći 

Ove noći mogu napisati najtužnije stihove. 

Napisati, na primjer: “Noć je puna zvijezda, 
Trepere modre zvijezde u daljini”. 

Noćni vjetar kruži nebom I pjeva. 

Ove noći mogu napisati najtužnije stihove. 
Volio sam je a katkad je I ona mene voljela. 

U noćima kao ova, držao bih je u svom naručju. 
Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim nebom. 

Voljela me, a katkad sam I ja nju volio. 
Kako da ne ljubim te njene velike nepomične oči. 

Ove noći mogu napisati najtužnije stihove. 
Pomisao da je nema. Osjećaj da sam je izgubio. 

Slusati beskrajnu noć, bez nje još beskrajniju. 
I stih pada na dušu kao rosa na livadu. 

Nije važno što moja ljubav nije mogla zadržati. 
Noć je zvjezdovita I ona nije uz mene. 

Ista noć odijeva bjelinom ista stabla. 
Mi sami, oni od nekada, nismo više isti. 

Više je ne volim, zaista, ali koliko sam je 
volio. 
Moj glas je iskao vjetar da joj dodirnem uho. 

Drugome. Pripast ce drugome. Kao prije mojih 
poljubaca. 
Njen glas, Njeno sjajno tijelo. Njene beskrajne 
oči. 

Više je ne volim, zaista, a mozda je ipak volim. 
Tako je kratka ljubav, a tako dug je zaborav. 

Jer sam je u noćima, kao ova, držao u svom 
naručju, 
Moja je duša nespokojna što ju je izgubila. 

Iako je ovo posljednja bol koju mi ona zadaje, 
I ovi stihovi posljednji koje za nju pišem 

Gareth Thomas. Heroj.

Na njega uvek pomislim kada slušam stihove jedne od najpoznatijih gay himni Hero od Velšanke Bonnie Tyler. On je jedan od najpoznatijih gayeva planete. Nije ni porno glumac, mada izgleda tako, ni gay model ni kreator ni nešto tako glupo i uobičajeno za gay svet već ono čega najmanje ima u gay svetu - Gareth Thomas je sportista. Malo je outovanih sportista i svi znamo kako prolaze outovane javne ličnosti, čak i u zanimanjima za koja mislimo da je to prihvaćeno. Ako ste mislili da je muzička scena dobro raspoložena za gayeve, varate se. Karijere Ricky Martina i George Michaela pre i posle outovanja su neuporedive. Na filmskom platnu je tako prošao Rupert Everett, koji sada glumi samo pedere. Osim mode, većina polja javnog života i dalje su zatvorena za ljubitelje istog pola, a sport pogotovo.

Nekoliko dobrotvornih udruženja proglasilo ga je herojem 2010. godine zbog njegovog neočekivanog outovanja. Gareth Thomas je jedan od onih muškaraca za koje se ne bi ni posumnjalo da su gay. Bio je oženjen do 2009., a naredne godine otkrio je da je homoseksualac hrabrom izjavom: Šta volim da radim kada zatvorim vrata nema veze sa onim što sam postigao u ragbiju. Ne želim da me pamte kao gay ragbi igrača. Ja sam ragbista, ali pre svega sam čovek. Ne znam da li će mi život biti lakši posle out-a, ali ako to pomogne nekom mladom momku da prevaziđe svoje krize, onda je vredelo.

Gareth Thomas je rođen 25. jula 1974. u Velsu. Iza sebe ima uspešnu sportsku karijeru i proglašen je najboljim ragbistom u istoriji tog sporta u Velsu. Visok je 191 cm, a težak 103 kg. Prava muškarčina! Kaže da bi voleo da njegovo outovanje pomogne mladim gay ragbistima da se što pre outuju pre povlačenja i da takvi budu prihvaćeni u svet ragbija.

Gareth Thomas je priznao da je često patio od suicidnih napada, koji su godinama jenjavali. Najteže mu je bilo u mladosti. Kako on kaže, bio mu je potreban pravi muški sport gde bi mogao da ispolji agresiju. Namerno je izabrao ragbi zbog naglašene muževnosti i grubosti kako bi samom sebi dokazivao da nije gay. Zgodni ragbista priznaje da je mrzeo sebe. Spas je našao u sportu kome može da zahvali jer ga je izvukao iz kriminala kome je stremio u mladosti ne znajući šta će sa sobom. Gareth ističe da bi sigurno završio u zatvoru zbog svoje violentne prirode, čiji je uzrok bio unutrašnji seksualni konflikt, da se nije pronašao u ragbiju. 

On nije samo gay heroj i heroj iz pesme Bonnie Tyler, već i dečji heroj, koji vodi humanitarnu fondaciju posvećenu bezbednosti dece. Šta da kažem? Idealan muškarac! Zato i ne čudi što sam upravo njemu dodelio svoj glas ove godine na takmičenju za najprivlačnijeg neženju dok je prošle godine moj glas otišao Eliadu Cohenu. Dok britanski tabloidi ludački pokušavaju da dokuče ko je Gartehov dečko, on čuva tajnu i, kao pravi džentlmen, izjavljuje da svoju suprugu posmatra na posve drugačiji način i da niko u njegovom životu nikada neće zauzeti njeno mesto.

Možda niko nije umeo da te želi ovako
kao ja noćas.

Tvoje ruke bele kao samoća.
Tvoja bedra sa ukusom platna i voća.
Tvoj malo šuštavi glas.

Sa nosom dečački prilepljenim
uz okno vagona,

nejasan samom sebi
kao oproštajno pismo padavičara

i čudno uznemiren toplinom
kao razmažen pas,

putujem, evo, putujem,
da natrpam u glavu još neslućene predele,
da drveću poželim najlepšu noć
na svetu,

da se vratim kao lišće,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice.

Da malo nemam plan.

Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.

Da zaboravim ruku na tvom struku.
I lice uz tvoje lice.

Morao sam da izmislim da si nešto sasvim,
sasvim trajno.
Drukčije ne bih izdržao
okovan u ova usijana rebra.

Uobrazio sam da sam te već viđao
u lađarskim lengerima,
u naočarima starih prodavaca lozova
i zarđalim očima limenih bogova
na seoskom raspeću.

Veče je opet nekako sumanuto sjajno,
i daljine pod mokrim zvezdama
pune su mleka
i srebra.

Morao sam da izmislim da si nešto sasvim,
sasvim beskrajno,
u ovim batrgavim noćima
što imitiraju sreću.

A o meni i ne pitaj.
Ko sam ja?
Niko.
Trava.

Kunem ti se u sve one osvetljene prozore
kojima sam zavideo na zavesama
kad sam služio u mornarici.

Ja sam rodjendan slona
i smrt mrava
na istoj slamarici.

Zaista,
ti mene tako divno ne znaš.

Hiljadu prašuma češlja kosu
u mom ušećerenom oku.

Sanjam te s tugom noćima,
kao vojnik tuđu pornografsku sliku,

U meni stanuju kapele
i noćni lokali
i neki podivljali konji
preživeli u nekom ogromnom pokolju.

U meni se dave brodolomnici
i kopna na vidiku.

Tebi ću priznati:
ja, preispoljna kukavica,
umeo sam da bivam zapanjujuće hrabar
zbog regrutskih ogledala, zbog kojih mnogi
nikada neće postati invalidi.

Pisao sam stihove da bude malo snošljivije
u muškim čekaonicama kožnih dispanzera.

Razumeo sam kako je uškopljenim bivolima,
a sa rudarima sam imao običaj
da zlonamerno ćaskam
u oblacima i okeanima.

Bio sam sve ono što bridi
i što se stidi.
Sve ono što se vidi i ne vidi u noćima.
Sve ono što se kazuje i ne pokazuje u danima.

Ja sam taj što je molio
da se izmisli takva država
u kojoj vladaju kondukteri.

Jedna država u kojoj svako može da putuje
kud god hoće.

Ja sam taj što je sklapao ruke
da se izmisli jedna odlična država
koja sanjarima od malih nogu daje penziju
i školsku decu masovno vakciniše
protiv samoće.

Sad više ništa nemam,
samo ovo srce,
ogromno,
gadno
i gladno.

Ovaj rezervat divljih bubnjeva
i hipnotisani zoološki vrt.

Pokazaću ti nilske konje moje tuge.
Zebre moje neozbiljnosti.
I majmune pijanstva.

Pokazaću ti ovo u meni
što liči na opljačkanu kockarnicu
i opljačkanu smrt.

Svi nekud odlaze.
Eno, pogledaj ih gde odlaze
kao pihtijasti zvuk zvona.

Danima nekud odlaze kao miris izmirne,
nečujni,
i na prstima.

U očima im malo glinenih perli,
i vašarskih bombona,
i malo iskrzane slame u ustima.

Niko te zaista nije želeo
ovako stravično, kao ja noćas.

Tebe sa mirisom sapuna,
mastila,
mirisom đačkih igranki,
pokislih revera,
magle
i tramvajske zvonjave.

U mojim žilama za tebe teče
nekakva bela krv,
nešto kao čipka na tvom ramenu,
ili ukus tvojih sekutića u mojim dlanovima.

Nešto kao poljubac
između dve nečitke izgužvane stranice
nekakvog na brzinu napisanog pisma.

Ili nešto kao krv pod noktima
između dve najšarenije ponjave.

A o kiši ti nisam ni rekao:
sve mi je usne ulubila.

Malo me ljubila.
Malo ubila.

Raskoračen nad sobom,
danima sam zverao u svoju zapenjenu zenicu
kao u namirisanu kadu.

Pod kožom mi stanovala vretena.

Pod temenom mi plastovi blata
zaudarali na četiri rata.

Možeš misliti kako je bilo
kad uopšte i nisam imao brata
u tom gradu
gde su svake večeri ponovo hteli
glavu da mi ukradu.

Imao sam samo bezbroj suludih koraka
od zida
do zida.

I natrag:
od zida
do zida.

Imao sam malo tuđeg smeha i plača
nataloženog na stvari.

I onu jesen,
onu najlepšu jesen na svetu,
onu što miriše na kišu, kao Ciganka
kad žute haljine skida
i među krošnjama krvari.

Vidiš kako ti mene divno ne znaš.
Možda ja nisam ni trava.
Možda sam samo napamet naučio trčanje
od porodilišta do spomenika
u nekoj panonskoj varoši
austrougarskog porekla.

U meni jedno nebo,
obešeno za noge,
visi kao da spava,
a to je jedino nebo koje ne ume da spava.

U meni jedno nebo visi kao zastava
od vetra strašno otekla.

Voz tutnji.
Tutnji.

Učini nešto da me bar tvoj grad
ne sretne
sa topovima samoće
ispaljenim u ova usta živa.

Nadrobi mi u grlo ptičja krila
pomešana sa hlebom.

Ne bleji vetar uzalud tako žalobno,
ružnije nego stado zatrudnelih ovaca
u zoru,
u dvorištu klanice.

Točkovi tutnje.
Tutnje.

A rebra su mi sve više
dve okrvavljene roletne
kroz koje srce šiklja
i ruke mi poliva,
kao mlaz vrele nafte
usijani vod trafostanice.

—  Miroslav Antić
Odlazak - dio drugi

Vezala nas je tišina kojom odjekuju otkucaji srca u grlu. Gusta, sumorna tišina. Dok držim pogled vezan za njen, vidim dva života. 

U jednom smo starci, ležimo jedno pored drugog dok nam se miješaju sijedi pramenovi i nasmijani čekamo posljednji čas. Drži me za ruku i diše onako kako dišu sretni. Na stolu fotografije naše djece i unučadi, u srcu uspomene draže od samog života.

U drugom lutam svijetom noseći u džepu malu svesku i pero. Ne drži me mjesto. Nemam porodicu ni ljubav, nemam prijatelje niti krevet na kojem prespavam više od jednom.

Dok gledam kako mi se životi razvijaju pred očima, znam da je jedan od njih laž. Obaram pogled prekidajući moja maštanja i pitam se koliko je stepeni u Norveškoj. A ona zna. 

Baš kao što sam i ja znao kada me pogledala. Ona razvuče usne u osmijeh, sličan onom kojeg je nosila dok nam se miješaše sijedi pramenovi. Ustane, tiho obuče jaknu i izadje ne pogledavši me više. 

Svaki korak je odjeknuo u praznom meni. Kao crkveno zvono, kao udarac topa negdje u mraku. Kao džinovska kazaljka koja otkucava početak kraja. I to sam prećutao. Par minuta kasnije, obukao sam kaput i krenuo. 

Ni na trenutak nisam pomislio kako je njoj.

Da li sam loš čovjek? Ništa me ne boli. Samo mi je cijelo tijelo pod anestezijom dok koračam tom ulicom koja je godinama nosila naše korake. Svjestan sam sebe, svoje kože i očiju u glavi. Svjestan sam nebeskih sazvježđa i beskonačnosti svemira. Postojim. Možda sam loš čovjek, ali postojim. 

Noć je kratka, moram reći zbogom Sarajevu.

———————————————————-


Prošlo je tri . I dalje se isto osjećam. 

Na stolu ispijena flaša crvenog vina i prazna kutija Lucky Strike. Tumarao sam gradom dok me pljusak nije otjerao. Na par mjesta sam zastao, napisao neke stihove za uspomenu i nisam se okretao. Kao da odlazim zauvijek.

U stan sam se vratio iza ponoći. Od tad pijem. I pišem. Jedino to još umijem raditi do kraja.  A onda zvono u toj gluhoj noći. 

U meni jedino trnci i radoznalost – ko još zvoni u tri ujutro, po najvećem pljusku ove godine? 

Par koraka niz hodnik, hladna vrata i škripa baglama. Kao prividjenje, stajala je mokra na kiši. Provukla mi se kroz zagrljaj i ušla u stan kao da je njen. 

Tada je počelo da boli.

Ove noći


Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Napisati, na primjer: “Noć je puna zvijezda,
Trepere modre zvijezde u daljini”.

Noćni vjetar kruži nebom I pjeva.

Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Volio sam je, a katkad je I ona mene voljela.

U noćima kao ova, držao bih je u svom naručju.
Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim nebom.

Voljela me, a katkad sam I ja nju volio.
Kako da ne ljubim te njene velike nepomične oči.

Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Pomisao da je nema. Osjećaj da sam je izgubio.

Slušati beskrajnu noć, bez nje još beskrajniju.
I stih pada na dušu kao rosa na livadu.

Nije važno što moja ljubav nije mogla zadržati.
Noć je zvjezdovita I ona nije uz mene.

Ista noć odijeva bjelinom ista stabla.
Mi sami, oni od nekada, nismo više isti.

Više je ne volim, zaista, ali koliko sam je volio.
Moj glas je iskao vjetar da joj dodirnem uho.

Drugome. Pripast će drugome. Kao prije mojih poljubaca.
Njen glas, Njeno sjajno tijelo. Njene beskrajne oči.

Više je ne volim, zaista, a možda je ipak volim.
Tako je kratka ljubav, a tako dug je zaborav.

Jer sam je u noćima, kao ova, držao u svom naručju,
Moja je duša nespokojna što ju je izgubila.

Iako je ovo posljednja bol koju mi ona zadaje,
I ovi stihovi posljednji koje za nju pišem….

Pablo Neruda



Kuni me, rani me, slomi me, ubij me, al ne daj me i ljubi me zauvijek.
—  Jacques Houdek - Stotinama Godina