stidim

Onoga dana kada se udala.
“Ne shvatajte stvari prekasno i ne mislite da će neko zauvek čekati na vas, dok vi uživate i provodite se.”, je rečenica koju svakodnevno ponavljam od onog dana kad je ona svojim sudbonosnim “da” pripala njemu.
           Čoveku u čije je ruke pobegla jer se večito plašila samoće i života bez mene. Često bi imala običaj da kaže kako ne zna šta bi u životu da joj nije mene. Da to ne bi u potpunosti bila ona. Prava. Širila je zenice kad god bih joj govorio kako ću je jednog dana odvesti u Barselonu i da će večno biti moja. Potvrdno bi klimala glavom i jasno mi stavljala do znanja da mi veruje. Kao kad detetu obećate da će na kraju školske godine dobiti igračku koju poželi, ukoliko uspeh bude zadovoljavajuć.
I ono vam veruje.
I gadno bude ako ga izneverite. Jako gadno. Dete nikad ne zaboravlja osobu koja je obećala, a nije ispunila.
Baš kao što ona sigurno pamti sve što sam joj obećavao, a nikad nisam uspeo da ostvarim.
           Sad kad ni sam sebi nisam jasan, shvatam koliko sam njoj bio težak i komplikovan, kada bih joj govorio koliko je volim, ali istovremeno odlazio drugim devojkama, jer sam u potpunosti bio siguran da je ona tu i da nikad neće otići.
Da ne prestaje da čeka.
Smišljao sam različite izgovore poput onih:
“Mlad sam da se vežem”;
“Ne želim vezu sada”;
“Želim da iskoristim mladost maksimalno, ali tebe ću oženiti kad budem hteo da se smirim. Ti si ljubav mog života.”.
I jeste.
Ona zaista jeste ljubav mog života.
Samo što je trebalo da postane tuđa da bih to shvatio.
Dok je bila tu, nisam je primećivao.
Pružala je bezuslovnu ljubav kojoj nisam pridavao veliki značaj.
Pisala o meni.
Pričala drugima.
Branila i pravdala kad sam zaslužio da me pljune.
Često bi umela da mi kaže kako veruje u mene i da ne sumnja da ću joj se vratiti dok ne bude kasno.
“Kasno?”, pomišljao sam u sebi, smejući se.
Verovao sam da za nas nikada neće biti kasno.
Moja devojčica će uvek biti tu…
Ne sluteći da će moju devojčicu ubrzo nasmejati neko nov.
Neko bolji nego što sam ja bio.
Često se u mom društvu vodila priča o njoj i njenom novom izabraniku. Dok sam se ja pravio da me ne boli nimalo, niti da me zanima tema o kojoj pričaju, ubrzo sam počeo da shvatam da je pronašla utehu. Možda me nije zaboravila, ali nezamislivo je bilo da moja devojčica ima nekoga. Taj neko sam uvek bio ja.
Jedno veče me alkohol naterao da je pozovem. Ni sam ne znam zašto. Nikada pre to nisam radio. Čini mi se da mi je čitava večnost prošla pred očima dok sam čekao da se javi. A onda je podigla slušalicu…
“Halo” - rekla je tihim glasom.
“Koji me vrag natera da je pozovem?”, pomislio sam u sebi.
“Zar ja, koji sam uvek znao kako sa njom da razgovaram, ovaj put ostajem nedorečen?” pitao sam sam sebe.
U sred razmišljanja šta bi bilo najbolje da joj kažem prekinuo me je njen glas.
“Halo, ima li koga?” - upitala je. Sad već glasnije.
“Da… Ovaj… Ja sam…” - izgovarao sam tako nespretno, kao da nikad sa ženskim svetom razgovarao nisam. Imao sam osećaj da sam se na sam zvuk njenog glasa otreznio.
“Šta želiš?” - upitala me je, otresito.
Zar je moguće da smo zamenili uloge? Sad je ona ta koja priča sa takvom lakoćom u glasu.
“Želim da znam kako si…” - rekao sam joj tužno.
“Ne vidim razlog zašto bi morao to da znaš. Dok sam pokušavala da ti pokažem kako se osećam, uporno si me ignorisao. Ne znam zašto bi sada morao da znaš.”, govorila je tako brzo, u jednom dahu, kao da se plašila da otkrijem da ni njoj sa one strane slušalice nije sasvim svejedno. Ili sam se samo tešio činjenicom da je to u pitanju.
“Hajde ne glupiraj se!”, pokušao sam da smirim tu napetost, koliko god je bilo moguće, “to je samo jedno pitanje. Poštujem ako ne želiš odgovoriti.”
“Ne želim”, rekla je. Ponovo brzo i drčno.
“U redu. Poštovaću tvoju odluku”, rekoh joj.
“Bilo bi lepo. Ispoštuj me bar na kraju. Ionako me nikada nisi poštovao kako sam želela. Ovog puta bi bio red.”.
Bolje da me je polila kantom hladne vode i lupila dva šamara, nego što je rekla tako nešto.
“U redu… Vidim da si prestala da me želiš. Mislio sam da bi trebala da znaš da sam te voleo, čak i kad nije izgledalo tako. Nijedna žena u mom životu nije ostavila takav trag kao što si ti. Znam da je kasno i verujem da si ponosna jer se sve što si pričala da će se desiti, zapravo i dešava. Naše uloge su se zamenile. I da, stidim se svog lika u ogledalu. Sećam se kako si pričala da ću se postideti jednog dana. I jesam. Možemo prekinuti kontakt ukoliko želiš. Žao mi je što sam te povredio. Nisi ti to zaslužila, nikada. Znaš… Verovao sam da…”
“Kasno je.”, prekinula me je, “želim da prekinemo kontakt…”.
Mučninu u stomaku nisam mogao opisati ni tada, a ne mogu ni sada, nakon svih ovih godina.
“U redu. Poštujem tvoju odluku.”, rekoh joj slomljen.
Zatim par ternutaka tišine i onaj zvuk prekinute veze.
Otišla je.
Izgubio sam je.
Ovog puta istinski.

Tih dana se udala.
Čuo sam da se slavilo danima.
Pričali su ljudi kako lepšu mladu u životu videli nisu.
A ja sam sve shvatio kad je otišla.
Oterao sam od sebe onu koja me volela najviše.
Onu koja me trpela.
Pravdala. Čak i kad nisam to zaslužio.
Nisam mario za njena osećanja. Znao sam da nema snage da ne odgovori na moju poruku ili poziv.
Ja nisam znao da je volim onako kako je ona volela mene.
Zaista sam verovao da će večno biti tu i da će čekati na mene, pa mi iz tog razloga verovatno nije ni bila preterano interesantna.
Verovala je u sve moje izgovore i opravdanja, dok sam ljubio druge.
Ali tačno je da sam u svom životu samo nju voleo.
Tu ne poričem.
Samo nisam umeo da je volim onako kako je trebalo.
Mislio sam da će biti tu i čekati me dok iskusim sve čari koje je mladost nosila sa sobom.
Ne sluteći da mi ta mladost nikad neće pružiti ono što je ona mogla i umela.
Evo, ni sedamnaest godina kasnije nisam pronašao onu koja može da joj parira po bilo čemu.
Ostao sam neoženjen čekajući da me pozove, u nadi da će se predomisliti i poželeti da se vrati.
Ostalo mi da se sa očima punih suza sećam nje, dok u kafani sviraju našu pesmu. Pesmu na koju me je uvek zvala i pevala mi kao devojčica.
Ostalo mi da se sećam…
Kako je postojala jedna žena.
Pisala o meni.
Mladost mi dala.
Volela me bezuslovno…
A ja to nisam shvatao.
Ili sam shvatio. Ali prekasno.
I zato…

“Ne shvatajte stvari prekasno i ne mislite da će neko zauvek čekati na vas, dok vi uživate i provodite se.”, je rečenica koju svakodnevno ponavljam od onog dana kad je ona svojim sudbonosnim “da” pripala njemu.


‘Tu noć kad si se udavala, niko ne zna zašto si plakala…’
3. decembar 2016. godine
К.И.

Da bar znaš da me imaš.

Da, ja sam.
Ja sam djevojka koja te čeka. Ja sam djevojka koja je provela bezbroj noći čekajući tebe. I da, nisi došao. I da, ponovo sam čekala. Da, ja sam djevojka koja čuva uspomenu na tebe, i ne želi da te zamjeni sa prvim šarlatanom koji se pojavi ispred nje. Da, ja sam ta, koja bira da bude sama nego sa bilo kim. Da, ja sam ta, koja hrabro korača preko svih poraza koje si uputio meni. Da, ja sam djevojka koja piše o tebi. I ne, nisu to gluposti, to su moja osjećanja prema tebi. Ja sam djevojka koja svake noci sanja tvoj zagrljaj. Da, tvoj zagrljaj mi je jedina želja u životu. I ne, ne stidim se toga. Vrijednost moje želje se ne može izmjeriti novcem. Da, često plačem zbog tebe. Da, moje suze su vrijedne toga. Tebe. Ne, nisi kreten sto me često rasplačeš, nego si voljen. A ljubav zna da zaboli. I da, zaista se ne stidim da kažem da te volim. Da, volim te, cijelim svojim bićem. I ne, ne želim to da promjenim. I ne, neću ti to pokazati, ali osjetit ćes to, dugo će to da tinja u tebi kao loše ugašena cigareta. I da, ponosna sam na sebe, jer volim nekoga ko nije tu. Da, nastavit ću da se molim Bogu za tvoju sreću, i ako nije planirana da bude samnom. Da, poklanjam ti svoju ljubav, i ne ne tražim je nazad. Da, priznajem beskrajno pripadam tebi.

anonymous asked:

drži se

Ljudi mi to cesto kazu drzi se,bit ce bolje,budi jak,prestani se sazaljevati,pocni zivjeti zivot,daju savjete ali niko od njih ne razumije kako se zaista osjecam,kroz sta prolazim.Kazu bit ce bolje ali nije..svaki dan je teze i isto i toga se bojim.Hoce li nekada biti bolje? Nekada se pitam zasto se meni  desavaju sranja?Ponekad se pitam kako bi bilo da me nema?Kome bi nedostajao? Ne mogu vise podnijeti ovu bol i ovaj zivot.Osjecam se tako usamljeno,bez ikoga da pricam,nikoga da me razumije.Pitam se zasto svi imaju dobre zivote a ja sam zaglavio u ovom depresivnom zivotu?Trudim se jebeno se trudim ostati jak i pozitivan ali na kraju uvijek se slomim .Treba mi pomoc,stidim se sebe,krivim se za neke stvari,trebaju mi prijatelji,treba mi neko u mom zivotu.Ova tuga u meni me slama,nekada sam bio jaka osoba,kako je doslo do ovoga?Zelim da odustanem od svega.Umoran sam,dosta mi je pretvaranja da sam jak i ubjedivanja sebe da ce biti bolje.Ne znam kako se nositi sa zivotom.Kazu mi imas zivot pred sobom,buducnost ali ja to ne vidim.Ja sam samo jedno obicno beskorisno govno.Meni je svaki dan borba sa samim sobom,sa svojim mislima i unutrasnjim demonima.Ne znate kako je ne uklapati se nigdje,ne pripadati nigdje?Kako je biti ponizavan?Ne znate kako je tesko imati osmjeh a slamati se iznutra?Govoriti dobro sam a raspadati se iznutra?Kako je pogledati se u ogledalo i mrziti ono sto vidim? Povukao sam se u sebe,zatvorio,od nekada pricljive osobe sada jedva progovorim koju rijec.U zadnje vrijeme sam dobio puno poruka na tumblru od ljudi koje i  ne poznajem.Procitao sam svaku poruku svaku rijec.Iskreno nisam na sve odgovorio..izvinite.Hvala vam jer iako me ne poznajete zelite pomoci,razgovarati,dati savjet,nasmijati me.Bio sam izgubio nadu u ljude u njihovu dobrotu ali eto vidim da ima ljudi kojima je stalo i do neznanca.Svaka poruka me je obradovala,svaka osoba sa kojim sam pricao mi je postala draga.Na tumblru sam otkrio potpuno drugu vrstu osoba,bez predrasuda,pune razumjevanja.Svejedno odakle ste,ko ste,sve vas gledam kao jednu veliku porodicu.Puno ste mi pomogli u zadnje vrijeme,kada mi je bilo najteze znao sam da mogu popricati sa vama i znati da nisam sam.Negdje u mojim glavi ostaje nada da ce jednom sve biti bolje,da cu biti bolje.Nada samo mi to i ostaje.Hvala vam moji tumblr prijatelji. <3

Uveče, kad ne mogu da zaspim, pa počnem da analiziram svoj život od prvog trenutka kog se sećam, shvatim da si ti bio nešto najbolje u mom životu i sva osećanja, koja sam pokušavala da ugušim isplivaju na površinu i ja postanem svesna da ćeš me proći tek kad nađem nekog boljeg od tebe, a kako vreme protiče i momci se menjaju, sve sam manje ubeđena da će se to ikada desiti.
Učinio si da se osećam lepo, voljeno, da se ne stidim svih svojih želja, snova, maštarija već da se potrudim da ih ostvarim, da prestanem da se bojim svojih banalnih strahova, jer ćeš biti tu da me štitiš od svega. Neko takav se teško zaboravlja, još teže nalazi, a ja sam to uspela da pronađem i izgubim..
—  N. D.
Bolje pišem nego što se uživo iražavam. Kada nekog volim, neverovatno mi je teško da mu se direktno obraćam, jer se bojim da budem odbačena.
Pošto se stidim, gledam u pod, koprcam se i mucam; grozno je, tada ne volim sebe i plašim se da me ni osoba preko puta mene ne voli. Napismeno je sve mnogo lakše, jer mogu da počnem iz početka ako mi se ne dopadne nešto što sam napisala.A kada ne stigne odgovor, mogu da se ubedim kako to nije zog mene, već zbog nedostatka vremena.
—  Kristijana F. - Moj drugi život; Kristijana V. Felšerinov sa Sonjom Vuković