srpski blog

Nešto o nedeljama

Nedelje. Baka često ume da kaže da su nedelje teške koliko su česte, a obično je mislila na nedelje kao na praznike. Vremenom, uvideo sam da su bakine reči istinite ali samo u drugačijem smislu. Već mesecima, da ne kažem godinama, ne volim nedelje. Dajte mi tri ponedeljka samo ne nedelju. Nekako su mi tužne, usamljene i daleke. Hladne su mi, ne prijaju mi. Nedeljom se ne osećam okej, nedeljom ne živim. Nedelje su za kišu, krevet, knjigu, čaj, za the xx, za ljubav, za šaputave razgovore, za nežne poljupce, za prste koji klize po koži od ključnih kostiju do kukova. Nedelje su za biti sa dragim ljudima, za džempere, za odmore, za piknike, za posmatrati sunce i kose prolaznika kako se mrse na vetru. Nedelje su za biti u zagrljaju, biti u ljubavi, biti kod kuće, biti ono što jesi u svoja četiri zida bez šminke, sjaja i maske. Nedelje su ono što nikada nisam imao u pravom obliku.

Moje nedelje su bile dani kada raspremam sobu, pomažem mami da sredi kuću, okači zavese, opere prozore, istušira cveće, presloži garderober. Nedelje su mi bile dani kada svi moramo sesti za sto jer majka ne planira da postavlja svakom posebno, nedelje su nadi kada se gledala najnovija serija na RTSu. I sve to me je činilo tužnim.

Nedelje su mi bili dani kojih sam se plašio, izbegavao ih, koje ne spominjem. Nedelje su izgubile na vrednosti, jer svi pričaju o porodičnim ručkovima, odmoru i druženju sa prijateljima, ali ko to zaista radi? Ko nedeljom ima vremena da odmara i uživa?

Hoću da imam ponovo osam godina i da majka bude stalno kod kuće sa bratom i sa mnom i da nam sprema krofne ili palačinke, da čekamo osam sati da gledamo seriju dok nam ona čisti jabuke od kojih nas posle boli stomak jer smo ih pojeli dosta. Hoću da opet nedelje kada mogu da odem kod bake da jedem kačamak sa kajmakom za doručak. Hoću da imam svu slobodu ovog sveta i da mi najveći problem bude kako da izbegnem mamino pridikovanje jer sam se opet isprljao dok sam se igrao sa drugom decom u šumi. Hoću da ponovo imam osam godina i da me niko ne gleda čudno jer čitam bajke kao što su Pepeljuga, Ivica i Marica, Snežana i sedam patuljaka, a da me niko ne gleda čudno ili se ne pita da ih nisam malo prerastao. Hoću da ponovo imam osam godina i da se krijem ispod stola na stolicama od gostiju. Hoću da ponovo mogu da spavam u fotelji, hoću da imam vremena da se igram sa kockicama i pravim kuće u kojima bih voleo da živim jednog dana. Hoću da vozim autiće, hoću da mi tata donosi kinder jaje sa posla svakog dana, hoću da ponovo učim da vozim biciklu i da drljam kolena i smejem se tome. Hoću ponovo taj osećaj novostečene slobode kad naučim da vozim biciklu. Hoću ponovo taj osećaj beskonačne slobode kad prvi put uspem da vozim biciklu bez ruku. Hoću da nedeljom sunce greje duže a svet izgleda lepše, hoću da nedeljom obilazimo rođake. Hoću da nedeljom igram karte sa roditeljima, hoću da spavam u autu na naslonu dok se vraćamo kasno od rođaka. Hoću da se plazim sa zadnjeg sedišta ljudima koji su u autu iza našeg. Hoću da plašim kokoške kod bake na selu, hoću da bacam mačku ispred psa i smejem se njenom nakostrešenom izgledu. Hoću da ponovo budem mali i svet mi nije gomila obaveza. Hoću da budem srećan kao što sam i onda bio. Takve nedelje hoću. Takve dane generalno hoću. Hoću nedelje svakim danom, nedelje kao dane kada se širi ljubav i sve postaje lepše.

Izvini

Izvini što mi je bilo stalo.
Izvini što sam video nešto više od običnog poznanstva.
Izvini što sam se trudio oko tebe.
Izvini što si me lagao.
Izvini što sam poverovao u sve tvoje izrečeno.
Izvini što nisam sposoban da te klepim kao što si ti mene.
Izvini što si mi pao u očima.
Izvini što ne mogu više ovako.
Izvini što odustajem.
Izvini što si me ti ‘naterao’ da odustanem.
Izvini što si ispao kreten.
Izvini što se i dalje nadam.
Izvini što svoj bes tobom izazvan usmeravam na tebe.
Izvini što ne umem da se otrgnem.
Izvini što mislim da sam budala.
Izvini što si ispao kreten u mojim očima.
Izvini što sam te uhvatio u laži.
Izvini što neću da ti budem igračka.
Izvini što okrećem glavu od tebe.
Izvini što me boli.
Izvini što ne podnosim one koji lažu.
Izvini što sam mislio da si bolji nego što je ispalo da jesi.
Izvini što nemam snage da raspravljam o svemu sa tobom.
Izvini što je otišlo ovako daleko.
Izvini što sam mislio da imam druga.
Izvini što sam mislio da nisi kao većina.
Izvini što mislim da nisi okej.
Izvini što neću da trpim bahato ponašanje.
Izvini što nisam lud za tobom kao Keba Kraba za novcem pa mogu da odustanem.
Izvini što se izvinjavam.
Izvini što trošim tvoje vreme.
Izvini što ovo pišem.
Izvini što neću biti tu kad ti bude dosadno.
Izvini što gazim ponos ali imam neke principe.
Izvini za svu moguću lavinu mog bezobraznog ponašanja.
Izvini za svaku izrečenu reč.
Izvini za svaki tvoj potrošeni minut.
Izvini što sam te zapratio.
Izvini što sam ti se ikada osmehnuo.
Izvini što sam ti pričao o svom životu.
Izvini što sam ti pričao o sebi.
Izvini što nisam shvatio sve još ranije.
Izvini što me nemaš više kad ti je dosadno.
Izvini što postojim u tvom životu.
Izvini što sam disao vazduh u istoj prostoriji sa tobom.
Izvini za svaki dodir.
Izvini što me nema.
Izvini što nisam sve što ne želiš da bih bio nešto što bi poželeo da imaš.
Izvini što sam ja ja.
Izvini što sam ja ostao ja.
Izvini jer ovo nema smisla.
Izvini što.. Ionako ništa ne razumeš. Nikada i nisi.
Izvini.