sretn

Znaš li što bih ja? Da kuhamo. Svašta nešto. Navečer. Kada dođemo s posla, oboje mrtvi umorni. Ali sretni. Dvije sretne budale. Ti bi bila moja budala. “Budalica” bih te zvao. Ne bih, zapravo, jer mi to zvuči pregrubo, ti si mi nešto mnogo slađe od toga, zaslužuješ slađe nadimke. Zvao bih te “Ej ti” jer šta je slađe od tebe? Ništa. Je l’ da? Ti bi se nasmijala kao potvrdan odgovor uz silnu količinu snage uložene da ne pukneš od smijeha dok me gledaš kako ti ovo pričam, lice u lice. Zapravo ti ne bih gledao samo u lice, ali nema to veze. Tebi bi se svidjelo kuda idu moje oči. Tako se obožava žena, zar ne? Pitao bih te jer šta ja znam. I to bi mi morala pojasniti, možda i nacrtati, uglavnom morala bi mi potvrditi. Idemo dalje. Šta bi mi kuhali crtica spremali? Ne znam pojma. Vjerovatno bi ti morala donijeti i tu konačnu odluku, jer ja bez tebe ne bih ništa znao, kad jednom zvanično ti i ja postanemo mi. A meni smo mi oduvijek mi i bili. Ali nema to veze sada. Vratimo se na kuhanje, naše spremanje. Znači, mjesto radnje: kuhinja. Protagonisti: Ti i ja. Mi. Ne bi mi ništa skuhali, da se odmah razumijemo. Ja bih te gledao, ljubio povremeno, zapravo neprestano, pauza samo dok te grlim. Umornu glavu bih odmarao na tvom ramenu. Onda bih se trznuo odlučno, jer nećemo ovako ništa spremiti. Ti bi se uozbiljila, kao. Pronašla recept mog omiljenog kolača, jer moram to znati napraviti. Eto, to ćemo. Sad ćeš me naučiti. Fokusirali bi se. Spremili sve namirnice. I ja bih bio odlučan da sad dalje sve sam uradim. Onda bi ti u nekom trenutku gurnula svoj nosić gdje ne treba i dobacila nešto kao “što ne razbiješ jaja u onu malu posudicu, jer…(bla, bla)” i BOOM. Ja bih se naljutio. Kako se usuđuješ ti mene da učiš! Posle bi se mazili dok me ne odljutiš. Dosađivala bi mi. A ja bih svakih par minutica dobacio jedno oštro, autoritativno “Ej ti!”, koje bi postepeno izgubilo oštrinu, i završilo negdje na tvojim usnama. Umorni od poljubaca i maženja, krenuli bi u krevet, jer sutra treba i na posao. Otišli bi u kupatilo, da operemo zube, i ti da piškiš jer imaš minijaturan mjehur. Rugao bih ti se zbog toga jer si me oraspoložila. A onda, na putu do sobice naše bi vidjeli kuhinju i užasan nered. Pa ništa nismo napravili, i sve si ti kriva. Kaznio bih te. Samo bih te 15-20 puta poljubio pre nego ugasimo svjetla. Ne više! I dodao bih da sutra moraš da me naučiš kako da spremim taj moj kolač, duguješ mi. Malo bih ti zvocao, gunđao, i utonuo u san gunđajući. Ti bi šutjela i slušala poslušno. A onda, čim zaspim, poljubila bi me još jednom. Da tvoja bude zadnja, bezobraznice.

Želim ljubav, želim kliše. Upravo tako! Želim jedan običan ogromni kliše. Želim nekoga koga ću upoznati iznenada, nekoga zbog koga ću se promeniti, nekoga ko će se zbog mene promeniti. Ko će poludeti zbog mene, želim da razmišlja o meni danju, noću, da me gleda u hodnicima, želi da me sretne. Pokušava da me osvoji i ne odustaje nikako, želim da pričam svima kako je kreten i kako ne mogu da ga shvatim. Želim da mi donese ružu, zagrli kada je teško, da šetamo, pričamo i izgubimo pojam u vremenu. Baš onako kao iz filmova, pesama, knjiga, želim nekoga svog.

Odlazim do šanka i naručujem viski.
Jedan,dva,tri…
Prestajem da brojim,jer brojevi polako postaju datumi,a svi ti datumi u mojoj podsvijesti ispisuju njeno ime.
Prošlo je i previše vremena od kad nisam čuo njen glas.
Prvo je prestala da mi se javlja,pa je prestala da se okreće za mnom na ulici,i onda je počela da izbjegava sva mjesta gdje bi mogla da me sretne.
Valjda sam se i njoj smučio.
Ne ljutim se,i sâm sam sebi odvratan.
Pogledao sam šankera,koji me je posmatrao nekako tužno,razočarano.
Ma šta on zna?
I šta vrijedi da mu pričam,zašto se uništavam?
Šta vrijedi da mu pričam,kako mi patetično nedostaješ?
Svi su šankeri isti.
Svi će reći isto.
”Mladost-ludost.Umišljaš.Nije ona ništa,ima boljih.”
Baš njega briga.
Nije te on izgubio…
Ja sam !!..