sretn

Ne možeš reći da je poznaješ ako se nikada nisi posvađao sa njom. Ne poznaješ je ako je nisi slušao ili čitao njene poruke onda kada je ljuta.Ne poznaješ je ako je nisi vidio neraspoloženu,nesigurnu,uplašenu i izgubljenu u ovom lavirintu kojeg zovemo “život”. Ne poznaješ je ako nisi sa njom proživio i neke sretne trenutke,vidio njen sjaj u očima kada priča o nečemu što voli i slušao je onda kada joj je smijeh naglasniji. I,najbitnije od svega,ne možeš reći da je voliš ako i nakon što si upoznao svaku stranu njenog svijeta nisi poželio da ostane kraj tebe ❣

Znaš li što bih ja? Da kuhamo. Svašta nešto. Navečer. Kada dođemo s posla, oboje mrtvi umorni. Ali sretni. Dvije sretne budale. Ti bi bila moja budala. “Budalica” bih te zvao. Ne bih, zapravo, jer mi to zvuči pregrubo, ti si mi nešto mnogo slađe od toga, zaslužuješ slađe nadimke. Zvao bih te “Ej ti” jer šta je slađe od tebe? Ništa. Je l’ da? Ti bi se nasmijala kao potvrdan odgovor uz silnu količinu snage uložene da ne pukneš od smijeha dok me gledaš kako ti ovo pričam, lice u lice. Zapravo ti ne bih gledao samo u lice, ali nema to veze. Tebi bi se svidjelo kuda idu moje oči. Tako se obožava žena, zar ne? Pitao bih te jer šta ja znam. I to bi mi morala pojasniti, možda i nacrtati, uglavnom morala bi mi potvrditi. Idemo dalje. Šta bi mi kuhali crtica spremali? Ne znam pojma. Vjerovatno bi ti morala donijeti i tu konačnu odluku, jer ja bez tebe ne bih ništa znao, kad jednom zvanično ti i ja postanemo mi. A meni smo mi oduvijek mi i bili. Ali nema to veze sada. Vratimo se na kuhanje, naše spremanje. Znači, mjesto radnje: kuhinja. Protagonisti: Ti i ja. Mi. Ne bi mi ništa skuhali, da se odmah razumijemo. Ja bih te gledao, ljubio povremeno, zapravo neprestano, pauza samo dok te grlim. Umornu glavu bih odmarao na tvom ramenu. Onda bih se trznuo odlučno, jer nećemo ovako ništa spremiti. Ti bi se uozbiljila, kao. Pronašla recept mog omiljenog kolača, jer moram to znati napraviti. Eto, to ćemo. Sad ćeš me naučiti. Fokusirali bi se. Spremili sve namirnice. I ja bih bio odlučan da sad dalje sve sam uradim. Onda bi ti u nekom trenutku gurnula svoj nosić gdje ne treba i dobacila nešto kao “što ne razbiješ jaja u onu malu posudicu, jer…(bla, bla)” i BOOM. Ja bih se naljutio. Kako se usuđuješ ti mene da učiš! Posle bi se mazili dok me ne odljutiš. Dosađivala bi mi. A ja bih svakih par minutica dobacio jedno oštro, autoritativno “Ej ti!”, koje bi postepeno izgubilo oštrinu, i završilo negdje na tvojim usnama. Umorni od poljubaca i maženja, krenuli bi u krevet, jer sutra treba i na posao. Otišli bi u kupatilo, da operemo zube, i ti da piškiš jer imaš minijaturan mjehur. Rugao bih ti se zbog toga jer si me oraspoložila. A onda, na putu do sobice naše bi vidjeli kuhinju i užasan nered. Pa ništa nismo napravili, i sve si ti kriva. Kaznio bih te. Samo bih te 15-20 puta poljubio pre nego ugasimo svjetla. Ne više! I dodao bih da sutra moraš da me naučiš kako da spremim taj moj kolač, duguješ mi. Malo bih ti zvocao, gunđao, i utonuo u san gunđajući. Ti bi šutjela i slušala poslušno. A onda, čim zaspim, poljubila bi me još jednom. Da tvoja bude zadnja, bezobraznice.

Povratak - dio drugi

Sjedila je preko puta mene i pažljivo slušala čitavu priču. Aleksandri nikad prije nisam ni spomenuo moju najbolju prijateljicu, moju Anju, djevojku od koje sam pobjegao i ostavio jedno neizgovoreno „volim te“ na vrhu jezika, samo zato što sam htio da budem uspješan negdje u bijelom svijetu. Sve do tog popodneva.

Pričao sam joj o našem upoznavanju u srednjoj školi, o šetnjama Sarajevom, danima provedenim u našem omiljenom kafiću, stalno se gledajući u oči, meljući o trenutnim, prošlim i bivšim ljubavima. Pričao sam kako mi je plakala na ramenu, a ja bjesnio na njenom, kako su me njene ruke omotane oko vrata svaki put smirivale a miris te kose zauvijek ušunjao pod kosti lobanje. Ona je znala moje najluđe snove, najmraćnije tajne i svaku riječ koju nikom drugom nisam izgovorio. Pričao sam kako me je posjećivala u bolnici, zvala me svaku noć i razgovarala po četiri sata sa mnom jer nije htjela da se bojim da će da se desi nešto loše. Nikada me nije lagala i ja nisam lagao nju. Osim jednom, te posljednje noći u Sarajevu kada sam prećutao da je volim. A volim je, očigledno je. Sada kada ne bih smio to da znam, sada kada i ona i ja imamo sve, ja sam spreman odreći se toga u trenu.

Aleksandra je ćutala. Čula je cijelu priču, sve do posljednje noći i mog odlaska u Norvešku, i samo je ćutala. Natočio sam joj piće, ponudio cigaretom ali je odbila oboje. Prošetala je po stanu par krugova kao kakav detektiv što povezuje tragove, a onda me pogledala u oči i nasmijala mi se.

„Znala sam da si budala“, rekla je. „Samo nisam znala do koje mjere to ide. Ti si možda i najgluplji muškarac kojeg poznajem. Trebao si se videti u ogledalu dok pričaš o njoj, kao da je boginja. Skoro dve godine kako spavamo zajedno i nikada te nisam videla takvog. Ne očekuj od mene savet, čak bih više volela da mi ništa nisi rekao ali sada je kasno za takvo nešto. Bilo nam je lepo zajedno, bolje nego što sam očekivala. Uradi onako kako misliš da treba, a ja idem nazad u svoj stan da razmisim o par stvari. Javi mi se kad doneseš svoju odluku jer htela ja to ili ne, umešana sam. Ali ja ti nisam prijateljica niti simpatija, ja sam samo neko koga jebeš, i zato ne očekuj da plačeš na mom ramenu ili da tešim tvoje slomjeno srce, to je Agmundov posao. Ja sada idem, želim ti sreću i malo više pameti ovaj put. I da, ako odeš na tu svadbu, nemoj da me tražiš kad se vratiš. To se podrazumeva, naravno.“

I eto, tako. Podigla je nos više nego obično i kao robot izašla iz stana. Znam da je odglumila, niko nije toliko hladan. Možda čak i nešto osjeća prema meni i ja opet pravim istu onu grešku koju sam napravio u Sarajevu prije tri godine – ali moram je vidjeti.

Pola sata nakon što je Aleksandra zatvorila vrata mog stana, u kofer sam spakovao najbolje odijelo i još par stvari koje će mi trebati, pa nazvao avio kompaniju i registrovao prvi jutarnji let za Sarajevo.

——————————————————————–

Sa aerodroma sam se taksijem odvezao pravo u čaršiju. Šetao sam Titovom i Ferhadijom, udisao ljekoviti zrak i nasmijao se sve jednom prolazniku na ulici. Skakutao sam, okretao se oko sebe, dodirivao semafore i kao kakav luđak ulicom pjevušio sevdalinke. Obišao sam sva stara mjesta, svaku ulicu kojom sam kao klinac šetao, omiljene parkove, klupe i tramvajske stanice. Bio sam željan Sarajeva kao da me nije bilo dvadeset godina.

I bio sam željan nje. Tamo u Norveškoj, kao u nekom emotivnom zatvoru sam zaboravio na njene poglede. Zaboravio sam kakav je osjećaj držati je u zagrljaju ili gledati njen osmijeh dok me čeka na stanici. Zaboravio sam osjećaj tih pločnika pod našim stopalima… sve naše uspomene kao da sam ostavio u ovom gradu onog jutra kada sam otišao. I potpuno očuvane, i dalje su tu, sretne što su dočekale moj povratak. 

Nisam imao pojma šta mi je činiti niti kako. Znao sam samo da mi treba pivo, pa sam otišao u „Balkan“ gdje smo nekada skupa sjedili, naručio točeno pivo i zapalio cigaretu. Dva sata kasnije, blago pripit i pod uticajem nostalgije, izvukao sam telefon iz džepa i ukucao njen broj. Znam ga napamet naravno, neke stvari čovjek nikada ne zaboravi.

„Halo“, začuo se poznati glas s druge strane linije, dok je u kafani sa zvučnika svirala Priča o Vasi Ladačkom. 

„Halo“, rekoh i začuh kako mi suza pade u pivo. „Saša je.“

Možda niko nije umeo da te želi ovako
kao ja noćas.

Tvoje ruke bele kao samoća.
Tvoja bedra sa ukusom platna i voća.
Tvoj malo šuštavi glas.

Sa nosom dečački prilepljenim
uz okno vagona,

nejasan samom sebi
kao oproštajno pismo padavičara

i čudno uznemiren toplinom
kao razmažen pas,

putujem, evo, putujem,
da natrpam u glavu još neslućene predele,
da drveću poželim najlepšu noć
na svetu,

da se vratim kao lišće,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice.

Da malo nemam plan.

Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.

Da zaboravim ruku na tvom struku.
I lice uz tvoje lice.

Morao sam da izmislim da si nešto sasvim,
sasvim trajno.
Drukčije ne bih izdržao
okovan u ova usijana rebra.

Uobrazio sam da sam te već viđao
u lađarskim lengerima,
u naočarima starih prodavaca lozova
i zarđalim očima limenih bogova
na seoskom raspeću.

Veče je opet nekako sumanuto sjajno,
i daljine pod mokrim zvezdama
pune su mleka
i srebra.

Morao sam da izmislim da si nešto sasvim,
sasvim beskrajno,
u ovim batrgavim noćima
što imitiraju sreću.

A o meni i ne pitaj.
Ko sam ja?
Niko.
Trava.

Kunem ti se u sve one osvetljene prozore
kojima sam zavideo na zavesama
kad sam služio u mornarici.

Ja sam rodjendan slona
i smrt mrava
na istoj slamarici.

Zaista,
ti mene tako divno ne znaš.

Hiljadu prašuma češlja kosu
u mom ušećerenom oku.

Sanjam te s tugom noćima,
kao vojnik tuđu pornografsku sliku,

U meni stanuju kapele
i noćni lokali
i neki podivljali konji
preživeli u nekom ogromnom pokolju.

U meni se dave brodolomnici
i kopna na vidiku.

Tebi ću priznati:
ja, preispoljna kukavica,
umeo sam da bivam zapanjujuće hrabar
zbog regrutskih ogledala, zbog kojih mnogi
nikada neće postati invalidi.

Pisao sam stihove da bude malo snošljivije
u muškim čekaonicama kožnih dispanzera.

Razumeo sam kako je uškopljenim bivolima,
a sa rudarima sam imao običaj
da zlonamerno ćaskam
u oblacima i okeanima.

Bio sam sve ono što bridi
i što se stidi.
Sve ono što se vidi i ne vidi u noćima.
Sve ono što se kazuje i ne pokazuje u danima.

Ja sam taj što je molio
da se izmisli takva država
u kojoj vladaju kondukteri.

Jedna država u kojoj svako može da putuje
kud god hoće.

Ja sam taj što je sklapao ruke
da se izmisli jedna odlična država
koja sanjarima od malih nogu daje penziju
i školsku decu masovno vakciniše
protiv samoće.

Sad više ništa nemam,
samo ovo srce,
ogromno,
gadno
i gladno.

Ovaj rezervat divljih bubnjeva
i hipnotisani zoološki vrt.

Pokazaću ti nilske konje moje tuge.
Zebre moje neozbiljnosti.
I majmune pijanstva.

Pokazaću ti ovo u meni
što liči na opljačkanu kockarnicu
i opljačkanu smrt.

Svi nekud odlaze.
Eno, pogledaj ih gde odlaze
kao pihtijasti zvuk zvona.

Danima nekud odlaze kao miris izmirne,
nečujni,
i na prstima.

U očima im malo glinenih perli,
i vašarskih bombona,
i malo iskrzane slame u ustima.

Niko te zaista nije želeo
ovako stravično, kao ja noćas.

Tebe sa mirisom sapuna,
mastila,
mirisom đačkih igranki,
pokislih revera,
magle
i tramvajske zvonjave.

U mojim žilama za tebe teče
nekakva bela krv,
nešto kao čipka na tvom ramenu,
ili ukus tvojih sekutića u mojim dlanovima.

Nešto kao poljubac
između dve nečitke izgužvane stranice
nekakvog na brzinu napisanog pisma.

Ili nešto kao krv pod noktima
između dve najšarenije ponjave.

A o kiši ti nisam ni rekao:
sve mi je usne ulubila.

Malo me ljubila.
Malo ubila.

Raskoračen nad sobom,
danima sam zverao u svoju zapenjenu zenicu
kao u namirisanu kadu.

Pod kožom mi stanovala vretena.

Pod temenom mi plastovi blata
zaudarali na četiri rata.

Možeš misliti kako je bilo
kad uopšte i nisam imao brata
u tom gradu
gde su svake večeri ponovo hteli
glavu da mi ukradu.

Imao sam samo bezbroj suludih koraka
od zida
do zida.

I natrag:
od zida
do zida.

Imao sam malo tuđeg smeha i plača
nataloženog na stvari.

I onu jesen,
onu najlepšu jesen na svetu,
onu što miriše na kišu, kao Ciganka
kad žute haljine skida
i među krošnjama krvari.

Vidiš kako ti mene divno ne znaš.
Možda ja nisam ni trava.
Možda sam samo napamet naučio trčanje
od porodilišta do spomenika
u nekoj panonskoj varoši
austrougarskog porekla.

U meni jedno nebo,
obešeno za noge,
visi kao da spava,
a to je jedino nebo koje ne ume da spava.

U meni jedno nebo visi kao zastava
od vetra strašno otekla.

Voz tutnji.
Tutnji.

Učini nešto da me bar tvoj grad
ne sretne
sa topovima samoće
ispaljenim u ova usta živa.

Nadrobi mi u grlo ptičja krila
pomešana sa hlebom.

Ne bleji vetar uzalud tako žalobno,
ružnije nego stado zatrudnelih ovaca
u zoru,
u dvorištu klanice.

Točkovi tutnje.
Tutnje.

A rebra su mi sve više
dve okrvavljene roletne
kroz koje srce šiklja
i ruke mi poliva,
kao mlaz vrele nafte
usijani vod trafostanice.

—  Miroslav Antić
Odlazim do šanka i naručujem viski.
Jedan,dva,tri…
Prestajem da brojim,jer brojevi polako postaju datumi,a svi ti datumi u mojoj podsvijesti ispisuju njeno ime.
Prošlo je i previše vremena od kad nisam čuo njen glas.
Prvo je prestala da mi se javlja,pa je prestala da se okreće za mnom na ulici,i onda je počela da izbjegava sva mjesta gdje bi mogla da me sretne.
Valjda sam se i njoj smučio.
Ne ljutim se,i sâm sam sebi odvratan.
Pogledao sam šankera,koji me je posmatrao nekako tužno,razočarano.
Ma šta on zna?
I šta vrijedi da mu pričam,zašto se uništavam?
Šta vrijedi da mu pričam,kako mi patetično nedostaješ?
Svi su šankeri isti.
Svi će reći isto.
”Mladost-ludost.Umišljaš.Nije ona ništa,ima boljih.”
Baš njega briga.
Nije te on izgubio…
Ja sam !!..
Odlazim do sanka i narucujem viski.
Jedan,dva,tri…
Prestajem da brojim,jer brojevi polako postaju datumi,a svi ti datumi u mojoj podsvijesti ispisuju njeno ime.
Proslo je i previse vremena od kad nisam cuo njen glas.
Prvo je prestala da mi se javlja,pa je prestala da se okrece za mnom na ulici,i onda je pocela da izbjegava sva mjesta gdje bi mogla da me sretne.
Valjda sam se i njoj smucio.
Ne ljutim se,i sâm sam sebi odvratan.
Pogledao sam sankera,koji me je posmatrao nekako tuzno,razocarano.
Ma sta on zna?
I sta vrijedi da mu pricam,zasto se unistavam?
Sta vrijedi da mu pricam,kako mi pateticno nedostajes?
Svi su sankeri isti.
Svi će reci isto.
”Mladost-ludost.Umisljas.NIje ona nista,ima boljih.”
Bas njega briga.
Nije te on izgubio…
JA SAM !!..

Volim mačke.Nisu ni svesne da su zabavne.Smešno je njihovo
dostojanstvo, kao da kažu : „Kako se usuđuješ ! Dalje od mene,
me diraj me ! „.U psa, naprotiv, nema oholosti.Svakome koga
sretne kao da zbori : „Zdravo druže, dobro mi došao.“

Želim ljubav, želim kliše. Upravo tako! Želim jedan običan ogromni kliše. Želim nekoga koga ću upoznati iznenada, nekoga zbog koga ću se promeniti, nekoga ko će se zbog mene promeniti. Ko će poludeti zbog mene, želim da razmišlja o meni danju, noću, da me gleda u hodnicima, želi da me sretne. Pokušava da me osvoji i ne odustaje nikako, želim da pričam svima kako je kreten i kako ne mogu da ga shvatim. Želim da mi donese ružu, zagrli kada je teško, da šetamo, pričamo i izgubimo pojam u vremenu. Baš onako kao iz filmova, pesama, knjiga, želim nekoga svog.