sremas

Kad sam bila manja par meseci sam živela kod babe, na drugom kraju gradu, dok su moji gradili kuću. Gotovo svako jutro sam se budila nadajući se da sam uspela da se teleportujem i da sam kod svoje kuće, u svom krevetu. Petnaestak godina kasnije, ponovo je isto. Nekad mi se, dok se razbuđujem, učini na momente da sam kod kuće. Nekad znam da nema šanse za to i odbijam da otvorim oči.
Lepo je jutro, al’ bilo bi još lepše da me je Lea probudila cvilenjem i uskakanjem u krevet, pa da idemo na šetnju/trčanje. Bilo bi lepo i da je on dole, pa da se skupimo kod njega na prvu kafu i da mi kaže da mnogo lupam i da mi ništa ne fali bez šminke. Bilo bi lepo da ne moram misliti šta ću jesti danas i da kuvam ručak. Bilo bi lepo prošetati sa Anom oko plaže i posle otići na Stari grad, sa pivom, i gledati Užice ispod nas. Bilo bi lepo i uveče sa Ivanom sesti u parkić, piti pivo i upoznavati nove ljude uz obavezno - A odakle si ti? Zvučiš kao da si negde gore iz Srema. Bilo bi lepo dočekati svitanje dole i smejati se, smejati, smejati… kao da budućnost nije iza ćoška i kao da ne čeka spremno da nas odvede na neke različite puteve.
Al’ njega ovo leto neće biti u našem gradu, a ni Ane, možda čak ni ja ne budem tamo. Svako je izabrao neki svoj put, stvorio neke svoje ciljeve i rešio da ih prati. Naposletku, odrastamo. Prebrzo odrastamo.
Verovatno bi mi se ubrzo smučila učmalost onog mesta. I sretala bih ljude koje ne želim. One sa kojima sam nekada delila previše toga, a sad se sve svelo na - Ćao, u prolazu; ako i toliko. Gotovo da nema mesta u gradu za koje me ne veže pregršt uspomena. Nisam li od svega toga i žurila da odem?
Da, gotovo sigurno da bih koliko sutra žudela za svojom samoćom i slobodom, al’ danas bih ipak nekako da sam dole i da ponovo preživim jedan običan dan. Čudno kako ne obraćaš pažnju na uobičajene stvari sve dok nisi svestan mogućnosti da je danas, baš danas tvoj poslednji uobičajeni dan. Posle bi da se vratiš, upiješ svaki momenat toga dana i pamtiš ga, jer se nikada više neće ponoviti. Džabe meni što odbrojavam dane do povratka kući, tamo više ništa nije onako kako sam navikla.

There is no way you can change the rolling tide

Genre: Fluff/AU

Word count: 16k (srsly omg)

Summary: "Phil threw his head back laughing. And Dan felt a huge urge to kiss him, which made him feel a little bit taken back. In his 23 years on earth he had met many gorgeous men whom he had felt attracted to. But never had he felt like he needed to kiss anyone before. And he couldn’t pinpoint what the difference with Phil was.“

or 

A famous/non-famous AU where Dan is hopeless and Phil can’t make coffee for shit.

A/N: tHANK YOU constipatedhowell​ AND phansparent​ FOR BETAING AND BEING AWESOME IN GENERAL!!! ALSO danhowelldefensesquad​ FOR INSPIRING ME TO FINISH WRITING THIS (FINALLY)!!!

this has been my child for like 9 months and i hope that all of you will like it!!

[READ ON AO3]

Keep reading