sredinom

Prijatelji.

Cesto me pitaju ljudi kako sam. Slegnem ramenima i kazem da sam dobro, samo malo umorno.
Zaista. Jesam. Umorna sam od svega. Od secanja. Od laznog smeha. Od lazne podrske. Od laznih ljudi.
Umorna sam od svih tih sitnica koje se mesecima desavaju, a ja ih kao suvenire skupljam duboko u sebi.
Umorna sam od pitanja i podpitanja. O meni. O njemu.
Umorna sam od toga da gledam nekog bitnog meni, kako se gubi u ovom ludom svetu, trazeci nacin za dokazivanje. A losim putem koraca. Vec dugo.
Umorna sam od toga da se bojim za njega. Umorna sam od toga da svaki put iznova pricamo o tome kakvi smo bili kao klinci. Umorna sam od toga da ga podsecam kako je nekada voleo kosarku. Umorna sam da ga gledam takvog, kao sto je sad.
A treba mi. Da bude tu. Uz mene, dok sedimo na plocniku i smisljamo planove, kako cemo jednog dana putovati. A odsutan je. Uglavnom cutimo. Razumemo se.
Ali mi fale njegove reci. Dok me prati kuci. Pa idemo sredinom puta. A on vice kako ce da me brani od svih i da me nikom nece dati.
Strah me je. A cini mi se kao da sam mu sve dalja. Da ne mogu da ga dokucim. Pa pustim. Neka ga. Dok mogu da ga cuvam. Dok mogu bar na tren da mu u misli udjem.
Cutim. Pa isplacem more suza, kad zatvorim vrata svoje sobe, dok mi on salje poruke da je stigao kuci.
Umorna sam. Od svega. Od mene. Od njega.