spalis

Gledam je i razmišljam -
Ti možeš da imaš njeno telo ali ne i nju
Nju niko ne može da ima
Niko
Takva je
Ludo svoja
A možda ni sva svoja

Sa njom sve može, dok hoće
Tačnije dok te hoće pored sebe
Kada neće
Nema te sile koja bi je ubedila u suprotno
Kraj

Zaljubljena je u slobodu
Ne, ona je sloboda
Vatra, plamen
Koji može da te ugreje kao niko
Ali i spali
Takođe kao niko

Ne postoji za nju juče, sutra
Samo sada i ovde
Ono što je oko nje
To je čitav svet
Ona je čitav svet
A i ti si dok si joj zanimljiv

Voleo sam da je gledam
Sva je bila kao poezija
Nije mi bilo jasno kako misli, priča
Odakle izvire sve to
Ništa nije bilo povezano
Kao boje kada nasumično nabacaš na sliku
Volela je totalne suprotnosti
Nije volela nešto što se podrazumeva
A opet joj je sve fantastično stajalo

Prihvati me, takva sam – govorila je

Znala je da nosi sebe
Ne mareći puno za ono što je se ne tiče
U svemu je videla jedno novo otkriće
Tajnu
Čudo
I tako je živela
Kao čudo koje se kreće gradom
I zavodi sve oko sebe

Prošetala se kratko kroz moj život
Prekratko da bih sastavio njen mozaik
Nedostaju delovi
A opet dovoljno da zapišem ovo

I gdzieś w środku był ten smutek,ta wiedza,że to i tak skończy się źle. Że ten ogień was spali. Że macie w sobie za dużo prądu,że on może porazić was samych.
Pismo

Sa prozora vidjeh poštara kako maše rukom i signalizira da izađem. Sredina mjeseca – dakle nisu računi, šta on hoće u ova doba? Izađem, pozdravim ga i pitam za porodicu. Dobro su svi kaže, nikad bolje. Kćerkica raste, supruga zvoca. Standardno.

 -„ Nego evo neko pisamce za tebe, ako želiš.“, reče uz oklijevanje. „Nema ni imena ni adrese pošiljaoca ali kontam da ćeš provaliti od koga je po rukopisu. Evo vidi, tvoje ime i adresa su baš neobično napisani. A ima i nekakav leptir nacrtan na dnu koverte.“

Grlo mi se u trenu osušilo kad sam na koverti prepoznao vlastiti rukopis, do u detalj tačan. „Hvala ti“, rekoh zamuckujući. Kako je to moguće, moje tekstove i bilješke niko nije čitao godinama… a oni koji jesu, davno su nestali i do sada sigurno zaboravili nešto tako sitno. Poštar je počeo detektovati paranoje na mom licu, pa se oprezno udaljio i rekao da žuri za poslom. Pozdravio me mahanjem i otišao niz mahalu, a ja i dalje nijemo zurio u kovertu. Šta kog đavola ovo treba da znači?

Oprezno otvorih kovertu, kao da je unutra dinamit a ne običan presavijeni komad papira, i izvadih pismo. Nema dileme, to pismo sam morao napisati – ja. Zapetljan u nestvarnoj stvarnosti koja me snašla, sjeo sam na fotelju i otpočeo čitati.

„Morat ćeš usporiti, tako ne ide. Vjerovatno misliš da znaš šta radiš ali jednom kad budeš mrtav i shvatiš besmislenost svega, bit će kasno da počneš živjeti. Zato me slušaj, mi pokojni znamo šta pričamo.

Nećeš umrijeti, ne brini. Bar ne mlad, ali biti prazan i ćutljiv je gore od smrti. Uzmi svoje priče i pjesme pa ih spali. Uzmi tekstove, romane i svaku riječ koju si ikad napisao i - pogađaš, i to spali. Pišeš o sretnim i tužnim ljubavima, a trebao bi ih živjeti. Zabavljaš druge ljude a trebao bi sebe. Jel ti kapiraš da vrijeme prolazi? Pogledaj koliko godina imaš. A sad se sjeti kako je brzo proletilo prethodnih pet i razmisli koliko brzo će proći ove koje dolaze? Stvarno misliš da imaš toliko slobodnog vremena da ga trošiš na stvari kojih se sutra nećeš sjećati?

Reci mi, koliko uspomena imaš iz posljednjih mjesec dana? Nabrojat ćeš mi neke stvari svakodnevnice, sjećam se kako smo živjeli. Skoro ni jedna od uspomena koje imaš nije trajna. Dani ti prolaze ili na đavolijem internetu (kunem ti se, najgenijalniji izum kojeg je napravio. Sve nas je uzeo na tu foru.), ili ti prolaze s papirom i knjigom u ruci. Dakle, ili gubiš vrijeme za ekranom ili ga gubiš čitajući o tuđim životima. Nemoj me pogrešno shvatiti, nemam ja ništa protiv poneke knjige tu i tamo, niti protiv tog sranja koje zoveš poezijom… ali daj malo odvadi majku mu. Upiši kurs indijske kuhinje, nauči plesati neki ples sa Tahitija, skoči padobranom, posjeti nova mjesta. Pomjeri se iz svoje kože, nema ničeg zanimljivog u tuđim životima. Nisi samo ti budala, ima vas još. Umjesto da živite, vama rogonja prodao način za uhođenje pa sjedite i komentarišete druge ljude. I Bog i đavo vam se smiju, da znaš.

I kad smo kod Boga, ko Boga te molim da prestaneš srati o ljubavi. Molim te evo, mi gore te ne možemo slušati više. Prije par noći smo organizovali igru u nebeskoj kafani – svako mora eksirati piće svaki put kad na papiru pomeneš ljubav. I uzmemo ti mi čitati neku tvoju kvazi pjesmicu – moja budalo, napili smo se već na trećoj stranici. Izađi i voli, slomi srca, pusti nekog da slomi tvoje… nije bitno. Samo molim te prestani da kukaš o nečemu o čemu ne znaš ništa. Ako sve bude po planu, biće ljubavi za koju godinu i tek tad će ti biti jasno kakva si budala sve ove godine. Ali ne smijem ti o tome pričati, gore mi rekoše da ću poremetit’ nekakav tok u prostoru i vremenu. I ovo pismo bi moglo bit’ problematično ali života mi te ne mogu više gledati tako, morao sam nešto uraditi. 

Još samo jedna stvar: gore sam saznao da svaki čovjek u sebi ima ugrađen detektor sudbine. Ne zajebavam se, slušaj. Dakle, fora ti je ovo: kad je nešto dobro za tebe, budeš savršeno miran jednom kad to nešto nađeš – bilo da je to ljubav, posao, drugari, ili najbanalnija stvar tipa omiljeni sladoled. Ali fora je da i đavo ima taj isti detektor pa ti, čim nađeš nešto takvo, plasira nervozu i strahove kako ti ne bi prepoznao svoju sudbinu. Nauči ugasiti strah, to je jedina lekcija koju te mogu naučiti. Poslije toga, život postane toliko smiješno jednostavan da ćeš se cerekati po cijeli dan. Vidjet ćeš par takvih ljudi u gradu, nasmijani i kad im se dešavaju loše stvari. Oni su već provalili ovu foru, zato ti misliš da su ludi. Nisu, ti si taj koji je lud.

Toliko od nas gore za sad, sretan ti život i ovo pismo će se samouništiti za deset sekundi - šalim se, Tom Kruz fazon. Kad se probudiš, neće biti tragova mog dolaska. Vjerovatno se ni pisma naćeš sjećati, ali tvoja podsvijest će ovo zapamtiti i više se nećeš bojati. Znam, znam, nema na čemu. Čuvaj mi se, svi navijamo za tebe.

P.S. I neće se zvati Anja, ali blizu si bio.”

 Februarsko jutro, ni manje ni više nego dan zaljubljenih. Nikad nisam volio taj praznik, ne zato što ne vjerujem u ljubav već mi nekako malo da samo jedan dan u godini bude dan zaljubljenih… trebalo bi ih biti bar tristo šezdeset ali dobro, sunčano jutro je uvijek dobar afrodizijak za raspoloženje. Neka čudna toplina mi je punila pluća, kao da sam noć proveo u paralalenom univerzumu, sunčajući se na plažama južne Amerike. Još jedan prazan dan ali jutro miriše na prilike. Sretan dan zaljubljenih svima koji vole sebe, pomislim gledajući Sarajevo s prozora. Sve druge ljubavi će doći jednom kada zavolimo najvažniju osobu u našim životima.

Obećao sam sebi da više neću biti sjeban. I desi se iskra, jebena iskra prsne, potpali srce, bukne emocija, spali mi dušu i počnem da stenjem ko pička. I gorim od tuge. Pucketam ko logorska vatra i boli ko da na lomači stojim..
THEY TRIED TO MAKE ME GO, I SAID NO

Već par dana mi se u glavi vrti jedna riječ – depresija. Što mi zapravo znamo o depresiji? Depresija je stara koliko i čovječanstvo. Ubraja se ne samo u najranije opisane bolesti u povijesti medicine, nego i u najčešće psihičke poremećaje današnjice. Ne mogu navesti niti jednu osobu koja u životu nije imala jedan depresivan dan. Što ako su depresivni dani naša svakodnevnica? Been here, done that.

Depresija mi je dijagnozirana dok sam imala samo 14 godina. Nikad neću zaboraviti dan kad sam došla (nazvat ću je rehabilitacija) u rehabilitaciju. U ured Crvenokose, uz pratnju majke. Tipkala je po tipkovnici, dok je u monitoru upisivala nešto. Čekala sam da mi se obrati. Bila sam zbunjena.

“Jesi li ikad pokušala počiniti samoubojstvo?” – nakon dugog tipkanja, upitala me, smirenim tonom, koji mi je godio.  

Mama je odmah počela odgovarati umjesto mene, i negirati na njezino pitanje.  

“Jesam!"– uzviknula sam da ušutkam majku. Ne. Ne znaš ti puno toga. Nisam ti sve stvari rekla. U tome trenutku nisam mogla pogledati u nju. Bila sam užasno posramljena. Ne mogu si ni zamisliti kako se tek ona osjećala.

„Jednom ili više puta?“ – ponovno me upitala, ignorirajući majku.

„Više puta.“

Ne znam što je mene tada puklo da budem skroz iskrena. Bez dlake na jeziku. Nisam imala potrebe više ništa skrivati. Dvije godine je dugo vremena. Bila sam spremna ispričati toj nepoznatoj ženi svaki sitan detalj iz svojeg života. Bez obzira na to što ju znam samo par minuta.

Vraćamo se na moju najveću tajnu. Pakao zvan depresija.
Ne sjećam se kad sam točno prvi puta primjetila siptome depresije kod sebe, ali se sjećam da sam se u petome razredu osnovne škole počela naglo mijenjati. Od pričljive, vedre, pomalo hiperaktivne djevojčice, postala sam sramežljiva i povučena u sebe. Sjećam se da sam prije bila toliko željna razgovora s ljudima, mogla svojim vršnjacima priči na ulici i započeti razgovor s njima. Nakon promjene, nisam se više usudila. Dapače, ne mora nužno značiti da se počela depresija razvijati, nego može biti i pubertet u pitanju. Kad se to dvoje spoji u jedno, to je jedna jako loša i opasna kombinacija.
Trajalo je neko vrijeme. Uvijek sam se nadala povratku na staro, i trudila sam se vratiti na staro, ali jednostavno mi nešto nije dopuštalo. U šestome razredu osnovne škole, počelo mi se formirati ono, što ljudi misle o meni? Prije mi uopće nije bilo stalo do toga. Znala sam kada se netko želi družiti sa mnom, a kada ne želi. Ustvari, družila sam se sa svima, bez obzira na to. Tada sam u glavi formirala tuđa mišljenja o sebi. Bilo je onih negativnih uglavnom.
Sigurno misle da sam debela, da sam ružna, da imam veliko dupe, da sam previše dlakava za jednu djevojčicu, da ne mogu ništa raditi sama pošto imam oštečenje sluha, da sam previsoka i da ne vide ništa od mene prepisati na ploči pošto sjedim u prvome redu. Genetski od oca imam osjetljivu kožu, i imala sam problema s kožom, pogotovo po dlanovima. Zbog toga sam mislila da me ljudi prije svega gledaju kao čudovište koje nitko ne želi dirati. Bolest nije bila zarazna, ali je bilo gadno za vidjeti takve dlanove. Skrivala sam to kako sam god mogla. Navlačenje rukava do dlanova, rukavice bez prstiju, narukvice koje bi povukla malo više prema dlanovima, marame, imala sam svojih načina. Stres je donio proširenje na cijele dlanove i prste. Nije bilo lako, pogotovo jer djeca znaju biti okrutna.
Uskoro su demoni u glavi ta tuđa mišljenja formirala u realnost, odnosno pomislila sam da ljudi stvarno tako misle o meni. Što je uzrokovalo skroz povlačenje u sebe.
Nadala sam se da mogu biti poput duha. Nevidljiva i neprimjetna. Iako sam obožavala šarene kombinacije, što je samo izazivalo veću pažnju od drugih.
Ne mogu na prste nabrojati koliko puta sam znala čuti „Danas ti nisu maškare.“ u školi dok sam prolazila hodnikom. Dodatna nesigurnost i kompleksi, ali nije mi palo na pamet da promjenim stil. Od svega na sebi, obožavala sam svoj stil.

Sedmi razred osnovne škole. Mediji su odvratni. Misle da mogu pomoći informacijam, ali kad se te informacije stave u krive ruke, napravi se više štete nego koristi. Otkrila sam za značenje riječi „Emo“. Ne želim da informacija dođe u krive ruke, pa ću samo reći da sam se pronašla u svemu tome. Odlučila sam da sam ja Emo, odnosno i bila sam psihički. Zatim sam polako počela odbacivati svoj šareni stil i zamjeniti ga sa crnom nijansom. Kosa mi je bila prirodno tamno-smeđa, samo su šiške falile. Šiške su i došle na svoj red. Prema karakteristikama, samo su mi dvije stvari falile da budem kompletni emo – samoozljeđivanje i depresija. Depresiju sam već imala iako nisam znala. Gadi mi se takvo razmišljanje. Što mediji mogu napraviti od male djevojčice, da dobije želju da ima depresiju i da se samoozljeđuje? Prvi puta sam pod nastavom odlučila isprobati sa šestarom umjesto flomastera nacrtati nešto po koži. No, nisam ni pomišljala da će mi to biti prva ovisnost.

Ne sjećam se svojeg drugog poteza crte, ali se sjećam da nije mogao proći ni jedan loš dan od toga, a da ne povucem crtu na unutrašnjosti podlaktice. Rane su dan danas zarasle, osim jedne koja će zauvijek biti ovdje. Bilo je dana i kada sam se htjela skidati s toga, pa bi samo noktima grebala po koži, samo da osjetim nešto ali nije bilo dovoljno. Godinama je to bila moja mala tajna. Rane bi znale trajati po tjedan, dva, onda se polako povlačiti. Do tada bi koristila sve metode skrivanja. Jedino sam u kadi bila potpuno slobodna.  

Što se škole tiče, uvijek sam morala biti odlikaš. Svi su mi govorili da imam dobre ocjene, a i imala sam. Grabila petice samo tako, ali ne. Nisam prolazila sa 5.0. nego sa 4,5 što je bila užasna ocjena i prosjek za mene. U sedmome razredu sam skroz odustala od učenja, odnosno takvozvanog grijanja stolice. Ritual mi je bio – doći doma iz škole, pojesti nešto ako bi mi se dalo, ako ne trk u sobu koja je morala biti zamračena, užasan dan u školi dvije tri crte po ruci, i provesti ostatak večeri i dana na mobitelu. Ne znam kako sam prošla sedmi razred. Dan danas se čudim samoj sebi. Možda mogu zahvaliti svojem slušanju na satu i statusu odlikaša? Nebitno.

Osmi razred je bio najgori do sad. Depresija je dosegla svoj vrhunac i čekala je dan kada će biti otkrivena u potpunosti. Sjećam se da nekad nisam mogla izdržati i napravila par crtica pod satom, par puta su me uhvatili, izveli u hodnik na razgovor, na što bi im ja tvrdila da je sve dobro sa mnom i da to radim iz dosade/zajebancije. Imala sam dobre argumente. Povjerovali su mi. Ili ih nije bilo briga? Ne znam. Od učenja i slušanja na satu sam potpuno odustala, samo sam čekala da prođe dan i da mogu otići u sobu. Iako sam u društvu imala jako dobru masku. Uvijek bi sve oko sebe nasmijavala, bila sam vrckasta, izvodila bi neke pizdarije samo da meni ni mojoj okolini ne bude dosadno. Sjećam se da se tada i nesanica počela razvijati. Par puta sam znala zaspati u školi, neki su reagirali, neki učitelji su me pustili da odspavam. Moje ponašanje je doslovno vrištalo – pomozite mi. No, nitko nije čuo. Došli su topliji dani i drugo polugodište. Dani su bili dovoljno topli da se skinemo u kratke rukave. Ne. Ovisnost je izmaknula kontroli, iako sam bila svjesna da ne mogu vječito nositi hoodicu s dugim rukavima na sebi jer se i samo ljeto počelo bližiti, a i sam kraj osnovne škole.

„A, skini se čovječe, zar ti nije vruće?“ Rekla je učiteljica iz geografije, prije nego što je započela s predavanjem. Znojila sam se kao svinja.

„Ma nije. Ugodno mi je.“ – Huh. Još jedna laž. Nisam mogla dopustiti da moja bude tajna otkrivena.

Što se samog kraja škole tiče, već sam imala zacrtano u glavi da padnem razred i da imam još jednu godinu u osnovnoj. Nisam još bila spremna za veliki korak zvan srednja škola. Znala sam da to znači odlazak u novi grad, nova okolina, drugačije okruženje od onoga što sam navikla do sada. Čekala sam sam kraj, i početak. A isto tako sam htjela imati barem dobre ocjene iz svojih najdražih predmeta, čisto da sebi dokažem da još uvijek mogu.

Sredina tjedana. Obukla sam bijeli sako čiji su rukavi bili na pola podlaktice, rane sam sakrila puderom, čak je i djelovalo. Sako je bio dosta lagan, tako da sam se riješila problema zvan vrućina, a tajna je ostala na sigurnome. Win-win situacija. Biologija mi je bila jedna od najdražih predmeta.Testovi su iz petica spali na trojike i četvorke. Bila sam uvjerena da ću barem iz biologije 4 imati zaključeno.

„Ne, A. Imati ćeš 3 za kraj.“

MOLIM?!? Tri. Iz biologije? Samo sam uzvratila sa kratkim "Okej”. Ali ne, nije bilo okej. Potreba me uhvatila. Zbog činjenice da nisam dokazala samoj sebi da još uvijek mogu. Osjećala sam se kao najveće govno tada.
Sljedeći sat, matematika. Imali smo tehnički taj dan, pa smo nosili i pribor sa sobom. Prije sata sam samo uletila na wc sa torbom i priborom. Izvadila skalpel, i povukla najdublju crtu do sada. Trebalo mi je to. Nisam mogla čekati još par sati da napokon dođem doma. Nagnula sam glavu, zatvorila oči i uživala u toj slatkoj boli. Nisam uspijela okusiti ih par sekudni užitka, već čula kucanje na vrata. „A? Ajmo na nastavu.“ – rekla mi je tadašnja najbolja frendica. Uzvratila sam joj da ću doći i da ode u razred bez mene. Pogledala sam natrag na pribor i ranu. Iz rane se počela širiti krv.  Istrgnula sam komadić wc papira i obrisala. Pospremila pribor i vratila se u razred.  Još minuta do početka sata. Pričala sam s frendicom. U jednome trenutku su joj se oči raširile i pogledala je u moju desnu podlakticu. Na njezinu rekaciju sam podlakticu povukla prema sebi da ju sakrijem. Mislila sam da je primjetila stare rane, i da će joj moje skrivanje odmaknuti pažnju od toga. „Ti. Krvariš.“ – Rekla je u šoku.
Bacila sam pogled na podlakticu. Kroz rukav sakoa se proširila crvena boja. Sranje! Tajna otkrivena. U tome trenutku sam doživjela ogroman šok. Pogledala sam ispred sebe i nisam govorila ništa. Suze su htjele odraditi svoj posao. Ne, sada. Ne, ovdje. Učiteljica je došla u razred. Zamolila je učiteljicu da me pusti van i odmah je nazvala moju mamu. Sjećam se da smo bile ispred škole. U tišini. Pazila me. Poduzela je nešto. Na tome ću joj biti vječito zahvalna.

Pozdravila sam se s njme i ušla u auto.
„Kakve pizdarije izvodiš?“ – bilo je njezino prvo pitanje. Nisam imala snage odgovoriti joj. Šok me polako počeo puštati. Osjećala sam se tako mirno i spokojno. Na putu do kuće počela je plakati. Osjećala se krivom što nije prije primjetila to. Eh. Pohvala za moju metodu skrivanja. Nitko ni nije.

Došle smo kući. Odmah je uzela zavoje i zamotala mi ranu koja mi je promjenila život.  

„Jel te boli?“ – upitala me nakon što mi je stavila tekućinu, da ne dobijem infekciju.
„Ne.“ – prva istina koju sam izgovorila nakon toliko dugo vremena. Nije me boljelo, nimalo. Friška rana mi je oduvijek bila veliko zadovoljstvo. Orgazam na koži.

Odmah je zvala pomoć i sve koje imaju iskustva s time. Napričala sam se s dosta stručnjaka. Bez dlake na jeziku. Bilo mi je drago da mogu nakon toliko vremena nekome reći istinu. Počela sam se osjećati puno bolje nego što sam se osjećala kroz ovih par godina. Nakon toliko dugo vremena, potreba za samoosljeđivanjem je isparila. Obećala sam samoj sebi da više nikad neću povuci crtu po koži. Mislila sam da je napokon bilo gotovo, da sam spašena.

No, morala sam ići u rehabitaciju. Kod pravih stučnjaka, koji znaju što treba i kako treba postupati sa mnom.

„Morati ćeš ostati ovdje par tjedana.“ – Nakon procjene, psihoanaliziranja mene, dobivenih rezultata pretrage rekla je Crvenokosa.

„Ne. Dobro mi je. Osjećam se bolje.“ – Odmah sam reagirala. Stvarno sam se osjećala dobro i nije bilo potrebe. Ali je na papiru pisalo drugačije.  
Sigurno su vam odnekud poznate ove riječi i situacija? Osvježimo pamćenje. „They tried to make me go to rehab, I said, no, no, no.“

Ipak mi je bilo potrebno i morala sam ostati. Bio je to početak odvikvanja. Početak novih ovisnosti. Najvažnije od svega, morala sam ponovno naučiti kako živjeti život, ali ovaj puta bez depresije.

Nastavak dolazi kroz par dana. Ne mogu sve od jednom pisati. Pogotovo ne o depresiji jer sam užasno osjetljiva na taj dio svoga života i mrzim o tome pričati detaljno. Tako da je pisanje svega ovoga, veliki izazov za mene.  

-A

Noću
Dok vjetar ljubi grane
I mjesec grli zvijezde
Srce odluta iz mojih grudi
Pa povuče nježno
Obje ruke moje
I počne užurbano
Pakovati kofere za bijeg
Od stare mene
Pa razbije
I spali sve
U čemu bih mogla vidjeti
Sjenu svoju staru
Slomljenu na dijelove

Dok otvaram vrata
I očima tražim ključ
Psujem jer ga ne vidim
I kletem sebe
Pa udahnem duboko
Spremna da zalupim vrata
I dugim korakom
Pobjegnem od sebe

U daljini vidim djevojčicu
Tužnih očiju
Kako očima traži
Ono izgubljeno
Ono protjerano
Ono ostavljeno
I samo tako
Niotkuda
Ostavljam kofere i saginjem se
Djevojčica me gleda
Duboko u oči i prilazi
Grlim je
Ne puštam
Pa se kajem
I grizem svoj prokleti jezik
Pa u sebi nespretno
Premještam
Razbacane kockice
I tiho govorim
Kako bi se osjećala da neko ostavi tebe
I sa tobom dio sebe
Pa je ljubim
Pa joj mrsim uvojke

Tu njena duša sija
Poput najsjajnije zvijezde
Tu je nikom ne dam
Tu grlim svoje raspuknuto srce
Dok mjesečina
Pleše po baricama
Tu se sve vraća
U kalup djevojke
Tamnih očiju
Vrckavog osmijeha
Tu prestaje mržnja
Tu vječnost rukama miluje
Pod okriljem noći
Tu cvijet postaje
Oštar kao mač
Nedostižan pogrešnima
Tu nastaje grimizno trnje
Tu se rađam ja

—  nada-i-druge-forme-unistenja
kochana, ucz się na moich błędach. Nie ufaj, nie wierz, nie rozmyślaj, nie licz na cokolwiek. To rozwali Twój światopogląd, spali w popiół całe Twoje dotychczasowe idee. Zniszczy Cię doszczętnie.

Milé TUMBLR,

za čas, čo som TU nebola sa stalo veľa, veľa vecí. Stalo sa veľa veľa ľudí a veľa veľa príbehov. A ja si ich vlastne ani všetky a všetko nepamätám. Iba cítim, že to bolo silné.
Z ateliéru sme boli na workshope v Ružbachoch. Ako obyčajne sme spali na fare a ako obyčajne sme sa bavili do 7 rána. O 9 sa išlo fotiť a potom znova. Lebo ako sa hovorí:”Spánok je pre chudobných.” Spoznala som nové dimenzie dobrých ľudí a zistila, že to čo ma najviac v živote napĺňa je ajtak mizivé a ajtak strašne krásne. Ostrihala som sa. Surovo. Viac ako 40 centimetrov a som šťastná a a cítim sa slobodná a neobmedzená večnými vlasmi v hube, či v očiach alebo v zmrzlinách. 
Mám v sebe toľko pocitov, že ich neviem usmerniť do viet. Neviem, čo písať, tak to asi nechám na iné príspevky, keď sa uzemním, usporiadam. Ja len, že som sa znovu ozvala, znovu po dobe. Znovu potrebujem TUMBLR, vaše myšlienky a všetko.
Som šťastná. 

Ne zna se ko je gluplji u ovom napačenom svijetu. “Djevojke” ili “muškarci”. Niko ne shvata šta radi od svog života. Misle sve će im sa neba pasti, i ni za šta se ne treba truditi u životu. Važno je izaći u grad subotom, napit se “olešit se” da ne zna za sebe, a onda u ponedjeljak pričat po školi kako im je bilo “ludnica”. Sa svojih 16-17 godina, očekuju život će im dati sve. Novac uzimaju od roditelja i troše ih na gluposti. Važno je našminkat se da ni ti sama više ne znaš kako izgledaš, naći momka starijeg od tebe eventualno 6-7 godina jer se vodiš logikom “starije iskusnije”.  Nije važno biti pametan, ostati jedan dan s porodicom, pričati o ozbiljnim stvarima, pročitat nekad neku knjigu, proširit svoj vokabular lijepim riječima. To više nema značaja u ovome svijetu. Njima je bolje izaći s momkom, pa stvarati predrasude i “komplekse” drugima. Pa onda počnu one tipične priče “djevojaka” u njihovim “elitnim” grupicama. Sve ku*va do ku*ve, a o postenju na sav glas pričaju. Djeca počela djecu rađati. Poslije svih ovih gadosti nađe se “muškarac”, koji je ustvari obični dječak željan provoda, da priča o tome koju je curu imao i s kojom je bio. Dok su u vezi sve mu je uredu, kad nisu onda je loša na sav glas. 2 knjige u životu zajedno sa lektirama pročitali nisu, a “digli” se. Misle niko im ništa ne može. Kada im kažeš rečenicu bez psovki kažu “ne shvatam, daj mi objasni”. U njihovom rječniku postoji pet rečenica koje vrte u krug i nadaju se da će nešto pametno reći, a u svih pet rečenica su psovke. Svi krive roditelje što su djeca ovakva kakva su, a Amerika nam nameće neke “YOLO” stilove života. Misle sa svojih 16-17 godina, imat će neki “svoj život”, svoje pare… Vide BMW pa počnu priče “kad budem imao ovakav”. Kako ćes ga imat ? Hoće li otac kupiti ? Ne razmišljaju da u životu nešto moraju sami steći. Niko ne razmišlja o budućnosti. Ne razmišljaju sta će misliti gdje im je pamet bila, kad bude vrijeme za djecu. Sad su svi ovakvi, iskvareni. A kad bude došlo vrijeme muškarcima da se žene, obavezno će se poštena tražit. Jer ko će ku*vu ženiti ? Šta vi dječaci i djevojčice koji glumite “zrele muškarce” i “djevojke” mislite da imate od svog života ? Ne shvatam kako sve ovo  nekome može predstavljati zadovoljstvo. Uzmi knjigu, uči, čitaj, obrazuj se, radi nešto pametno i za sebe i za druge. Ne razmišljaj o tome kako ćes samo izaći i s kojim ćes se momkom “pofatati” i koju ćes curu imati… Na šta smo mi spali kao narod. Da mi je neko pričao ne bih vjerovala. Dobrošli u 21. vijek. 
(Čast izuzecima, kojih je malo, ali ih ipak ima.)
—  Mali lav
Napisz list do osoby która odeszła, ale nie wysyłaj go .Nie musisz go wysyłać, po prostu go spal. Ogień spali słowa na popiół a wiatr go uniesie i zabierze ze sobą ten ból który w Tobie siedzi
Niepisana umowa erotycznej przyjaźni zakładała, że Tomasz wykluczy ze swego życia miłość. Gdyby naruszył ten warunek, reszta jego kochanek znalazłaby się na drugim planie i mogłaby się zbuntować.
Dlatego wynajął dla Teresy pokój, do którego musiała zabrać swą ciężką walizę. Chciał czuwać nad nią, cieszyć się jej obecnością, ochraniać ją, ale nie odczuwał żadnej potrzeby, by zmieniać swój tryb życia. Dlatego nie chciał, żeby wiedziano, że Teresa u niego sypia. Wspólny sen stanowił bowiem corpus delicti miłości.
Z innymi kobietami nigdy nie dzielił snu. Kiedy był z wizytą u nich, sprawa była prosta - mógł odejść, gdy chciał. Trudniej bywało, kiedy one przychodziły do niego i musiał im wyjaśniać, że po północy odwiezie je do domu, ponieważ cierpi na bezsenność i nie jest w stanie usnąć w bezpośredniej bliskości innego człowieka. Nie było to dalekie od prawdy, ale główny powód był gorszy i nie miał odwagi nikomu się z niego zwierzyć: po stosunku miłosnym odczuwał nieprzezwyciężalne pragnienie samotności; nie znosił budzić się w środku nocy przy boku obcej istoty; czuł wstręt do wspólnego wstawania rano; nie życzył sobie, by ktoś słyszał, jak myje zęby w łazience; nie pociągała go intymność śniadania we dwoje.
Dlatego tak go zaskoczyło, kiedy się przebudził, a Teresa mocno ściskała jego rękę. Przyglądał się jej i nie mógł zrozumieć, co się właściwie stało. Przypominał sobie minione godziny i wydawało mu się, że płynie od nich zapach jakiegoś nieznanego szczęścia. Od tego czasu oboje z radością oczekiwali wspólnego snu. Można by prawie powiedzieć, że celem ich kochania się nie była rozkosz, ale sen, który po niej przychodził. Szczególnie ona nie mogła spać bez niego. Kiedy zostawała czasem sama w swym wynajętym pokoju (który stawał się coraz bardziej czystym alibi), nie mogła usnąć przez całą noc. W jego objęciach usypiała natychmiast, nawet gdy była bardzo zdenerwowana. Opowiadał jej szeptem bajki, które dla niej wymyślał, jakieś nonsensy, powtarzał kojące lub zabawne słowa. Te słowa przemieniały się w niej w mgliste wizje, które prowadziły ją w pierwszy sen. Panował całkowicie nad jej snem; usypiała dokładnie w tej sekundzie, którą wybrał. Kiedy spali, trzymała go jak pierwszej nocy: mocno ściskała jego przegub, jego palec. (…)
Pewnego razu, kiedy już prawie ją uśpił - znajdowała się w pierwszym przedsionku snu, tak że była jeszcze w stanie odpowiadać na jego pytania - powiedział do niej:
- Tak. A teraz odejdę.
- Dokąd? - spytała.
- Daleko. - odpowiedział surowym tonem.
- Idę z tobą! - krzyknęła i podniosła się na łóżku.
- Nie. Nie możesz. Odchodzę na zawsze - powiedział i wyszedł do przedpokoju.
Wstała z przymkniętymi oczyma i szła za nim. Miała na sobie krótką koszulkę, pod którą była naga. Jej twarz była nieruchoma, bez wyrazu, ale ruchy energiczne. Wyszedł z przedpokoju na klatkę schodową i zamknął przed Teresą drzwi. Otworzyła je gwałtownie i szła za nim, przekonana we śnie, że chce od niej odejść na zawsze i że musi go zatrzymać. Zszedł po schodach na półpiętro i tam na nią czekał.
Zeszła do niego, chwyciła go za rękę i zaprowadziła z powrotem do łóżka.
Tomasz powiedział sobie: kochać się z kobietą i spać z nią to dwie namiętności nie tylko różne, ale prawie przeciwstawne. Miłość nie wyraża się w pragnieniu spółkowania (to pragnienie dotyczy przecież niezliczonych kobiet), ale w pragnieniu wspólnego snu (to pragnienie dotyczy tylko jednej jedynej kobiety).