smejem se

Ne mogu da se skrasim
Sa ovim danas
Sa ovim što zovu ‘normalno’

Nije za mene
Izlazak i na tom istom poljubac
I sutradan volim te puno
I za par dana ne znamo se

Nije za mene
Izlaženje po klubovima
Hvaljenje pijanstvom
Pretvaranje da sam neko ko nisam

Nije za mene
Kontrolisanje
Usiljenost
Ozbiljno lice

Nije za mene
ovo vreme
Jer ja nikada ne mogu biti ozbiljna lica
Ne mogu uzdržati,
a ni siliti svoj smeh
Jer volim da se smejem na sav glas
Da i kad prestanem
ta zvučnost bude prisutna još dugo dugo
Zato što nije usiljen
Ne znam da budem ‘Neko drugi’
Ne želim ni naučiti
Želim biti samo svoja i osvajati daleke horizonte,
unutar i oko,
mene
Želim slušati muziku koju ja volim
Želim vrištati ,
pevati
i plesati uz nju
Bez ustezanja
I to na sred trga
ili neke prometne ulice
Neću opijanje po klubovima
i mamurna jutra
Hoću ljubav svojstvenu meni
Da budem luda i ne spavam
I da se prevrcem
i mislim na tog nekog
Neprekidno
Neprestano
I da se grizem za usne
jer ne mogu zaustaviti osmeh kada pričam o njemu
Hoću da me osvaja iznova i iznova
I nikad da mi ne kaže 'volim te’
jer cu sve znati,
osećati
Hoću da mi peva pesme,
iako ne zna pevati
Hoću da mu falim
I da mi fali
I da vristimo jedno drugom imena
jer ne možemo da izdržimo nedostajanje
I da ne čekamo još sat vremena na izlazak
Nego da izađemo odmah
I neka bude ujutru
Idemo zajedno doručkovati
Hoću da bude strasno,
divlje,
a opet dovoljno mirno
za nežni zagrljaj i poljubac u glavu
Ako je ovo nenormalno onda to želim
Jer me ova normalnost ostavlja šupljom
i praznom


Nije za mene
ovo vreme
Zato i ne mogu da se skrasim.

Nedelja je da se sklupčam kraj tebe
I da puno pričamo i još više se smejemo
Nedelja je za crni čaj i gorku kafu
Za neuspešne, ali jestive, prženice
Za bolonjeze i hladno pivo.
Nedelja je za crno bele filmove
I Kleptonove pesme.
Nedelja je da ne mislimo o ponedeljku,
Da uživamo,
Da ispričamo prećutano,
Da te ljubim…
Dugo i mnogo
I da ne prestajem da se smejem
Uopšte
Dok se kao ne naljutiš zbog moje neozbiljnosti.
Nedelja je kao stvorena za ono
“Dođi”
Kad ti se mazi
Kad mi se grliš.
Nedeljom bi trebalo da mi budeš blizu
I da te volim više nego nekog drugog dana
Samo što ti nisi tu..
Dođi!

Sreli smo se posle skoro tri i po godine. Javili se jedno drugome, onako bezvezno, kao da nikada nismo maštali o zajedničkom životu. Nasmešili se i nastavili svako svojim putem.. Tri sata kasnije i verovatno koja čašica više i poruka sa njegovog broja “Jesi li ljuta na mene?” “Ne. Što bih bila?” “Onako.. Pitam samo..” “Nisam, ne brini :)” “Gde si?” “Skoro pa kod kuće.” “Hajde me sačekaj, hoćeš?” “Staro mesto?” “Da.. Eto me za desetak.” “Važi.” Ruka je mahinalno krenula ka torbi tražeći paklicu, potpuno nesvesna da sam prestala da pušim. Kao da je sve ponovo isto kad smo imali osamnaest… Obradovaće se, mislim. Nikada nije bio oduševljen mojim konstantnim paljenjem i gašenjem cigareta i uvek bi me pitao “Mala, zar stvarno mora?” Moralo je, kad je on u pitanju moralo je, jer nisam umela drugačije da sakrijem svoje emocije, već sam ih stalno opravdavala nedostatkom nikotina u krvi. Pojavio se. Nervozno nasmejan i kao po navici, prešao je rukom po glavi, iako mu je kosa sada bila znatno kraća, gotovo je nije ni imao. Pričali smo to veče o mom fakultetu, njegovoj devojci, koliko su nam se planovi promenili od osamnaeste, koliko smo se nas dvoje promenili, što se više ne družim sa njom.. I onda tišina, neprijatna tišina. Mislim se kako džabe pokušavamo da se foliramo da je sve kao i ranije. Promenili nas drugi ljudi, okolina, različiti životni putevi.. “Izvini”, progovara odjednom “Za šta?” “Što se nisam više borio za tebe..” “Ma hajde, to je poslednja stvar zbog koje treba da mi se izvinjavaš. Trpeo si me koliko i kako niko drugi nije.. I hoću - neću faze i izlive besa i ljubomoru i suze.. Ja sam ta koja bi trebalo da se izvini tebi što nije cenila to kad je trebalo. Drago mi je što si sad sa njom i što vam je lepo, zaista”, pokušavam da se osmehnem. Podiže glavu i ozbiljno me gleda. “Ne, odustao sam. U jednom trenutku mi se smučilo sve to sa tobom i stvarno nisam mogao više. Hteo sam, ali nisam mogao..” “Znam. U redu je. Stvarno sam bila nesnosna.” “Jesi”, smeška se, “ali i pored toga bih te ponovo birao. Sećaš se šta sam ti rekao one noći?” “Delili smo mi mnoge noći…” “Znaš na šta mislim.. Padao je sneg, a mi smo sedeli tamo….” “Znam”, prekidam ga. “I dalje to misliš?” “Da će se svako ko te upozna zaljubiti u tebe? Naravno da mislim. Rekao sam ti već, previše si zanimljiva da se nekome ne dopadneš.” Sklanjam glavu u stranu. “Izvini..” “Za?” “Što sam mislila da si seljak.. Nisi.. Bio si nešto najbolje što mi se desilo dok sam boravila ovde.. Valjda sam želela tako da te vidim, jer mi je dugo vremena bilo nepojmljivo da sam se, od svih ljudi, zaljubila u tebe..” “Bila si zaljubljena u mene?”, pita iznenađeno. “Naravno da jesam..”, smejem se, “Mučim samo one koji mi se sviđaju, pa ti sad vidi”, pokušavam da se našalim. “Uh..”, smeje se. “Znam..” “Bilo je lepo..” “Jeste”, potvrđujem, a u sećanje mi se vraćaju svi razmenjeni poljupci, svaka lepa reč, svi planovi, želje, tajne.. Svaki pijani poziv i one silne besmislene poruke.. “Znaš da sam malo upraksirala pijano kucanje. Sad ljudi nešto i razumeju..” “Dobro je. Mogao sam satima da dešifrujem i opet mi ništa ne bi bilo jasno..” Pravim tužnu facu. “Hajde, ni ti se trezna ne bi shvatila..” “To sam nije bitno”, kažem mu tobož uvređena. “Da li bi se vratila?” “Ne.. Mislim da ne bih. Bilo je lepo, ali nastavili smo dalje..” “Da”, govori ne baš potpuno ubeđen u to. “Znaš, stvarno sam hteo da te oženim i da imamo decu..” “Znam. I ja sam to želela… Bože, čini mi se kao da se sve to desilo u prošlom životu, a ne pre nešto više od tri godine..” Osmehuje se, ali ne gleda više u mene. Sećam se koliko sam volela kako me gleda i koliko bih se oduševila svaki put kad bi neko prišao da nam kaže da je divno gledati nas, jer se baš vidi da smo zaljubljeni. Ne sklanjamo ni pogled jedno sa drugog, ni kez sa lica, a drugih ljudi kao da nema okolo.. Tako je bilo nekada. “Čuvaj se, hoćeš?”, ustaje. “Naravno..” “I kad nađeš nekoga, daj mi.. U stvari nemoj. Shvatiće i sam. Nadam se samo na vreme”, ponovo slaže neki pokušaj osmeha, a ja ga imitiram. “Žao mi je što nikada nisi bila moja”, ljubi me u čelo kao nekad, a ja prećutkujem da je tako lako mogao da me ima nekada, samo je trebalo da pita.. “Pazi se”, kažem mu,“Smanji alkohol. Ne vozi pijan. Ostvari svoje snove…… Sa njom”, dodajem naposletku. “Hoćeš da te ispratim?” “Ne, nema potrebe. Mogu i sama odavde.. Sad će ionako svanuti..” Otvara usne nešto da kaže, ali na kraju samo klimne glavom, mahne mi, okreće se i odlazi, a ja ga gledam.. Kao i onaj put pre tri i po godine, samo što sada nema potrebe za suzama. Nismo ostvarili ništa što smo želeli; bili smo naši, ali ipak nikada nismo.. I to je u redu, jer smo odrastali, učili, pokušali i nismo uspeli.. Pogrešno vreme, godine, mi.. Gledam ga kako zamiče svesna činjenice da ga ovaj put stvarno neću videti, ni čuti nikada više u životu, ali tako je i bolje.. Vreme je za neke druge stvari.

Ne mogu ti reći da te volim.
Ja ne osećam to i nisam spreman za to.
Ali mogu da ti kažem da uhvatim sebe kako sam često nasmejan sa tobom.
Uhvatim sebe kako se smejem dok ti posmatram usne, upijam svaku tvoju reč dok pričaš, upijam tvoje navike, uzrečice, upoznajem ono što voliš i što te iritira.
Sa mnom si i sa mojom haosima u glavi i razumeš ih.
Ne bežiš ti od mene, koliko ja bežim od tebe, ali uvek sam okrenem krug i eto me, na tik od tebe.
Ja volim kada si tu, samo se plašim vezivanja, ali tu su niti koje me iz dana u dan vuku ka tebi, a ja ne pokušavam ništa da ih pokidam.
Ne mogu, lepo mi je.
Vidim da je i tebi lepo, čim si uporno tu.
Ne mogu ti reći da te volim, ali želim da te zagrlim i da svakog puta ta jačina zagrljaja raste, da minuti teku, ali da se ne puštamo.
Ne želim da ti ljubim usne, ali želim da uvek nasmejan, iskreno nasmejane.
Želim da budeš ovo moje proleće i da uberemo maslačke i duvamo u njih, to je baš sranje i nikad mi nije padalo na um da duvam u maslačak, ali s tobom bih.
Želim da budeš i ovo moje leto, jesen i zima i moje godine.
Želim poznata i nepoznata mesta, da se pametim po tebi, da osmehom pamtim i da im se iznova vraćam nasmejan.
Ne mogu ti reći da te volim, ali mogu da posle toliko mrtvila sa tobom konačno živim, dišem i osećam.
Ponekad me nerviraš, ali to je dobro, jer mene nerviraju samo dragi ljudi.
Ne mogu ti reći da te volim, ali tebi bih pružio ruku, dao bih da me držiš za istu i odveo bih te negde van grada, van pogleda drugih, jer ne želim da znaju za tebe i ne bih mi te pokvare.
Želim da posmatramo gužvu u gradu i da na Adi vozimo bicikle i da se penjemo na tvrđave, da sedimo kraj Dunava i da pričamo ili da ćutimo i slušamo taj smiraj.
Rešavao bih ti probleme.
Zvao bih se tvojim osloncem i dozvolio bih ti da mi se rukama obesiš oko vrata.
Dozvolio bih ti da plačeš kraj mene, ljudski je plakati i ne plače pred svakim.
Preda mnom plači, vrišti, razumeću .
Dozvolio bih ti i da me uvrediš, ako ti je lakše, pa da me zagrliš jer nisi tako mislila, ali bi se bolje osećala.
Lupao bih gluposti i smejala bi se.
Umem sa tim, bar da izigravam budalu, umem.
Ne doživljam te kao ženu, jer to ni nisi, a ja sam s tobom kao dete i voleo bih da kao deca ostanemo.
Sa mnom nemoj da odrasteš ne treba ti to i neću dozvoliti to.
Ne mogu ti reći da te volim, jer su me te reči par puta ubile.
Ali hajde da ćutimo.
Da živimo.
Ne mogu ti reći da te volim, ali hajde jednostavno da trajemo.
—  Tebi.
mala tamnoputa devojko sa 
ljubaznim očima 
kada dođe vreme da 
upotrebiš nož 
neću ustuknuti i 
neću te okriviti,
dok voziš sama duž obale 
dok palme plešu,
dok živi ne dolaze
dok mrtvi ne odlaze,
neću te okriviti,
samo ću
pamtiti poljupce
naše usne ranjave od ljubavi
i kako si mi dala
sve što si imala
i kako sam ti ja
ponudio ono što je ostalo od
mene,
i pamtiću tvoju malu sobu 
osećaj tebe 
svetlo u prozoru 
tvoje ploče 
tvoje knjige 
našu jutarnju kafu 
naša podneva naše noći 
naša tela prosuta zajedno 
u snu 
tvoju nogu moju nogu 
tvoju ruku moju ruku 
tvoj osmeh i toplotu 
tebe 
koja si učilila da se ponovo 
smejem. 
mala tamnoputa devojko s ljubaznim očima
ti nemaš nož.
taj nož je 
moj i neću ga još 
upotrebiti. 
—  Čarls Bukovski 

Pokloni mi ružu,
Napravi mi piknik
Negde pored jezera,
Kada je sunčan dan.
Čitaj mi pesme,
Pričaj mi o tome
Šta si želeo da budeš
Kad si bio mali
I koliko si daleko
Otišao od te
Želje.
Pitaj me
Zbog čega se smejem,
Koje mi je omiljeno voće,
Zašto skrećem pogled
Uvek kad mi kažeš da sam
Lepa.
Stavi mi ćebe na travu,
Napravi mi sendvič
I omiljenu kafu
Legni pored mene
I kaži mi kako je
To sve.
To što smo tu,
Pored vode,
Na travi,
Zajedno,
To što želim da znam
Sve o tebi
I što želim da ti
Pričam stvari o sebi,
To što smo sami,
A okruženi smo
Ljudima.
Ponesi mi karte,
Da igramo mau mau,
Da se smejem
Jer se nerviras sto
Gubis,
Pa te onda pustim da
Pobedis.
Pricaj mi o tome
Kako ne znas da gubis,
Pricacu ti o tome kako
Sam navikla da gubim,
Ali nikad nisam
Odustala od igre.
Pričaj mi o
Tome šta je sreća,
A ja ti kažem da je
Sreća taj piknin,
To ćebe,
I nas dvoje na njemu .

Oduvek sam sebi govorila da nikada neću biti od onih žena koje opraštaju prevare i ostaju sa njim nakon toga. Ne verujem ja i dalje u ono volim te nakon što se ljube druge usne i grli neko strano telo. Ne verujem ni u ne mogu bez tebe kada, eto, upravo ovim potezom pokazuješ da možeš.
Ostala sam.. jer je to kao to; jer me je činio srećnom kao što odavno niko nije; jer sam kraj njega postajala hrabrija, odvažnija; jer sam imala orgazam za orgazmom; jer se sve činilo mogućim kad je on tu.. Isklišeirano, apsolutno, ali takva je stvarnost..
Samo, kad nešto jednom stane i prekine se - ne može se vratiti na staro. To je on i to sam ja, al’ ništa više nije isto. Svaki njegov potez je iritantan. Ne dopuštam mu da me zagrli, jer su njegove ruke grlile nekog drugog. Ne verujem više ni u šta što kaže, čak prestaju da me pogađaju one reči koje su me lomile, više se ni ne topim na ono što sam nekada nedeljama vrtela po glavi.. Ne smejem se i nisam srećna. Sve više ćutim jer ne osećam potrebu da mu kažem bilo šta o mom životu - njemu nije mesto tu, on ne treba da zna nijedan moj plan, nijednu boljku, ništa..
Gledam ga i sve na njemu je isto, ali to više nije on. Naučila sam da moram otići, jer ne umem ja da praštam.. Bar ne tako da izbrišem sve iz sećanja, pravim se da se ništa nije desilo i smejem se kao nekad. Umesto da se, ovaj žar koji se nalazi u meni - rasplamsa kada ga ugledam, on se malo po malo gasi. Nimalo tebe više nema u meni. Sam si se ubio.

Dođi

Dođi meni
Da te zagrlim, tako šašavu
Da gledam tvoje sitne usne dok brbljaš
Da ne mogu da razumem sve što si rekla, okupiram tvojim očima
Da jedemo slatkiše, iako znam da ti ne jedeš čokoladice
Da bude da ćeš ,,Samo još jednu kockicu’’ uzeti
Da našim koracima ureženo sećanja u ulice
Da se smejem, istinski da se smejem pored tebe
Da me ćušneš po glavi kada poželiš
Da se zacrvenim jer me iznerviraš
Da trepneš i da zaboravim kako se zovem
Da mi staviš glavo u krilo i miluješ kosu
Da ti pevam pesme 
Da mi šapućeš da sam blesav
Da bude neki horor na TV-u, da se praviš da se ne plašiš
Da mi se sakriješ u naručju
Da dosadimo parku koliko dugo sedimo na klupici
Da naša lica ljudi zapamte zajedno
Da jedemo u zabačenoj pekari
Da naučim kako dišeš
Da vidim kako crveniš, stidljivo
Da ti dodirnem tu malu ruku
Da mi tvoje sitne usne pevaju po vratu
Dođi meni
Da te ne sanjam više
Napokon da sediš kraj mene
I eto meni sreće
Kada ti dođeš
Eto meni sreće
-Sanja Mitrović, insta; obecao_si

Bila sam drugacija pre.
Muzika je ispunjavala moj dan, sada mi prija tisina.
Volela sam da se smejem, vise nemam razlog za to.
Imala sam prijatelje, vise ih nemam.
Od svega sto sam imala nije nista ostalo. Samo slomljeno srce, bol da podseca na uspomene. Fotografije na kojima se smejem, par baletanki i medalja i jedno srce koje je slomljeno na hiljade delova. Dajte ljudi, ne ubijajte tudje snove, ne unistavajte tudji zivot. Nemate pojma koliko boli…
—  @nevena605

Ja bih sad da sam sa tobom, da si me odveo na mesto gde je najlepši pogled na grad, a iznad nas mesec. I da mi ti pričaš svoje priče, a da se ja smejem. Ja bih sad da smo zagrljeni, ležimo i gledamo u zvezde, a onda mi ti kažeš: ”Konačno sam i ja našao svoju zvezdu, zvezdu bez koje život ne mogu da zamislim.” A onda te ja onako snažno poljubim i zagrlim toliko čvrsto da se taj trenutak nikad ne završi. 

Nešto o nedeljama

Nedelje. Baka često ume da kaže da su nedelje teške koliko su česte, a obično je mislila na nedelje kao na praznike. Vremenom, uvideo sam da su bakine reči istinite ali samo u drugačijem smislu. Već mesecima, da ne kažem godinama, ne volim nedelje. Dajte mi tri ponedeljka samo ne nedelju. Nekako su mi tužne, usamljene i daleke. Hladne su mi, ne prijaju mi. Nedeljom se ne osećam okej, nedeljom ne živim. Nedelje su za kišu, krevet, knjigu, čaj, za the xx, za ljubav, za šaputave razgovore, za nežne poljupce, za prste koji klize po koži od ključnih kostiju do kukova. Nedelje su za biti sa dragim ljudima, za džempere, za odmore, za piknike, za posmatrati sunce i kose prolaznika kako se mrse na vetru. Nedelje su za biti u zagrljaju, biti u ljubavi, biti kod kuće, biti ono što jesi u svoja četiri zida bez šminke, sjaja i maske. Nedelje su ono što nikada nisam imao u pravom obliku.

Moje nedelje su bile dani kada raspremam sobu, pomažem mami da sredi kuću, okači zavese, opere prozore, istušira cveće, presloži garderober. Nedelje su mi bile dani kada svi moramo sesti za sto jer majka ne planira da postavlja svakom posebno, nedelje su nadi kada se gledala najnovija serija na RTSu. I sve to me je činilo tužnim.

Nedelje su mi bili dani kojih sam se plašio, izbegavao ih, koje ne spominjem. Nedelje su izgubile na vrednosti, jer svi pričaju o porodičnim ručkovima, odmoru i druženju sa prijateljima, ali ko to zaista radi? Ko nedeljom ima vremena da odmara i uživa?

Hoću da imam ponovo osam godina i da majka bude stalno kod kuće sa bratom i sa mnom i da nam sprema krofne ili palačinke, da čekamo osam sati da gledamo seriju dok nam ona čisti jabuke od kojih nas posle boli stomak jer smo ih pojeli dosta. Hoću da opet nedelje kada mogu da odem kod bake da jedem kačamak sa kajmakom za doručak. Hoću da imam svu slobodu ovog sveta i da mi najveći problem bude kako da izbegnem mamino pridikovanje jer sam se opet isprljao dok sam se igrao sa drugom decom u šumi. Hoću da ponovo imam osam godina i da me niko ne gleda čudno jer čitam bajke kao što su Pepeljuga, Ivica i Marica, Snežana i sedam patuljaka, a da me niko ne gleda čudno ili se ne pita da ih nisam malo prerastao. Hoću da ponovo imam osam godina i da se krijem ispod stola na stolicama od gostiju. Hoću da ponovo mogu da spavam u fotelji, hoću da imam vremena da se igram sa kockicama i pravim kuće u kojima bih voleo da živim jednog dana. Hoću da vozim autiće, hoću da mi tata donosi kinder jaje sa posla svakog dana, hoću da ponovo učim da vozim biciklu i da drljam kolena i smejem se tome. Hoću ponovo taj osećaj novostečene slobode kad naučim da vozim biciklu. Hoću ponovo taj osećaj beskonačne slobode kad prvi put uspem da vozim biciklu bez ruku. Hoću da nedeljom sunce greje duže a svet izgleda lepše, hoću da nedeljom obilazimo rođake. Hoću da nedeljom igram karte sa roditeljima, hoću da spavam u autu na naslonu dok se vraćamo kasno od rođaka. Hoću da se plazim sa zadnjeg sedišta ljudima koji su u autu iza našeg. Hoću da plašim kokoške kod bake na selu, hoću da bacam mačku ispred psa i smejem se njenom nakostrešenom izgledu. Hoću da ponovo budem mali i svet mi nije gomila obaveza. Hoću da budem srećan kao što sam i onda bio. Takve nedelje hoću. Takve dane generalno hoću. Hoću nedelje svakim danom, nedelje kao dane kada se širi ljubav i sve postaje lepše.

Jutro

Pokušavam da je probudim
Jer je kafa čeka
Kao i kroasan sa džemom od kajsije
Pola grada sam prešao zbog njega
A 6.43 ujutru je
Golicam joj tabana
I šapućem da bi trebalo da ustane
Ona mumla kako ne želi
Kaže ,,Samo još malkice’’
Poljubim je u rame
Pokrijem stomak ćebetom
I odem u dnevnu sobu
Čitam novine
Pojedem krofne
Gledam animal planet
10.20 je
Ona se pojavljuje na vratima
,,Zašto me nisi budio?!’’
Kreće ka kroasanu 
Pojede ga u dva zalogaja
,,Jesam’’ kažem
Sedne mi u krila
,,Kad bih se jednom probudila, pa da zajedno pijemo jutarnju kafu’’
Smejem se
Jer meni nema ničeg lepšeg
Od tog njenog sanjivog ,,Samo još malo’’

Ja bih da pevam,
Da igram,
Da se smejem.

Ja bih da volim,
Da ljubim,
Da želim.

Ja bih da mi sviraš,
Pišeš pesme,
Pričaš o beskonačnosti.

Ja bih sigurnost,
Ja bih dom,
Ja bih tebe.

Ja bih jedan zagrljaj, jedan poljubac, jedno sve je u redu, malo tišine, da mi kažeš ljubavi…
Ja bih samo malo sreće…