smejem se

Ne mogu da se skrasim
Sa ovim danas
Sa ovim što zovu ‘normalno’

Nije za mene
Izlazak i na tom istom poljubac
I sutradan volim te puno
I za par dana ne znamo se

Nije za mene
Izlaženje po klubovima
Hvaljenje pijanstvom
Pretvaranje da sam neko ko nisam

Nije za mene
Kontrolisanje
Usiljenost
Ozbiljno lice

Nije za mene
ovo vreme
Jer ja nikada ne mogu biti ozbiljna lica
Ne mogu uzdržati,
a ni siliti svoj smeh
Jer volim da se smejem na sav glas
Da i kad prestanem
ta zvučnost bude prisutna još dugo dugo
Zato što nije usiljen
Ne znam da budem ‘Neko drugi’
Ne želim ni naučiti
Želim biti samo svoja i osvajati daleke horizonte,
unutar i oko,
mene
Želim slušati muziku koju ja volim
Želim vrištati ,
pevati
i plesati uz nju
Bez ustezanja
I to na sred trga
ili neke prometne ulice
Neću opijanje po klubovima
i mamurna jutra
Hoću ljubav svojstvenu meni
Da budem luda i ne spavam
I da se prevrcem
i mislim na tog nekog
Neprekidno
Neprestano
I da se grizem za usne
jer ne mogu zaustaviti osmeh kada pričam o njemu
Hoću da me osvaja iznova i iznova
I nikad da mi ne kaže 'volim te’
jer cu sve znati,
osećati
Hoću da mi peva pesme,
iako ne zna pevati
Hoću da mu falim
I da mi fali
I da vristimo jedno drugom imena
jer ne možemo da izdržimo nedostajanje
I da ne čekamo još sat vremena na izlazak
Nego da izađemo odmah
I neka bude ujutru
Idemo zajedno doručkovati
Hoću da bude strasno,
divlje,
a opet dovoljno mirno
za nežni zagrljaj i poljubac u glavu
Ako je ovo nenormalno onda to želim
Jer me ova normalnost ostavlja šupljom
i praznom


Nije za mene
ovo vreme
Zato i ne mogu da se skrasim.

Nedelja je da se sklupčam kraj tebe
I da puno pričamo i još više se smejemo
Nedelja je za crni čaj i gorku kafu
Za neuspešne, ali jestive, prženice
Za bolonjeze i hladno pivo.
Nedelja je za crno bele filmove
I Kleptonove pesme.
Nedelja je da ne mislimo o ponedeljku,
Da uživamo,
Da ispričamo prećutano,
Da te ljubim…
Dugo i mnogo
I da ne prestajem da se smejem
Uopšte
Dok se kao ne naljutiš zbog moje neozbiljnosti.
Nedelja je kao stvorena za ono
“Dođi”
Kad ti se mazi
Kad mi se grliš.
Nedeljom bi trebalo da mi budeš blizu
I da te volim više nego nekog drugog dana
Samo što ti nisi tu..
Dođi!

Sreli smo se posle skoro tri i po godine. Javili se jedno drugome, onako bezvezno, kao da nikada nismo maštali o zajedničkom životu. Nasmešili se i nastavili svako svojim putem.. Tri sata kasnije i verovatno koja čašica više i poruka sa njegovog broja “Jesi li ljuta na mene?” “Ne. Što bih bila?” “Onako.. Pitam samo..” “Nisam, ne brini :)” “Gde si?” “Skoro pa kod kuće.” “Hajde me sačekaj, hoćeš?” “Staro mesto?” “Da.. Eto me za desetak.” “Važi.” Ruka je mahinalno krenula ka torbi tražeći paklicu, potpuno nesvesna da sam prestala da pušim. Kao da je sve ponovo isto kad smo imali osamnaest… Obradovaće se, mislim. Nikada nije bio oduševljen mojim konstantnim paljenjem i gašenjem cigareta i uvek bi me pitao “Mala, zar stvarno mora?” Moralo je, kad je on u pitanju moralo je, jer nisam umela drugačije da sakrijem svoje emocije, već sam ih stalno opravdavala nedostatkom nikotina u krvi. Pojavio se. Nervozno nasmejan i kao po navici, prešao je rukom po glavi, iako mu je kosa sada bila znatno kraća, gotovo je nije ni imao. Pričali smo to veče o mom fakultetu, njegovoj devojci, koliko su nam se planovi promenili od osamnaeste, koliko smo se nas dvoje promenili, što se više ne družim sa njom.. I onda tišina, neprijatna tišina. Mislim se kako džabe pokušavamo da se foliramo da je sve kao i ranije. Promenili nas drugi ljudi, okolina, različiti životni putevi.. “Izvini”, progovara odjednom “Za šta?” “Što se nisam više borio za tebe..” “Ma hajde, to je poslednja stvar zbog koje treba da mi se izvinjavaš. Trpeo si me koliko i kako niko drugi nije.. I hoću - neću faze i izlive besa i ljubomoru i suze.. Ja sam ta koja bi trebalo da se izvini tebi što nije cenila to kad je trebalo. Drago mi je što si sad sa njom i što vam je lepo, zaista”, pokušavam da se osmehnem. Podiže glavu i ozbiljno me gleda. “Ne, odustao sam. U jednom trenutku mi se smučilo sve to sa tobom i stvarno nisam mogao više. Hteo sam, ali nisam mogao..” “Znam. U redu je. Stvarno sam bila nesnosna.” “Jesi”, smeška se, “ali i pored toga bih te ponovo birao. Sećaš se šta sam ti rekao one noći?” “Delili smo mi mnoge noći…” “Znaš na šta mislim.. Padao je sneg, a mi smo sedeli tamo….” “Znam”, prekidam ga. “I dalje to misliš?” “Da će se svako ko te upozna zaljubiti u tebe? Naravno da mislim. Rekao sam ti već, previše si zanimljiva da se nekome ne dopadneš.” Sklanjam glavu u stranu. “Izvini..” “Za?” “Što sam mislila da si seljak.. Nisi.. Bio si nešto najbolje što mi se desilo dok sam boravila ovde.. Valjda sam želela tako da te vidim, jer mi je dugo vremena bilo nepojmljivo da sam se, od svih ljudi, zaljubila u tebe..” “Bila si zaljubljena u mene?”, pita iznenađeno. “Naravno da jesam..”, smejem se, “Mučim samo one koji mi se sviđaju, pa ti sad vidi”, pokušavam da se našalim. “Uh..”, smeje se. “Znam..” “Bilo je lepo..” “Jeste”, potvrđujem, a u sećanje mi se vraćaju svi razmenjeni poljupci, svaka lepa reč, svi planovi, želje, tajne.. Svaki pijani poziv i one silne besmislene poruke.. “Znaš da sam malo upraksirala pijano kucanje. Sad ljudi nešto i razumeju..” “Dobro je. Mogao sam satima da dešifrujem i opet mi ništa ne bi bilo jasno..” Pravim tužnu facu. “Hajde, ni ti se trezna ne bi shvatila..” “To sam nije bitno”, kažem mu tobož uvređena. “Da li bi se vratila?” “Ne.. Mislim da ne bih. Bilo je lepo, ali nastavili smo dalje..” “Da”, govori ne baš potpuno ubeđen u to. “Znaš, stvarno sam hteo da te oženim i da imamo decu..” “Znam. I ja sam to želela… Bože, čini mi se kao da se sve to desilo u prošlom životu, a ne pre nešto više od tri godine..” Osmehuje se, ali ne gleda više u mene. Sećam se koliko sam volela kako me gleda i koliko bih se oduševila svaki put kad bi neko prišao da nam kaže da je divno gledati nas, jer se baš vidi da smo zaljubljeni. Ne sklanjamo ni pogled jedno sa drugog, ni kez sa lica, a drugih ljudi kao da nema okolo.. Tako je bilo nekada. “Čuvaj se, hoćeš?”, ustaje. “Naravno..” “I kad nađeš nekoga, daj mi.. U stvari nemoj. Shvatiće i sam. Nadam se samo na vreme”, ponovo slaže neki pokušaj osmeha, a ja ga imitiram. “Žao mi je što nikada nisi bila moja”, ljubi me u čelo kao nekad, a ja prećutkujem da je tako lako mogao da me ima nekada, samo je trebalo da pita.. “Pazi se”, kažem mu,“Smanji alkohol. Ne vozi pijan. Ostvari svoje snove…… Sa njom”, dodajem naposletku. “Hoćeš da te ispratim?” “Ne, nema potrebe. Mogu i sama odavde.. Sad će ionako svanuti..” Otvara usne nešto da kaže, ali na kraju samo klimne glavom, mahne mi, okreće se i odlazi, a ja ga gledam.. Kao i onaj put pre tri i po godine, samo što sada nema potrebe za suzama. Nismo ostvarili ništa što smo želeli; bili smo naši, ali ipak nikada nismo.. I to je u redu, jer smo odrastali, učili, pokušali i nismo uspeli.. Pogrešno vreme, godine, mi.. Gledam ga kako zamiče svesna činjenice da ga ovaj put stvarno neću videti, ni čuti nikada više u životu, ali tako je i bolje.. Vreme je za neke druge stvari.

Ne mogu ti reći da te volim.
Ja ne osećam to i nisam spreman za to.
Ali mogu da ti kažem da uhvatim sebe kako sam često nasmejan sa tobom.
Uhvatim sebe kako se smejem dok ti posmatram usne, upijam svaku tvoju reč dok pričaš, upijam tvoje navike, uzrečice, upoznajem ono što voliš i što te iritira.
Sa mnom si i sa mojom haosima u glavi i razumeš ih.
Ne bežiš ti od mene, koliko ja bežim od tebe, ali uvek sam okrenem krug i eto me, na tik od tebe.
Ja volim kada si tu, samo se plašim vezivanja, ali tu su niti koje me iz dana u dan vuku ka tebi, a ja ne pokušavam ništa da ih pokidam.
Ne mogu, lepo mi je.
Vidim da je i tebi lepo, čim si uporno tu.
Ne mogu ti reći da te volim, ali želim da te zagrlim i da svakog puta ta jačina zagrljaja raste, da minuti teku, ali da se ne puštamo.
Ne želim da ti ljubim usne, ali želim da uvek nasmejan, iskreno nasmejane.
Želim da budeš ovo moje proleće i da uberemo maslačke i duvamo u njih, to je baš sranje i nikad mi nije padalo na um da duvam u maslačak, ali s tobom bih.
Želim da budeš i ovo moje leto, jesen i zima i moje godine.
Želim poznata i nepoznata mesta, da se pametim po tebi, da osmehom pamtim i da im se iznova vraćam nasmejan.
Ne mogu ti reći da te volim, ali mogu da posle toliko mrtvila sa tobom konačno živim, dišem i osećam.
Ponekad me nerviraš, ali to je dobro, jer mene nerviraju samo dragi ljudi.
Ne mogu ti reći da te volim, ali tebi bih pružio ruku, dao bih da me držiš za istu i odveo bih te negde van grada, van pogleda drugih, jer ne želim da znaju za tebe i ne bih mi te pokvare.
Želim da posmatramo gužvu u gradu i da na Adi vozimo bicikle i da se penjemo na tvrđave, da sedimo kraj Dunava i da pričamo ili da ćutimo i slušamo taj smiraj.
Rešavao bih ti probleme.
Zvao bih se tvojim osloncem i dozvolio bih ti da mi se rukama obesiš oko vrata.
Dozvolio bih ti da plačeš kraj mene, ljudski je plakati i ne plače pred svakim.
Preda mnom plači, vrišti, razumeću .
Dozvolio bih ti i da me uvrediš, ako ti je lakše, pa da me zagrliš jer nisi tako mislila, ali bi se bolje osećala.
Lupao bih gluposti i smejala bi se.
Umem sa tim, bar da izigravam budalu, umem.
Ne doživljam te kao ženu, jer to ni nisi, a ja sam s tobom kao dete i voleo bih da kao deca ostanemo.
Sa mnom nemoj da odrasteš ne treba ti to i neću dozvoliti to.
Ne mogu ti reći da te volim, jer su me te reči par puta ubile.
Ali hajde da ćutimo.
Da živimo.
Ne mogu ti reći da te volim, ali hajde jednostavno da trajemo.
—  Tebi.

Vraćala sam se kući onako polupijana i poprilično srećna. Možda sam malo zanosila tamo ‘vamo ne obazirući se ni na šta, dok me nije trnuo nečiji glas - “Marija…” - i samo sam se ukipila, bez okretanja, predobro poznajem taj hrapavi glas da bih morala da se okrenem i uverim čiji je, previše puta sam ga čula kako doziva moje ime. “Marija” - ponavlja on, ovaj put odlučnije i čujem ga kako se primiče, gotovo kao da se nalazimo u nekoj sobici sa pločicama a on hoda u klompama. Zasmejem se na taj prizor iz svoje glave što on, sasvim logično, pogrešno protumači.

“Dobro je, nisi ljuta” - kaže kad se nađe ispred mene, jer sad sasvim jasno vidim još jedan par starki. “Pogledaj me” - kaže blago, a ja, hipnotisana kao i uvek, dižem pogled i susrećem se sa njegovim licem preko kog se sad širi vragolast osmeh zbog čega mu se formiraju jamice. Jebi se - pomislim - i ti i tvoje lepo lice i hipnotički glas i taj prokleti osmeh i te crne oči u koje ne mogu da prestanem da gledam, uh!

“I tako…” - nervozno počinje da se klati i stavlja ruke u džepove - “Hoćeš li mi reći nešto?”

“Šta da ti kažem?” - pokušavam da zvučim odbojno koliko god bilo moguće da moj glas poprimi tu nijansu u njegovom prisustvu.

Osmeh mu nestaje sa lica - “Znači ipak si ljuta..”

“Nisam” - odgovaram odmah, a potom tiše dodajem - “nikada nisam ni bila..”

“Nego?” - primiče se bliže, još jedna pogrešno shvaćena stvar.

“Dobro, bila sam. Htela sam da te udaram dok ti ne skinem taj samozadovoljni osmeh sa lica. Bila sam stvarnostvarno besna zbog svega, a posle…” - spuštam pogled.

“A posle?”

Podižem glavu nadajući se da to doprinosi dramatičnosti koju želim da stvorim - “Razočarana. Učinio si sve da pogaziš svaku reč koju si mi ikada rekao…”

“Nikada ti ništa nisam obećao!” - kaže malo drčnije. Toliko o neimpulsivnom karakteru.

“U pravu si” - pokušavam da ostanem smirena - “nisi mi obećao ništa, samo si se potrudio da tako deluje…”

“Nikada nisam…”- prekidam ga pre nego što uspe da završi rečenicu - “Ali jesi, okej, možda ti to ne vidiš i ne shvataš, ali jesi… Svaki put kad bi me zagrlio, poljubio u čelo… prelazio si postavljenu granicu, a u jednom periodu si to toliko često činio da sam zaista poverovala da nešto postoji. Ne brini” - dodajem kad počinje da se mršti - “jasno si mi svojim potezima i rečima dao do znanja da je 'to’ ništa.”

“Nisam tako mislio!”

“Ali tako si rekao. Upravo tim rečima - nismo ništa. Šta sad hoćeš?”

“Je l’ ti lepo sa njim” - izbegava odgovor kao svaki put do sada.

“Šta se to tebe tiče?” - besno odgovaram.

“Pitao sam te nešto” - kaže to sasvim smirenom, istim onim glasom pred kojim bih inače poklekla i zaboravila na prethodnu temu, ali ne i ovaj put… “Ja sam pitala prva…”

“Ne ide mi uz tebe. Ne voliš izlive nežnosti u javnosti” - nastavlja on ponovo ignorišući moje reči - “Ne voliš da te dodiruju toliko, cmaču… vidi ti se u očima da ti je nelagodno, a on ne mari za to..” Sležem ramenima, za koliko toga ti tek nisi mario… “To nisi ti. Odlično to znaš”. Počinjem da se smejem. “Nisam ni ovo. Nisam neko ko trpi da ga ne slušaju i ignorišu. Ne prijaju mi neke stvari, naravno, nikada ništa nije savršeno. Samo manje smetaju od nekih drugih. Ne boji se…” - kažem nadajući se da udaram tamo gde treba.

“I zato si sa njim?” - ponovno vađenje stvari iz konteksta.

“Otvorila sam vrata svoga života nekome ko zapravo želi da uđe..”

Ćuti i već vidim kako se povlači - “Ne shvataš ti ništa..”- progovara naposletku.

“Možda” - izgovaram to sa tolikim mirom da i samu sebe iznenađujem - “ali to nije sasvim moja krivica, zar ne? Shvatam onoliko koliko rešiš da podeliš sa mnom… Mrvice?”

Ćuti i gleda me, a ja stojim i čekam. Još jedna prilika da nešto kaže, izmeni, popravi, a on bira da ne čini ništa, samo zuri u mene.. Odmahujem glavom i odlazim.

“Marija” - čujem ga kako me doziva.

“Nema viš Marija. Kasno je. Sada je stvarno kasno.”

mala tamnoputa devojko sa 
ljubaznim očima 
kada dođe vreme da 
upotrebiš nož 
neću ustuknuti i 
neću te okriviti,
dok voziš sama duž obale 
dok palme plešu,
dok živi ne dolaze
dok mrtvi ne odlaze,
neću te okriviti,
samo ću
pamtiti poljupce
naše usne ranjave od ljubavi
i kako si mi dala
sve što si imala
i kako sam ti ja
ponudio ono što je ostalo od
mene,
i pamtiću tvoju malu sobu 
osećaj tebe 
svetlo u prozoru 
tvoje ploče 
tvoje knjige 
našu jutarnju kafu 
naša podneva naše noći 
naša tela prosuta zajedno 
u snu 
tvoju nogu moju nogu 
tvoju ruku moju ruku 
tvoj osmeh i toplotu 
tebe 
koja si učilila da se ponovo 
smejem. 
mala tamnoputa devojko s ljubaznim očima
ti nemaš nož.
taj nož je 
moj i neću ga još 
upotrebiti. 
—  Čarls Bukovski 
Dođi

Dođi meni
Da te zagrlim, tako šašavu
Da gledam tvoje sitne usne dok brbljaš
Da ne mogu da razumem sve što si rekla, okupiram tvojim očima
Da jedemo slatkiše, iako znam da ti ne jedeš čokoladice
Da bude da ćeš ,,Samo još jednu kockicu’’ uzeti
Da našim koracima ureženo sećanja u ulice
Da se smejem, istinski da se smejem pored tebe
Da me ćušneš po glavi kada poželiš
Da se zacrvenim jer me iznerviraš
Da trepneš i da zaboravim kako se zovem
Da mi staviš glavo u krilo i miluješ kosu
Da ti pevam pesme 
Da mi šapućeš da sam blesav
Da bude neki horor na TV-u, da se praviš da se ne plašiš
Da mi se sakriješ u naručju
Da dosadimo parku koliko dugo sedimo na klupici
Da naša lica ljudi zapamte zajedno
Da jedemo u zabačenoj pekari
Da naučim kako dišeš
Da vidim kako crveniš, stidljivo
Da ti dodirnem tu malu ruku
Da mi tvoje sitne usne pevaju po vratu
Dođi meni
Da te ne sanjam više
Napokon da sediš kraj mene
I eto meni sreće
Kada ti dođeš
Eto meni sreće
-Sanja Mitrović, insta; obecao_si

1

Telefon zvoni i zvoni i zvoni, znam da neće odustati, sigurno ne sada nakon što sam ga, onako nepromišljeno, poljubila u klubu i istrčala napolje.
“Da?”, javljam se pomalo uplašeno.
“Gde si?”, ne okoliša.
“Zašto?”, odugovlačim.
“Jer želim da te vidim.”
“Zašto?”, ponovo pitam.
“Jer očigledno nije gotovo.”
Tišina. “I?”, ponovo me pita, “znaš da nećeš moći da me izbegavaš doveka.”
“Treća klupica, levo od izlaza”, mrljam.
“Ne mrdaj. Stižem za deset”, prekida vezu.
Glupo je, jer me je ponela atmosfera, alkohol, sva ona osećanja koja pokušavam da uništim. Ne ide to tako, ne ide to nikako. Ne možeš sprečiti sebe da osećaš nešto, isto kao što se ne možeš naterati da osećaš išta. Pitam se šta sad, gde će me odvesti jedna nepromišljena odluka poneta trenutkom, jedan glupi poljubac koji nije trebalo da se desi. Nisam ga uočila odmah, mada kako i primetiti nekoga kad od svakog drugog pomisliš da je on i srce zatreperi kao ludo od same pomisli da se nalazi na par metara od tebe. Uveravala sam sebe da je samo još jedno priviđenje, dok nisam osetila kako mi neko sklanja kosu sa lica i eto ga - isto ono lice koje vidim svako veče pre nego što zaspim. Osmehnula sam mu se, ne razmišljajući. Zagrlila ga, isto tako ne razmišljajući. I na kraju sam ga poljubila, to tek ne razmišljajući. Vidim ga kako dolazi ka meni, krupnim koracima ovaj put za razliku od onih sitnih, laganih koje inače pravi. Ne drži ruke u džepovima, kao što ima običaj. Šake su mu stisnute u pesnice kraj tela. Samo jednom sam prisustvovala ovakvom njegovom hodu i nije bilo lepo - uopšte nije.
“Što si pobegla?”, stoji iznad mene. Zato što se previše plašim, pomislim, ali ipak samo slegnem ramenima kao odgovor. “Pitam te još jednom - Zašto si pobegla?” Ponovo sležem ramenima. Seda pored mene i ispušta dugačak uzdah. “Zar ti je stvarno postalo toliko gadno da me poljubiš?”
“Ne”, odgovaram k'o iz topa, “ne. Samo…”, grizem usnu, “bilo je tako dobro, kao i uvek i sve sam izbrisala na momenat. Onda mi se svest vratila u glavi mi je samo tunjalo - kakvu si glupu grešku napravila i…”
“Pobegla si, ostavljajući sve za sobom”, dovršava.
“Izvini. Znaš da sam previše impulsivna kad popijem.”
Klima glavom. Ćutimo. Mrzim ovo, ali stvarno mrzim. Nije to ona prijatna tišina, kao kad mu ležim na grudima i češkamo se i reči nisu potrebne jer šta uopšte reći u tako lepom i prijatnom momentu? I o, prekini. Prekini. Prekini.
“Nedostajala si mi”, okreće se ka meni, a ja se ledim. Bukvalno. Pokušavam da smirim srce, znam koliko je jedva čekalo da čuje ove reči od njega. “Zašto mi sad to kažeš?”, pokušavam da se priberem. “Jer nikad ne znam da izaberem pravi momenat”, osmehuje se i dobro znam na šta misli. Sad već počinjem da se smejem i ne prestajem, ali to je više onaj glupi smeh - kad ne biste da zaplačete pa krenete da se smejete i onda nikako ne možete da stanete. Ne znam ni čemu se smejem više, ali znam da ću početi da jecam ako me zaustavi, jer već osećam suze. “Uništićeš šminku”, govori, i jedan ugao usne mu se diže. Pokušava da me sredi prstima, koliko god bilo moguće urediti bele linije od suza na spram sve ove šminke koju imam. Smeška se i ne prestaje da me gleda. “Znaš, nećeš ništa popraviti ovim..” Okreće mi glavu i pomno zagleda, “Meni deluje sasvim okej.” “Ne mislim na šminku.” Ponovo se stvara neprijatna tišina.
“ Baš sam mnogo zajebao.”
“Jesi.”
“Nisam želeo da se zaljubim, nisam želeo ništa. Desilo se, plašio sam se da prekinem pa…”
“Si rešio da budeš što dalji.”
“Tako nekako..”
“Je l’ upalilo?”
“Ne.” Spuštam šaku na njegovu, a on automatski prepleće prste sa mojima i zagleda ih sa svih strana. “Svaki put mislim isto.. Kako bi lepo bilo držati tvoju ručicu. Malecna, dečija. Čak ni nisi odrasla osoba. Dobro jesi, jesi”, kaže kad ga streljam pogledom, “a opet nekako nisi.. Što se nikada nisi javljala?” “Zato što sam naporna”, sad već kreće sećanje na loše momente i bes zamenjuje ona lepršava osećanja. “Jesi”, kaže i ne popušta stisak koliko god pokušavala da ga se otresem.
“Pusti me onda.”
“Jesi li sigurna da to želiš?” Znam to lice. Kapci su mu više spušteni nego inače, pogled nije prazan, a opet pitanje je vremena kad će se zid spustiti između nas.
“Ne mogu opet da prolazim kroz iste stvari..”
“Da ili ne?”
“Stvarno me je puno bolelo i definitivno nije bilo u redu..”
“Da ili ne?”
“A šta ti želiš?”, pitam ga. I samo tako pušta moju šaku. “Kukavice”, govorim dok ustajem. Mrzim svoje slabosti. Tako je malo falilo da ponovo padnem na istu priču. Na nekog naočit hrabrog, a u stvari tako strašljivog. Jedno prosto pitanje i sve se zatvara. Čujem nečiju tuđu misao koju sam davno pročitala - u ljubavi nikad ne budi kukavica i nemoj voleti kukavice i onda telefon počinje da zvoni…

Pokloni mi ružu,
Napravi mi piknik
Negde pored jezera,
Kada je sunčan dan.
Čitaj mi pesme,
Pričaj mi o tome
Šta si želeo da budeš
Kad si bio mali
I koliko si daleko
Otišao od te
Želje.
Pitaj me
Zbog čega se smejem,
Koje mi je omiljeno voće,
Zašto skrećem pogled
Uvek kad mi kažeš da sam
Lepa.
Stavi mi ćebe na travu,
Napravi mi sendvič
I omiljenu kafu
Legni pored mene
I kaži mi kako je
To sve.
To što smo tu,
Pored vode,
Na travi,
Zajedno,
To što želim da znam
Sve o tebi
I što želim da ti
Pričam stvari o sebi,
To što smo sami,
A okruženi smo
Ljudima.
Ponesi mi karte,
Da igramo mau mau,
Da se smejem
Jer se nerviras sto
Gubis,
Pa te onda pustim da
Pobedis.
Pricaj mi o tome
Kako ne znas da gubis,
Pricacu ti o tome kako
Sam navikla da gubim,
Ali nikad nisam
Odustala od igre.
Pričaj mi o
Tome šta je sreća,
A ja ti kažem da je
Sreća taj piknin,
To ćebe,
I nas dvoje na njemu .

Bila sam drugacija pre.
Muzika je ispunjavala moj dan, sada mi prija tisina.
Volela sam da se smejem, vise nemam razlog za to.
Imala sam prijatelje, vise ih nemam.
Od svega sto sam imala nije nista ostalo. Samo slomljeno srce, bol da podseca na uspomene. Fotografije na kojima se smejem, par baletanki i medalja i jedno srce koje je slomljeno na hiljade delova. Dajte ljudi, ne ubijajte tudje snove, ne unistavajte tudji zivot. Nemate pojma koliko boli…
—  @nevena605

Želim da ti kažem izvini
Izvini što nisam verovala u tebe
Izvini što sam želela da budeš lepša. Mršavija.
Da ti kosa bude duža
Da imaš više prijatelja
I drugara
Da budeš prihvaćenija
Da ne budeš toliko glasna
Da „ne budeš toliko svoja”
Izvini što sam nekada želela da se stopiš
I činila da se izgubiš
Izvini što te nisam dovolno volela
Što sam te za sve krivila
I vršila pritisak na tebe
Zaslužila si mnogo više
Bila si sasvim dovoljna
I tada si bila prelepa
Žao mi je što mi je trebalo toliko vremena da to shvatim.

Sada sam ovde
I verujem u sebe (i u tebe)
Imam više samopouzdanja
Prevazišla sam mnogo strahova
Lepša sam. I mršavija
I kosa mi je duža
I imam prave prijatelje
I imam više drugara
I više sam prihvaćena
Ali to nije došlo sa fizičkim promenama
One me nisu učinile boljom
Počelo je kada sam sebe prihvatila
I onda takvu zavolela
Pre toga ni drugi to nisu mogli da urade
Sada se više smejem
Iskrenije se smejem
I dalje se tražim
I nekada se ne volim koliko bi trebalo
Ali uvek se sebi vraćam
I ostajem pozitivna
Sve ja to mogu
Budućoj meni
Nadam se da me nećeš osuđivati
Da ćeš biti još srećnija
I da neće biti potrebe da mi pišeš izvinjenje.

—  ja, mlađoj meni

Pokazao mi je čitav jedan nov svet
Samo njegov i moj
Naučio me da trčim bosa po vrelom asfaltu
I da se smejem očima
Da živim, ne samo da dišem
Postala sam više svoja
Uz njega
I nisam više bila samo ,,ja"
Uz njega
Naši atomi su učili jedni od drugih
Vidim tragove njega u svom odrazu
Pokazao mi je čitav jedan nov svet

Smejem se sa njim,
ljubim ga,
spavam mu na ramenu,
držim ga za ruku
a sve o čemu mislim jeste
kako on nije ti

njegov pogled ne osećam na sebi
ne prođu mi trnci kroz
celo jebeno telo
kada me dotakne
previše me žulja kad legnem na njega
ti si bio tako udoban
kao da je tvoje rame
specijalno napravljeno
da bih ja na njemu ležala

ali
ozbiljniji je od tebe
nema problem da kaže
šta zaista oseća
ne kaže - dobro je
pa onda dane provede nervirajući se
jer nije dobro,
nije ni najmanje
pogleda me svaki put kada se nasmeje
priznaje ono o čemu ti ćutiš
više me ljubi, mazi i grli
bolji je nego što ćeš ti ikada biti

objasni mi
zašto onda
u ovoj prokletoj noći
želim tebe,
a ne njega?

Rekla je..

“Čovek oseti toplinu dok te gleda. Podsećaš me na nešto drago,nešto milo”

A ja se smejem..

Izazvala je osmeh i učinila da se osetim posebno bez ikakvog kliše komplimenta..