smejem se

Ne mogu ti reći da te volim.
Ja ne osećam to i nisam spreman za to.
Ali mogu da ti kažem da uhvatim sebe kako sam često nasmejan sa tobom.
Uhvatim sebe kako se smejem dok ti posmatram usne, upijam svaku tvoju reč dok pričaš, upijam tvoje navike, uzrečice, upoznajem ono što voliš i što te iritira.
Sa mnom si i sa mojom haosima u glavi i razumeš ih.
Ne bežiš ti od mene, koliko ja bežim od tebe, ali uvek sam okrenem krug i eto me, na tik od tebe.
Ja volim kada si tu, samo se plašim vezivanja, ali tu su niti koje me iz dana u dan vuku ka tebi, a ja ne pokušavam ništa da ih pokidam.
Ne mogu, lepo mi je.
Vidim da je i tebi lepo, čim si uporno tu.
Ne mogu ti reći da te volim, ali želim da te zagrlim i da svakog puta ta jačina zagrljaja raste, da minuti teku, ali da se ne puštamo.
Ne želim da ti ljubim usne, ali želim da uvek nasmejan, iskreno nasmejane.
Želim da budeš ovo moje proleće i da uberemo maslačke i duvamo u njih, to je baš sranje i nikad mi nije padalo na um da duvam u maslačak, ali s tobom bih.
Želim da budeš i ovo moje leto, jesen i zima i moje godine.
Želim poznata i nepoznata mesta, da se pametim po tebi, da osmehom pamtim i da im se iznova vraćam nasmejan.
Ne mogu ti reći da te volim, ali mogu da posle toliko mrtvila sa tobom konačno živim, dišem i osećam.
Ponekad me nerviraš, ali to je dobro, jer mene nerviraju samo dragi ljudi.
Ne mogu ti reći da te volim, ali tebi bih pružio ruku, dao bih da me držiš za istu i odveo bih te negde van grada, van pogleda drugih, jer ne želim da znaju za tebe i ne bih mi te pokvare.
Želim da posmatramo gužvu u gradu i da na Adi vozimo bicikle i da se penjemo na tvrđave, da sedimo kraj Dunava i da pričamo ili da ćutimo i slušamo taj smiraj.
Rešavao bih ti probleme.
Zvao bih se tvojim osloncem i dozvolio bih ti da mi se rukama obesiš oko vrata.
Dozvolio bih ti da plačeš kraj mene, ljudski je plakati i ne plače pred svakim.
Preda mnom plači, vrišti, razumeću .
Dozvolio bih ti i da me uvrediš, ako ti je lakše, pa da me zagrliš jer nisi tako mislila, ali bi se bolje osećala.
Lupao bih gluposti i smejala bi se.
Umem sa tim, bar da izigravam budalu, umem.
Ne doživljam te kao ženu, jer to ni nisi, a ja sam s tobom kao dete i voleo bih da kao deca ostanemo.
Sa mnom nemoj da odrasteš ne treba ti to i neću dozvoliti to.
Ne mogu ti reći da te volim, jer su me te reči par puta ubile.
Ali hajde da ćutimo.
Da živimo.
Ne mogu ti reći da te volim, ali hajde jednostavno da trajemo.
—  Tebi.

Nedelja je da se sklupčam kraj tebe
I da puno pričamo i još više se smejemo
Nedelja je za crni čaj i gorku kafu
Za neuspešne, ali jestive, prženice
Za bolonjeze i hladno pivo.
Nedelja je za crno bele filmove
I Kleptonove pesme.
Nedelja je da ne mislimo o ponedeljku,
Da uživamo,
Da ispričamo prećutano,
Da te ljubim…
Dugo i mnogo
I da ne prestajem da se smejem
Uopšte
Dok se kao ne naljutiš zbog moje neozbiljnosti.
Nedelja je kao stvorena za ono
“Dođi”
Kad ti se mazi
Kad mi se grliš.
Nedeljom bi trebalo da mi budeš blizu
I da te volim više nego nekog drugog dana
Samo što ti nisi tu..
Dođi!

Kako to da ti se uvek vratim?
Gde god da odem,sa mnom si..
Vidis onog coveka koji se smeje dok gleda svoje dete kako upravo dozivljava svoju prvu ljubav i prvo zaljubljivanje? Vidis li taj osmeh i ponos?
Takav osmeh si imao i ti. Dok si gledao mene kako se smejem..
Vidis onog klinca koji ide ulicom i najglasnije je pustio prti bee gee, podseca li te na nekog,hm? Secas se koliko si mi puta odrepovao u pokusaju… ‘Sudija da se kladimo,ja to nisam uradio?’ E pa taj decacic me je podsetio na tebe. Pronasla sam te u njemu i nasmejala sam se. Sa mnom si,idalje.
E sad..pogledaj onog momka. Da,tog. Onog sa istom prozirnom bojom ociju,kao sto su tvoje. Onog sa istim snaznim rukama koje su me grlile,kao sto su tvoje. Pogledaj mu sad samo lice. Smeje li se? Ne smeje se.. oci su mu,i pored te boje,krvave,pocele su da blede. Kosa mu je porasla. Ugledao me je. Oh,ovog puta se nije nasmejao..stani..pa sunce moje,to si ti..
To si ti. Samo neki drugi ti. Onaj,koji je hladan. Onaj koji je odbacio moju ljubav zarad gluposti. To si ti,samo..neki novi ti,neki hladniji i neki bezosecajniji ti.
Znas samo,sta je tu moja najveca greska?
Sto bih ti se,ljubavi,i takvom tebi vratila po milioniti put,samo ako bih znala da bih te ponovo nasmejala,kao i onda dok smo bili srecni.
Tacno je kad se kaze..prave ljubavi su uvek tuzne.
Kako li je tek onima cije ljubavi nisu bile prave?
Kako li je tek nama?
—  ultravioletna.(Teodora Vuković)

Ne marim da pijem, al’ sam pijan često.
U graji, bez druga, sam, kraj pune čaše.
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbraše.

Ne marim da pijem. Al’ kad priđe tako
Svet mojih radosti, umoren, i moli
Za mir, za spasenje, za smrt ili pak`o,
Ja se svemu smejem pa me sve i boli.

I pritisne očaj, sam, bez moje volje,
Ceo jedan život, i njime se kreće;
Uzvik ga prolama: “Neće biti bolje,
Nikad, nikad bolje, nikad biti neće.”

I ja žalim sebe. Meni nije dano,
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oči plave, tople kao leto rano,
Život u svetlosti bez mraka i studi.

I želeći da se zaklonim od srama,
Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, društvo gde je čama,
Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.

—  Vladislav Petkovic Dis ,,Pijem”
Ostavi tu detinju dušu u tebi na miru. Ne dozvoli svetu da te natera da odrasteš ukoliko ti to ne želiš. Ne živi po pravilima koja ti nisi pisao.
Odrastam, svakim danom razumevam ovaj svet sve više i više, poštujem samo ono što se mora, ali i dalje živim u nekom svetu snova. Iako su me razočarali hiljadu puta i dalje u ljudima tražim dobre strane. Još uvek verujem u želje, samo što ih više ne trošim uzaludno nadajući se da će me zavoleti neko ko me jedva primećuje. I dalje mislim da najbolji ljudi postaju najsjanije zvezde na nebu kad umru i da nam se osmehuju odozgo ne bi li nam dali snage da nastavimo dalje.
U stvari hodajući sam paradoks: smejem se, a nisam srećna; ubijam se, a želim da živim; odrastam, a želim da ostanem dete; verujem u nestvarno; želim da neko voli, a sve teram od sebe; znam na koji način ovaj svet funkcioniše, ali odbijam da ga živim tako.
I možda je to jedini način da ostaneš svoj i normalan u ovom tuđem i ludom svetu.
—  N. D.
11. 12. 2013.

Odvedi me na ringišpil.
Stavi me na vrtešku i budi srećan kad se smejem.
Molim te, povedi me na ringišpil.
Hoću da bude noć, i neka indigo plavo nebo bude načičkano zvezdama. Želim bajku, želim magiju, želim nešto što nije sa ovog sveta. Stvori mi novi, od šećerne vune i blistave muzike.

Smejem se jer ne zelim da uzivate u mojoj tuzi,zelim da gorite u mom osmehu.Necu sebi nikada dozvoliti da padnem pred nogama ljigavih monstruma koji kroz zivot idu bezobrazni i sebicni jer misle da danas samo takvi uspevaju u ovakvom svetu.
Pričaju ljudi kako im neko nedostaje. Kažu, osećaju da im nešto prosto fali. Čekaju ga. Nadaju mu se. Traže ga. Boli ih njihov odlazak.
Ma daj, kakve su to gluposti? Zašto čekati i nadati se nekome ko više nije tu, i možda se nikada više neće vratiti?
A onda si mi se desio ti. Prokleta ja i moja sudbina. Uvek mi donese ono čemu sam se smejala. Nauči me koliko bole, i koliko su stvarna sva osećanja. Kao šamarom mi vrati sve.
Evo sada se smejem pričama kako su neki od njih dočekali one koji su otišli.
Sudbino?
I trajalo je.
I bilo je stvarno.
I stvarno sam te volela,
i stvarno si me voleo.
I stvarno sam bila istinski srećna.
A onda si me izdao.
A onda sam počela manje da pevam,
manje da se smejem.
Čekala sam da vreme prođe i 
čekala da nas sudbina spoji,
pa sam vratila osmeh na lice.
Ali sudbina je spora,
ali sudbina je lenja,
i nema je već neko vreme.
I pretpostavljam da se sve manje sećaš
mene, moje plave kose i mojih poljubaca.
Mislim da ti sve manje na pamet dolazi
zvuk mog glasa i smeha,
dok ležiš u toj sobi gde smo oboje bili srećni,
mislim da me zaboravljaš….a ja tu ništa ne mogu.